br. 07-00-193/2014-02 datum: 1. 8. 2014.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe P. Č. iz B. protiv dr S. R, lekara u U. dečijoj klinici u B. Podnosilac pritužbe je naveo da je nakon operacije bio sa detetom u sobi, da mu je nakon što je na kratko otišao do kuće, po povratku u bolnicu dežurni lekar onemogućio da bude u bolničkoj sobi sa sinom, iako su u trenutku njegovog napuštanja bolnice, u bolničkoj sobi gde je bio smešten njegov sin, bila prisutna dva roditelja dece koja su operisana. Smatra da je diskriminisan na osnovu pola, odnosno, da mu nije dozvoljeno da bude sa detetom u bolničkoj sobi samo zato što je muškarac. U. dečija klinika je u izjašnjenju navela da smata da je dežurni lekar postupio profesionalno, kao i da klinika obezbeđuje mogućnost boravka uz dete roditeljima, usvojiteljima ili starateljima bez obzira na pol. Analiza Odluke o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja, u kojoj se uređuju troškovi i uslovi boravka isključivo majkama pratiljama pacijenata, pokazala je da je samo majkama dozvoljeno da budu pratilje deci. Pored toga, utvrđeno je da je Obaveštenjem o boravku očeva na klinici kao pratilaca pacijenata predviđeno da očevi i druge osobe mogu biti pratioci u situacijama kada je majka sprečena. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da propisivanje ovakvog pravila predstavlja postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja, koja su zasnovana na stereotipnim stavovima o ulozi polova, odnosno predstavlja diskriminaciju na osnovu pola. Zbog toga je dato mišljenje da je donošenjem Odluke o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, prema kojoj se samo majci pratilji odobrava boravak na klinici i davanjem Obaveštenja o boravku očeva na klinici kao pratilaca pacijenata br. 017-2602/1 od 30. oktobra 2013. godine prema kojem se dozvoljava boravak oca i drugih pratilaca u slučajevima kada pacijenti nemaju pratioce ženskog pola, U. dečija klinika u B. prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. U. dečijoj klinici u B. je preporučeno da izmeni Odluku o finansijskoj nadoknadi troškova majkama pratiljama, tako što će se izbaciti uslov koji se odnosi na pol pratioca, čime će se omogućiti da oba roditelja (staratelja/usvojitelja), pod jednakim uslovima, mogu da borave u svojstvu pratioca u bolničkim sobama, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu P. Č. iz B. koju je podneo protiv S. R, lekara u U. dečijoj klinici u B. U pritužbi je navedeno:

– da je njegovo dete A. Č, 4. maja 2014. godine primljeno u Dečiju bolnicu u T. ulici, zbog operacije slepog creva;
– da su on i njegova supruga M. Č. bili sa detetom nakon operacije, da su se uverili da se dete dobro oseća i da su, nakon razgovora sa lekarom, odlučili da ga ostave da se odmori, pa su napustili bolnicu;
– da ga je nakon sat vremena pozvao sin i zamolio da se vrati u bolnicu i bude uz njega. Kada se vratio u bolnicu, dete se nekoliko puta budilo i svaki put ga molilo da ostane sa njim do jutra;
– da je oko 23,30 č, kada je dete zaspalo nakratko, otišao do kuće da se presvuče, da je po povratku u bolnicu na stepeništu sreo dežurnog lekara koji mu je zabranio da bude pored deteta;
– da je lekaru rekao da po zakonu ima pravo da bude sa detetom, na šta mu je lekar odgovorio da je on u bolnici zakon i da ne može da bude pored deteta jer je on otac i insistirao da je njegovo prisustvo suvišno jer dete ionako spava;
– da nije hteo da napusti bolnicu i da je rekao dežurnom lekaru da će to uraditi samo ukoliko pozove policiju, što je lekar i uradio, te je bolnicu napustio u pratnji policije;
– da su u trenutku njegovog napuštanja bolnice, u bolničkoj sobi gde je bio smešten njegov sin, bila prisutna dva roditelja dece koja su operisana;
– da po čl. 26. Zakona o pravima pacijenata ima pravo da bude sa detetom koje je mlađe od 15 godina;
– da smatra da je diskriminisan na osnovu ličnog svojstva – pola, jer mu tokom postoperativnog boravka u bolnici nije dozvoljeno da bude sa detetom u bolničkoj sobi samo zato što je muškarac.

1.2. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje od dr S. R. i Z. R, generalnog direktora U. dečije klinike u B. U izjašnjenju Z. R, generalnog direktora U. dečije klinike u B, između ostalog, navedeno je:

– da je nakon prijema zahteva za izjašnjenje zatražio izjašnjenja dr S. R. i dr V. V, šefa dežurne ekipe i imenovao Komisiju za unutrašnju proveru kvaliteta rada;
– da je Komisija dostavila mišljenje da je lekar S. R. postupio profesionalno i nije ugrozio prava P. Č, kao oca pacijenta koji je hospitalizovan u U. dečijoj klinici;
– da je 30. oktobra 2013. godine zaposlenima uputio Obaveštenje o boravku očeva na klinici, kojim se daje nalog da u slučajevima kada određeni pacijenti iz opravdanog razloga nemaju pratioce ženskog pola, a postoji mogućnost da se na odeljenju obezbedi adekvatan smeštaj, dozvoli boravak očeva ili drugih pratilaca muškog pola uz hospitalizovanog pacijenta;
– da je u istom obaveštenju navedeno da će se odredbe Odluke Upravnog odbora o finansijskoj nadoknadi za majke pratilje, važiti i za muške pratioce pacijenta;
– da U. dečija klinika obezbeđuje mogućnost boravka uz dete roditeljima, usvojiteljima ili starateljima deteta bez obzira na pol, kao i da smatraju da su navodi iz pritužbe neosnovani.

1.3. U izjašnjenju lekara S. R, između ostalog, navedeno je:

– da je podnosiocu pritužbe tokom dana bio omogućen boravak sa detetom, ali je tokom noći ponovo došao i insistirao da bude uz dete koje je dobrog zdravstvenog stanja i koje je spavalo;
– da mu je savetovao da dođe sutradan ujutru, jer je stanje pacijenta dobro i zbog toga što su u toj sobi bila još četiri hospitalizovana pacijenta i dva pratioca. Da je tada otac pacijenta postao agresivan, nakon čega je pozvao policiju da ga izvede iz bolnice;
– da je pitanje boravka pratilaca pacijenata u U. dečijoj klinici regulisano Odlukom Upravnog odbora od 3. jula 2013. godine, a zatim i nalogom direktora koji se odnosi na slučajeve kada pacijenti nemaju pratioce ženskog pola.

1.4. Uz izjašnjenja su dostavljeni sledeći dokazi: 1) rešenje o imenovanju Komisije za unutrašnju proveru kvaliteta rada br. 017-893/4 od 6. maja 2014. godine, 2) izveštaj Komisije za unutrašnju proveru kvaliteta rada br. 017-893/6 od 23. maja 2014. godine, 3) obaveštenje o boravku očeva na klinici kao pratilaca pacijenata br. 017-2602/1 od 30. oktobra 2013. godine, 4) odluka o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, 5) izjavu S. R. od 6. maja 2014. godine.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u rešenje o imenovanju Komisije za unutrašnju proveru kvaliteta rada br. 017-893/4 od 6. maja 2014. godine, utvrđeno je da je Z. R, direktor klinike, doneo rešenje o imenovanju komisije zbog žalbe roditelja pacijenta A. Č, da su zadaci komisije da izvrši proveru kvaliteta, sačini zapisnik i podnese izveštaj o izvršenoj proveri u kojem će navesti svoja zapažanja, uočene nedostatke i mere koje se predlažu radi otklanjanja nedostataka. Iz izveštaja Komisije za unutrašnju proveru kvaliteta rada br. 017-893/6 od 23. maja 2014. godine, utvrđeno je da lekarska komisija smatra da S. R. nije napravio profesionalnu grešku, kao i da je postupao po profesionalnim i etičkim kodeksima. U izveštaju je navedeno da se iz izjave roditelja vidi da je ocu bilo omogućeno da ceo dan provede u bolnici, a da je problem nastao tek u ponoć, kada je dežurni hirurg zamolio oca deteta da napusti bolnicu jer dete spava, dobro se oseća i u to vreme poseta nije dozvoljena. Dalje je navedeno da je nakon insistiranja oca da ostane i isticanja da su u bolničkoj sobi dva roditelja operisane dece, dežurni lekar objasnio ocu da su ta dva roditelja zvanično prijavljeni kao pratioci dece i da o tome poseduju odgovarajuću dokumentaciju. Zaključak komisije je da dr S. R. nije ugrozio prava P. Č, oca operisanog deteta, kao i da je otac, zbog stresne situacije, bio dodatno uznemiren i osetljiviji te zato nije želeo da napusti bolnicu.

2.2. Uvidom u izjavu dr S. R, dežurnog lekara od 6. maja 2014. godine koja je dostavljena direktoru klinike, utvrđeno je da je operisao A. Č, da je pacijent na odeljenje primljen u pratnji oca, a da je majka došla kasnije kako bi potpisala neophodne saglasnosti za operaciju, da je postoperativni tok tekao uredno i uz dete je bio otac sve dok u 23 č nije napustio odeljenje. U izjavi je navedeno da je u međuvremenu imao operativni zahvat i da je, kada je izašao iz sale, zatekao P. Č. sa torbom koji ga je obavestio da ima nameru da ostane pored deteta kao pratilac. Kako je u tom trenutku u toj bolesničkoj sobi bilo petoro dece i dva pratioca i s obzirom na doba noći, obavestio ga je da nije neophodno da bude sa detetom i da ujutru nakon vizite može da reguliše sa službom bolnice potpisivanje papira o prijemu pratioca. U izjavi je dalje naveo da je tada došlo do promene ponašanja P. Č, da je postao agresivan, što je dovelo do toga da pozove policiju, jer ga je onemogućavao da obavlja posao i uznemiravao pacijente koji su spavali. Tokom razgovara sa policijom bio je prisutan i šef dežurne ekipe V. V. U izjavi je naveo i da P. Č. nije tražio da ostane sa detetom u svojstvu pratioca, iako je imao tu mogućnost sve vreme dok je boravio pored deteta.

2.3. Uvidom u Odluku o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, utvrđeno je sledeće:

– Za dete od jedne do osamnaest godina starosti, majci pratilji odobrava se boravak na Klinici, bez plaćanja troškova u sledećim situacijama […] (tačka 2);
– Rukovodilac organizacione jedinice utvrđuje da li je prisustvo majke neophodno, u njegovom odsustvu odlučuje ordinirajući lekar (tačka 3);
– U svim ostalim slučajevima majka pratilja može boraviti sa detetom, uz nadoknadu troškova svog boravka u iznosu od 700,00 dinara dnevno (tačka 5);
– Sve majke pratilje koje borave na Klinici, pod uslovima iz […] u obavezi su da daju izjavu da su upoznate i saglasne sa finansijskim obavezama, te da na lični zahtev ostaju uz dete (tačka 8);
– Sve majke pratilje moraju biti upoznate sa obavezom da se pridržavaju kućnog reda Klinike, posebno pravila ponašanja i oblačenja (tačka 10);
– Svi zaposleni u U. dečijoj klinici su u obavezi da se pridržavaju ove Odluke (tačka 11).

2.4. Uvidom u dokument Obaveštenje o boravku očeva na klinici kao pratilaca pacijenata br. 017-2602/1 od 30. oktobra 2013. godine, utvrđeno je da direktor klinike obaveštava sve zaposlene da odredbe Odluke o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, važe i za muške pratioce pacijenata. U obaveštenju se navodi da imajući u vidu postojeće ograničene prostorne kapacitete i teškoće u obezbeđivanju adekvatnog smeštaja za pratioce pacijenata, kao i razloge kulturološke prirode, dosadašnja praksa je bila da uz dete na klinici mogu boraviti isključivo majke ili druge osobe ženskog pola. U skladu sa čl. 26. Zakona o pravima pacijenata i odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, pratioci pacijenta mogu biti osobe ženskog i muškog pola, te u odnosu na obavezu da se pridržavaju postojećih propisa direktor nalaže da u slučajevima kada određeni pacijenti nemaju pratioce ženskog pola, iz bilo kojeg opravdanog razloga a postoje mogućnosti da se obezbedi adekvatan smeštaj, da se dozvoli boravak očeva ili drugih odgovarajućih pratilaca muškog pola uz hospitalizovanog pacijenta.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu cenila je navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti i drugim licima preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da brojni obavezujući i neobavezujući dokumenti međunarodnih organizacija čija je Republika Srbija članica, ukazuju na potrebu otklanjanja svakog vida diskriminacije žena. Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW, 1979) , koju je Republika Srbija ratifikovala, između ostalog, propisuje da su države članice u obavezi da se uzdrže od svakog postupka ili prakse diskriminacije žena i da obezbede da javni organi i institucije postupaju u skladu sa ovom obavezom. Ratifikacijom ove Konvencije, Srbija se između ostalog obavezala da preduzima sve podesne mere radi otklanjanja diskriminacije žena a posebno radi izmene društvenih i kulturnih običaja u pogledu ponašanja muškaraca i žena da bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferiornosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena. U Pekinškoj deklaraciji i Platformi za akciju navedeno je da svi zdravstveni radnici i službe poštuju ljudska prava i da se pridržavaju etičkih, profesionalnih i rodno osetljivih standarda, a kao jedna od mera za sprovođenje ovog cilja navedeno je podsticanje muškaraca da jednako učestvuju u brizi o deci i u obavljanju kućnih poslova, kao i da pružaju svoj deo finansijske podrške porodici.

3.4. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u čl. 14. propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.5. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom člana 15. propisana je ravnopravnost žena i muškaraca i obaveza države da razvija politiku jednakih mogućnosti, dok je čl 65. Ustava RS propisana ravnopravnost roditelja prilikom ostvarivanja prava i dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. t. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 4. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno, zabranu diskriminacije. S obzirom na činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantne su odredbe člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije prema kojoj neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno, njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbom čl. 20. ovog zakona određeno je da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

3.7. Zakonom o ravnopravnosti polova propisano je da je diskriminacija na osnovu pola svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) koje ima za cilj ili posledicu da licu ili grupi oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj, porodičnoj i drugoj oblasti. U čl. 2. st. 4. propisano je da državni organi, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravna lica koja osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave dužni su da prate ostvarivanje ravnopravnosti zasnovane na polu u svim oblastima društvenog života, primenu međunarodnih standarda i Ustavom zajemčenih prava u ovoj oblasti.

3.8. Odredbom čl. 6. st. 2. Zakona o pravima pacijenata propisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije.

3.9. Akcionim planom za sprovođenje Strategije za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti , pod pojedinačnim ciljem 4 – Jačanje kapaciteta zdravstvene zaštite uvođenjem rodne dimenzije u sistem, predviđeno je uključivanje rodne dimenzije u profesionalne i etičke kodekse i uvođenje rodno senzitivnih zdravstvenih procedura, kao i kontinuirana obuka zdravstvenih radnika za uvođenje rodne dimenzije u zdravstvenu praksu.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.10. Nakon utvrđivanja činjeničnog stanja i relevantnog pravnog okvira, bilo je potrebno ispitati da li je U. dečija klinika u B. donošenjem pravila da sa decom u bolničkim sobama mogu boraviti samo majke, odnosno prvenstveno majke, izvršila akt diskriminacije na osnovu ličnog svojstva – pola.

3.11. Na osnovu navoda iz pritužbe, izjašnjenja i priloženih dokaza nesporno je da je Upravni odbor U. dečije klinike u B. doneo Odluku o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, u kojoj se uređuju troškovi i uslovi boravka isključivo majkama pratiljama pacijenata (koji imaju do 18 godina života), na osnovu koje se može zaključiti da je samo majkama dozvoljeno da budu pratilje pacijenata. Nesporno je, takođe, da P. Č, ocu pacijenta nije omogućeno da provede noć sa detetom u bolničkoj sobi.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da u konkretnom slučaju, predmet analize nije postupanje dr S. R, dežurnog lekara i U. dečije klinike u B. samo u odnosu na podnosioca pritužbe, u vezi sa konkretnim događajem. Naime, delovi izjašnjenja dr S. R. i direktora U. dečije klinike u B. o tome da li je podnosilac pritužbe bio zvanično prijavljen kao pratilac, koliko je pratilaca u tom trenutku bilo u bolničkoj sobi, kao i o eventualnom neprimerenom ponašanju podnosioca pritužbe nisu od primarnog značaja, imajući u vidu druge okolnosti ovog slučaja. Naime, najpre je potrebno ispitati da li je U. dečija klinika u B. izvršila akt diskriminacije postavljanjem uslova da se samo majkama pratiljama odobrava boravak na klinici, a očevima samo ukoliko majke nisu u mogućnosti da budu pratilje.

3.13. Evidentno je da postavljanje ograničenja u pogledu pola roditelja za boravak sa detetom u bolničkoj sobi, dovodi do toga da se očevi onemogućavaju da borave na klinici kao pratioci dece. Ovakvim ograničenjem isključen je jedan od roditelja, isključivo na osnovu pola. Postavljanje ovog uslova predstavlja neposrednu diskriminaciju na osnovu pola.

3.14. U odnosu na navode iz izjašnjenja da je tokom prošle godine direktor klinike doneo obaveštenje kojim se uređuje boravak očeva kao pratioca na klinici i tako omogućio da oba roditelja mogu da budu pratioci, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je pozitivno što je direktor klinike uvideo da postojeća odluka nije u skladu sa zakonskim propisima. Međutim, Poverenica je stava da obaveštenje koje je direktor uputio nije dovoljno, jer je odluka Upravnog odbora i dalje na snazi, što može izazvati probleme prilikom primene, posebno ako se ima u vidu da je obaveštenje direktora u suprotnosti sa odlukom Upravnog odbora. Ujedno, Poverenica ukazuje da svi akti U. dečije klinike moraju biti u skladu sa propisima, uključujući i imperativne propise o zabrani diskriminacije.

Pored toga, čak i kada bi se zanemarila činjenica da je obaveštenje direktora u suprotnosti sa odlukom koju je doneo Upravni odbor, treba imati u vidu da ni obaveštenjem direktora nisu izjednačena oba roditelja, već je propisano da očevi mogu biti pratioci u situacijama kada je majka sprečena. Nejasno je zašto je direktor naložio da se dozvoli boravak oca i drugih pratioca samo u slučajevima kada pacijenti nemaju pratioce ženskog pola, ali iz ovog obaveštenja nedvosmisleno se može zaključiti da se kao pratioci deteta javljaju prvenstveno majke, a samo u slučajevima kada one nisu u mogućnosti da budu pratilje, to mogu biti i druge osobe. Samim tim, evidentno je da ni obaveštenjem direktora nije obezbeđena ravnopravnost roditelja na osnovu pola.

3.15. Poverenica dodatno ukazuje da nije jasno na osnovu kojih kriterijuma je procenjeno da sa decom u bolničkim sobama mogu boraviti samo majke, odnosno, prvenstveno majke, posebno ako se ima u vidu činjenica da su u pitanju osobe koje su pratioci dece, roditelji, staratelji ili usvojitelji, da oni nisu pacijenti i pacijentkinje, te je irelevantno voditi računa o polu pratioca. Međutim, Poverenica ukazuje da stavovi prema kojima se žene prvenstveno smatraju za negovateljice, odnosno, one koje su isključivo zadužene za brigu o deci, zasnovani su na stereotipima i predrasudama koje je potrebno prevazići. S obzirom da je odluka Upravnog odbora doneta na osnovu uverenja i prakse, što je utvrđeno iz navoda iz izjašnjenja u kojem se, između ostalog, navode razlozi kulturološke prirode, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da propisivanje ovakvog pravila predstavlja postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja, koja su zasnovana na stereotipnim stavovima o ulozi polova, odnosno predstavlja diskriminaciju na osnovu pola, koja je izričito zabranjena. Stoga je evidentno da postavljanje uslova koji se odnosi na pol roditelja/staratelja/usvojitelja predstavlja neposrednu diskriminaciju na osnovu pola.

3.16. Povodom navoda iz izjašnjenja da je u konkretnom slučaju bolnička soba već imala dosta pacijenata i pratilaca, te da bi se boravkom podnositelja pritužbe stvorila gužva, Poverenica smatra da je na ordinirajućem lekaru da oceni da li je prisustvo pratioca svrsishodno i da li ometa druge pacijente, vodeći računa o principu najboljeg interesa deteta, te se ovo ovlašćenje ne dovodi u pitanje. Međutim, u situacijama kada je nužno doneti odluku koji će od pratilaca ostati u bolničkoj sobi, ta odluka ne sme biti zasnovana na polu pratioca pacijenta.

3.17. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica smatra da nije neophodno upuštati se u analizu navoda koji se odnose na konkretan događaj, odnosno, na činjenicu da P. Č. nije bilo dozvoljeno da boravi na klinici kao pratilac sinu, s obzirom da u toku postupka nije utvrđeno da li se on prijavio kao pratilac u skladu sa propisanom procedurom.

3.18. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da i pored brojnih međunarodnih i domaćih propisa kojima se garantuje ravnopravnost žena i muškaraca, žene i muškarci nisu još uvek ravnopravni u našem društvu. Žene se i dalje posmatraju uglavnom kroz stereotipnu ulogu supruga i majki, a često se usled svoje biološke funkcije rađanja onemogućavaju da napreduju u karijeri i razvijaju ovaj značajan deo svog života. Veoma je važno imati na umu činjenicu da oba roditelja, imaju prava i obaveze da podjednako i aktivno učestvuju u vaspitanju, nezi i razvoju deteta. Stoga, prilikom odlučivanja o pravu na boravak pratioca u bolesničkim sobama, nužno je obezbediti jednak tretman, a sve odluke moraju biti zasnovane na objektivnim kriterijumima, a ne na osnovu zastarelih i stereotipnih uverenja ili prakse. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri moraju da pruže podršku i preduzmu sve mere, svako u okviru svojih nadležnosti, kako bi u potpunosti došlo do ostvarenja principa rodne ravnopravnosti. Pri tome, zdravstvene institucije imaju posebnu odgovornost i izuzetno važnu ulogu u širenju tolerancije, promeni stereotipa i predrasuda, čime se doprinosi i ostvarivanju prava na slobodu od diskriminacije.

4. MIŠLjENjE

Donošenjem Odluke o finansijskoj nadoknadi troškova majki pratilja br. 017/2-22/34 od 8. jula 2013. godine, prema kojoj se samo majci pratilji odobrava boravak na klinici i davanjem Obaveštenja o boravku očeva na klinici kao pratilaca pacijenata br. 017-2602/1 od 30. oktobra 2013. godine prema kojem se dozvoljava boravak oca i drugih pratilaca u slučajevima kada pacijenti nemaju pratioce ženskog pola, U. dečija klinika u B. prekršila je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje U. dečijoj klinici u B. da:

5.1. Izmeni Odluku o finansijskoj nadoknadi troškova majkama pratiljama, tako što će se izbaciti uslov koji se odnosi na pol pratioca, čime će se omogućiti da oba roditelja (staratelja/usvojitelja), pod jednakim uslovima, mogu da borave u svojstvu pratioca u bolničkim sobama, u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

5.2. Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.
Potrebno je da U. dečija klinika u B. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko U. dečija klinika u B. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata. U skladu sa tim, nije ni propisana mogućnost izjavljivanja žalbe ili prigovora protiv mišljenja i drugih pravnih akata koje Poverenik donosi.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba P. C. protiv lekara S. R. po osnovu pola u oblasti pružanja zdravstvenih usluga