Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti jedinicima lokalne samouprave za uspostavljanje i pružanje usluge ličnog pratioca deci

br. 021-01-533/2021-02 datum: 20.12.2021. godine

 

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje

 

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

 

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje jedinici lokalne samouprave:

 

  • da preduzme sve neophodne mere i aktivnosti kojima će obezbediti uspostavljanje i pružanje usluge ličnog pratioca deci kojoj je ova usluga neophodna.

 

Jedinica lokalne samouprave će u roku od 30 dana od dana prijema ove preporuke obavestiti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da li je svojim aktom propisala pružanje ove usluge, da li su opredeljena odnosno planirana sredstva za pružanje ove usluge, koliki broj dece ostvaruje pravo na uslugu i da li eventualno postoji lista čekanja, odnosno koliki je broj dece kojoj zbog nedovoljnih kapaciteta ova usluga nije pružena, a trebalo bi biti pružena.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

 

Obrazloženje

 

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nakon dobijanja podataka od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u vezi sa obezbeđivanjem usluge ličnog pratioca u jedinicama lokalne samouprave, onim lokalnim samoupravama koje nemaju uspostavljenu uslugu krajem decembra 2019. godine uputio preporuku mera da preduzmu sve neophodne mere i aktivnosti kojima će obezbediti uspostavljanje i pružanje usluge ličnog pratioca deci kojoj je ova usluga neophodna. Imajući u vidu proglašenu pandemiju izazvanu korona virusom (SARS-CoV-2 ) Poverenik nije sprovodio istraživanje o implementaciji preporuke. Međutim, evidentno je da su posle upućivanja preporuke mera pojedini građani i građanke podneli pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti ukazujući da jedinica lokalne samouprave u kojoj žive još uvek nema ustanovljenu uslugu – lični pratilac deteta, ili da iako imaju u svojim odlukama propisanu uslugu, ta usluga se ne obezbeđuje ili se ne obezbeđuje u dovoljnom obimu, odnosno ne pruža se svoj deci kojoj je neophodna.

Takođe, jedan broj lokalnih samouprava i dalje ne obezbeđuje ovu uslugu, pravdajući time da su deca tokom godine uglavnom pohađala on lajn nastavu, ili da u lokalnoj samoupravi nema licenciranog pružaoca ove usluge, a da ne žele da uslugu pruža licencirani pružalac usluge sa teritorije druge jedinice lokalne samouprave jer bi se na taj način pare iz budžeta „odlile“ van teritorije lokalne samouprave. Poverenik ukazuje da je ovakav stav suprotan Zakonu o lokalnoj samoupravi[2] i razlozima osnivanja jedinica lokalne samouprave. Naime, u skladu sa ovim zakonom pravo je i obaveza organa lokalne samouprave da, u skladu sa zakonom, planira, uređuje i upravlja javnim poslovima koji su u njihovoj nadležnosti i od interesa za lokalno stanovništvo. Takođe u skladu sa ovim zakonom jedinice lokalne samouprave treba da sarađuju i da se udružuju radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i programa razvoja, kao i drugih potreba od zajedničkog interesa. Zakon o lokalnoj samoupravi, kao i Zakon o socijalnoj zaštiti propisuje da jedinice lokalnih samouprava mogu udruživati sredstva i obrazovati zajedničke organe, preduzeća, ustanove i druge organizacije i službe, u skladu sa zakonom i statutom. Ukoliko jedinica lokalne samouprave ne pruža ovu uslugu preko ustanova koje je osnovala ili nema licenciranog pružaoca usluge, a potencijalno je mali broj korisnika kojima je ova usluga potrebna, angažovanje licenciranog pružaoca usluge sa teritorije druge lokalne ustanove je daleko racionalniji i celishodniji način obezbeđivanja podrške građanima i građankama na taeritoriji konkretne jedinice lokalne samouprave. Dakle, zakonom je propisana obaveza jedinice lokalne samouprave da pruži ovaj vid podrške osobama kojima je takva podrška neophodna, te navođenje da bi se na ovaj način pare „odlile“, nikako ne može predstavljati opravdanje, niti razlog da se dete sa invaliditetom ostavi bez pružene usluge i neophodne podrške.

Praksu Poverenika potvrdila su i sprovedena istraživanja na koja se Poverenik posebno osvrnuo u Posebnom izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o diskriminaciji dece koji je predstavljen u decembru 2021. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije.[3]

Radi boljeg sagledavanja situacije u Republici Srbiji u pogledu uspostavljanja usluge lični pratilac govore podaci dati u izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu pod nazivom „Deca u sistemu socijalne zaštite u 2020.”[4] U ovom izveštaju predstavljeni su statistički podaci o deci u sistemu socijalne zaštite. Prema ovom izveštaju u toku 2020. godine na evidenciji centara za socijalni rad bilo je 11.205 dece sa smetnjama u razvoju. Udeo dece sa smetnjama u razvoju u ukupnom broju dece na evidenciji centara je 6%. U polnoj strukturi dece sa smetnjama u razvoju u 2020. godini veće je učešće dečaka sa 60,5%, dok prema vrsti smetnje u razvoju na evidenciji centara u 2020. godini sa 43% dominiraju deca sa telesnim invaliditetom, 16,2% dece je sa intelektualnim, a 15,3% dece sa višestrukim smetnjama.

Prema ovom izveštaju u 2020. godini uslugu ličnog pratioca koristilo je ukupno 1.932 dece. Broj dece koja koristi ovu uslugu porastao je za 473,3% u proteklih pet godina. Deca korisnici usluge su većinom osnovnoškolskog uzrasta 77%, sa dominantnim udelom dečaka od 70,8%.

Prema podacima navedenim u Izveštaju o reviziji svrsishodnosti poslovanja Državne revizorske institucije,[5] usluga socijalne zaštite „lični pratilac deteta” u Republici Srbiji još uvek nije dovoljno razvijena. Iako se broj jedinica lokalne samouprave koje obezbeđuju uslugu lični pratilac deteta iz godine u godinu povećava, još uvek u 2019. godini uslugu nije uspostavilo 33% jedinica lokalne samouprave. Najveći broj jedinica lokalne samouprave koje nisu uspostavile uslugu lični pratilac deteta pripada regionu Južne i Istočne Srbije. Takođe, uslugu u 29 jedinica lokalne samouprave pružaju nelicencirane organizacije, što stvara rizik da lični pratioci nisu prošli akreditovane programe obuka i dovodi u pitanje kvalitet pružanja ove usluge. Kako je u izveštaju dalje navedeno, jedinice lokalne samouprave – subjekti revizije nisu preduzeli sve neophodne aktivnosti na uspostavljanju usluge lični pratilac deteta. Blagovremeno donošenje mišljenja interresorne komisije i bolja koordinacija sa jedinicom lokalne samouprave doprinela bi efikasnijem razvoju usluge lični pratilac deteta, navedeno je u ovom izveštaju.

U publikaciji Mapiranje usluga socijalne zaštite i materijalne podrške u nadležnosti jedinica lokalnih samouprava u Republici Srbiji,[6] navedeno je da se u 15 jedinica lokalne samouprave usluga pruža manje od šest meseci godišnje, što svakako utiče na dostupnost same usluge. Najveći broj korisnika dobija uslugu svih 12 meseci (56% od ukupnog broja) u 18 jedinica lokalne samouprave. Korisnici iz Beograda i Novog Sada čine dve trećine ukupnog broja korisnika. Prema procenama situacione analize, broj učenika sa smetnjama u razvoju koji pohađaju osnovno i srednje obrazovanje iznosi preko 14 hiljada. Opšta stopa obuhvata ovom uslugom otuda se može proceniti na približno 12%. Ne postoje procene o nezadovoljenim potrebama za ovom uslugom, ali je jasno da je ona u potpunosti nedostupna u 69 lokalnih samouprava, u kojima nije ni uspostavljena, navedeno je u ovom izveštaju.

Analizirajući slučajeve iz prakse, kao i nalaze relevantnih istraživanja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je u okviru poslednjeg Redovnog godišnjeg izveštaja o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti[7] dao opštu preporuku da je potrebno kontinuirano jačati kapacitete lokalnih samouprava, uz dodatne edukacije zaposlenih u svim sistemima na lokalnom nivou o donetim propisima i strateškim dokumentima, njihovim ciljevima i načinima za realizaciju predviđenih aktivnosti, posebno onim koji se odnose na oblasti od neposrednog interesa za građane na nivou lokalne samouprave (poput aktivne politike zapošljavanja, unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, razvoja usluga socijalne zaštite, razvoja digitalnih veština i sl), u cilju postizanja najboljih rezultata u odnosu na specifičnosti lokalne samouprave. Poverenik je takođe ukazao na potrebu da se unapredi dostupnost obrazovanja za ranjive grupe dece sa posebnim fokusom na organizaciju nastave u kriznim situacijama. Kako je Poverenik istakao, naročitu pažnju treba posvetiti deci sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, romskoj deci i „deci ulice“, u cilju kvalitetnije podrške i unapređenja inkluzivnog obrazovanja, obezbeđivanja ličnog pratioca i pedagoškog asistenta u potrebnom obimu. U Posebnom izveštaju o diskriminaciji dece[8], Poverenik je ukazao na potrebu jačanja  kontrolnih i nadzornih mehanizama i redovno praćenje kvaliteta usluga socijalne i porodično-pravne zaštite.

Imajući u vidu značaj usluge ličnog pratioca kao podrške deci sa invaliditetom i poteškoćama u razvoju, a u cilju njihovog uključivanja u redovno školovanje, aktivnosti u zajednici i uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti, Poverenik je 2021. godine pokrenuo i parnicu za zaštitu od diskriminacije u javnom interesu, a uz saglasnost majke dečaka sa autizmom kome ova usluga, iako neophodna, nije pružena. Ova strateška parnica je pokrenuta protiv jedne  jedinice lokalne samouprave i Centra za socijalni rad.

Što se tiče pravnog okvira, Poverenik najpre podseća da Ustav Republike Srbije[9] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Republika Srbija je 1990. godine ratifikovala Konvenciju o pravima deteta[10], koja u članu 23. propisuje da države članice priznaju da dete sa invaliditetom treba da uživa pun i dostojan život, u uslovima kojima se obezbeđuje njegovo dostojanstvo, podstiče samostalnost i olakšava aktivno učešće deteta u zajednici, kao i države članice treba da uvažavaju pravo invalidnog deteta na posebnu negu, te da će podsticati i obezbeđivati pomoć detetu koje za to ispunjava uslove i onima koji su odgovorni za staranje o njemu, a za koju je podnet zahtev, zavisno od raspoloživih sredstava i koja odgovara stanju deteta i uslovima roditelja ili drugih lica koaj se staraju o detetu. Stavom 3. ovog člana propisano je da uvažavajući posebne potrebe invalidnog deteta, pomoć se u skladu sa tačkom 2. pruža besplatno uvek kada je to moguće, imajući u vidu finansijska sredstva roditelja ili drugih lica koja se staraju o detetu i koja je tako osmišljena da dete sa invaliditetom ima efikasan pristup i dobija obrazovanje, obuku, usluge zdravstvene zaštite i rehabilitacije, pripremu za zapošljavanje i mogućnost rekreacije na način koji doprinosi ostvarivanju što potpunije društvene integracije i ličnog razvoja deteta uključujući kulturni i duhovni razvoj.

Članom 26. Konvencije je propisano da države članice uvažavaju pravo svakog deteta da koristi socijalnu zaštitu, uključujući socijalno osiguranje i da je potrebno da preduzimaju sve mere neophodne za puno ostvarivanje tog prava u skladu sa nacionalnim zakonima. Takođe, članom 28. ove konvencije, propisano je da dete, između ostalog, ima pravo na obrazovanje i da je država dužna da osigura obavezno i besplatno osnovno obrazovanje za sve, da omogući da obrazovne i stručne informacije i saveti budu dostupni svoj deci i preduzme mere za redovno pohađanje škole i smanjenje stope napuštanja škole.

Opštim komentarom broj 1. Komiteta za prava deteta pojašnjen je član 29. stav 1. Konvencije, tako što je, između ostalog, navedeno da obrazovanje treba da bude usmereno na dete, prilagođeno detetu i da omogućava njegovo ili njeno osnaživanje. Obrazovanje na koje svako dete ima pravo jeste ono koje je osmišljeno tako da razvije kod deteta životne veštine, da ojača detetovu sposobnost da uživa čitav niz ljudskih prava i da utiče na stvaranje kulture prožete odgovarajućim vrednostima ljudskih prava. Komitet napominje da diskriminacija, po bilo kom osnovu, bilo da je otvorena ili skrivena, vređa ljudsko dostojanstvo deteta i u stanju je da podrije ili čak uništi sposobnost deteta da ima koristi od mogućnosti koje mu pruža obrazovanje.

Komitet za prava deteta doneo je i Komentar br. 9. koji se odnosi na prava deteta sa smetnjama u razvoju, u kojem se navodi da država treba da preduzme odgovarajuće mere radi sprečavanja svake diskriminacije dece, uključujući i na osnovu smetnji u razvoju. Izričito navođenje smetnji u razvoju kao osnova diskriminacije je jedinstveno a može se objasniti činjenicom da deca sa smetnjama u razvoju pripadaju jednoj od najosetljivijih grupa dece. Komitet posebnu pažnju poklanja inkluzivnom obrazovanju, te navodi da ono treba da bude cilj obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju. Način i oblik uključivanja treba da budu diktirani individualnim obrazovnim potrebama deteta, jer obrazovanje neke dece sa smetnjama u razvoju zahteva vrstu podrške koju nije lako pronaći u redovnom školskom sistemu.

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom[11] u članu 7. propisuje da će države preduzeti sve neophodne mere da se deci sa invaliditetom obezbedi da ravnopravno sa drugom decom, u punoj meri, uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode. Članom 24. Konvencije je propisano da države priznaju pravo osoba sa invaliditetom na obrazovanje, i da im u ostvarivanju ovog prava bez diskriminacije i na osnovu jednakih mogućnosti, države obezbeđuju inkluzivni sistem obrazovanja na svih nivoima. Istim članom je propisano da će, u ostvarivanju prava na obrazovanje, države obezbediti da osobe sa invaliditetom ne budu isključene iz sistema opšteg obrazovanja na osnovu invaliditeta, da deca sa invaliditetom ne budu isključena iz slobodnog i obaveznog osnovnog ili srednjeg obrazovanja, kao i da osobe sa invaliditetom imaju pristup inkluzivnom, kvalitetnom i slobodnom osnovnom i srednjem obrazovanju, ravnopravno sa drugima u zajednici u kojoj žive.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 4. propisano je načelo jednakosti tako što je regulisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbama člana 6. propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji opložaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Članom 13. stav 1. tačka 2. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da teški oblik diskriminacije predstavlja vršenje diskriminacije od strana organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti, dok je tačkom 6. ovog člana propisano da teški oblik diskriminacije postoji i u slučaju ponovljene diskriminacije ili diskriminacije koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi. Odredbom člana 19. stav 1. navedenog zakona propisano je da svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom, dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da je zabranjeno  licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima. Takođe, zakon u članu 26. propisuje da  diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Odredbom člana 27. stav 1. navedenog zakona, propisano je da je zabranjena diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na  njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica.

Odredbom člana 20. stav 1. tačka 4. Zakona o lokalnoj samoupravi[12] propisano je da se opština, preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, stara o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete (predškolsko vaspitanje i obrazovanje i osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje), naučnoistraživačke i inovacione delatnosti, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture. Navedenim članom je propisano i da opština preko svojih organa obezbeđuje ostvarivanje posebnih potreba osoba sa invaliditetom i zaštitu prava osetljivih grupa.

Zakonom o socijalnoj zaštiti[13] propisane su usluge socijalne zaštite, među kojima su posebno navedene dnevne usluge u zajednici (dnevni boravak, pomoć u kući, svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju), kao i usluge podrške za samostalan život (stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu).

U skladu sa članom 5. ovog zakona usluge socijalne zaštite predstavljaju aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranje mogućnosti da samostalno žive u društvu. Članom 14. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da se u centru za socijalni rad ostvaruju ovim zakonom utvrđena prava, kao i obezbeđuje pružanje usluga socijalne zaštite iz ovog zakona. Centar za socijalni rad osniva jedinica lokalne samouprave. Centar za socijalni rad može se osnovati za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave.

U članu 17. ovog zakona propisano je da delatnost u oblasti socijalne zaštite, odnosno pojedine usluge socijalne zaštite može, u skladu sa ovim zakonom, pružati i udruženje, preduzetnik, privredno društvo i drugi oblik organizovanja utvrđen zakonom.

U skladu sa članom 20. Zakona o socijalnoj zaštiti Program unapređenja socijalne zaštite u Republici Srbiji, odnosno u autonomnoj pokrajini, odnosno u jedinici lokalne samouprave utvrđuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu, nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno nadležni organ jedinice lokalne samouprave. U skladu sa ovim članom Program mora biti usaglašen sa strategijom razvoja, koju donosi Vlada i mora da obuhvata mere i aktivnosti za podsticaj i razvoj postojećih i novih usluga socijalne zaštite. Prema navedenom članu svaka jedinica lokalne samouprave mora utvrditi mere i aktivnosti za podsticaj i razvoj postojećih i novih usluga socijalne zaštite. Sredstva za finansiranje programa unapređenja socijalne zaštite obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

Pored toga članom 26. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da se usluge socijalne zaštite pružaju u skladu sa najboljim interesom korisnika, uvažavajući njegov životni ciklus, pol, etničko i kulturno poreklo, jezik, veroispovest, životne navike, razvojne potrebe i potrebe za dodatnom podrškom u svakodnevnom funkcionisanju, dok je članom 27. istog zakona propisano da se usluge socijalne zaštite pružaju prvenstveno u neposrednom i najmanje restriktivnom okruženju, pri čemu se biraju usluge koje korisniku omogućavaju ostanak u zajednici.

Takođe, članom 42. ovog zakona propisano je da se usluge socijalne zaštite organizuju kao usluge za decu, mlade i porodicu i usluge za odrasle i starije korisnike, uz uvažavanje integriteta, stabilnosti veza i okruženja korisnika i porodice. Usluge socijalne zaštite pružaju se privremeno, povremeno i kontinuirano, u skladu s potrebama i najboljim interesom korisnika.

Članom 44. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da dnevne usluge u zajednici obuhvataju aktivnosti koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju, te da ove usluge obezbeđuje jedinica lokalne samouprave. Pored toga članom 45. ovog zakona propisano je da se usluge podrške za samostalan život pružaju pojedincu da bi se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile s mogućnostima ostalih članova društva, da bi mu se poboljšao kvalitet života i da bi mogao da vodi aktivan i samostalan život u društvu. Usluge podrške za samostalan život obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako ovim zakonom nije predviđeno da ih obezbeđuje Republika Srbija.

U skladu sa članom 57. Zakona o socijalnoj zaštitu bliže uslove i standarde za pružanje i ostvarivanje usluga socijalne zaštite propisuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu, dok organ autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave nadležan za socijalnu zaštitu može propisati primenu viših standarda i povoljnije uslove za ostvarivanje usluga koje obezbeđuje autonomna pokrajina odnosno jedinica lokalne samouprave.

Usluge socijalne zaštite koje obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, za kojima postoji potreba, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove socijalne zaštite koje je osnovala Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, nabavljaju se od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran kroz postupak javne nabavke usluga socijalne zaštite, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, ovim zakonom i propisima donetim za njihovo sprovođenje.[14] Postupak za korišćenje usluge iz ovog zakona koju obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave sprovodi centar za socijalni rad, po službenoj dužnosti ili na zahtev korisnika.[15]

Iz budžeta jedinice lokalne samouprave finansiraju se: 1) dnevne usluge u zajednici; 2) usluge podrške za samostalan život, osim usluge stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom; 3) usluga stanovanja uz podršku osoba sa invaliditetom u jedinicama lokalne samouprave čiji je stepen razvijenosti, utvrđen u skladu sa propisima kojima se uređuje razvrstavanje jedinica lokalne samouprave prema stepenu razvijenosti – iznad republičkog proseka; 4) savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge, osim savetovanja i obuke hranitelja i usvojitelja; 5) ostale usluge socijalne zaštite u skladu sa potrebama lokalne samouprave; 6) jednokratne pomoći i drugi oblici pomoći; 7) programi rada ustanova čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave; 8) programi unapređenja socijalne zaštite u jedinici lokalne samouprave; 9) inovacione usluge.

Na osnovu člana 57. stav 1. Zakona o socijalnoj zaštiti, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja doneo je Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite[16], kojim je propisao bliže uslove i standarde za pružanje svih usluga socijalne zaštite. U ovom pravilniku u okviru dnevnih usluga u zajednici propisana je usluga ličnog pratioca. Naime, članom 83. ovog pravilnika propisano je da je lični pratilac dostupan detetu sa invaliditetom odnosno sa smetnjama u razvoju, kome je potrebna podrška za zadovoljavanje osnovnih potreba u svakodnevnom životu u oblasti kretanja, održavanja lične higijene, hranjenja, oblačenja i komunikacije sa drugima, pod uslovom da je uključeno u vaspitno-obrazovnu ustanovu, odnosno školu, do kraja redovnog školovanja, uključujući završetak srednje škole. Dalje, članom 84. istog pravilnika propisano je da je svrha angažovanja ličnog pratioca pružanje detetu odgovarajuće individualne praktične podrške radi uključivanja u redovno školovanje, i aktivnosti u zajednici, radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti, dok je članom 85. propisano da se programske aktivnosti ličnog pratioca deteta realizuju kroz akreditovani program, u okviru posebne usluge ličnog pratioca deteta, ili kao programske aktivnosti u okviru usluge dnevnog boravka ili pomoći u kući.

Takođe, odredbom člana 86. ovog pravilnika propisano je da se aktivnosti ličnog pratioca deteta, planiraju i realizuju u skladu sa individualnim potrebama deteta u oblasti kretanja, održavanja lične higijene, hranjenja, oblačenja i komunikacije sa drugima, što uključuje: 1) pomoć kod kuće u oblačenju, održavanju lične higijene (umivanje, češljanje, pranje zuba), pri hranjenju (priprema i serviranje lakših obroka, hranjenje ili pomoć u korišćenju pribora i sl.), pripremu knjiga i opreme za vrtić odnosno školu; 2) pomoć u zajednici, što uključuje: pomoć u korišćenju gradskog prevoza (ulazak i izlazak iz sredstava prevoza, kupovina karte i sl.); pomoć u kretanju (orijentacija u prostoru ukoliko je dete sa oštećenjem vida, guranje kolica ili korišćenje drugih pomagala i sl.); odlazak na igrališta odnosno mesta za provođenje slobodnog vremena (podrška u igri, podrška i posredovanje u komunikaciji i sl.), uključujući kulturne ili sportske aktivnosti i druge servise podrške.

Zatim, Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu,  učeniku i odraslom[17] propisano je da se dodatna podrška obezbeđuje, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, svakom detetu, učeniku i odraslom u cilju uključivanja, učešća i napredovanja po pravilu u nesegregisanom obrazovnom okruženju do završetka srednjeg obrazovanja, kao i nesmetanog obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti i kvalitetnog života u zajednici. Odredbama člana 4. definisane su mere podrške među kojima je između ostalog i obezbeđivanje ličnog pratioca detetu i učeniku, odnosno personalnog asistenta odraslom polazniku u skladu sa propisanim standardima usluga, pod uslovom da su uključeni u vaspitno obrazovnu ustanovu, do kraja redovnog školovanja, uključujući završetak srednje škole.

Odredbom člana 20. stav 1. tačka 4. Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS, br. 129/07, 83/14-dr.zakon, 101/16-dr zakon i 47/18), propisano je da se opština, preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, stara o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete (predškolsko vaspitanje i obrazovanje i osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje), naučnoistraživačke i inovacione delatnosti, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture. Navedenim članom je propisano i da opština preko svojih organa obezbeđuje ostvarivanje posebnih potreba osoba sa invaliditetom i zaštitu prava osetljivih grupa.

Odredbom člana 189. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS, br: 88/17, 27/18-dr.zakon, 10/19, 27/18-dr.zakon i 6/20) propisano je da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za ostvarivanje dodatne podrške detetu i učeniku u skladu sa mišljenjem Interresorne komisije.

Takođe, Poverenik podseća da je Stalna konferencija gradova i opština pripremila i izdala Vodič za lokalne samouprave „Modeli i preporuke za unapređenje sprovođenja zakonodavnog okvira u oblasti socijalne zaštite“. Vodič[18] sadrži predloge modela akata i to između ostalog i Model odluke o socijalnoj zaštiti, predlog Pravilnika o uslovima obezbeđivanja i pružanja usluge; predlog Pravilnika o uslovima obezbeđivanja i pružanja sledećih standardizovanih usluga socijalne zaštite: pomoć u kući, dnevni boravak, lični pratilac deteta, personalna asistencija i usluga svratište.[19]

Imajući u vidu navedeno, Poverenik konstatuje da je jedinicama lokalne samouprave olakšano u smislu donošenja odluke i ispunjavanju zakonske obaveze koja se odnosi između ostalog na uspostavljanje i dostupnost usluge ličnog pratioca.

Poverenik ukazuje da je usluga lični pratilac usmerena na omogućavanje kretanja, ishrane, komunikacije i održavanja lične higijene, te da angažovanju ličnih pratilaca treba pristupiti sa posebnom urgentnošću. Pravovremeno i adekvatno pružanje ove usluge predstavlja jedan od preduslova za inkluzivan život dece sa invaliditetom.

Ratifikovani međunarodni ugovori postavljaju standarde i nameću obavezu državama potpisnicama da svojim unutrašnjim propisima uspostavljaju mehanizme za ostvarenje garantovanih prava. Relevantan pravni okvir u Republici Srbiji, pre svega Zakon o socijalnoj zaštiti, jasno propisuje obavezu jedinica lokalne samouprave u obezbeđivanju onih usluga koje su u njihovoj nadležnosti, kao što je primera radi ova usluga.

Na kraju Poverenik ističe da je usluga ličnog pratioca namenjena deci sa invaliditetom i poteškoćama u razvoju kojima je ova podrška neophodna u cilju lakšeg ostvarivanja osnovnih životnih potreba, te u tom smislu bi pogrešan bio pristup koji bi podrazumevao bilo kakvu selektivnost u omogućavanju ove usluge. Pružanje usluge ličnog pratioca treba da bude jednako dostupna svakom detetu kod koga je ustanovljena potreba za dodatnom podrškom od strane nadležnog organa. Nije dovoljno samo propisati odlukom lokalne samouprave ovaj vid podrške, već je pored toga neophodno obezbediti sredstva za realizaciju usluge, licenciranog pružaoca usluge kao i dovoljan obuhvat i kontinuitet u pružanju usluge na način da svako dete kome je ova podrška potrebna bude obuhvaćeno datom uslugom te da jednom dostignut nivo standarda vremenom ne bude derogiran. Samo na taj način, jedinica lokalne samouprave ispunjava zakonsku obavezu u pogledu pružanja ove usluge.

Imajući u vidu navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje ovu preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu od diskriminacije svim jedinicama lokalne samouprave. Potrebno je da jedinica lokalne samouprave u roku od 30 dana od dana prijema ove preporuke, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da li je svojim aktom propisala pružanje ove usluge, da li su opredeljena odnosno planirana sredstva za pružanje ove usluge, koliki broj dece ostvaruje pravo na uslugu i da li eventualno postoji lista čekanja, odnosno koliki je broj dece kojoj zbog nedovoljnih kapaciteta ova usluga nije pružena, a trebala bi biti pružena.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tač. 9.

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 29/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon, 47/18 i 111/21 – dr. zakon

[3] Dostupno na: https://drive.google.com/file/d/1Kf10T_-in7I3G6z8WKZ_G-bpgwd9ovaE/view

[4] Dostupno na: http://www.zavodsz.gov.rs/media/2158/deca-u-sistemu-socijalne-zastite-2020.pdf

[5] Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja, Obezbeđivanje usluge u oblasti socijalne zaštite – Lični pratilac deteta, Državna revizorska institucija, br. 400-744/2020-05/37, 10. decembar 2020. godine

[6] Dostupno na:

http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wp-content/uploads/2020/09/Mapiranje_usluga_socijalne_zastite_i_materijalne_podrske_u_nadleznosti_JLS_u_RS.pdf

[7] Dostupno na: http://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2021/04/Poverenik-za-zastitu-ravnopravnosti-Godisnji-izvestaj-za-2020.pdf

[8] Dostupno na: https://drive.google.com/file/d/1Kf10T_-in7I3G6z8WKZ_G-bpgwd9ovaE/view

[9] „Službeni glasnik RS”, broj 98/06

[10] Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97)

[11] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09)

[12] „Službeni glasnik RS”, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 -dr. zakon, 47/18 i 111/21 – dr. zakon)

[13] „Službeni glasnik RS”, broj 24/11, član 40. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 44.

[14] Član 64. stav 1. Zakona o socijalnoj zaštiti

[15] Član 68. Zakona o socijalnoj zaštiti

[16] „Službeni glasnik RS”, br. 42/13, 89/18 i 73/19

[17] „Službeni glasnik RS“, broj 80/18

[18] Dostupno na: na veb stranici  Stalne konferencije gradova i opština , u sekciji m“odeli akata“ na sledećem linku: http://www.skgo.org/reports/details/1924.

[19] Vodič i prateći akti dostupni su na veb stranici  Stalne konferencije gradova i opština , u sekciji m“odeli akata“ na sledećem linku: http://www.skgo.org/reports/details/1924.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković


microsoft-word-iconPreporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti jedinicima lokalne samouprave za uspostavljanje i pružanje usluge ličnog pratioca deci Download


 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top