br. 011-00-1/2024-02 datum: 21.3.2025.
USTAVNI SUD
11000 BEOGRAD
Bulevar kralja Aleksandra 15
Na osnovu člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06, 115/21 i 16/22), člana 29. stav 1. tačka 1. i člana 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 – dr. zakon, 10/23 i 92/23), Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podnosi
PREDLOG ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI
člana 27. st. 2. i 3. i člana 31. st. 4. i 5. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br.21/15, 92/20,123/22 i 13/25)
Ministarstvo prosvete je u ime Vlade Republike Srbije dana 30. januara 2025. godine sa reprezentativnim sindikatima u oblasti prosvete na nivou Republike Srbije i to: Sindikat obrazovanja Srbije, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i Sindikat radnika u prosveti Srbije zaključilo Poseban kolektivni ugovor o izmenama i dopunama i produženju roka važenja Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Kolektivni ugovor je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije, broj 13, dana 14. februara 2025. godine, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja.
Navedenim Kolektivnim ugovorom izmenjene su odredbe čl. 27. i 31. važećeg Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika[1] (u daljem tekstu: PKU) .
Odredbom člana 12. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama i produženju roka važenja Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika propisano je da se u članu 27. PKU[2] posle stav 1. dodaju novi st. 2. i 3.
Nakon izmena i dopuna član 27. PKU sada glasi:
„Poslodavac je dužan da isplati zaposlenom otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi korišćenja prava na penziju, u visini trostrukog iznosa poslednje isplaćene plate zaposlenog, s tim da tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od tri prosečne plate po zaposlenom kod poslodavca u momentu isplate, odnosno tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije.
Pravo iz stava 1. ovog člana pripada članu reprezentativnog sindikata potpisnika ovog ugovora u skladu sa opštim aktom reprezentativnog sindikata.
Zaposlenima koji ne pripadaju reprezentativnim sindikatima potpisnicima ovog ugovora pripada pravo iz stava 1. ovog člana u skladu sa zakonom.
Isplata otpremnine vrši se u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.“
Takođe, u članu 14. stav 1. Poseban kolektivni ugovor o izmenama i dopunama i produženju roka važenja Posebnog kolektivnog ugovra za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika propisano je da u članu 31. u stavu 4. PKU posle reči „nagrade“, dodaju reči: „za članove reprezentativnih sindikata potpisnika ovog ugovora, u skladu sa opštim aktom reprezentativnog sindikata“, kao i da se posle stava 4. dodaje novi stav 5, a da dosadašnji stav 5. postaje stav 6.
Nakon izmena i dopuna član 31. PKU sada glasi:
„Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati jubilarnu nagradu.
Jubilarna nagrada isplaćuje se zaposlenom u godini kada navrši 10, 20, 30, 35 ili 40 godina rada ostvarenog u radnom odnosu.
Vreme provedeno na radu po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, o delu, o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, o dopunskom radu, kao i poseban staž osiguranja u skladu sa propisima PIO (npr. rođenje trećeg deteta, sportski staž, vreme za koje je osiguranik samostalno uplaćivao doprinose i sl.), kao i vreme obavljanja samostalne delatnosti se ne smatra radom u radnom odnosu.
Visina jubilarne nagrade za članove reprezentativnih sindikata potpisnika ovog ugovora, u skladu sa opštim aktom reprezentativnog sindikata iznosi:
1) pola prosečne plate – za 10 godina rada ostvarenog u radnom odnosu,
2) jednu prosečnu platu – za 20 godina rada ostvarenog u radnom odnosu,
3) jednu i po prosečnu platu – za 30 godina rada ostvarenog u radnom odnosu,
4) dve prosečne plate – za 35 godina rada provedenih u radnom odnosu,
5) dve i po prosečne plate – za 40 godina rada provedenih u radnom odnosu.
Zaposleni koji nisu članovi reprezentativnih sindikata potpisnika ovog ugovora imaju pravo na jubilarnu nagradu u iznosu od 50% u odnosu na iznose navedene u stavu 4. tač. 1)-5).
Prosečna plata iz st. 3. i 4. ovog člana je prosečna plata po zaposlenom u ustanovi u prethodnom mesecu, odnosno prosečna zarada isplaćena u Republici Srbiji u prethodnom mesecu u odnosu na mesec isplate jubilarne nagrade, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to povoljnije po zaposlenog.“
Povodom navedenih odredaba Posebnog kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama i produženju roka važenja Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obraćali su se zaposleni u školama, kao i sindikati i udruženja ukazujući da su navedenim odredbama stavljeni u neopravdano nepovoljniji položaj u odnosu na zaposlene koji su članovi reprezentativnih sindikata potpisnika ugovora, odnosno da je na ovaj način narušena jednakost zaposlenih u ustanovama obrazovanja, time što se vrši diskriminacija zaposlenih po osnovu članstva u sindikatu.
S tim u vezi, Poverenik ukazuje na odredbe Ustava Republike Srbije[3] koji u članu 21. propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3). Članom 55. stav 1. Ustava jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Članom 194. st. 3. i 4. i članom 195. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, odnosno da ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[4], u članu 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Članom 11. Konvencije propisano je da svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa (stav 1). Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave (stav 2).
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima garantuje da će svako imati pravo slobodnog udruživanja sa drugim licima, uključujući tu i pravo da obrazuje sindikate i da im slobodno pristupi radi zaštite svojih interesa (član 22. stav 1). Pakt istovremeno precizira da uživanje tog prava može biti predmet ograničenja predviđenih zakonom, koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javnog poretka ili prava i sloboda drugih (član 22. stav 2).
Zakonom o zabrani diskriminacije[5], u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Članom 4. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.
Pored toga, članom 6. ovog zakona propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.
Odredbom člana 8. propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.
Odredbom člana 25. propisanaje zabrana diskriminacije zbog političke ili sindikalne pripadnosti, na način da je zabranjena diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci, odnosno sindikalnoj organizaciji.
Takođe, odredbom člana 16. Zakona o zabrani propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti, dok je stavom 2. istog člana propisano da zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.
Članom 1. stav 1. Zakona o radu[6] propisano je da prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju se ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, dok je stavom 2. propisano da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno.
Članom 4. ovog zakona je propisano da opšti i poseban kolektivni ugovor moraju biti u saglasnosti sa zakonom, kao i da kolektivni ugovor kod poslodavca, pravilnik o radu i ugovor o radu moraju biti u saglasnosti sa zakonom, a kod poslodavca iz čl. 256. i 257. ovog zakona – i sa opštim i posebnim kolektivnim ugovorom.
Članom 8. stav 1. je propisano da kolektivni ugovor i pravilnik o radu i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, dok je stavom 2. propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.
Članom 13. Zakona o radu dalje je propisano da zaposleni neposredno, odnosno preko svojih predstavnika, imaju pravo na udruživanje, učešće u pregovorima za zaključivanje kolektivnih ugovora, mirno rešavanje kolektivnih i individualnih radnih sporova, konsultovanje, informisanje i izražavanje svojih stavova o bitnim pitanjima u oblasti rada.
Članom 18. ovog zakona zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualnu orijentaciju, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovno stanje, članstvo u političkim organizacijama i sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.
Odredbom člana 20. Zakona o radu, diskriminacija je zabranjena, između ostalog, i u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.
Članom 22. Zakona o radu je propisano da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, i da je svrha koja se time želi postići opravdana.
Odredbe zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se odnose na posebnu zaštitu i pomoć određenim kategorijama zaposlenih, a posebno one o zaštiti osoba sa invaliditetom, žena za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, posebne nege deteta, kao i odredbe koje se odnose na posebna prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja – ne smatraju se diskriminacijom.
Članom 206. Zakona o radu jemči se sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja, bez odobrenja, uz upis u registar.
Odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. ovog zakona propisano je da je poslodavac dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade. Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1) ovog zakona propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Odredbom člana 189. stav 1. tač.1 i 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano je da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za otpremnine i jubilarne nagrade.
Pored navedenog, Poverenik ukazuje i na obaveze iz dokumenata međunarodnog karaktera koje je Republika Srbija ratifikovala. Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava[7], u članu 2. propisuje da radnici i poslodavci, bez ikakvih izuzetaka, imaju pravo bez prethodnog odobrenja, da obrazuju organizacije po svom izboru, kao i da pristupaju ovim organizacijama, pod isključivim uslovom da se pridržavaju statuta ovih poslednjih. U članu 11. kojim se uređuje zaštita sindikalnih prava, propisano je da se svaki član Međunarodne organizacije rada za koga je ova konvencija na snazi obavezuje da preduzme sve potrebne i pogodne mere da bi trudbenicima i radnicima obezbedio slobodno vršenje sindikalnih prava.
Odredbom člana 1. tačka 1. Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja[8], određeno je da izraz diskriminacija, između ostalog, podrazumeva svako pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zasnovanog na rasi, boji, polu, veri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, koji idu za tim da unište ili naruše jednakost mogućnosti ili postupanja u pogledu zapošljavanja ili zanimanja.Ova konvencija propisuje da se posebne mere zaštite ili pomoći ne smatraju diskrimnacijom, te da svaka država ugovornica može definisati kao nediskrimnatorne sve posebne mere uvedene sa ciljem da se vodi računa o posebnim potrebama lica za koje je zaštita ili neka posebna pomoć uopšte priznata iz razloga kao što su pol, godine života, invaliditet, porodične obaveze ili socijalni i kulturni nivo.
Uredbom o ratifikaciji konvencije Međunarodne organizacije rada broj 98[9] o primeni principa organizovanja i kolektivnog pregovaranja propisano je da radnici treba da koriste odgovarajuću zaštitu protiv svih dela diskriminacije u materiji zaposlenja koja bi mogla da bude štetna po sindikalne slobode. Dalje je propisano da se takva zaštita može naročito primeniti ukoliko se radi o delima koja bi imala za cilj da se zaposlenje radnika podredi uslovu da se on ne učlanjuje u sindikat ili da prestane da pripada sindikatu, da se otpusti radnik ili da mu se svim ostalim sredstvima nanese šteta zbog toga što je član sindikata ili što učestvuje u sindikalnim delatnostima izvan radnih časova ili sa pristankom poslodavca za vreme radnih časova. Takođe, propisano je da organizacije radnika i poslodavaca treba da koriste odgovarajuću zaštitu protiv svih dela uplitanja jednih na račun drugih, bilo direktno, bilo preko svojih agenata ili agenata ili članova, u njihovo formiranje, funkcionisanje i administraciju. U smislu ove odredbe u dela mešanja spadaju mere koje idu za tim da izazovu stvaranje organizacije radnika kojima gospodare poslodavac ili organizacije poslodavaca ili izdržavanje organizacija radnika finansijskim ili drugim sredstvima, sa namerom da se ove organizacije stave pod kontrolu poslodavaca ili organizacije poslodavaca.
Poverenik ukazuje i na stavove Ustavnog suda iz Odluke br. IUo-18/2010 od 17. marta 2011. godine („Službeni glasnikˮ broj 30/11), kojom je sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom odredba Kolektivnog ugovora Gradskog saobraćajnog preduzeća, prema kojoj je predviđeno da predsednici sindikalnih podružnica koji imaju broj članova manji od 7,5% zaposlenih ne ostvaruju pravo na plaćene časove za obavljanje sindikalne funkcije. U obrazloženju odluke je navedeno da se spornom odredbom narušava sloboda sindikalnog udruživanja, pravo na slobodno obrazovanje sindikalne organizacije i slobodno pristupanje organizaciji. Ukazujemo da iako u pomenutoj odluci nije izričito navedeno da se radi o reprezentativnim, odnosno nereprezentativnim sindikalnim organizacijama, i u ovom slučaju radi se o nejednakom postupanju u odnosu na broj članova organizacije, a koji je jedan od osnovnih uslova za sticanje svojstva reprezentativnosti.
Poverenik ukazuje da se Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika uređuju prava, obaveze i odgovornosti po osnovu rada zaposlenih u osnovnim školama, srednjim školama i domovima učenika kojima se sredstva za plate obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, postupak izmene i dopune ugovora, kao i međusobni odnosi učesnika Ugovora (član 1.).
Iz izmenjenih odredaba PKU nesporno je da se pravi razlika kod ostvarivanja prava na jubilarnu nagradu i otpremninu i to tako što se u privilegovani položaj stavljaju članovi reprezentativnih sindikata potpisnika PKU.
Naime, zaključenjem ovog kolektivnog ugovora ugovoreno je povoljnije pravo za članove sindikata, koji pripadaju reprezentativnim sindikatima koji su potpisnici PKU, tako što će ova lica ostvariti otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi korišćenja prava na penziju, u visini trostrukog iznosa poslednje isplaćene plate zaposlenog, s tim da tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od tri prosečne plate po zaposlenom kod poslodavca u momentu isplate, odnosno tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije, dok će zaposleni koji ne pripadaju reprezentativnim sindikatima potpisnicima ovog ugovora ostvariti pravo na otpremninu u skladu sa zakonom, odnosno u visini dve prosečne zarade.
Takođe izmenjene su odredbe PKU u delu kojim se definiše da će za članove reprezentativnih sindikata potpisnika ovog ugovora, u skladu sa opštim aktom reprezentativnog sindikata jubilarna nagrada iznositi: pola prosečne plate – za 10 godina rada ostvarenog u radnom odnosu, jednu prosečnu platu – za 20 godina rada ostvarenog u radnom odnosu, jednu i po prosečnu platu – za 30 godina rada ostvarenog u radnom odnosu, dve prosečne plate – za 35 godina rada provedenih u radnom odnosu, dve i po prosečne plate – za 40 godina rada provedenih u radnom odnosu. Za razliku od zaposlenih koji nisu članovi reprezentativnih sindikata potpisnika ovog ugovora koji će ovo pravo ostvariti u iznosu od 50% manje u odnosu iznose jubilarne nagrade članova reprezentativnih sindikata potpisnika PKU.
Ustav Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije kao i Zakon o radu jasno propisuju kada se određeno pravljenje razlike neće smatrati diskriminacijom.
Tako Ustav u članu 21. propisuje načelo zabrane diskriminacije na način da najpre konstatuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1), zatim propisuje da je diskriminacija bilo posredna ili neposredna zabranjena po bilo kom osnovu (stav 3), a da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Ove odredbe Ustava dalje su razrađene kako Zakonom o radu koji je lex specialis u oblasti rada, tako i Zakon o zabrani diskriminacije koji je lex specialis u oblasti zabrane diskriminacije. Zakon o radu u članu 20. sadrži imperativnu normu koja zabranjuje diskriminaciju u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, pri čemu u članu 22. stav 1. propisuje kada se određeno pravljenje razlike neće smatrati diskriminacijom – ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, i da je svrha koja se time želi postići opravdana, dok u stavu 2. propisuje da se odredbe zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se odnose na posebnu zaštitu i pomoć određenim kategorijama zaposlenih, a posebno one o zaštiti osoba sa invaliditetom, žena za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, posebne nege deteta, kao i odredbe koje se odnose na posebna prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja – ne smatraju se diskriminacijom.
Takođe Zakon o zabrani diskrimnacije propisuje da je diskrimnacija svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva, između ostalog i na članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama. Dakle zabrana diskrimnacije zbog sindikalne pripadnosti već je sadržana u opštoj zabrani diskriminacije, kako neposredne, tako i posredne, kao i u načelu jednakosti (čl. 1, 4, 6. i 8), ali se zabranjuje i kao poseban slučaj diskriminacije u članu 25. koji sadržinski i strukturalno odgovara članu 11. Evropske konvencije, koja u stavu 1. ovog člana određuje pravilo u vezi sa slobodom udruživanja a u stavu 2. se dopuštaju odstupanja u krajnje restriktivnim slučajevima. Kao što smo već naveli Zakon o zabrani diskrimnacije, imajući u vidu važnost oblasti rada i zapošljavanja sadrži i posebnu normu koja se odnosi na diskrimnaciju u ovoj oblasti. Takođe, članom 14. Zakona o zabrani diskrimnacije propisano je kada je moguće napraviti izuzetak od pravila jednakog postupanja. Stavom 1. ovog člana je propisano da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju, dok je stavom 2. propisano da se ove posebne mere primenjuju se dok se ne postigne cilj zbog kojeg su propisane, ako zakonom nije drugačije propisano. Kada su u pitanju posebne mere propisivanjem ovih izričitih izuzetaka odstupa se od formalne jednakosti koja zahteva jednako postupanje prema svim pojedincima i favorizuje grupna prava u odnosu na individualna, jer pojedinac stiče privilegovan položaj time što je pripadnik grupe koja je bila ili je još uvek u teškom, odnosno suštinski nejednakom položaju.
Poverenik ukazuje da je članom 189. stav 1. tačka 1. ZOSOV-a propisano da se u budžetu jedinice lokalne samouprave, između ostalog, obezbeđuju sredstva za otpremnine (tačka 1) i sredstva za jubilarne nagrade i pomoć zaposlenima u osnovnoj i srednjoj školi (stav 1. tačka 4). Ne treba zaboraviti činjenicu da u budžetu jedinice lokalne samouprave svi građani učestvuju bez obzira na pripadnost sindikatu, tako da se obrazloženje uvedenih izmena ne može opravdati eventualnim izdvajanjem za članarine u sindikatu.
Poverenik dalje ukazuje da je članom 105. Zakona o radu propisano da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1). Dok je stavom 3. istog člana propisano da se pod zaradom u smislu stava 1 ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.
Članom 119. i 120. Zakona o radu propisano je šta sve ulazi u druga primanja. Tako je članom 119. stav 1. propisano da je poslodavac dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom: 1) zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade; 2) zaposlenom naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog; 3) zaposlenom naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.
Članom 120. stav 1. tačka 1) ovog zakona propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na: 1) jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Da bi se ocenilo da li su sporne odredbe PKU diskrimnatorne, odnosno da li je propisano pravilo da članovi reprezentativnih sindikata potpisnika PKU su stavljeni u privilegovani položaj samo zbog svog ličnog svojstva članstva u odrđenom sindikatu, tj. u sindikatu koji je potpisnik ugovora, potrebno je razmotriti da li postoji objektivno i razumno opravdanje da se samo ovim licima omogući pravo na veću otpremninu i veću jubilarnu nagradu. Saglasno članu 8. Zakona o zabrani diskriminacije, potrebno je ispitati: da li je cilj koji se postiže ovom merom dopušten i opravdan, i da li se cilj (ili ciljevi) mogu postići propisanom merom, odnosno, da li postoji srazmera između preduzetih mera i ciljeva koji se tom merom ostvaruju.
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je sagledati suštinu i sadržinu prava na otpremninu i jubilarnu nagradu.
Poverenik najpre ukazuje da radno pravo počiva na načelima među kojima su posebno važna načela jednakosti i zabrane diskrimnacije. I jedno i drugo pravo predstavljaju primanja na koje zaposleni ima pravo u skladu sa zakonom. Pravo na otpremninu predstavlja jedno od osnovnih prava zaposlenih. Zaposleni ima pravo na otpremninu u dva slučaja – prilikom odlaska zaposlenog u penziju i kod prestanka radnog odnosa, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima rada, to jest u slučaju proglašenja tehnološkim viškom. Kada je reč o obračunu otpremnine prilikom odlaska u penziju, Zakon o radu propisuje da je poslodavac dužan da isplati zaposlenom iznos u skladu sa opštim aktom, a najmanje u visini dve prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku. Kada je reč o jubilarnoj nagradi ona je vezana za godine rada ostvarenog u radnom odnosu. Dakle oba ova prava su prava iz radnog odnosa koja se finansiraju iz budžeta jedinice lokalne samouprave. Po svojoj sadržini i suštini ova prava treba da pripadaju svima kod poslodavca pod jednakim uslovima i ne treba da zavise od toga da li je zaposleni član određenog sindikata ili nije član nijednog sindikata. Činjenica je da reprezentativni sindikati imaju pregovaračku legitimaciju ali ova legitimacija je upravo utvrđena kako bi zastupali interese svih zaposlenih i svojim pregovaranjem im bi obezbedili bolje uslove rada i veća prava od onih koja su predviđena zakonom. Dakle, tačno je da reprezentativni sindikati imaju pravo da u postupku pregovaranja izdejstvuju najpovoljnije uslove rada i prava zaposlenih, međutim njihova pregovaračka sposobnost je ograničena imperativnim propisima i ne može se odnositi na pregovaranje o osnovnim pravima tako što će se praviti razlika između zaposlenih po osnovu članstva u sindikatu.
Pravljenje razlike u odnosu da li je zaposleni član reprezentativnog sindikata potpisnika ugovora ili nije član sindikata dovodi do toga da samo zbog činjenice da jedan zaposleni ima člansku knjižicu određenog sindikata, njegove godine rada kod poslodavca sada vrede više. Osporenim odredbama PKU se stvara opasan presedan da će u budućnosti i druga prava iz radnog odnosa koja će postupkom pregovaranja biti priznata u većem obimu važiti samo za članove reprezentativnog sindikata. Na ovaj način se krši sloboda udruživanja i načelo jednakosti, jer stavljanjem u izgled većih prava samo po osnovu članstva u određenom sindikatu praktično se utiče na sindikalno udruživanje i veći uticaj poslodavaca na sindikate što je ratifikovanim konvencijama i domaćim propisima zabranjeno. Posebno se ne može pronaći racionalno opravdanje u činjenici da veća prava i privilegovani položaj imaju zaposleni koji su članovi reprezentativnog sindikata koji je potpisnik ugovora, pri čemu ta prava ostaju i ukoliko u međuvremenu izgube reprezentativnost, imajući u vidu da se PKU zaključuje na period od tri godine, odnosno da je važenje PKU izmenama i dopunama PKU produženo do 5. marta 2028. godine (član 18).
Poverenik takođe ukazuje da sporne odredbe mogu dovesti do toga da neko postane član reprezentativnog sindikata potpisnika ugovora npr. samo pred utvrđivanje prava na jubilarnu nagradu, a da odmah po isplati te jubilarne nagrade se to lice iščlani što bi značilo da se ovim ekonomskim povoljnostima direktno utiče na motiv i razlog učlanjenja u određeni sindikat, čime svi ostali sindikati postaju manje konkurentni.
Imajući u vidu svrhu pregovaranja u ime unapređenja položaja svih zaposlenih, kao i suštinu i sadržinu prava na otpremninu i jubilarnu nagradu, zatim činjenicu da se isplaćuju iz budžeta jedinice lokalne samouprave, a ne iz sredstava sindikata, visina iznosa koje zaposleni treba da prime po ovim osnovama nikako ne bi trebali da budu u bilo kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa bilo kojim ličnim svojstvom zaposlenog pa ni članstvom u političkoj, sindikalnoj ili drugoj organizaciji. Zabrana diskrimnacije, odnosno zabrana nejednakog tretmana zaposlenih po osnovu članstva u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama striktno je propisana Ustavom i zakonom i analizom svih propisa može se konstatovati da ne postoji opravdan ni racionalni razlog da se obim ostvarivanja prava razlikuje po osnovu sindikalne pripadnosti.
Poverenik ukazuje da su u istom članu Zakona o radu predviđena i druga primanja kao što su npr. naknada troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, kao i naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, što znači da bi primenom istog pravila i ova prava bila podložna različitom tretmanu u zavisnosti od toga da li je zaposleni član reprezentativnog sindikata potpisnika PKU. Ukoliko sporne odredbe ostanu na snazi, kao što je navedeno stvorio bi se presedan koji bi učesnicima u pregovoru dao mogućnost da pregovaraju i o drugim pravima zaposlenih, odnosno da ispregovaraju privilegovan tretman zaposlenih koji su članovi reprezentativnog sindikata potpisnika PKU.
Polazeći od načela jednakosti svih pred Ustavom i zakonom i načela zabrane diskriminacije koje podrazumeva jednak tretman svih kao i da nejednako postupanje (diskriminacija), u najširem smislu reči, predstavlja drugačije tretiranje lica u istim ili sličnim situacijama bez objektivnog i razumnog opravdanja, spornim odredbama zaposleni koji nisu članovi reprezentativnih sindikata stavljaju se u nejednak položaj prilikom ostvarivanja prava na jubilarnu nagradu i otpremninu u odnosu na članove reprezentativnih sindikakta potpisnike ugovora, a da ovakvo razlikovanje nema objektivno i razumno opravdanje, niti se njime teži postizanju legitimnog cilja.
Poverenik predlaže Ustavnom sudu da hitno reaguje i preispita sporne odredbe, s obzirom da one naraušavaju jednakost zaposlenih pred zakonom i ostvarivanje prava koja proističu i koja su posledica rada i godina radnog staža kod poslodavca. Na osnovu svega navedenog, koristeći svoja zakonska ovlašćenja da podnese predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti, prema članovima 50. stav. 1. Zakona o Ustavom sudu, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti predlaže da Ustavni sud, nakon sprovedenog postupka, donese sledeću
O D L U K U
Utvrđuje se da odredbe člana 27. st. 2. i 3. i člana 31. st. 4. i 5. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br.21/15, 92/20,123/22 i 13/25), nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i Zakonom o zabrani diskriminacije.
[1]„Službeni glasnik RS“, br. 21/15, 16/18-dr.propis, 8/19-dr.propis, 92/20, 27/22-dr. propis i 123/22
[2]„Službeni glasnik RS“, br. 21/15, 16/18-dr.propis, 8/19-dr.propis, 92/20, 27/22-dr. propis i 123/22
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21
[4] „Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05, 7/05 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15
[5] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21
[6] „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US , 113/17 i 95/18-autentično tumačenje
[7] „Službeni list FNRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumiˮ, broj 8/58
[8] Uredba o ratifikaciji Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja „Službeni list FNRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazum“, broj 3/61
[9] “Službeni list FNRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumiˮ, broj 11/58
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
173-25 Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika 
