551-26 Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti data medijima • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

broj: 021-02-1471/2026-02 datum: 17.6.2025.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje televizijama sa nacionalnom frekvencijom, štampanim medijima i internet portalima (u daljem tekstu: mediji) upisanim u Registar medija koji vodi Agencija za privredne registre,

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje medijima:

– da, u skladu sa zakonom, profesionalnim standardima i uređivačkom odgovornošću, preduzimu sve mere u cilju sprečavanja objavljivanja sadržaja i komentara koji podstiču diskriminaciju, mržnju i nasilje ili koji predstavljaju uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje, polno i rodno uznemiravanje prema određenom licu ili grupi lica zbog nekog njihovog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstava;

– da u programima uživo, novinari, voditelji, glavni i odgovorni urednici i druga lica koja učestvuju u kreiranju medijskog sadržaja postupaju sa dužnom novinarskom pažnjom i bez odlaganja reaguju na izjave, stavove i sadržaje kojima se podstiču predrasude, diskriminacija, mržnja ili nasilje prema licu ili grupi lica zbog njihovog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva, kako bi se sprečilo širenje diskriminatornih narativa i obezbedilo poštovanje ljudskog dostojanstva i prava na ravnopravnost.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njome ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

Obrazloženje

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, u okviru nadležnosti utvrđenih Zakonom o zabrani diskriminacije prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnorpavnosti i zaštite od diskriminacije, i upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. Izgovorena reč u javnom prostoru ima posebnu težinu i nosi veću odgovornost, što naročito obavezuje sve one koji svojim delovanjem utiču na oblikovanje javnog mnjenja.

Poverenik je u poslednjem Godišnjem izveštaju o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti koji je predat Narodnoj skupštini u martu 2026. godine ukazao da su u javnom i medijskom prostoru i dalje prisutni diskriminatorni i uvredljivi govor, govor mržnje, kao i različiti oblici stereotipizacije i etiketiranja lica i grupa lica na osnovu njihovih ličnih svojstava. U Izveštaju je posebno naglašeno da neodgovorno izveštavanje, upotreba diskriminatorne terminologije, generalizacija i povezivanje nacionalne, etničke ili druge pripadnosti sa kriminalom, nasiljem i drugim negativnim pojavama doprinose povećanju netrpeljivosti i socijalne distance prema pojedinim društvenim grupama. Posebno zabrinjava kada se ovakvi narativi emituju putem medija sa velikim dometom i uticajem, jer se time diskriminacija, širenje stereotipa i predrasuda predstavlja kao dozvoljeno i prihvatljivo ponašanje.

Povećan je broj obraćanja građana i građanki povodom objavljenih sadržaja, a koji u sebi sadrže diskriminatorne elemente ili podstiču diskriminatorne komentare i govor mržnje prema licu ili grupi lica samo zbog njihovog određenog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva. Takođe, praksa pokazuje i da pojedini mediji odmah nakon ukazivanja uklanjaju takve sadržaje, dok pojedini mediji nastavljaju sa svojom negativnom praksom neobazirući se na zakonsku regulativu i profesionalne standarde u ovoj oblasti.

Emisije i drugi medijski sadržaji koji se emituju uživo predstavljaju poseban izazov sa stanovišta sprečavanja diskriminacije i govora mržnje, imajući u vidu da nije moguće u potpunosti predvideti izjave učesnika niti izvršiti prethodnu redakcijsku kontrolu sadržaja pre njegovog objavljivanja. Upravo zbog neposrednosti prenosa, diskriminatorne, uvredljive ili podsticajne izjave mogu u kratkom vremenskom periodu dopreti do velikog broja gledalaca ili slušalaca i proizvesti štetne društvene posledice, šireći predrasude, netrpeljivost ili stigmu prema pojedincu ili društvenoj grupi.

Zbog toga je od posebnog značaja da u programima uživo, novinari, voditelji, glavni i odgovorni urednici i druga lica koja učestvuju u kreiranju medijskog sadržaja postupaju sa dužnom novinarskom pažnjom i bez odlaganja reaguju na izjave, stavove i sadržaje kojima se podstiču predrasude, diskriminacija, mržnja ili nasilje prema licu ili grupi lica zbog njihovog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva, kako bi se sprečilo širenje diskriminatornih narativa i obezbedilo poštovanje ljudskog dostojanstva i prava na ravnopravnost. Izostanak takve reakcije može kod publike stvoriti utisak da medij prećutno odobrava ili prihvata iznete stavove kao društveno prihvatljive i legitimne.

Pored toga, zabrinjavajući su i javni narativi kojima se neosnovano dovodi u pitanje legitimitet, nezavisnost ili uloga nezavisnih državnih organa nadležnih za zaštitu ljudskih prava. Takvi narativi mogu doprineti narušavanju poverenja građana i građanki u institucionalne mehanizme zaštite prava, obeshrabriti žrtve diskriminacije da zatraže zaštitu i umanjiti efekte sistema uspostavljenog radi ostvarivanja i zaštite ustavom garantovanog prava na ravnopravnost.

U Istraživanju javnog mnjenja – Izveštaj o odnosu građana i građanki o diskriminaciji u srbiji ^[2], navedeno je da najveći broj ispitanika smatra da je govor mržnje veoma često i često prisutan na društvenim mrežama (74%), u političkom govoru (72%), na televiziji i na internet portalima (po 67%), kao i na sportskim događajima (66%) i u svakodnevnom govoru (61%). Najveći procenat ispitanika smatra da mediji ne posvećuju dovoljno pažnje diskriminaciji (71%), 8% da posvećuju dovoljno a 9% da posvećuju i previše.

U Analizi Prisutnost govora mržnje u medijima u Srbiji^[3] dat je pregled istraživanja na međunarodnom i domaćem planu koja ilustruju učestalost i pojavne oblike govora mržnje u Srbiji, kao i percepciju građana na ovu temu. U Analizi je navedeno da brojni izazovi u praksi dovode do toga da je govor mržnje stalno prisutan i da se negativan odnos prema pripadnicima određenih grupa ogleda i u dnevno-političkim događajima u kojima rastu tenzije i netrpeljivost među grupama. Praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u poslednjih nekoliko godina potvrđuje i ilustruje prisustvo govora mržnje i uvredljivog i ponižavajućeg postupanja, naročito u odnosu na žene, Rome i Romkinje, kao i ostale nacionalne manjine i pripadnike LGBTI+ zajednice. Praksa pokazuje da se govor mržnje javlja u svim vidovima izveštavanja, u novinama, TV emisijama, na društvenim mrežama, ali i putem grafita, reklama i oglasa. Takođe, primetno je da se ponavljaju isti diskriminatorni odnosno stereotipni obrasci/narativi u odnosu na pripadnike određenih grupa koje često zagovaraju javne ličnosti, političari, akademski, pa i medijski radnici. Posebnu opasnost predstavljaju diskriminatorni stavovi i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje , polno i rodno uznemiravanje od strane javnih ličnosti i funkcionera čiji stavovi u većoj meri utiču na javno mnjenje, što može imati dalekosežne posledice.

Analiza sadržaja ukazuje i na to da je medijska scena u dobroj meri ostrašćena i senzacionalistička, kao i da se udaljavamo od slobodne medijske reči koja je neraskidivo vezana za pravo svih građana da budu objektivno informisani, ali i obaveze profesionalnih medija da ne budu poligon za govor mržnje, kao što ni novinari i novinarke ne smeju biti mete pritisaka i napada.

Sloboda izražavanja predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, važnih za demokratiju i razvoj svakog pojedinca u bilo kom društvu. Koliki je značaj slobode izražavanja najbolje ilustruje činjenica da ona predstavlja samostalno pravo, ali se javlja i kao važna komponenta drugih ljudskih prava, kao što je na primer zabrana diskrimnacije, pravo na udruživanje ili participaciju u političkom životu. Sloboda izražavanja zauzima centralno mesto u ostvarivanju drugih ljudskih prava predviđenih Ustavom Republike Srbije, domaćim propisima i međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima. Međutim, i pored svoje važnosti, sloboda izražavanja nije apsolutno pravo već se može ograničiti pod uslovima propisanim Ustavom i zakonom.

Govor mržnje, kao i uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje zabranjeno je domaćim propisima, kao i međunarodnim instrumentima. Različiti međunarodni dokumenti doneti pod okriljem Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope u velikoj meri dopunjuju postojeći pravni okvir i obogaćuju ga praksom Evropskog suda za ljudska prava koji se dalje inkorporiraju u domaću sudsku praksu. Različiti antidiskriminacioni i medijski zakoni zahtevaju medijski pluralizam i poštovanje ljudskih prava i sloboda na kojima treba da počiva sistem izveštavanja.

Poverenik podseća da Ustav Republike Srbije^[4] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustav Republike Srbije članom 46. jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji diskriminaciju definiše kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 11. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da je zabranjeno izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način, dok je članom 12. propisano da je zabranjeno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Posebno podsećamo da je, u skladu sa odredbama člana 13. stav 1. tačka 3. ovog zakona propagiranje diskriminacije putem javnih glasila određeno kao težak oblik diskriminacije.

Zakon o javnom informisanju i medijima[5] propisuje da pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, sprečavanja govora mržnje i netolerancije, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja uključujući i informisanje i podizanje nivoa poznavanja ljudskih i manjinskih prava i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti (član 2), da se idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo (član 86). Propisano je i da nadležni sud može zabraniti distribuciju informacije ili drugog medijskog sadržaja ako je to neophodno u demokratskom društvu i ako se u informaciji, između ostalog, poziva na akt neposrednog nasilja prema licu ili grupi na osnovu rase, nacionalne pripadnosti, političke pripadnosti, veroispovesti, polu, seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta, invaliditeta ili drugog ličnog svojstva, a od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna i nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način (član 70. stav 1. tačka 2). Ovim zakonom propisana je i odgovornost urednika, odnosno odgovornog lica, za sadržaj koji se na internet portalima, kao vrsti medija objavljuje, te medij mora imati odgovornog urednika, da glavni urednik medija ima svojstvo odgovornog urednika tog medija, te da odgovorni urednik za pojedino izdanje, rubriku, odnosno programsku celinu odgovara za sadržaj koji uređuje (član 63).

Zakon o elektronskim medijima[6] koji, između ostalog, uređuje uslove i način pružanja medijskih usluga, propisuje da se uređivanje odnosa u toj oblasti zasnivaju i na načelu potpune afirmacije i zaštite ljudskih prava i sloboda, a naročito slobode izražavanja, medijskog i političkog pluralizma, ljudskog dostojanstva, zabrane svih oblika govora mržnje, dobrobiti maloletnika, javnog zdravlja, javne bezbednosti, onemogućavanja sadržaja koji podstiču na nasilje i terorizam i ostvarivanje interesa javnosti, odnosno korisnika medijskih usluga (član 5. stav. 1. tačka 3). Zakon o elektronskim medijima je, između ostalog, propisao osnivanje ragulatornog tela za elektronske medije (REM), određujući mu važnu ulogu u kontroli i nadzoru nad radom pružalaca medijskih usluga. U poslednjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Republike Srbije[7] u procesu evropskih integracija navedeno je da „uprkos novim propisima usmerenim na jačanje nezavisnosti i efikasnosti REM-a, regulatorno telo ne izvršava u potpunosti svoje nadležnosti i još uvek postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost u pogledu njegove nezavisnosti u praksi“.

Zakon o javnim medijskim servisima^[8] propisuje primenu međunarodno priznatih normi i principa, a naročito poštovanje ljudskih prava i sloboda i demokratskih vrednosti, kao jedno od osnovnih načela na kojima se zasniva rad javnih medijskih servisa (član 5). Javni interes koji javni medijski servis treba kroz svoje programe da ostvaruje je i poštovanje privatnosti, dostojanstva, ugleda, časti i drugih osnovnih prava i sloboda čoveka, poštovanje i predstavljanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, demokratskih vrednosti i institucija, i unapređivanje kulture javnog dijaloga, kao i zadovoljavanje potreba u informisanju svih delova društva bez diskriminacije, vodeći računa naročito o društveno osetljivim grupama kao što su deca, omladina i stari, manjinske grupe, osobe sa invaliditetom, socijalno i zdravstveno ugroženi i dr. (član 7).

Pravilnikom o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga[9] propisano je da je pružalac medijske usluge dužan da prilikom pružanja medijske usluge poštuje ljudska prava korisnika, učesnika u programu ili lica na koje se odnosi objavljena informacija, zajemčena Ustavom i potvrđenim međunarodnim aktima koji uređuju oblast ljudskih prava (član 2). Takođe, informacije u vezi sa nacionalnim, etničkim, rasnim ili verskim sukobima emituju se nakon temeljnog ispitivanja činjenica u vezi sa takvim sukobima i na način kojim se doprinosi razvoju duha tolerancije i ne ugrožava očuvanje ili uspostavljanje reda i mira, a naročito nije dozvoljeno u vezi sa nacionalnim, etničkim, rasnim ili verskim sukobima objavljivati informacije na senzacionalistički način ili na način kojim se povređuje zabrana govora mržnje (član 17).

Pružalac medijske usluge je dužan da medijsku uslugu pruža na način kojim se poštuje dostojanstvo ličnosti korisnika medijske usluge, učesnika u programu i lica na koje se objavljena informacija odnosi (član 20). Pružalac medijske usluge ne sme objaviti programski sadržaj koji sadrži informacije kojima se podstiče, na otvoren ili prikriven način, diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihove rase, boje kože, predaka, državljanstva, nacionalne pripadnosti, jezika, verskih ili političkih ubeđenja, pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije, imovnog stanja, rođenja, genetskih osobenosti, zdravstvenog stanja, invaliditeta, bračnog i porodičnog statusa, osuđivanosti, starosne dobi, izgleda, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugih stvarnih, odnosno pretpostavljenih ličnih svojstava (član 27. stav 1). On ne sme objaviti sadržaje kojim se diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz stava 1. ovog člana veličaju, opravdavaju ili im se umanjuje značaj (član 27. stav 2).

Pravilnikom o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga[10] posebno su obrađeni neki od medijskih formata, te je tako u rijaliti programskom sadržaju zabranjeno prikazivati teško nasilje, seksualnost, zloupotrebu opojnih droga, kao i ponašanje koje predstavlja govor mržnje ili kojim se vređa ljudsko dostojanstvo ili drugo ljudsko pravo (član 17. stav 3). Sadržaji čije je objavljivanje zakonom zabranjeno, a naročito sadržaj koji ističe i podržava nasilje, ponašanje koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, prekršaj ili privredni prestup, ili zloupotrebu opojnih droga, kao i ako zloupotrebljava lakovernost gledalaca ili slušalaca, sadržaj kojim se ne poštuje dostojanstvo ličnosti ili drugo ljudsko pravo, a naročito ako prikazuje ponižavajuće postupanje, scene nasilja i mučenja, osim kada za to postoji programsko i umetničko opravdanje predstavljaju sadržaje nepodesne za osobe mlađe od 18. godina (član 16. stav 2. tač.1. i 2.). Ovim pravilnikom naročito je zabranjeno omalovažavati maloletnika, diskriminatorski postupati prema njemu, postavljati mu pitanja u vezi sa osetljivim porodičnim problemima ili u vezi temom koja nije prikladna njegovom uzrastu ili ga izlagati situaciji koja kod njega može izazvati osećanje straha, stida, uznemirenosti ili besa (član 24).

Pored toga, i Kodeksom novinara Srbije[11] definisani su etički standardi novinara Srbije. U Kodeksu je, između ostalog, navedeno da novinari (treba da) neguju kulturu i etiku javne reči, ne koriste govor mržnje, agresivnu retoriku ili retoriku koja može podsticati na diskriminaciju ili agresivno ponašanje. Navedeno je i da novinari ne smeju da diskriminišu, između ostalog, na osnovu rase, pola, roda, starosti, ličnih svojstava, seksualne orijentacije, jezika, vere, političkog i drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla. Novinari moraju da izbegavaju fraze koje imaju šovinističke, seksističke ili na bilo koji drugi način diskrimnatorne konotacije. Novinari su dužni da poštuju pravo pretpostavke nevinosti i ne smeju nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude. Kodeks nalaže obavezu novinara da tačno, nepristrasno, potpuno i blagovremeno izveste o događajima od javnog interesa, držeći se novinarskih standarda koje propisuje ovaj kodeks.

Kada je reč o evropskim standardima, Poverenik podseća da je Preporukom EKRI br. 15 govor mržnje prepoznat kao svaki oblik izražavanja kojim se podstiču, šire ili opravdavaju mržnja, diskriminacija ili nasilje prema licu ili grupi lica zbog njihovog ličnog svojstva. Na nivou Evropske unije dodatno su ojačane obaveze velikih internet platformi u pogledu otkrivanja i blagovremenog uklanjanja nezakonitog sadržaja, uključujući govor mržnje, kroz primenu Akta o digitalnim uslugama (DSA) i revidiranog Kodeksa ponašanja za suzbijanje nezakonitog govora mržnje na internetu.

Poverenik podseća i na jednu od presuda Evropskog suda za ljudska prava,[12] u kojoj je Sud, između ostalog, za komercijalni internet portal našao da taj portal, iako je mogao i znao da spreči klevete, to nije uradio, pritom je klevete ostavio na internet stranici šest nedelja, što je dovelo do širenja potencijalno klevetničke i retorike pune mržnje. Sud je zato utvrdio odgovornost komercijalnog portala za očigledno nezakonite komentare i izrekao obavezu njihovog uklanjanja i blokiranja bez odlaganja. U jednoj drugoj presudi Evropskog suda za ljudska prava[13] sud je ukazao da princip efektivnosti u zaštiti nečijeg prava znači da domaće vlasti ni u kom slučaju ne smeju dopustiti da nanete fizičke ili psihičke patnje prođu nekažnjeno. Sud je naveo da je ovo od suštinskog značaja za održavanje poverenja javnosti i podršku vladavini zakona i za sprečavanje bilo kakvog izgleda da vlasti tolerišu akte nasilja.

Za profesionalno i nezavisno novinarstvo od suštinske je važnosti da novinari i novinarke mogu nesmetano da obavljaju svoj posao, bez pritisaka, zastrašivanja i napada. Poverenik stoga podseća na Odluku OEBS-a o sigurnosti novinara i novinarki^[14], kojom se države pozivaju da obezbede bezbedno okruženje za njihov rad, da javno i nedvosmisleno osuđuju sve oblike napada i nasilja nad novinarima, uključujući pretnje, uznemiravanje i nasilje u digitalnom okruženju.

S tim u vezi, Poverenik koristeći jedno od svojih zakonom propisanih ovlašćenja u cilju prevencije i suzbijanja diskriminacije i podsticanja profesionalnog i odgovornog izveštavanja kojim se doprinosi poštovanju prava na ravnopravnost i očuvanju dostojanstva svakog pojedinca upućuje ovu preporuku mera u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije. Ova preporuka mera ima prevashodno preventivni karakter, odnosno njen cilj je da se predupredi diskriminatorno postupanje i širenje bilo kojeg govora koji ima elemente diskriminacije, posebno govora mržnje.

[1] Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tač. 7. i 9.

[2] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaj-o-percepciji-gradjana-i-gradjanki-o-diskriminaciji-u-srbiji/

[3] Prisutnost govora mržnje u medijima u Srbiji, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, 2024. godina

[4] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[5] „Službeni glasnik RS“, broj 92/23 i 51/25

[6] Zakon o elektronskim medijima „Službeni glasnik RS”, br. 92/23 i 51/25

[7] https://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/2024/izvestaj_24.pdf , str.42

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 83/14, 103/15, 108/16, 161/20, 129/21, 142/22, 92/23

[9] „Službeni glasnik RS“, broj 43/24

[10] „Službeni glasnik RS“, broj 43/24

[11] https://savetzastampu.rs/wp-content/uploads/2024/12/KODEKS-novinara-i-novinarki-2025-korekcija.pdf

[12] Delfi protiv Estonije (VV), predstvaka br. 64569/09, 16. jun 2015.