br. 021-00-449/1/2023-02 datum: 24. 4. 2023. godine

MINISTARSTVO GRAĐEVINARSTVA, SAOBRAĆAJA I INFRASTRUKTURE

Goran Vesić, ministar

11000 BEOGRAD

Nemanjina 22-26

Predmet: Inicijativa za izradu sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama

Poštovani gospodine Vesiću,

Zakonom o zabrani diskriminacije[1] propisano je da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

S tim u vezi, ukazujemo da je Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[2] zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično, dok se javnim površinama, u smislu ovog zakona , smatraju se: parkovi, zelene površine, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i slično. Dalje je zakonom propisano da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere s ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom (član 33), dok je odredbama člana 38. propisano da svi organi državne uprave, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave su dužni da preduzmu aktivnosti s ciljem stvaranja jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom i da u tim  aktivnostima obezbede učešće osoba sa invaliditetom i njihovih udruženja.

Ustavom Republike Srbije[3] u članu 21. propisana je zabrana svake diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u odredbama člana 2. propisuje da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva, između ostalog i na invaliditetu i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima^[4]. Članom 26. stav 1. ovog zakona propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Republika Srbija je usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[5], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva[6]. Konvencija pod diskriminacijom na osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje po osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencijom su obuhvaćeni i svi oblici diskriminacije, uključujući i uskraćivanje razumnog prilagođavanja, a države ugovornice se obavezuju da zabrane svaku diskriminaciju po osnovu invaliditeta i garantuju osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu. Članom 9. Konvencije između ostalog je propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje stoje na raspolaganju javnosti. Mere koje uključuju identifikovanje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnose se između ostalog, i na: zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta.

Republike Srbije je usvojila Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine[7] u kojoj je ukazano da je pristupačnost preduslov za samostalni život, puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu i neograničeno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda, ravnopravno sa drugima i odnosi se na osobe sa svakom vrstom invaliditeta. U pregledu stanja Strategija navodi da bez obzira na postojeću regulativu, osobe sa invaliditetom se i dalje suočavaju sa preprekama u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, prilikom kretanja, korišćenja prevoza, ulaska i kretanja kroz različite javne objekte, kao i stambenih objekata koji i dalje nisu pristupačni, čime im se u izvesnoj meri onemogućava pristup robama i uslugama i uključivanje u društvo uopšte. Opšti cilj Strategije je izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom u uživanju svih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, uz puno poštovanje njihovog dostojanstva i individualne autonomije, obezbeđivanja nezavisnosti, slobode izbora i pune i efektivne participacije u svim oblastima društvenog života, uključujući i život u zajednici. Da bi se postigao opšti cilj Strategije, planirana su tri posebna cilja. Prvi posebni cilj: Povećana društvena inkluzija osoba sa invaliditetom, realizovaće se, između ostalog i doslednim sprovođenjem propisa, uz pojačanje inspekcijskog nadzora, stalne obuke; sistemskim uključivanjem pitanja pristupačnosti tako da se programi, planovi i projekti obavezno razvijaju sa ugrađenom komponentom pristupačnosti, u skladu sa principom „Univerzalni dizajn“, kao i prevazilaženjem prepreka na koje osobe sa invaliditetom nailaze u ostvarivanju prava u svojstvu pojedinaca, potrošača, učesnika u kulturnom, ekonomskom, političkom, sportskom i drugom životu.

Akcionim planom za sprovođenje Strategije unapređenja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine, u periodu od 2021. do 2022. godine[8] predviđeno je da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture jedna od institucija nadležnih za sprovođenje mere 1.1.1. Obezbeđivanje pune pristupačnosti obejkata, javnih površina, informacija, usluga i proizvoda osobama sa invaliditetom, a radi ostvarivanja Opšteg cilja 1. Strategije. Akcionim planom je predviđena aktivnost 1.1.1.2. Kreiranje i sprovođenje operativnog plana za pristupačnost u okviru koje je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastruktre predviđena kao organ koji sprovodi navedenu aktivnost.

Poverenik posebno ukazuje da je odredbama člana 5. Zakona o planiranju i izgradnji[9] propisano da zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, kao i da stambene i stambeno-poslovno zgrade sa deset i više stanova moraju se projektovati i graditi tako da se svim korisnicim, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad.

Iz svega navedenog može se zaključiti da je pozitivnim propisima Republike Srbije, uključujući i Zakon o planiranju i izgradnji, osobama sa invaliditetom zagarantovano pravo na dostupnost fizičkog okruženja, ravnopravno sa drugima. U praksi je ostvarivanje tog prava onemogućeno. Strategija unapređenja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji sadrži podatke koji ukazuju da je nepristupačnost javnih objekata, posebno onih u kojima se ostvaruju različita prava, kao što su centri za socijalni rad, jedinice lokalne samouprave, pošte, policijske uprave, Republički fond PIO i dalje izražena i pored brojnih ali nesistematičnih intervencija, što predstavlja prepreku osobama sa invaliditetom da ostvare zagarantovana prava iz oblasti obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, sudske zaštite, kulture, informisanja, sporta i drugih oblasti.

Tokom dugogodišnje prakse Poverenika za zaštitu ravnopravnosti građani i građanke su se obraćali ovom organu sa pritužbama zbog nemogućnosti da osobe sa invaliditetom uđu i samostalno se kreću u različitim javnim objektima i na površinama. Primera radi, u toku 2022. godine Povereniku je upućen veći broj pritužbi zbog nepristupačnosti različitih objekata (60% ukupnog broja pritužbi podnetih po ovom osnovu), imajući u vidu da je pristupačnost, kako arhitektonska tako i informaciona i komunikaciona, jedan od osnovnih preduslova za ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života. Ove pritužbe se odnose na nepristupačnost domova zdravlja, usluga zdravstvene zaštite, bioskopa, škola, muzeja, službenih prostorija koje koriste filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Poverenik već više godina u kontinuitetu na različite načine, kako u konkretnim slučajevima, tako i kroz preporuke mera za unapređenje ravnopravnosti, inicijative ali i preporuke organima javne vlasti kroz svoje redovne godišnje izveštaje, ukazuje na neophodnost intenziviranja rada na primeni univerzalnog dizajna u svim oblastima sa ciljem omogućavanja nesmetanog pristupa javnim objektima i površinama, javnom prevozu, informacijama, komunikacijama i uslugama za sve građane.

Podsećamo da je Poverenik Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture početkom 2023. godine uputio Inicijativu za izmenu člana 135. stav 8. zakona o planiranju i izgradnji tako da se ovim zakonom kao izuzetak propiše da se za izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica neće tražiti overena saglasnost tih lica ukoliko se radovi odnose na ostvarivanje nesmetanog kretanja i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, bez upućivanja na odredbe drugog zakona koji takođe predviđa saglasnost drugih vlasnika.

Takođe, marta 2023. godine Poverenik je Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture uputio i Inicijativu za dopunu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji tako da Elaborat o poštovanju standarda pristupačnosti bude sastavni deo glavnog projekta koji predstavlja dokaz o poštovanju standarda pristupačnosti, kao i da je potrebno izmeniti i odgovarajuće odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje se odnose na sadržaj i obavezne elemente glavnog projekta, odnosno projekta za građevinsku dozvolu i/ili projekta za izvođenje i predvideti obavezu u skladu sa kojom će ovi projekti, odnosno odgovarajući projekat, sadržavati dokaze o poštovanju standarda pristupačnosti kroz Elaborat o poštovanju standarda pristupačnosti kao obavezan sastavni deo projekta.

Pristupačnost predstavlja jedan od osnovnih preduslova za jednako učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života, a iako je normativni okvir u Republici Srbiji zadovoljavajući, osobe sa invaliditetom su jedna od najugroženijih i najviše diskriminisanih društvenih grupa u svim oblastima javnog i privatnog života. Smetnje za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom u sve društvene odnose počinju od sfere obrazovanja i zapošljavanja, što dodatno pogoršava njihov položaj usled izostanka efikasne podrške za samostalan život. Obezbeđivanje pristupačnosti objekata i usluga predstavlja preduslov za samostalan život osoba sa invaliditetom jer omogućava aktivno učešće u svim oblastima života na ravnopravnoj osnovi. Ukoliko samo jedan od elemenata pristupačnosti nije adekvatan, osoba sa invaliditetom će se naći u situaciji tzv. „prekinutog lanca kretanja“, odnosno, biće dovedena u situaciju nemoći, u kojoj nema mogućnost da samostalno funkcioniše.

S obzirom na sve navedeno, Poverenik smatra da je potrebno izraditi sistemski dugoročni plan na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.

Ovim sistemskim planom bi bilo neophodno odrediti objekte u javnoj upotrebi kod kojih bi otklanjanje arhitektonskih barijera moralo imati prioritet i čija bi pristupačnost u što kraćem roku trebala biti postignuta zbog zadovoljenja potreba građana za ostvarivanjem različitih prava i usluga, poput objekata koje koriste centri za socijalni rad, zdravstvene, predškolske i obrazovne ustanove, fondovi penzijskog i invalidskog osiguranja i sl. Kod ostalih objekata, posebno onih za koje postoje administrativne ili druge teškoće prilikom ostvarivanja pristupačnosti za osobe koje se otežano kreću poput starijih zgrada, objekata proglašenih spomenikom kulture ili pod posebnim režimom zaštite i sl., pristupačnost bi mogla biti obezbeđena u dužem roku, nakon stručnog i preciznog sagledavanja svih raspoloživih mogućnosti, kako se ne bi narušila njihova istorijska i kulturna vrednost ili kako bi eventualno bili pronađeni drugi adekvatni objekti za iste namene.

Sistemski plan otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti bi, u smislu navedenog, trebalo da sadrži krajnje optimalne rokove, koji nužno ne moraju biti kratki nego razumni u odnosu na aktuelno stanje i sveobuhvatno sagledavanje mogućnosti u odnosu na konkretnu situaciju, istovremeno vodeći računa i rukovodeći se interesima građana kojima pristupačnost predstavlja prepreku za ostvarivanje različitih prava.

Za realizaciju svih aktivnosti na obezbeđivanju pristupačnosti javnih objekata i površina potrebno je precizno definisati nadležne subjekte, saradnju sa jedinicama lokalne samouprave i drugim subjektima (poput organa nadležnih za zaštitu spomenika kulture, stručnjaka iz odgovarajućih oblasti, organizacija civilnog društva i sl.) čije delovanje i međusobna saradnja mogu biti od uticaja na realizaciju konkretnih aktivnosti.

Sistemski pristup rešavanju problema pristupačnosti objekata u javnoj upotrebi i javnih površina bi predstavljao važan korak ka ispunjenju obaveze države u skladu sa priznatim međunarodnim ugovorima i propisima Republike Srbije da preduzme odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom omogući samostalan život i puno učešće u svim sferama života, posebno imajući u vidu da je uklanjanje fizičkih barijera na objektima u javnoj upotrebi korisno za sve građane i građanke, kako one koji se otežano kreću ili starije osobe, tako i za roditelje sa malom decom i sve druge, a u skladu sa principom univerzalnog dizajna[10].

[1] „Službeni glasnik RS“, br. 22/2009 i 52/2021, član 33. stav 1. tačka 7.

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 33/2006 i 13/2016, član 13.

[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, br. 98/06 i 115/21)

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21, član 2. stav 1. tačka 1

[5] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 42/09)

[6] Član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[7] “Službeni glasnik RS”, broj 44/2020.

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 37/2021

[9] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19 i 37/19 – dr. zakon

[10] Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, član 2. stav 5.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

186-23 Inicijativa za izradu sistemskog plana za otklanjanje arhitektonskih barijera