br. 021-01-449/2023-02 datum: 3.3.2023. godine

MINISTARSTVO GRAĐEVINARSTVA, SAOBRAĆAJA I INFRASTRUKTURE

ministar Goran Vesić

11000 BEOGRAD

Nemanjina 22-26

Predmet: Inicijativa za dopunu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji

Poštovani gospodine Vesiću,

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti dopisom su se obratili predstavnici Nacionalne organizacija osoba sa invaliditetom Srbije sa predlogom za dopunu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji o kojem je, u periodu od 30. januara do 20. februara 2023. godine, sprovedena javna rasprava. U dopisu je između ostalog ukazano da je dosadašnja praksa u oblasti izgradnje pokazala da se značajan broj objekata izgradi bez poštovanja standarda pristupačnosti, iako je još izmenama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2006. godine propisana obaveza poštovanja ovih standarda. Saglasno navedenom, predloženo je da se, imajući u vidu da se glavni projekat izrađuje za potrebe građenja objekta i pribavljanja građevinske dozvole, Nacrtom Zakona izričito predvidi obaveza da taj dokument za objekte visokogradnje javne i poslovne namene, stambene i stambeno – poslovne zgrade sa 10 i više stanova, sadrži i dokaze o poštovanju standarda pristupačnosti propisane članom 5. važećeg Zakona. Na ovaj način bi Elaborat o poštovanju standarda pristupačnosti postao sastavni deo glavnog projekta, čime bi se osiguralo efikasno sprovođenje odredbi člana 5. važećeg Zakona u praksi.

Praksa Poverenika pokazuje da je diskriminacija na osnovu invaliditeta još uvek veoma prisutna u našem društvu, te da osobe sa invaliditetom, ali i organizacije civilnog društva u svojim pritužbama najčešće ukazuju na probleme pristupačnosti, a nepristupačni objekti još uvek predstavljaju jednu od osnovnih prepreka za potpunu inkluziju osoba sa invaliditetom u društvo.

Poverenik najpre ukazuje da je Ustavom Republike Srbije[1] u članu 21. propisana zabrana svake diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Članom 9. Zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[2] propisano je da će u cilju omoćavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države strane ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama. Stavom 1. ovog člana propisano je da će se te mere, koje uključuju identifikovanje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnositi između ostalog i na zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta.

Dalje, ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije[3], tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, u članu 17. stav 2. ovog zakona kao poseban slučaj diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.

Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[4] kao poseban oblik diskriminacije u članu 13. propisana je diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina, te je između ostalog utvrđeno da je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, dok se pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično, a pod javnim površinama, parkovi, zelene površine, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i slično.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre ukazuje da je u nameri da unapredi primenu odredbe propisane članom 5. važećeg Zakona o planiranju i izgradnji i obezbedi punu implementaciju ove odredbe u praksi, Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture uputio 6. januara 2023. godine Inicijativu za izmenu člana 135. stav 8. Zakona o planiranju i izgradnji br. 011-00-1/2023-02, koju ovo Ministarstvo nije u potpunosti implementirao u Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji.

Naime, u odredbama člana 42. Nacrta zakona o izmenama i dopunama zakona o planiranju i izgradnji, između ostalog, predloženo je da se posle dosadašnjeg stava 8. koji postaje stav 9. dodaje novi stav 10. koji glasi: „U slučaju izvođenja radova na uklanjanju prepreka za osobe sa invaliditetom, deci i starim osobama, ne dostavlja se overena saglasnost suvlasnika, odnosno vlasnika posebnih delova zgrade, već se kao dokaz dostavlja odluka stambene zajednice u skladu sa propisom kojim se uređuje stanovanje i održavanje zgrada.“ Ukazujemo da se ovakvim predlogom rešenja se ne bi postigao željeni cilj da se obezbedi ostvarivanje prava na pristupačnost licima koja se otežano kreću iz razloga jer je odredbama Zakona o stanovanju i održavanju zgrada[5] na koji upućuje Nacrt zakona, propisano da u slučaju raspolaganja zajedničkim delovima zgrade za potrebe nadziđivanja, saglasnost u smislu zakona kojim se uređuje izgradnja objekta predstavlja saglasnost skupštine stambene zajednice koja se donosi većinom koju čine 2/3 ukupnog broja glasova.

U smislu navedenog, ponavljamo potrebu izmene člana 135. stav 8. Zakona o planiranju i izgradnji tako da se ovim zakonom kao izuzetak propiše da se za izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica neće tražiti overena saglasnost tih lica ukoliko se radovi odnose na ostvarivanje nesmetanog kretanja i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, bez upućivanja na odredbe drugog zakona koji takođe predviđa saglasnost drugih vlasnika.

Dalje, analizirajući tekst Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji koji je dostupan na zvaničnoj internet prezentaciji Ministarstva utvrdili smo da je važećim Zakonom o planiranju i izgradnji u članu 5. propisano da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Takođe, stavom 2. ovog člana utvrđeno je i da se stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju projektovati i graditi tako da se svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad.

U cilju obezbeđivanja izgradnje objekata uz puno poštovanje standarda pristupačnosti, Poverenik predlaže izmenu člana 1. Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji i dodavanje nove tačke koja glasi: „Elaborat o poštovanju standarda pristupačnosti je sastavni deo glavnog projekta koji predstavlja dokaz o poštovanju standarda pristupačnosti kako bi se osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućio nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u objektima visokogradnje javne i poslovne namene i stambenim i stambeno – poslovnim zgradama sa 10 i više stanova.”

U smislu navedenog, potrebno je izmeniti i odgovarajuće odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje se odnose na sadržaj i obavezne elemente glavnog projekta, odnosno projekta za građevinsku dozvolu i/ili projekta za izvođenje i predvideti obavezu u skladu sa kojom će ovi projekti, odnosno odgovarajući projekat, sadržavati dokaze o poštovanju standarda pristupačnosti kroz Elaborat o poštovanju standarda pristupačnosti kao obavezan sastavni deo projekta.

Poverenik ukazuje da se samo na ovaj način može osigurati efikasno sprovođenje odredbi propisanih u članu 5. važećeg Zakona u praksi. Usvajanjem ovog predloga Republika Srbija će u potpunosti obezbediti implementaciju odredbe propisane članom 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija među prvima ratifikovana još u maju 2009. godine. Napominjemo da je Komitet Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom na 15. zasedanju (5. i 6. aprila 2016. godine u Ženevi), razmatrao Inicijalni izveštaj o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom Republike Srbije i usvojio Zaključna zapažanja sa preporukama za zaštitu i unapređenje položaja osoba sa invaliditetom (CRPD/C/SRB/CO/1). U pogledu stepena implementacije člana 9. Konvencije Komitet je izrazio zabrinut između ostalog zbog nepostojanja nacionalne strategije obezbeđivanja pristupačnosti i zakonskih propisa koji bi sadržavali delotvorne sankcije za nepoštovanje propisa, zatim zbog niskog stepena mogućnosti pristupa javnim objektima, institucijama i uslugama, kao i uslugama elektronskih medija u državi članici. Komitet je sa tim u vezi preporučio Republici Srbiji da razvije sveobuhvatan plan za obezbeđivanje pristupačnosti uz efikasan nadzor i mapu puta koja će postaviti polazne tačke za uklanjanje postojećih prepreka i da promoviše univerzalni dizajn za sve zgrade, javne servise i javni transport, kao i pristupačnost informacija i medija, posebno elektronskih medija, a sve u skladu sa Opštom preporukom broj 2 Komiteta za prava osoba sa invaliditetom.

Imajući u vidu navedeno, a u cilju unapređenja ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, predlažemo da u postupku izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji koje su u toku razmotrite ovu inicijativu i predloge Poverenika uvrstite u tekst.

[1] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06)

[2] „Službeni glasnik RS” – Međunarodni ugovori, br. 42/09

[3] „Službeni glasnik RS”, broj  22/09 i 52/21

[4] „Službeni glasnik RS”, broj  33/06 i 13/16

[5] „Službeni glasnik RS“, broj 104/2016 i 9/2020 – dr. zakon, član 44.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

186-23 Inicijativa za dopunu Nacrta Zakona o planiranju i izgradnji