del. br. 23/2011 datum: 21. 1. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. Glasnik RS„ br. 22/2009), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 Broj: 120-4978/2010 od 6. jula 2010. godine, kojim je sudijama, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca koji su podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu na odluku Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca na osnovu koje im je prestala dužnost, priznato pravo na produženu naknadu plate do donošenja odluke Ustavnog suda, nije stavljena u nepovoljniji položaj nijedna druga grupa lica koja se nalazi u istoj ili sličnoj situaciji, a koja se od ove grupe razlikuje po nekom ličnom svojstvu, te ovim Zaključkom nisu diskriminisane ni bivše sudije za prekršaje u odnosu na pomenutu grupu lica.

O b r a z l o ž e nj e

Pritužbom protiv Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 120-4978/2010, od 06. jula 2010. godine Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratila se N. R. K. iz B., kojoj je prestala dužnost sudije za prekršaje. U svojoj pritužbi navodi da je Zaključkom Vlade Srbije od 6. juna 2010. godine grupa bivših sudija za prekršaja diskriminisana u odnosu na sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca u pogledu prava na naknadu plate.

Podnositeljka pritužbe navodi da su sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca kojima je prestala dužnost favorizovani u odnosu na bivše sudije za prekršaje. Sudijama je prestanak prava na primanje naknade odložen do donošenja odluke Ustavnog suda po žalbi, odnosno ustavnoj žalbi na odluku Vrhovnog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaštva na osnovu koje im je prestala dužnost. Naknada plate je sudijama za prekršaje prestala je šest meseci nakon prestanka dužnosti, kao što je propisano Zakonom o sudijama („Sl. Glasnik RS” br. 116/08, 58/09). Podnositeljka pritužbe smatra da je Vlada bez valjanog osnova dve grupe lica koje se nalaze u istoj situaciji (primaju naknadu plate nakon prestanka dužnosti) tretirala različito (jednima je produžila, a drugima nije produžila primanje naknade), diskriminišući na taj način bivše sudije za prekršaje u odnosu na sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je sprovela postupak u oktobru 2010. godine po pritužbama grupe sudija za prekršaje kojima je prestala dužnost, a koje su bazirane na istom činjeničnom stanju i izjavljene protiv istog zaključka Vlade Republike Srbije. Na osnovu sprovedenog jedinstvenog postupka, saglasno čl. 117. Zakona o opštem upravnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001), u vezi sa čl. 40. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti,

Poverenica je donela mišljenje br. 99/2010 od 6. novembra 2010. godine.

U toku navedenog postupka je Vladi Republike Srbije upućen, dana 4. septembra 2010. godine, zahtev da se u roku od 15 dana izjasni o činjenicama navedenim u pritužbi i okolnostima pod kojima je donet Zaključak koji je bio povod pritužbi.

Vlada Republike Srbije dostavila je izjašnjenje 08 br. 06-6663/2010-1 5. oktobra 2010. godine. U svom izjašnjenju, Vlada je navela:

– da je tačkom 1. pomenutog Zaključka određeno da sudijama, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca pravo na primanje naknade plate prestaje danom donošenja odluke Ustavnog suda po žalbi, odnosno ustavnoj žalbi na odluku Vrhovnog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca na osnovu koje im je prestala dužnost,
– da je tačkom 2. Zaključka određeno da pravo iz tačke 1. ne pripada sudijama za prekršaje, bez obzira da li su podneli ili nisu podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu,
– da se sudije za prekršaje u skladu sa ranije važećim propisima nisu smatrale sudijama već posebnim državnim organima odgovornim Vladi;
– da su opštinski organi za prekršaje i veća za prekršaje prestali da postoje stupanjem na snagu novog Zakona o sudijama,
– da je sudijama za prekršaje dužnost prestala po sili zakona,
– da su sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca dobili posebne odluke o prestanku funkcije, dok za sudije za prekršaje takve odluke nisu donete.

Ocenjujući da li je Zaključkom vlade izvršena diskriminacija, Poverenica je prvo razmatrala da li je grupa lica za koju se u pritužbama navodi da je bila izložena diskriminaciji nalazila u istom položaju kao i grupa lica u odnosu na koju je navodno diskriminisana.

Zaključak Vlade (tačka 1.) odnosi se na sudije, javne tužioce i zamenike javnog tužioca koji su ostvarili pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci i koji su uložili žalbu, odnosno ustavnu žalbu na odluku Visokog saveta pravosuđa, odnosno Državnog veća tužilaca, kojima im je prestala dužnost. Status koji su ova lica imala (status sudije, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca) prestao je odlukom Visokog saveta pravosuđa, odnosno odlukom Državnog veća tužilaca, i na tu odluku je bilo moguće uložiti žalbu, odnosno ustavnu žalbu, što su neka lica i učinila. Mogućnost da ova lica zadrže, odnosno povrate svoj status sudije, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca još uvek nije definitivno isključena.

Položaj ove grupe lica razlikuje se od položaja lica navedenih u tački 2. Zaključka Vlade, odnosno od položaja:

– sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji nisu podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu,
– sudija za prekršaje, bez obzira da li su ili nisu podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu.

Lice kome je odlukom Visokog saveta sudstva, odnosno odlukom Državnog veća tužilaca, prestala dužnost sudije, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca i koje na tu odluku nije uložilo žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu, definitivno je izgubilo status sudije, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca. Licima koja su obavljala dužnost sudije za prekršaje dužnost je prestala po sili zakona. Novim Zakonom o sudijama ukinuti su organi u kojima su oni obavljali pomenutu dužnost, pa samim tim i dužnosti koje su oni obavljali i položaj koji su zauzimali. Ta lica su definitivno izgubila status sudija za prekršaje, bez mogućnosti da taj status zadrže, odnosno povrate.

Prema tome, dve grupe za koje se navodi da su Zaključkom Vlade različito tretirane, razlikuju se po svom položaju.

Za potpuno sagledavanje okolnosti slučaja ne treba imati u vidu samo situaciju koja je nastala stupanjem na snagu Zakona o sudijama („Sl. Glasnik RS” br. 116/08, 58/09) i Zakona o javnom tužilaštvu(“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008 i 104/2009), a koja se odnosi na pravo na naknadu plate. Naime, ovaj Zakon odredbom člana 101. zaista stavlja u jednak položaj lica koje su do izbora novih sudija obavljali dužnost sudije izabranih po Zakonu o sudijama, odnosno Zakonu o sudovima i dužnost sudije za prekršaje, i koja nisu izabrana na nove dužnosti po novom Zakonu o sudijama. I jednima i drugima određuje naknadu plate u trajanju od šest meseci.

Položaj te dve grupe je jednak u tom smislu što je i jednima i drugima prestala dužnost, što ni jedni ni drugi nisu izabrani po novom zakonu i što je i jednima i drugima određena naknada plate u trajanju od šest meseci. Međutim, razlika u položaju ove dve grupe postoji u drugim segmentima. Naime, lica koja su u vreme stupanja na snagu Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu obavljala funkciju sudije, odnosno dužnost javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca, mogla su da budu ili da ne budu izabrana na istu funkciju, odnosno dužnost. Za sudije za prekršaje ta mogućnost više nije postojala, jer su organi za prekršaje ukinuti.

Nadalje, prema Zakonu o sudijama (čl. 100. st. 4.), prvim izborom sudije smatra se izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima. Isto pravilo važi i u pogledu javnih tužilaca, za koje je takođe određeno da se prvim izborom na javnotužilačku funkciju smatra izbor na dužnost javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca u skladu sa ranije važećim zakonima (čl. 129. st. 4. Zakona o javnom tužilaštvu). Ranije imenovanje sudija za prekršaje ne smatra se, međutim, prvim izborom (čl. 100. st. 4. Zakona o sudijama).

Razlike u situacijama u kojima se nalaze ove dve grupe dobijaju završni oblik u trenutku podnošenja žalbe, odnosno ustavne žalbe Ustavnom sudu. U tom trenutku je situacija jedne grupe lica definitivna – u pogledu sudija za prekršaje, ne postoji mogućnost da se njihov status vrati, odnosno promeni. Situacija druge grupe lica, sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca koji su uložili žalbu još uvek nije definitivna i može biti promenjena odlukom Ustavnog suda.

Zakonsko određivanje naknade plate u trajanju od šest meseci licima kojima je prestala dužnost (čl. 101. Zakona o sudijama i čl. 13. st. 2. Zakona o javnom tužilaštvu) ima za cilj da obezbedi materijalnu sigurnost ovih lica do novog zaposlenja, odnosno sticanja prava na penziju. To pravo podjednako pripada i sudijama i javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca i sudijama za prekršaje. U ovo pravo Vlada svojim Zaključkom nije dirala.

Zaključkom od 6. jula 2010. godine Vlada je sudijama, javnim tužiocima i zamenicima javnog tužioca koji nisu ponovo izabrani na istu funkciju, odnosno dužnost i koji su podneli žalbu, odnosno ustavnu žalbu Ustavnom sudu, priznala novo pravo na naknadu plate u istom iznosu koji su primali do tada, do okončanja postupka pred Ustavnim sudom. Zbog načina na koji je formulisan ovaj Zaključak, kao odluke o vremenu prestanku prava stečenog na osnovu člana 101. Zakona o sudijama, kao i pominjanje u zaključku drugih kategorija lica kojima ovo pravo nije priznato, stvoren je utisak da se radi o diskriminaciji.

Kako Zakon o zabrani diskriminacije u članu 6. definiše neposrednu diskriminaciju kao stavljanje u nejednak položaj lica ili grupe lica koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji, a kako je u postupku ustanovljeno da se položaji ove dve grupe bitno razlikuju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da u ovom slučaju nije izvršena neposredna diskriminacija.

Što se tiče posredne diskriminacije (član 7. Zakona o zabrani diskriminacije), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da Vlada svojim zaključkom nije izvršila ovaj oblik diskriminacije. Naime, premda to nigde nije izričito navedeno, očigledno je da je Vlada donela Zaključak u cilju zaštite lica čiji status još uvek nije definitivno rešen jer je postupak odlučivanja pred nadležnim organom u toku. Razlog ustanovljavanja prava na produženu naknadu plate sudijama, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca Zaključkom vlade različit je u odnosu na razlog zbog koga je Zakon priznao pravo na naknadu u trajanju od šest meseci. Zakonom propisana naknada ima za cilj da licima kojima je prestala dužnost, a time i radni odnos, obezbedi materijalnu sigurnost do pronalaženja novog posla. Naknada koju je Vlada priznala pomenutoj grupi lica ima drugačiji, ali isto tako legitiman cilj. Ona obezbeđuje materijalnu sigurnost licima do donošenja definitivne odluke o njihovom statusu. Mera koja je preduzeta u tom cilju je opravdana i srazmerna cilju koji treba da postigne.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 9. Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenje da u ovom slučaju nije izvršena diskriminacija.

U pogledu ostalih nepravilnosti na koje se u pritužbi ukazuje, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da nije nadležna da ocenjuje da li je donošenje spornog Zaključka Vlade u skladu sa njenom nadležnošću i da li je došlo do povrede drugih prava koja sudijama za prekršaje pripadaju na osnovu Zakona o radnim odnosima u državnim organima (“Sl. glasnik RS”, br. 48/91, 66/91, 44/98 – dr. zakon, 49/99 – dr. zakon, 34/2001 – dr. zakon, 39/2002, 49/2005 – odluka USRS, 79/2005 – dr. zakon, 81/2005 – ispr. dr. zakona i 83/2005 – ispr. dr. Zakona).

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba protiv Vlade Republike Srbije zbog diskriminacije sudija za prekršaje u pogledu prava na produženu naknadu plate