del. br. 1449/2011 datum: 25. 11. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (član 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe P. A. iz S., Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

U postupku koji je sproveden po pritužbi P. A. iz S. protiv P. k. s., povodom uskraćivanja ulaska u zgradu P. k. s. 17. avgusta 2011. godine zbog neprikladnog odevanja, utvrđeno je da P. k. s. nije izvršio akt diskriminacije ni po jednom ličnom svojstvu podnosioca pritužbe.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratio se 25. avgusta 2011. godine P. A. iz S., pritužbom koja je podneta protiv P. k. s.. U pritužbi je naveo da je diskriminisan po osnovu ličnih svojstava – pola i izgleda, jer mu je 17. avgusta 2011. godine uskraćen ulazak u zgradu P. k. s. u B., uz obrazloženje da je neprikladno odeven. Navodi da je tog dana imao zakazan intervju u redakciji N. m. koji se nalazi u zgradi P. k. s., da je u B. temperatura bila 40 stepeni i da je na sebi imao košulju, bermude dužine malo ispod kolena i letnje brodarice. Prilikom ulaska u zgradu ga je portir zaustavio na ulazu i obavestio da tako obučen ne može da uđe, pokazavši na crtež precrtanih bermuda. Kako je na insistiranje redakcije N. m. na kraju ipak sproveden kroz zgradu P. k. s., navodi da je tada video zaposlene žene u P. k. s. koje su imale haljine iste dužine kao i njegove bermude, kao i suknje kraće od bermuda. Uz pritužbu nije dostavio dokaze kojim bi potkrepio svoja tvrđenja, navodeći da nije bio u mogućnosti da fotografiše dokaze, ali da je ova vrsta diskriminacije muškaraca vidljiva u svim državnim institucijama i nekim privatnim kompanijama.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje P. k. s. u kojem je navedeno sledeće:

– da je P. k. s. usvojenim Poslovnikom o kvalitetu definisala politiku sistema menadžmenta kvaliteta, u skladu sa zahtevima standarda SPRS ISO 9001:2008, a koju je sertifikovalo međunarodno telo,
– da su dokumentom Sistem menadžmenta kvalitetom, Uputstvo broj UP-302 – „Kućni red i poslovno ponašanje” u tački 5.3.3. definisana pravila poslovnog oblačenja, odnosno šta se smatra neprimerenim oblačenjem,
– da su u konkretnom slučaju radnici obezbeđenja prekršili svoja ovlašćenja i načinili ozbiljan propust u radu, tako što su privilegovali podnosioca prijave i pustili ga u zgradu u kratkim pantalonama, s obzirom da je na ulazu u objekat P. k. s. jasno istaknuta zabrana ulaska u kratkim pantalonama,
– da su navodi podnosioca pritužbe neprihvatljivi, nelogični i neutemeljeni na propisima o zabrani diskriminacije, s obzirom da svaka institucija ima pravo da propiše kodekse oblačenja koji se odnose i primenjuju jednako za sve,
– da bi insistiranje na poređenju oblačenja između muškog i ženskog pola predstavljalo svojevrsnu diskriminaciju samu po sebi, odnosno ukidanje prava na razlikovanje i oblačenje shodno karakteristikama muškarca i žene, nezavisno od njihovog seksualnog, verskog ili političkog opredeljenja,
– da je odlučujuća okolnost u konkretnom slučaju činjenica da se kodeks oblačenja primenjuje na sve osobe muškog pola, ali i ženskog pola ako žele da nose mušku odeću (i obrnuto), nezavisno od njihovih ličnih svojstava na način kako je to definisano zakonom,
– da u ovom slučaju ne postoji povreda načela jednakih prava i obaveza jer se ovde „ne nameću obaveze jednom licu koje se ne nameću drugom licu u istoj ili sličnoj situaciji”,
– da P. k. s. brani pravo na različitost i zaštitu od svih oblika diskriminacije, ali se protivi zloupotrebi prava na zaštitu od diskriminacije i nelogičnim interpretacijama ovog prava,
– da kodeksi P. k. s. upravo garantuju pravo na različitost i ravnopravnost, sa ciljem da pokušaju da obezbede odgovarajući nivo dobrog ukusa i estetskih obzira,
– da podneta pritužba u potpunosti nije zasnovana na propisima kojima je regulisana zabrana diskriminacije, a ni na realnom činjeničnom stanju, koje je nesporno u konkretnoj situaciji,
– da predlaže da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa članom 36. Zakona o zabrani diskriminacije ne postupa po pritužbi, jer je o ovoj situaciji očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje.

Uz izjašnjenje je dostavljen dokument „Kućni red i poslovno ponašanje” P. k. s..

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve činjenične navode sa aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, kako bi ispitala da li je u konkretnom slučaju P. k. s. podnosioca pritužbe različito tretirala na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji.

Prema odredbi člana 2. stav. 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS” br. 22/2009), diskriminacija označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Povreda načela jednakih prava i obaveza, prema članu 8. navedenog zakona postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruju. Odredbama čl. 15 – 27. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako članom 20. propisano da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, dok je stavom 2. istog člana zabranjeno uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola.

Uvidom u podneti akt P. k. s. utvrđeno je da je u tački 5.3.3. pod a) propisano poslovno oblačenje u kojem je navedeno da se „neprimerenim oblačenjem smatra nošenje odeće na bretele, suknje sa šlicem iznad kolena, kratkih pantalona, providne, suviše dekoltovane i tesne odeće, da odeća od džinsa nije primerena za poslovne sastanke i preporučuje se da je zaposleni oblače samo petkom, dok se neprimerenom obućom smatraju papuče sa otvorenim prstima i patike.”

Iz svih navoda i dokaza u konkretnom slučaju Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da podnosilac pritužbe nije drugačije tretiran u odnosu na ostala lica u istoj ili sličnoj situaciji, s obzirom na propisana pravila oblačenja P. k. s., gde je izričito navedeno da se neprimerenim oblačenjem smatra, između ostalog, nošenje kratkih pantalona. Načelo jednakosti nije povređeno jer je služba obezbeđenja P. k. s. u ovom slučaju postupila u skladu sa propisanim pravilima, koja nisu u suprotnosti sa ustavnim i zakonskim normama o zabrani diskriminacije i odnose se i primenjuju jednako za sve – i muškarce i žene.

Prilikom odlučivanja u ovom predmetu Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je cenila i navode podnosioca pritužbe da je „prilikom ulaska u zgradu P. k. s. video zaposlene žene koje su imale haljine iste dužine kao i njegove bermude i suknje kraće od bermuda” ali je stava da se ovi navodi na mogu prihvatiti kao adekvatno poređenje u smislu Zakona o zabrani diskriminacije. Naime, P. k. s. je propisala šta se sve smatra neprikladnom odećom za poslovno okruženje, bez pravljenja razlike između žena i muškaraca. Kratke pantalone spadaju u odevni predmet koji, po propisima P. k. s., nisu prikladna odeća za dolazak i rad u poslovnim prostorijama, bez obzira na to da li kratke pantalone nosi muškarac ili žena. Ovo se odnosi i na druge odevne predmete čije je nošenje propisano kao neprikladno, iako je nesporna činjenica da je u Srbiji, kao i u mnogim drugim delovima sveta, uobičajeno za žene da nose suknje, ali to je činjenica koja je društveno ulovljena i odražava rodne (društveno prihvatljive) uloge u jednom društvu u određenom vremenu, te sama po sebi ne predstavlja diskriminaciju. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da se dužina kratkih pantalona ne može porediti sa dužinom suknje, jer su u pitanju dva različita odevna predmeta, koja nisu uporediva, bez obzira na to da li ih nosi muškarac ili žena.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da u konkretnom slučaju P. k. s. nije izvršila akt diskriminacije.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba P. A. protiv P. k. s. zbog diskriminacije na osnovu pola u pogledu službenih pravila o odevanju