br. 07-00-349/2013-02 datum: 5. 2. 2015.
MIŠLjENjE
Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije za zaštitu prava i podršku osobama sa invaliditetom Srbije „…I. K.”, koja je podneta u ime i uz saglasnost R. M, protiv Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje u Z. U pritužbi je navedeno da je R. M. delimično nepokretna, kao i da je njena ćerka usled porodičnih okolnosti zapostavila obaveze oko škole. Dalje je navedeno da su socijalni radnici radili sa porodicom i da su nakon pregleda u Domu zdravlja uputili J. M. na lečenje u Institut za mentalno zdravlje. Nakon završetka lečenja u institutu, GCSR Odeljenje u Z. je bez saglasnosti R. M, smestio njenu ćerku u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje dece žrtava porodičnog nasilja u Beogradu i privremeno joj oduzeo roditeljsko pravo. U rešenju GCSR Odeljenje u Z. kojim je J. M. stavljena pod privremeno starateljstvo, navedeno je da je „…majka kao jedini roditelj koji vrši roditeljsko pravo, invalidno teško pokretno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta…”. Podnositeljka pritužbe smatra da je ovakvim postupanjem GCSR Odeljenja u Z, diskriminisana na osnovu ličnog svojstva – invaliditeta. U izjašnjenju GCSR Odeljenje u Z. navedeno je da je odluka o privremenom izdvajanju deteta iz primarne porodice i određivanju privremenog staratelja doneta nakon usmerene procene da u porodici J. M. ne postoje dovoljno stimulativni uslovi za optimalan rast i razvoj, kao i da bi povratak u porodicu nakon lečenja predstavljao rizik za regresiju na prethodni obrazac ponašanja, čime bi bila ugrožena prava deteta na adekvatno zadovoljavanje prava, pre svega, na obrazovanje i zaštitu zdravlja uz procenu da su trenutno iscrpljene sve raspoložive mogućnosti osnaživanja i podrške porodici. U toku postupka je utvrđeno da stavovi koje je GCSR izneo u prilog tvrđenja da je R. M. bitno sniženih roditeljskih kapaciteta i nije u mogućnosti da se brine o detetu, nemaju objektivno utemeljenje. Naime, GCSR nije ponudio nijedan dokaz koji bi potvrdio tvrdnje da postoji visok rizik po zdravlje i rizik po nastavak lečenja J. M, zbog čega je u njenom najboljem interesu hitno odvajanje od porodice. Pored toga, iako je u izjašnjenju navedeno da je Stručni tim GCSR vodio proces procene statusa i potrebe deteta, tokom postupka nije dostavljen nalaz i/ili stručno mišljenje ovog tima, koji bi potkrepio navode da postoje objektivne okolnosti, odnosno rizik po zdravlje i bezbednost deteta. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je donošenjem privremenog zaključka o hitnom zbrinjavanju u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja J. M. i donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja J. M, GCSR Odeljenje u Z, prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je GCSR Odeljenje u Z. preporučeno da preduzme sve potrebne mere u cilju otklanjanja posledica diskriminatornog postupanja prema R. M, da uputi pisano izvinjenje R. M. zbog diskriminatornog ponašanja na osnovu njenog invaliditeta, kao i da ubuduće ne donosi odluke kojima se krše antidiskriminacioni propisi.
1. TOK POSTUPKA
1.1. Organizacija za zaštitu prava i podršku osobama sa invaliditetom Srbije „…I. K.”, u ime i uz saglasnost R. M, podnela je pritužbu protiv Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje u Z, zbog diskriminatornog postupanja prema R. M. na osnovu njenog invaliditeta.
1.2. U pritužbi je navedeno:
– da je R. M. početkom 2012. godine usled zdravstvenih teškoća, ostala delimično nepokretna i da se ova porodična situacija odrazila na J. M, njenu trinaestogodišnju ćerku, koja je počela da odsustvuje iz škole;
– da je škola obavestila GCSR Z. o izostancima sa nastave J. M, te su nakon toga socijalni radnici više puta dolazili i odvodili J. M. na preglede u Dom zdravlja, nakon čega su saopštili R. M. da njena ćerka nije bolesna i nema dijagnozu;
– da su u junu 2014. godine socijalni radnici uputili J. M. na lečenje u Institut za mentalno zdravlje, nakon čega je bez saglasnosti R. M, smeštena u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje dece žrtava porodičnog nasilja u Beogradu;
– da je u obrazloženju rešenja Centra za socijalni rad u Z. kojim se J. M, maloletna ćerka R.M, stavlja pod privremeno starateljstvo, navedeno da je „…majka kao jedini roditelj koji vrši roditeljsko pravo, invalidno teško pokretno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta…”;
– da se R. M. u početku redovno čula sa ćerkom, ali im je sada to uskraćeno, da joj je ćerka rekla da ne želi da ide u hraniteljsku porodicu već želi da se vrati kući i ide redovno u školu;
– da je ovakvim postupanjem GCSR Odeljenje u Z, R. M. diskriminisana na osnovu ličnog svojstva – invaliditeta.
1.3. Uz pritužbu su dostavljeni sledeći dokazi: 1) privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja GCSR, Odeljenje Z. br. 57100-3537/14 od 30. juna 2014. godine, 2) rešenje o stavljanju pod privremeno starateljstvo GCSR, Odeljenje u Z. br. 57100-3537/14 od 26. juna 2014. godine, 3) rešenje o smeštaju u prihvatilište GCSR Odeljenje Z. br. 56039-4038/14 od 16. jula 2014. godine, 4) izveštaj lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje Beograd od 10. juna 2014. godine, 5) izveštaj lekara specijaliste klinike „Dr Miroslav Zotović” od 12. juna 2014. godine, 6) otpusne liste R. M. iz klinike „Dr Miroslav Zotović” od 30. aprila i 29. maja 2012. godine, 7) otpusna lista R. M. iz bolnice „Sveti Sava” od 6. februara 2012. godine, 8) privremeno rešenje o potpunom gubitku radne sposobnosti Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje br. 182.1-1 552/1 od 9. novembra 2012. godine, 9) rešenje o pravu na novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje br. 182.7-1-570/13 od 9. jula 2013. godine, 10) zaključak GCSR, Odeljenje Z. br. 56099-4300/14 od 6. avgusta 2014. godine, 11) timski izveštaj lekara Doma zdravlja Z, Dispanzera za mentalno zdravlje, Savetovališta za decu i omladinu za J. M. od 2. septembra 2013. godine, 12) dopis Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 570-01-215/2014-14 od 2. oktobra 2014. godine. 13) rešenje Sektora za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, Odeljenja za upravno nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 570-01-171/2014-14 od 7. oktobra 2014. godine i 14) Plan tretmana Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine, Prihvatilišta za urgentnu zaštitu zlostavljane dece za J. M.
1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje GCSR, Odeljenje u Z.
1.5. U izjašnjenju N. Š, rukovoditeljke GCSR Odeljenje u Z, O. D, voditelja slučaja i S. N, supervizorke, između ostalog, navedeno je:
– da prema informacijama koje su dobili od Doma zdravlja Z, R. M. je još 2010. godine stupila u kontakt sa Dispanzerom za mentalno zdravlje, Savetovalištem za decu i omladinu, što potvrđuje i dokumentacija koja je dostavljena uz pritužbu, te nisu tačni navodi da su problemi J. M. počeli nakon moždanog udara majke, koji se desio 2012. godine;
– da se Služba za zaštitu dece i mladih Odeljenja u Z. uključila u rešavanje problema J. M, kada su dobili prijavu OŠ „Mihajlo Pupin”, u decembru 2012. godine. U prijavi škole je navedeno da je J. M. od početka školske godine nastavu pohađala samo u septembru i da od tada više ne dolazi u školu, da je dete kod kuće i da je majka nemoćna, kao i da je devojčica i ranije povremeno odbijala da ide u školu, ali da su ti periodi izostanaka bili kraći i uspevali su da ih prevaziđu angažovanjem škole;
– da se porodica M. nalazi na evidenciji odeljenja od 2003. godine, kao korisnici jednokratne pomoći, nedovoljno materijalno obezbeđeni, korisnici materijalnog obezbeđenja porodice do ostvarivanja prava na invalidsku penziju majke, jednokratnih novčanih pomoći u kontinuitetu, a nakon moždanog insulta i uvećanih novčanih pomoći u maksimalno dozvoljenim iznosima. Porodica M. je bila korisnik prava na besplatan obrok u narodnoj kuhinji, koje je prestalo zbog nepodizanja hrane;
– da je pravo na materijalno obezbeđenje porodice prestalo zbog ostvarenog prava na penziju, koja prelazi propisani nivo socijalne sigurnosti za ostvarivanje prava na stalnu novčanu pomoć. R. M. je korisnica dodatka za pomoć i negu drugog lica, kao i prava na dečiji dodatak za J. M;
– da je tokom bolničkog lečenja majke, odnosno do januara 2012. godine, J. M. nastavila da živi sa D. M, bakom po majci, uz podršku teče B. M. Do povratka majke sa lečenja, J. M. je uspešno okončala školsku godinu i završila četvrti razred. Da su od škole dobili informaciju da je imala periode povremenih izostanaka, ali su oni bili sanirani angažovanjem stručne službe škole, tako što je J. odlazila na razgovore kod psihologa, pedagoga i angažovanjem učiteljice kroz individualni pristup detetu;
– da je po uputu ovog odeljenja i uz prethodnu pripremu i saglasnost majke, od januara 2014. godine u intezivnu podršku porodici uključen porodični saradnik, koji je prema planu aktivnosti radio na motivaciji majke da krene u Dispanzer za decu i omladinu kod dr B, dečije psihijatarke radi mišljenja i dobijanja lekarskog izveštaja, koji je i pripremao za razgovor sa lekarkom;
– da je dr B. saopštila R. M. lekarsku procenu da na ponašanje J. M. primarno utiče nestimulativno socijalno (porodično) okruženje, da je u izveštaju od 2. septembra 2013. godine napisano da „majka ne razume šta je sa J”, da naredne konkretne pomake očekuje od GCSR i porodičnog savetnika, kao i da je majka odbila predlog da kontaktira J. oca da bi se motivisao na veću uključenost;
– da je nakon revizije dosadašnjeg rada i uz saglasnost majke, GCSR Z. uputio J. M. da obavi pregled u specijalizovanoj ustanovi za decu na Institutu za mentalno zdravlje Beograd. Nakon obavljenog pregleda, lekarka je saopštila R. M. svoju procenu da izolacija deteta predugo traje, da je u pitanju prekid u razvoju i da je zbog intezivne opservacije i dijagnostike potreban boravak deteta na ovom bolničkom odeljenju u periodu od 15 dana;
– da je majka, nakon predložene hospitalizacije deteta, bila vidno uzbuđena i uznemirena, ali se sa tom odlukom složila nakon što joj je objašnjeno da će se J. M. posle hospitalizacije vratiti kući i da će moći da budu u svakodnevnom telefonskom kontaktu, te je potpisala saglasnost;
– da je nakon hospitalizacije dr G. prenela prve utiske o J. M, tako što je istakla da je postigla pozitivne pomake u stanju i funkcionisanju, ostvarila komunikaciju sa sredinom i vršnjacima na odeljenju, uredan dnevni ritam i istakla da joj je uvela terapiju antidepresivima i da je porodična situacija nepovoljno uticala na njeno stanje, kao i da zbog teške pokretljivosti majke koja nije u mogućnosti da dođe u posetu planiraju da 23. juna 2014. godine J. M. odvedu u kratku posetu majci i baki;
– da je u međuvremenu majka izrazila nezadovoljstvo zbog produžavanja boravka u bolnici njenoj ćerki i zahtevala da se odmah vrati kući, kao i da se ne slaže sa terapijom koja joj je propisana. Nakon toga je i otac J. M. bio u GCSR i prema voditeljki slučaja bio verbalno agresivan i neprijatan;
– da je 26. juna 2014. godine Stručni tim bio u poseti majci radi razgovora o mišljenju i stavu lekara o zdravstvenom stanju deteta. Tada je R. M. saopšteno da je mišljenje lekara da detetovi problemi nisu uzrokovani zdravstvenim stanjem, već da se radi o nedovoljnoj stimulaciji u porodičnoj sredini, da su na taj način detetove potrebe zanemarene, da povratak u porodicu predstavlja rizik. Saopštena joj je procena da ona i pored podrške socijalnih radnika nije u stanju da pruži odgovarajuću podršku u rastu i razvoju deteta, te da su aktuelno iscrpljene sve mogućnosti pomoći koje su na raspolaganju;
– da je R. M. informisana o mogućnostima zbrinjavanja deteta u hraniteljsku porodicu, da je odbila tu mogućnost i da joj je saopšteno da organ starateljstva može bez saglasnosti roditelja da izdvoji dete iz porodice ukoliko proceni da su interesi deteta ugroženi u porodičnoj sredini, kao i da su se u ovoj situaciji ti uslovi stekli;
– da je nakon otpusta iz bolnice J. M. po hitnom postupku smeštena u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje dece i omladine;
– da je u periodu od decembra 2012. godine do 30. juna 2014. godine, organ starateljstva kontinuirano sprovodio mere, organizovao mrežu podrške porodici, usluge i oblike zaštite u skladu sa poštovanjem principa participacije korisnika u organizovanju zaštite, koje je prilagodio fizičkom stanju majke kao osobe sa invaliditetom. Ove usluge su rezultirale organizovanjem odlaska deteta na tretman u dispanzer, posetom socijalne radnice porodici, sastancima sa stručnjacima škole zbog polaganja razrednog ispita, angažovanje fizijatra u kućnim uslovima, asistencija detetu prilikom kupovine lekova za majku, motivacija srodnika u rešavanju problema;
– da je zahvaljujući aktivnostima stručnih saradnika za J. angažovan pedagoški asistent, koji ju je u vreme kada je jedno polugodište pohađala školu sa prilagođenim programom „Branko Pešić” u Z, dovodio i odvodio iz škole;
– da je J. M. trenutno upisana u šesti razred OŠ „Đura Daničić” na V, koju redovno pohađa i redovno ide na kontrolne preglede, dok je teča i brat od tetke redovno obilaze i pružaju joj podršku;
– da je nakon smeštaja J. M, majka odbijala da je poseti, prvi put je posetila 21. avgusta 2014. godine i ukupno su realizovane četiri posete, kao i da tokom tih poseta majka uglavnom razgovara o garderobi i drugim materijalnim potrebama ćerke, a emocionalna razmena je tokom kontakata oskudna. J. M. je nakon poseta majke tiha, povučena i treba joj izvesno vreme da se ponovo uključi u vršnjačku grupu;
– da je odluka o privremenom izdvajanju deteta iz primarne porodice i određivanje privremenog staratelja doneta nakon usmerene procene da u porodici ne postoje dovoljno stimulativni uslovi za optimalan rast i razvoj, kao i da bi povratak u porodicu nakon lečenja predstavljao rizik za regresiju na prethodni obrazac ponašanja, čime bi bila ugrožena prava deteta na adekvatno zadovoljavanje prava, pre svega, na obrazovanje i zaštitu zdravlja uz procenu da su trenutno iscrpljene sve raspoložive mogućnosti osnaživanja i podrške porodici;
– da u ovom slučaju činjenica da je majka deteta osoba sa invaliditetom, nije bila razlog i nije imala uticala na donošenje odluke o stavljanju deteta pod privremeno starateljstvo;
– da postupak za lišavanje roditeljskog prava majke nije pokrenut zbog pokušaja daljeg rada sa majkom, kako bi se kod J. sanirali uočeni problemi kroz individualizovan pristup i stručnu podršku;
– da je 16 dece smešteno u prihvatilište tokom 2012. godine, tokom 2013. godine 15, a 10 u 2014. godini. Razlozi za njihovo smeštanje su individualni za svako dete i uglavnom je u pitanju zanemarivanje, zlostavljanje, napuštanje, odbacivanje i slično.
1.6. Radi potpunijeg sagledavanja činjeničnog stanja predstavnica Stručne službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti obavila je lično razgovor sa R. M. i o tome sačinila službenu belešku. R. M. je izjavila da je pravo na obrok u narodnoj kuhinji prestalo zbog nepodizanja hrane, jer nakon bolesti nije mogla više da podiže hranu, s obzirom da se narodna kuhinja nalazi u Z. P, a da su joj samo nekoliko puta doneli obrok u stan. Ocenjuje da nije dobila potrebnu podršku GCSR, jer niko od psihologa nije radio sa njom, a asistencija za kupovinu lekova nije postojala. Trenutno se čuje sa ćerkom telefonom dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom. Izjavila je da sada odlazi u posetu jednom mesečno, jer ne može da priušti da je poseti više puta mesečno. Razlog tome je što mora da plaća taksi prevoz na relaciji Z. – V, koji košta oko 3,000 dinara. U GCSR joj je obećano da će za potrebe njenih poseta ćerki obezbediti auto, ali svaki put kada ih je zvala, dobila je odgovor da nemaju gorivo za automobil, te je to razlog što nije prvih par meseci odlazila u posetu, čekajući na obećani prevoz, odnosno, na obezbeđivanje goriva. Usmeno je obaveštena da može da dođe u GCSR da refundira novac koji je dala za prevoz, ali i ta radnja iziskuje dodatne troškove, s obzirom da joj je neophodan prevoz da bi došla do GCSR.
2. ČINjENIČNO STANjE
2.1. Na osnovu rešenja GCSR, Odeljenje u Z. br. 57100-3537/14 od 26. juna 2014. godine, J. M. je postavljena privremena starateljka N. K, psihološkinja GCSR. Iz obrazloženja rešenja utvrđeno je da je stručni tim GCSR procenio da hospitalni tretman J. M. pokazuje pozitivne pomake u njenom opštem funkcionisanju, ali da bi njen povratak u porodicu aktuelno predstavljao rizik po nastavak daljeg tretmana. Dalje je navedeno da naknadna reakcija majke da više nije saglasna sa boravkom deteta u bolnici, insistirajući da se dete vrati kući pre završetka lečenja, predstavlja vrlo visok rizik po zdravlje deteta. Stručni tim procenjuje „da je majka kao jedini roditelj koji vrši roditeljsko pravo, invalidno teško pokretno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta, nedovoljnih za prepoznavanje i adekvatno zadovoljavanje detetovih razvojnih potreba, oslabljenog roditeljskog autoriteta usled čega je došlo do zanemarivanja detetovih osnovnih potreba (prestalo je da ide u školu, zamenila je noć za dan, prekinula druženje sa vršnjacima, stalno gleda televizor)”.
2.2. Na osnovu privremenog zaključka o obezbeđenju smeštaja br. 57100-3537/14 od 30. juna 2014. godine utvrđeno je da je GCSR, Odeljenje u Z. po službenoj dužnosti pokrenuo postupak hitnog zbrinjavanja maloletne J. M. u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja, a rešenjem o smeštaju u prihvatilište br. 56039-4038/14 od 16. jula 2014. godine, J. M. smeštena je u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja. Uvidom u obrazloženje rešenja utvrđeno je da je ovakva odluka usledila nakon što je majka uskratila saglasnost za hospitalni tretman J. M, te je procenjeno da bi njen povratak u porodicu predstavljao rizik po nastavak lečenja. Stručni tim GCSR procenio je da su se usluge koje su pružane porodici, pokazale kao nedovoljne za stvaranje optimalnih uslova za život deteta u porodici. I u ovom rešenju navedena je identična procena stručnog tima „da je majka kao jedini roditelj koji vrši roditeljsko pravo, invalidno teško pokretno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta, nedovoljnih za prepoznavanje i adekvatno zadovoljavanje detetovih razvojnih potreba, oslabljenog roditeljskog autoriteta usled čega je došlo do zanemarivanja detetovih osnovnih potreba (prestalo je da ide u školu, zamenila je noć za dan, prekinula druženje sa vršnjacima, stalno gleda televizor)”. U obrazloženju je navedeno da organ starateljstva smatra da je aktuelno u najboljem interesu deteta izmeštanje iz porodice po okončanju bolničkog lečenja i obezbeđivanje smeštaja u okviru sistema socijalne zaštite, kako bi se obezbedio nastavak zdravstvenog tretmana, reuspostavljanje odnosa sa vršnjačkom grupom, nastavak školovanja i podrška kroz individualizovane aktivnosti.
2.3. U timskom izveštaju lekara Doma zdravlja Z, Dispanzera za mentalno zdravlje, Savetovališta za decu i omladinu od 2. septembra 2013. godine, između ostalog, navedeno je da J. teško uspostavlja verbalni kontakt, da izgovori tek po neku reč, pri započinjanju razgovora o školi spušta glavu, bez patološke ideacije, VND sniženi (hipobulija, socijalna restrikcija), poremećen cirkadijalni ritam (noću ostaje dugo budna, pre podne spava). Na kraju izveštaja, lekari zaključuju da je s obzirom na postojanje egzitencijalne ugroženosti i višestrukih faktora rizika, neophodan intenzivan psihoterapijski tretman uz efikasnu socijalnu podršku, kako J, tako i njenoj porodici.
2.4. Iz izveštaja lekara specijaliste dečje psihijatrije Instituta za mentalno zdravlje Beograd od 10. juna 2014. godine, utvrđeno je da J. M. boluje od Z63 i F920. U nalazu i mišljenju je navedeno da je pacijentkinja uredne negovane spoljašnosti, gojazna, kontakt rečima i pogledom ne uspostavlja, raspoloženje monotono, afekat stegnut, da je restriktivnih socijalnih kontakata. Na osnovu izvršenog pregleda i ustanovljene duže vremenske socijalne nefunkcionalnosti i iscrpljenosti sistema socijalne zaštite u pomoći devojčici i njenoj porodici, lekarka preporučuje hospitalno lečenje u cilju dijagnostike i tretmana.
2.5. Zaključkom GCSR, Odeljenje u Z. br. 56099-4300/14 od 6. avgusta 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev R. M. za izuzeće stručnih radnica GCSR Odeljenja Z, O. D. B, socijalne radnice i S. N, supervizorke. Uvidom u zaključak, utvrđeno je da je po podnetom zahtevu izvršena analiza predmeta, obavljen razgovor sa rukovodiocem službe i stručnim saradnicima koji su angažovani na predmetu, te je na osnovu toga utvrđeno da nisu opravdani razlozi za izuzeće.
2.6. Uvidom u Plan tretmana koji je sačinio Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, Prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece za J. M. pod odeljkom koji se odnosi na porodični status, utvrđeno je da će uz saglasnost GCSR biti omogućeni kontakti J. M. sa majkom u prostorijama prihvatilišta, dok će GCSR za tu svrhu obezbediti automobil. Uvidom u odeljak koji se odnosi na psihološki status, utvrđeno je da je J. M, po prijemu u prihvatilište visoko uznemirena, plačljiva, iskazuje ljutnju zbog boravka i ne prihvata smeštaj u prihvatilište. Nakon toga se postepeno uključila u aktivnosti na odeljenju i uspostavlja kontakt sa vršnjacima.
2.7. Uvidom u dopis Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 570-01-215/2014-14 od 2. oktobra 2014. godine, utvrđeno je da je D. V, načelnik Odeljenja za upravno nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite obavestio organizaciju „..I. K.” da su u postupku zaštite interesa maloletne J. M. ustanovili određene nepravilnosti u aktuelno sprovedenim postupcima procene interesa maloletnog deteta i nedovoljnog poznavanja stručnih procedura, ali da je nesporno da je maloletnoj J. ozbiljno ugrožen pravilan rast i razvoj i da je bilo neophodno preduzimanje urgentnih mera zaštite.
2.8. Uvidom u rešenje Sektora za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, Odeljenja za upravno nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite br. 570-01-171/2014-14 od 7. oktobra 2014. godine, utvrđeno je da je poništeno rešenje GCSR, Odeljenje u Z. br. 57100-3537/14 od 26. juna 2014. godine, jer su odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, pa je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je da je organ starateljstva nakon procene da su roditeljski kapaciteti majke znatno sniženi, maloletnu J. M. bez adekvatne pripreme i obaveštenja majke o tome, po otpustu iz bolnice smestio u ustanovu socijalne zaštite. Prvostepeni organ je sproveo stručnu proceduru i uzeo izjavu majke, ali je propustio da pribavi mišljenje deteta o predmetu ovog postupka, imajući u vidu da je navršila 13 godina i da po zakonu ima pravo da izrazi mišljenje u svakom sudskom postupku u kojem se odlučuje o njenim pravima, kao i da predloži lice koje će joj biti postavljeno za staratelja. Takođe, učinjena je povreda zakona i tako što je prvostepeni organ propustio da utvrdi da li je neko od bliskih srodnika zainteresovan za vršenje dužnosti staratelja, te drugostepeni organ nalazi da se ne može utvrditi na osnovu kojih odlučnih činjenica je prvostepeni organ utvrdio da je u interesu štićenika da joj se staratelj ne postavlja, već da dužnost staratelja neposredno vrši organ starateljstva.
2.9. Uvidom u privremeno rešenje o potpunom gubitku radne sposobnosti Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje br. 182.1-1 552/1 od 9. novembra 2012. godine, utvrđeno je da je R. M. od 27. aprila 2012. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti i pravo na invalidsku penziju. Rešenjem o pravu na novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje br. 182.7-1-570/13 od 9. jula 2013. godine, R. M. je produženo pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.
2.10. Uvidom u izveštaj lekara specijaliste klinike „Dr Miroslav Zotović” od 12. juna 2014. godine, utvrđeno je da je R. M. bila na rehabilitaciji u februaru 2012. godine zbog desnostrane slabosti i otežanog hoda nastalih kao posledica HIC, da trenutno hoda uz pomoć štapa i uz asistenciju drugog lica.
3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA
3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni tokom postupka kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.
Pravni okvir
3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
3.3. Princip nediskriminacije je jedan od opštih principa Konvencije o pravima deteta , iz kojeg proizlazi dužnost da se deci obezbedi uživanje svih prava bez diskriminacije, odnosno, bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, invaliditet, rođenje ili drugi status deteta, njegovih roditelja ili zakonskih staratelja. Konvencijom je propisano da je princip najboljeg interesa deteta od prvenstvenog značaja u svim aktivnostima koje se tiču dece. Odredbom čl. 9. propisano je da će države ugovornice obezbediti da dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležne vlasti odrede da je odvajanje u najboljem interesu deteta, uz sudski nadzor i u skladu sa važećim zakonima i propisanim postupkom. Odredbom čl. 18. st. 2. propisano je da će strane ugovornice, u cilju garantovanja i unapređivanja prava iz Konvencije, pružiti odgovarajuću pomoć roditeljima ili zakonskim starateljima u ostvarivanju odgovornosti za podizanje deteta i obezbeđivati razvoj ustanova, kapaciteta i službi za zaštitu dece.
3.4. Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom , koju je Republika Srbija ratifikovala, kao jedno od osnovnih načela propisano je poštovanje urođenog dostojanstva, individualne autonomije i samostalnosti osoba sa invaliditetom, uključujući pravo donošenja odluka o sopstvenim životima.
3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , kojim je propisano da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
3.7. Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom u čl. 11. propisano je da organ javne vlasti ne sme svojom radnjom ili propuštanjem vršiti diskriminaciju osoba sa invaliditetom. U čl. 30. st. 2. t. 3. propisano je da se diskriminacijom u vezi sa bračnim i porodičnim odnosima smatra postavljanje posebnih uslova osobama sa invaliditetom za vršenje roditeljskog prava.
3.8. Odredbom čl. 60. Porodičnog zakona propisano je da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, a sud odluku o odvajanju deteta od roditelja može doneti ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici.
Analiza navoda iz izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa
3.9. Imajući u vidu predmet ove pritužbe i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, zadatak Poverenice bio je da ispita da li je GCSR, Odeljenje u Z, donošenjem odluke o obezbeđenju smeštaja u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja u Beogradu i stavljanja pod privremeno starateljstvo Centra za socijalni rad maloletne J. M, diskriminatorno postupio prema R. M. na osnovu njenog ličnog svojstva – invaliditeta. Saglasno tome, u postupku su sagledavane samo one činjenice koje su relevantne za ispitivanje povrede propisa o zabrani diskriminacije.
3.10. Da bi se utvrdilo da li je postupanje Centra za socijalni rad Z. bilo diskriminatorno, od ključne važnosti je pravilna primena pravila o preraspodeli tereta dokazivanja, iz čl. 45. Zakona o zabrani diskriminacije. U konkretnom slučaju, podnositeljka pritužbe je dužna da učini verovatnim akt diskriminacije, dok na GCSR, Odeljenje u Z. leži teret dokazivanja da načelo jednakosti nije povređeno. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da navodi iz pritužbe R. M. i dokazi koje je dostavila pružaju dovoljno osnova za zaključak da je učinila verovatnim akt diskriminacije. Zbog toga je zatraženo izjašnjenje Centra za socijalni rad Z, koji je izneo činjenice u prilog tvrđenju da diskriminacija nije izvršena, tj. da u konkretnom slučaju nije povređeno načelo jednakosti.
3.11. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nesporno je da je J. M. postavljena privremena starateljka, uz obrazloženje da je majka uskratila saglasnost za dalji boravak deteta u bolnici i insistira da se dete vrati kući, što po oceni stručnog tima predstavlja vrlo visok rizik po zdravlje deteta, kao i da je majka „teško pokretno invalidno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta”. Takođe, nesporno je da je GCSR pokrenuo postupak hitnog zbrinjavanja J. M. u ustanovu socijalne zaštite, odnosno u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja. Kao razlog za ovaj postupak navedeno je da su usluge koje je GCSR do sada pružio porodici pokazale kao nedovoljno stimulativne za dete, uz procenu da je majka kao „jedini roditelj koji vrši roditeljsko pravo, invalidno teško pokretno lice bitno sniženih roditeljskih kapaciteta” te da je aktuelno u najboljem interesu deteta, izmeštanje iz porodice.
3.12. Prema navodima iz izjašnjenja, GCSR Odeljenje Z. je kontinuirano sprovodio mere podrške porodici i stručni tim je procenio da su aktuelno iscrpljene sve mogućnosti pomoći koje su na raspolaganju. Međutim, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prilikom ispitivanja rešenja GCSR Odeljenje u Z, utvrdilo je da je došlo do nepravilnosti u ovom postupku, između ostalog da majka nije bila adekvatno pripremljena i obaveštena o smeštanju deteta u prihvatilište. Iz toga jasno proizlazi da je izostalo pružanje psihosocijalne podrške R. M. Pored toga, GCSR nije potkrepio nijednim dokazom tvrdnje da su pružili svu potrebnu podršku porodici i da su iscrpeli sve mogućnosti.
Po pitanju ostvarivanja prava iz oblasti socijalne zaštite, kao što su prava na određene oblike novčanih pomoći, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da se ovakvi oblici pomoći ne mogu svrstati u aktivnosti GCSR u smislu pružanja podrške porodici, jer za ostvarivanje ovih prava nije potrebna procena stručnog tima, već se ona ostvaruju na osnovu zakonom propisanih uslova.
3.13. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ocenjuje da stav GCSR da je R. M. bitno sniženih roditeljskih kapaciteta i da nije u mogućnosti da se brine o detetu, nije utemeljen na objektivnim činjenicama. Naime, u izjašnjenju na pritužbu, kao ni tokom postupka nije ponuđen nijedan dokaz u prilog ovoj tvrdnji, a nije ni pokazano na kojim činjenicama i dokazima je zasnovana procena o postojanju visokog rizika po zdravlje i nastavak lečenja J. M, zbog čega je procenjeno da je u najboljem interesu deteta hitno odvajanje od porodice. Pored toga, iako se u izjašnjenju navodi da je stručni tim GCSR vodio proces procene statusa i potrebe deteta, tokom postupka nije dostavljen nalaz i/ili stručno mišljenje ovog tima, koji bi potkrepio navode da postoji bilo kakav rizik po zdravlje i bezbednost deteta. Takođe, ni u timskom izveštaju lekara Doma zdravlja Z, Dispanzera za mentalno zdravlje, Savetovališta za decu i omladinu nije konstatovano da majka predstavlja bilo kakvu opasnost po dete. Naprotiv, lekari su zaključili da je neophodan psihoterapijski tretman uz efikasnu socijalnu podršku, kako J, tako i njenoj porodici.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i da je u rešenju Sektora za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, Odeljenja za upravno nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 570-01-171/2014-14 od 7. oktobra 2014. godine, utvrđeno da je GCSR, Odeljenje u Z. prilikom donošenja odluke o određivanju staratelja J. M. više puta prekršio zakon, i to pre svega tako što po otpustu J. M. iz bolnice nije obavestio majku da je smeštaju u prihvatilište, isključio je J. M. iz postupka odlučivanja o njenim pravima i nije naveo na osnovu kojih odlučnih činjenica je utvrdio da je u interesu deteta da joj ne bude postavljen staratelj.
Analizom navoda koje je GCSR, Odeljenje Z. naveo u izjašnjenju u vezi sa roditeljskim kapacitetima R. M, može se zaključiti da je stručni tim organa starateljstva ovakav stav zasnovao na ličnom svojstvu R. M. – invaliditetu. Naime, u svakom dokumentu je navedeno da je ona „invalidno teško pokretno lice”, a nigde nije navedeno niti obrazloženo na koji način se došlo do procene njenih roditeljskih sposobnosti. Da je invaliditet R. M. bio razlog diskriminatornog tretmana, odnosno, osnov hitnog smeštanja deteta u ustanovu socijalne zaštite, potvrđuje i činjenica da GCSR, prema sopstvenim navodima, ovu veoma ozbiljnu meru određuje i sprovodi prvenstveno u slučajevima nasilja u porodici i zlostavljanja dece, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja .
3.14. Povodom navoda iz izjašnjenja da je pravo porodice M. na besplatan obrok u narodnoj kuhinji prestalo zbog nepodizanja hrane, kao i navoda podnositeljke pritužbe da zbog bolesti nije mogla više da podiže hranu, a da su joj samo nekoliko puta doneli obrok, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti izražava zabrinutost zbog ovakvog postupanja GCSR. Naime, imajući u vidu invaliditet podnositeljke pritužbe i činjenicu da je prostor u kojem se preuzimaju obroci udaljen od njenog stana i nepristupačan, dužnost GCSR je bila da stvori uslove da R. M. može da ostvari ovo pravo.
3.15. Povodom navoda R. M. da duže vremena nije bila u mogućnosti da posećuje ćerku u prihvatilištu jer joj nije omogućen prevoz, a da je sada posećuje tako što iz sopstvenih sredstava plaća taksi prevoz na relaciji Z. – V. i da to može sebi da priušti jednom mesečno, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je ovakva situacija nedopustiva. GCSR, Odeljenje u Z. obavezao se da joj prilikom posete prihvatilištu obezbedi automobil, što se može potvrditi iz Plana kontakata koji je sačinio Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, ali da su joj na svaku molbu da joj obezbede prevoz kako bi mogla da poseti dete odgovorili da nemaju gorivo za auto. Iako za ove tvrdnje podnositeljka pritužbe nije dostavila dokaze, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da bi i samo pribavljanje dokaza bilo veoma otežano, s obzirom da za pribavljanje potvrde GCSR o nemogućnosti obezbeđivanja vozila, kao i za refundaciju troškova prevoza, podnositeljka pritužbe mora da izdvoji dodatna finansijska sredstva za prevoz, jer joj je javni prevoz nepristupačan, a nije u mogućnosti da peške dođe do prostorija GCSR. Poverenica ukazuje da su institucije i ustanove Republike Srbije dužne da postupaju na način koji u najvećoj mogućoj meri olakšava uživanje svih prava osoba sa invaliditetom, uz uvažavanje njihovih potreba, želja i mišljenja, saglasno principu pune socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom. Dostupnost objekata je osobama sa invaliditetom neophodna, jer predstavlja preduslov za ostvarivanje većine drugih prava. Neobezbeđivanje prevoza u konkretnom slučaju dovodi do nesagledivih posledica i za majku i za dete, s obzirom da majka ima ograničene mogućnosti da poseti devojčicu u ustanovi u koju je smeštena protivno svojoj volji i volji svoje majke.
3.16. U odnosu na navod iz izjašnjenja da je zahvaljujući aktivnostima GCSR angažovan „pedagoški asistent” za J. M. koji je dovodio i odvodio iz škole, Poverenica ukazuje da je ostalo nejasno iz kog razloga je angažovana osoba da J. odvodi i dovodi u školu, odnosno, izostalo je obrazloženje za primenu ovakve mere. Pri tome, treba imati u vidu da bi se u ovom kontekstu radilo o angažovanju personalnog, a ne pedagoškog asistenta. Naime, pedagoški asistent je saradnik koji pruža pomoć i podršku deci i učenicima, u skladu sa njihovim potrebama, a takođe pruža pomoć i nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u cilju unapređivanja njihovog rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška. On može biti angažovan samo za jedno dete, ali i za više dece u jednom razredu ili u više razreda. Dok pedagoški asistent pruža asistenciju deci i nastavnicima tokom nastavnog procesa i angažovan je preko Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, personalni asistent, odnosno, lični pratilac deteta, pruža podršku određenom detetu, ali je njegova podrška u većoj meri logističke prirode i nije direktno vezana za izvođenje nastave (vođenje i dovođenje deteta u školu, pomoć detetu koje se otežano kreće, podrška prilikom oblačenja i vršenja higijene, pomoć prilikom ishrane i omogućavanje bezbednog boravka u školi itd).
3.17. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na lošiji društveni položaj osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, a posebno na lošiji položaj žena sa invaliditetom koje su često izložene riziku višestruke diskriminacije. Pored evidentne fizičke nepristupačnosti mnogih ustanova koje su im neophodne radi ostvarenja prava i usluga, nepostojanja posebnog sistema podrške prilagođenog potrebama žena sa invaliditetom, problem je i njihova „društvena nevidljivost”. Dodatno, stepen invaliditeta žene u patrijarhalnom društvu meri se u odnosu na to koliko njen invaliditet utiče na ispunjavanje tradicionalne uloge žene – supruge i majke, i mogućnosti da brine o svim članovima porodice. O posebno teškom položaju žena sa invaliditetom govore i rezultati brojnih istraživanja i podataka o njihovom položaju, koji doprinose pravilnom i potpunom razumevanju konteksta i društvenih okolnosti u kojima se podnositeljka pritužbe nalazi. Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, koje je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo tokom 2013. godine , žene i osobe sa invaliditetom spadaju u društvene grupe koje su najviše diskriminisane u Srbiji. U Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti navedeno je da je potrebno uvesti posebne mere u cilju otklanjanja diskriminacije prema ženama, uz istovremeno jačanje procesa uključivanja rodne perspektive u sve oblasti društvenog života, a da se to posebno odnosi na tzv. dvostruko ili višestruko diskriminisane grupe, kao što su žene sa invaliditetom, žene pripadnice nacionalnih manjina i manjinskih grupa, siromašne žene i druge. Poverenica ističe i da je Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena, razmatrajući kombinovani Drugi i treći periodični izveštaj Republike Srbije , izrazio zabrinutost zbog teškoća sa kojima se suočavaju žene sa invaliditetom, i prevladavajućeg negativnog stava prema ženama sa invaliditetom što štetno utiče na uživanje mnogih njihovih prava. Iz tog razloga Komitet podstiče Republiku Srbiju da nastavi da ulaže više napora u prevazilaženje stereotipnih stavova o ulozi i odgovornosti žena i muškaraca u porodici i društvu, i da nastavi da primenjuje mere za eliminaciju rodnih stereotipa podsticanjem pozitivne slike i stvarne ravnopravnosti žena a posebno žena iz ugroženih društvenih grupa, samim tim i žena sa invaliditetom.
3.18. Sagledavajući sve činjenice i okolnosti, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da GCSR, Odeljenje u Z. nije ponudio dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da donošenje odluka u vezi sa maloletnom ćerkom R. M, nije zasnovano na njenom ličnom svojstvu – invaliditetu.
4. MIŠLjENjE
Donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja J. M. i donošenjem privremenog zaključka o hitnom zbrinjavanju u Prihvatilište za urgentno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja J. M, GCSR Odeljenje u Z, prekršio je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
5. PREPORUKA
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje GCSR, Odeljenje u Z:
5.1. Da preduzme sve potrebne mere u cilju otklanjanja posledica diskriminatornog postupanja prema R. M. i J. M.
5.2. Da uputi pisano izvinjenje R. M. zbog diskriminatornog ponašanja na osnovu njenog invaliditeta, najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
5.3. Da ubuduće ne donosi odluke kojima se krše antidiskriminacioni propisi.
Potrebno je da GCSR, Odeljenje Z. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.
Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko GCSR, Odeljenje Z. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti će o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
dr Nevena Petrušić
Pritužba OCD protiv GC za socijalni rad zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta u oblasti porodičnih odnosa 
>
