бр. 110-00-00004/2019-02 datum: 4. 6. 2019.
Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje
PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje:
– da na drugačiji, odnosno adekvatniji način uredi ostvarivanje prava na slušno pomagalo iz Liste pomagala pod tačkom 5. Slušna pomagala koja je sastavni deo Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja[2] i to tako da se ne umanjuje dostupnost, obuhvat i pristupačnost zdravstvene zaštite, naročito za ranjive kategorije stanovništva, kao što su osobe sa invaliditetom, starija i teže pokretljiva lica.
Republički fond za zdravstveno osiguranje obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti u skladu sa zakonom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.
Obrazloženje
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratilo se više građanki i građana navodeći da je izmenom Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja[3], Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) otežao proceduru za dobijanje slušnog pomagala, odnosno da je osiguranicima uskratio pristupačnu i efikasnu zdravstvenu zaštitu. U svojim obraćanjima građani navode da je osobama oštećenog sluha, odnosno osobama sa invaliditetom, među kojima su i starije osobe, ukinuto pravo da u „svom mestu i kod svog ORL specijaliste“ urade sve preglede u vezi sa dobijanjem naloga za slušno pomagalo, već sada moraju da putuju do najbliže tercijalne ustanove – Kliničkog centra.
S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je zatražio od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da se izjasni o razlozima zbog kojih je za propisivanje slušnih pomagala nadležan lekar specijalista ORL ili subspecijalista audiologije zdravstvene ustanove tercijarnog nivoa.
U dopisima RFZO 09 broj: 07-61/19-6 od 10. maja 2019. godine i 09 broj: 07-61/19-3 od 12. aprila 2019. godine između ostalog je navedeno da je članom 61. Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbezuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja propisano da pre donošenja ocene o opravdanosti propisivanja slušnog aparata, RFZO, odnosno lekarska komisija može da zahteva stručno mišljenje o opravdanosti propisivanja istog od komisije za vokalno i tonalno audiološko ispitivanje, dok je stavom 3. istog člana propisano da Komisiju čine tri člana od koji su najmanje dva člana lekari specijalisti ORL odgovarajuće zdravstvene ustanove, i jednog ili dva zamenika člana. Istaknuto je da direktor RFZO rešenjem imenuje i razrešava članove komisije i jednog ili dva zamenika člana komisije.
Takođe, u dopisu je napomenuto da su Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima[4] („Sl.glasnik“,br. 52/2012,62/2012- ispr., 73/2012 – ispr., 1/2013 i 7/2013 – ispr.), formirane stručne komisije za vokalno i tonalno audiološko ispitivanje i to u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Napomenuto je da je analiza rada Stručnih komisija počev od 2016. godine pokazala da je u oko 45% slučajeva utvrđeno da dijagnostika nije ispravno izvršena, odnosno da je osiguranom licu od strane lekara specijaliste ORL ili subspecijaliste audiologije zdravstvene ustanove primarnog ili sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite propisano neodgovarujuće slušno pomagalo. S tim u vezi, Komisija za izradu Pravilnika čiji su članovi eminentni stručnjaci iz različitih grana medicine, dala je predlog za izmenu odredbi koje se odnose na propisivanje slušnih pomagala i kao još jedan razlog za izmenu navela problem sa aparatima za kontrolu sluha u zdravstvenim ustanovama nižeg nivoa zdravstvene zaštite koji se ne održavaju (baždare) redovno. Stoga je u cilju obezbeđivanja osiguranim licima precizne dijagnostike i kvalitetnije zdravstvene zaštite propisivanje slušnih pomagala koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja podignuto na tercijarni nivo zdravstene zaštite.
Posebno je pojašnjeno da osigurano lice ima pravo na slušni aparat odgovarajućih elektroakustičnih svojstava, prema vrsti i stepenu oštećenja sluha, i da to utvrđuje lekar specijalista ORL – subspecijalista audiolog ili lekar specijalista ORL odgovarajuće zdravstvene ustanove, na osnovu izvršenih vokalnih i tonalnih audioloških ispitivanja. Istaknuto je da je izmenom Pravilnika osiguranim licima obezbeđena kvalitetnija zdravstvena zaštita i s tim u vezi precizna dijagnostika koja će u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite omogućiti osiguranim licima vokalna i tonalna audiološka ispitivanja u zdravstvenim ustanovama najvišeg nivoa zdravstvene zaštite i ostvarivanje prava na pomagalo odgovarajućih elektroakustičnih svojstava, zavisno od stepena i vrste oštećenja sluha. Dalje je navedeno i da se prilikom pomenutih izmena postupalo u skladu sa načelom efikasnosti obaveznog zdravstvenog osiguranja i s tim u vezi ciljem postizanja najboljih mogućih rezultata u odnosu na raspoložive resurse. Na kraju je navedeno da se na ovaj način obezbeđuje najviši nivo prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja uz najniži utrošak finansijskih sredstva, uzimajući u obzir i činjenicu da se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja na godišnjem nivou izdvoji oko 450.000.000,00 dinara za slušna pomagala.
Ustav Republike Srbije[5] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Republika Srbija je ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom[6], čiji je cilj da unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva[7]. Ratifikacijom ove Konvencije, Republika Srbija se obavezala da usvoji odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarivanje prava priznatih Konvencijom; preduzme sve odgovarajuće mere u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom; da se uzdržava od svih postupaka ili praksi koji nisu u skladu sa Konvencijom, kao i da obezbedi da državni organi i institucije deluju u skladu sa Konvencijom[8]. Odredbama člana 25. Konvencije države strane ugovornice obavezale su se da priznaju osobama sa invaliditetom pravo na ostvarivanje najvišeg mogućeg zdravstvenog standarda bez diskriminacije zasnovane na invaliditetu. Naime, države strane ugovornice posebno će obezbediti one zdravstvene usluge koje su konkretno potrebne osobama sa invaliditetom zbog njihovog invaliditeta, uključujući rano otkrivanje i intervenciju, po potrebi, i usluge namenjene svođenju na najmanju meru i sprečavanju daljeg invaliditeta, uključujući među decom i starijim osobama. Takođe, odredbama člana 26. Konvencije države strane ugovornice su se obavezale da će preduzeti efikasne i odgovarajuće mere, uključujući putem podrške osoba sa sličnim tegobama, kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da postignu i očuvaju maksimalnu nezavisnost, punu fizičku, mentalnu, socijalnu i stručnu sposobnost, kao i puno uključivanje i učešće u svim aspektima života. U tom cilju, države strane ugovornice su se obavezale da će organizovati, ojačati i pružiti sveobuhvatne usluge i programe održavanja i rehabilitacije, posebno u oblasti zdravlja, zapošljavanja, obrazovanja i socijalnih usluga, tako da ove usluge i programi otpočnu u najranijoj mogućoj fazi i da se zasnivaju na multidisciplinarnoj proceni individualnih potreba i sposobnosti.
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.[9] Odredbom člana 4. ovog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da je zabranjeno diskriminisati lica na osnovu starosnog doba, dok je stavom 2. istog člana propisano da stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih usluga. Dalje je, odredbom člana 26. istog zakona propisano da diskriminacija na osnovu invaliditeta postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Konačno, odredbama člana 17. stav 2. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[10], propisano je da se pod diskriminacijom osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga smatra postavljanje posebnih uslova za pružanje zdravstvenih usluga osobama sa invaliditetom ako ti uslovi nisu opravdani medicinskim razlozima.
Odredbom člana 23. Zakona o zdravstvenoj zaštiti[11] definisano je načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite koje podrazumeva obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima, koja je fizički, komunikacijski, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturološki prihvatljiva, a posebno osobama sa invaliditetom.
Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2013-2018. godine[12] izdvojila je starije osobe kao posebno osetljivu društvenu grupu i kao jedan od opštih ciljeva odredila sprečavanje kršenja zabrane diskriminacije prema starijim licima kroz zakonodavne i druge reforme, sprečavanje i ukidanje diskriminatorskih praksi prema starijima, praćenje i sprovođenje postojećih strategija koje mogu da dovedu do poštovanja ustavnih garancija zabrane diskriminacije i promena javnih politika naročito u određenim oblastima koje mogu da budu „izvori diskriminacije“ starijih, naročito u oblastima socijalnog i materijalnog položaja starijih, pri pružanju usluga i učešću starijih u društvenom životu, kao i unapređivanje statusa i položaja starijih osoba. Takođe, kao jedan od posebnih ciljeva Strategije u domenu zdravstvene i socijalne zaštite, definisano je između ostalog i obezbeđivanje faktičke jednakosti u jednakom pristupu službama zdravstvene zaštite i jednakom pružanju medicinskih intervencija i činjenju dostupnim terapija i dijagnostičkih procedura, bez obzira na godine starosti.
Vlada Republike Srbije je u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji usvojila Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji[13]. U Programu su između ostalog definisani su pravci daljih promena i mera u sferi zdravstvene zaštite stanovnika i zdravstvenog sistema, odnosno pravci delovanja u odnosu na izazove u pristupačnosti zdravstvene zaštite stanovništvu. Naime, grupa ciljeva i mera koje se odnose na povećanje pristupačnosti zdravstvene zaštite obuhvata pre svega bolju finansijsku pristupačnost zdravstvene zaštite svim ranjivim društvenim grupama, a naročito povećanje pristupačnosti za siromašne i osobe starije od 65 godina, zatim veću fizičku pristupačnost za osobe sa invaliditetom i kulturalnu pristupačnost za osobe romske nacionalnosti, smanjivanje diskriminacije ovih grupa i njihovo uključivanje putem razvoja integrativnih zdravstvenih usluga.
Poverenik ukazuje i da je u saradnju sa Crvenim Krstom Srbije sproveo Istraživanje „Starenje u gradovima – izazovi savremenog društva“[14] i da je kao jedan od ciljeva bio da se ispitaju potrebe starijih u urbanim sredinama u Republici Srbiji, odnosno da se utvrdi dostupnost usluga, pre svega zdravstvene i socijalne zaštite, a da su analize pokazale da stariji u gradovima iskazuju najveću potrebu za uslugama nege u sopstvenom domu, ali i za većom dostupnošću zdravstvenih usluga i usluga javnog prevoza.
Praksa Poverenika[15] pokazuje da se invaliditet kao osnov diskriminacije već godinama nalazi u vrhu po broju podnetih pritužbi, dok se starosno doba u 2018. godini nalazi na drugom mestu. Na osnovu analize podnetih pritužbi može se konstatovati i da se starosno doba, kao osnov diskriminacije, često pojavljuje u kombinaciji sa još nekim ličnim svojstvom – invaliditet, zdravstveno stanje i dr. Osobe sa invaliditetom, starije osobe i teško pokretljive osobe u svojim pritužbama, između ostalog ukazuju na probleme dostupnosti posebno usluga zdravstvene i socijalne zaštite.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre ističe da razume razloge zbog kojih je propisivanje slušnog pomagala koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja podignuto na tercijarni nivo zdravstvene zaštite, a sve u cilju preciznije dijagnostike i celishodnijeg usmeravanja budžetskih sredstava. Međutim, sa druge strane ukazujemo na činjenicu da ostvarivanje prava na slušno pomagalu u ustanovama tercijalne zaštite, koje podrazumeva zakazivanje pregleda, dobijanje uputa i odlazak u ove ustanove radi ostvarivanja prava na slušno pomagalo predstavlja otežavajuću okolnost posebno za osobe sa invaliditetom, teško pokretljive i starije osobe kojima je slušno pomagalo neophodno radi ostvarivanja zadovoljavajućeg nivoa govorne komunikacije i slušne rehabilitacije.
Imajući u vidu sve navedeno i ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, postupajući u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti uz obavezu obaveštavanja o preduzetim merama u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 33. tač. 9.
[2] (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2012, 62/2012 – ispr., 73/2012 – ispr., 1/2013, 7/2013 – ispr., 112/2014, 114/2014 – ispr., 18/2015, 19/2017, 29/2017 – ispr., 2/2019 i 16/2019)
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 52/2012, 62/2012 – ispr., 73/2012 – ispr., 1/2013, 7/2013 – ispr., 112/2014, 114/2014 – ispr., 18/2015, 19/2017, 29/2017 – ispr., 2/2019 i 16/2019
[4] „Službeni glasnik RS“,br. 52/2012,62/2012- ispr., 73/2012 – ispr., 1/2013 i 7/2013 – ispr.
[5] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06
[6] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 42/09
[7] Član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom
[8] Član 4. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom
[9] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 2. stav 2.
[10] Član 4. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ( „Službeni glasnik RS”, br. 33/06, 13/16)
[11] “Službeni glasnik RS”, br. 25/2019
[12] Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije ( „Službeni glasnik RS“, broj 60/13)
[13] http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/sr/%D1%83%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D0%BF/
[14] http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2018/03/RGI-2017_PZR_FINAL_14.3.2018-1.pdf
[15] http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/03/Redovan-godi%C5%A1nji-izve%C5%A1taj-Poverenika-za-za%C5%A1tu-ravnopravnosti-za-2018.-pdf.pdf
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
Preporuka mera Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje 
