бр. 110-00-00004/2019-02 датум: 4. 6. 2019.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Републичком фонду за здравствено осигурање
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Републичком фонду за здравствено осигурање:
– да на другачији, односно адекватнији начин уреди остваривање права на слушно помагало из Листе помагала под тачком 5. Слушна помагала која је саставни део Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања[2] и то тако да се не умањује доступност, обухват и приступачност здравствене заштите, нарочито за рањиве категорије становништва, као што су особе са инвалидитетом, старија и теже покретљива лица.
Републички фонд за здравствено осигурање обавестиће Повереника за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности обратило се више грађанки и грађана наводећи да је изменом Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања[3], Републички фонд за здравствено осигурање (у даљем тексту: РФЗО) отежао процедуру за добијање слушног помагала, односно да је осигураницима ускратио приступачну и ефикасну здравствену заштиту. У својим обраћањима грађани наводе да је особама оштећеног слуха, односно особама са инвалидитетом, међу којима су и старије особе, укинуто право да у „свом месту и код свог ОРЛ специјалисте“ ураде све прегледе у вези са добијањем налога за слушно помагало, већ сада морају да путују до најближе терцијалне установе – Клиничког центра.
С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности је затражио од Републичког фонда за здравствено осигурање да се изјасни о разлозима због којих је за прописивање слушних помагала надлежан лекар специјалиста ОРЛ или субспецијалиста аудиологије здравствене установе терцијарног нивоа.
У дописима РФЗО 09 број: 07-61/19-6 од 10. маја 2019. године и 09 број: 07-61/19-3 од 12. априла 2019. године између осталог је наведено да је чланом 61. Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбезују из средстава обавезног здравственог осигурања прописано да пре доношења оцене о оправданости прописивања слушног апарата, РФЗО, односно лекарска комисија може да захтева стручно мишљење о оправданости прописивања истог од комисије за вокално и тонално аудиолошко испитивање, док је ставом 3. истог члана прописано да Комисију чине три члана од који су најмање два члана лекари специјалисти ОРЛ одговарајуће здравствене установе, и једног или два заменика члана. Истакнуто је да директор РФЗО решењем именује и разрешава чланове комисије и једног или два заменика члана комисије.
Такође, у допису је напоменуто да су Правилником о изменама и допунама Правилника о медицинско-техничким помагалима[4] („Сл.гласник“,бр. 52/2012,62/2012- испр., 73/2012 – испр., 1/2013 и 7/2013 – испр.), формиране стручне комисије за вокално и тонално аудиолошко испитивање и то у Новом Саду, Београду, Крагујевцу и Нишу. Напоменуто је да је анализа рада Стручних комисија почев од 2016. године показала да је у око 45% случајева утврђено да дијагностика није исправно извршена, односно да је осигураном лицу од стране лекара специјалисте ОРЛ или субспецијалисте аудиологије здравствене установе примарног или секундарног нивоа здравствене заштите прописано неодговарујуће слушно помагало. С тим у вези, Комисија за израду Правилника чији су чланови еминентни стручњаци из различитих грана медицине, дала је предлог за измену одредби које се односе на прописивање слушних помагала и као још један разлог за измену навела проблем са апаратима за контролу слуха у здравственим установама нижег нивоа здравствене заштите који се не одржавају (баждаре) редовно. Стога је у циљу обезбеђивања осигураним лицима прецизне дијагностике и квалитетније здравствене заштите прописивање слушних помагала која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања подигнуто на терцијарни ниво здравстене заштите.
Посебно је појашњено да осигурано лице има право на слушни апарат одговарајућих електроакустичних својстава, према врсти и степену оштећења слуха, и да то утврђује лекар специјалиста ОРЛ – субспецијалиста аудиолог или лекар специјалиста ОРЛ одговарајуће здравствене установе, на основу извршених вокалних и тоналних аудиолошких испитивања. Истакнуто је да је изменом Правилника осигураним лицима обезбеђена квалитетнија здравствена заштита и с тим у вези прецизна дијагностика која ће у границама материјалних могућности система здравствене заштите омогућити осигураним лицима вокална и тонална аудиолошка испитивања у здравственим установама највишег нивоа здравствене заштите и остваривање права на помагало одговарајућих електроакустичних својстава, зависно од степена и врсте оштећења слуха. Даље је наведено и да се приликом поменутих измена поступало у складу са начелом ефикасности обавезног здравственог осигурања и с тим у вези циљем постизања најбољих могућих резултата у односу на расположиве ресурсе. На крају је наведено да се на овај начин обезбеђује највиши ниво права из обавезног здравственог осигурања уз најнижи утрошак финансијских средства, узимајући у обзир и чињеницу да се из средстава обавезног здравственог осигурања на годишњем нивоу издвоји око 450.000.000,00 динара за слушна помагала.
Устав Републике Србије[5] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Република Србија је ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[6], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[7]. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; да се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом[8]. Одредбама члана 25. Конвенције државе стране уговорнице обавезале су се да признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег здравственог стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету. Наиме, државе стране уговорнице посебно ће обезбедити оне здравствене услуге које су конкретно потребне особама са инвалидитетом због њиховог инвалидитета, укључујући рано откривање и интервенцију, по потреби, и услуге намењене свођењу на најмању меру и спречавању даљег инвалидитета, укључујући међу децом и старијим особама. Такође, одредбама члана 26. Конвенције државе стране уговорнице су се обавезале да ће предузети ефикасне и одговарајуће мере, укључујући путем подршке особа са сличним тегобама, како би се особама са инвалидитетом омогућило да постигну и очувају максималну независност, пуну физичку, менталну, социјалну и стручну способност, као и пуно укључивање и учешће у свим аспектима живота. У том циљу, државе стране уговорнице су се обавезале да ће организовати, ојачати и пружити свеобухватне услуге и програме одржавања и рехабилитације, посебно у области здравља, запошљавања, образовања и социјалних услуга, тако да ове услуге и програми отпочну у најранијој могућој фази и да се заснивају на мултидисциплинарној процени индивидуалних потреба и способности.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[9] Одредбом члана 4. овог закона прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 23. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да је забрањено дискриминисати лица на основу старосног доба, док је ставом 2. истог члана прописано да стари имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других услуга. Даље је, одредбом члана 26. истог закона прописано дa дискриминaциja нa основу инвалидитета постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Коначно, одредбама члана 17. став 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[10], прописано је да се под дискриминацијом особа са инвалидитетом приликом пружања здравствених услуга сматра постављање посебних услова за пружање здравствених услуга особама са инвалидитетом ако ти услови нису оправдани медицинским разлозима.
Одредбом члана 23. Закона о здравственој заштити[11] дефинисано је начело приступачности здравствене заштите које подразумева обезбеђивање одговарајуће здравствене заштите грађанима, која је физички, комуникацијски, географски и економски доступна, односно културолошки прихватљива, а посебно особама са инвалидитетом.
Стратегија превенције и заштите од дискриминације за период од 2013-2018. године[12] издвојила је старије особе као посебно осетљиву друштвену групу и као један од општих циљева одредила спречавање кршења забране дискриминације према старијим лицима кроз законодавне и друге реформе, спречавање и укидање дискриминаторских пракси према старијима, праћење и спровођење постојећих стратегија које могу да доведу до поштовања уставних гаранција забране дискриминације и промена јавних политика нарочито у одређеним областима које могу да буду „извори дискриминације“ старијих, нарочито у областима социјалног и материјалног положаја старијих, при пружању услуга и учешћу старијих у друштвеном животу, као и унапређивање статуса и положаја старијих особа. Такође, као један од посебних циљева Стратегије у домену здравствене и социјалне заштите, дефинисано је између осталог и обезбеђивање фактичке једнакости у једнаком приступу службама здравствене заштите и једнаком пружању медицинских интервенција и чињењу доступним терапија и дијагностичких процедура, без обзира на године старости.
Влада Републике Србије је у оквиру процеса приступања Европској унији усвојила Програм реформи политике запошљавања и социјалне политике у процесу приступања Европској унији[13]. У Програму су између осталог дефинисани су правци даљих промена и мера у сфери здравствене заштите становника и здравственог система, односно правци деловања у односу на изазове у приступачности здравствене заштите становништву. Наиме, група циљева и мера које се односе на повећање приступачности здравствене заштите обухвата пре свега бољу финансијску приступачност здравствене заштите свим рањивим друштвеним групама, а нарочито повећање приступачности за сиромашне и особе старије од 65 година, затим већу физичку приступачност за особе са инвалидитетом и културалну приступачност за особе ромске националности, смањивање дискриминације ових група и њихово укључивање путем развоја интегративних здравствених услуга.
Повереник указује и да је у сарадњу са Црвеним Крстом Србије спровео Истраживање „Старење у градовима – изазови савременог друштва“[14] и да је као један од циљева био да се испитају потребе старијих у урбаним срединама у Републици Србији, односно да се утврди доступност услуга, пре свега здравствене и социјалне заштите, а да су анализе показале да старији у градовима исказују највећу потребу за услугама неге у сопственом дому, али и за већом доступношћу здравствених услуга и услуга јавног превоза.
Пракса Повереника[15] показује да се инвалидитет као основ дискриминације већ годинама налази у врху по броју поднетих притужби, док се старосно доба у 2018. години налази на другом месту. На основу анализе поднетих притужби може се констатовати и да се старосно доба, као основ дискриминације, често појављује у комбинацији са још неким личним својством – инвалидитет, здравствено стање и др. Особе са инвалидитетом, старије особе и тешко покретљиве особе у својим притужбама, између осталог указују на проблеме доступности посебно услуга здравствене и социјалне заштите.
Повереник за заштиту равноправности најпре истиче да разуме разлоге због којих је прописивање слушног помагала која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања подигнуто на терцијарни ниво здравствене заштите, а све у циљу прецизније дијагностике и целисходнијег усмеравања буџетских средстава. Међутим, са друге стране указујемо на чињеницу да остваривање права на слушно помагалу у установама терцијалне заштите, које подразумева заказивање прегледа, добијање упута и одлазак у ове установе ради остваривања права на слушно помагало представља отежавајућу околност посебно за особе са инвалидитетом, тешко покретљиве и старије особе којима је слушно помагало неопходно ради остваривања задовољавајућег нивоа говорне комуникације и слушне рехабилитације.
Имајући у виду све наведено и ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује Републичком фонду за здравствено осигурање препоруку мера за остваривање равноправности уз обавезу обавештавања о предузетим мерама у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч. 9.
[2] („Сл. гласник РС“, бр. 52/2012, 62/2012 – испр., 73/2012 – испр., 1/2013, 7/2013 – испр., 112/2014, 114/2014 – испр., 18/2015, 19/2017, 29/2017 – испр., 2/2019 и 16/2019)
[3] „Службени гласник РС“, бр. 52/2012, 62/2012 – испр., 73/2012 – испр., 1/2013, 7/2013 – испр., 112/2014, 114/2014 – испр., 18/2015, 19/2017, 29/2017 – испр., 2/2019 и 16/2019
[4] „Службени гласник РС“,бр. 52/2012,62/2012- испр., 73/2012 – испр., 1/2013 и 7/2013 – испр.
[5] „Службени гласник РС“, број 98/06
[6] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09
[7] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[8] Члан 4. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[9] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 2. став 2.
[10] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06, 13/16)
[11] „Службени гласник РС“, бр. 25/2019
[12] Стратегија превенције и заштите од дискриминације ( „Службени гласник РС“, број 60/13)
[13] http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/sr/%D1%83%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D0%BF/
[14] http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2018/03/RGI-2017_PZR_FINAL_14.3.2018-1.pdf
[15] http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/03/Redovan-godi%C5%A1nji-izve%C5%A1taj-Poverenika-za-za%C5%A1tu-ravnopravnosti-za-2018.-pdf.pdf
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Препорука мера Републичком фонду за здравствено осигурање