br. 07-00-577/2021-02 datum: 12.5.2022.
Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje društvu za osiguranje
PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje društvu za osiguranje:
– da omogući zaključenje ugovora o osiguranju lica za vreme putovanja i boravka u inostranstvu bez obzira na godine starosti, odnosno da ne isključuju pružanje usluge osiguranja po ovom osnovu određenom krugu lica samo zbog njihovih godina starosti;
– da prilikom određivanja premija i naknada iz osiguranja, obezbedi jednak tretman za žene i muškarce odnosno da pol ne bude činilac koji dovodi do razlike u pojedinačnim premijama i naknadama iz osiguranja;
Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njome ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.
O b r a z l o ž e nj e
Postupajući po više pritužbi građana i građanki, kao i organizacije civilnog društva i sprovedenih situacionih testiranja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti došao je do saznanja da pojedina društva za osiguranje uslugu putnog zdravstvenog osiguranja i međunarodnog putnog zdravstvenog osiguranja pružaju osobama isključivo do određenih godina starosti, i da na taj način uslugu koja se nudi neograničenom broju lica i koja je dizajnirana da zadovolji određeni interes koji je tipičan za širok krug subjekata čini nedostupnom određenom krugu lica samo zbog njihovih godina starosti.
Takođe praksa je pokazala da pojedina društva za osiguranje premiju dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja određuju u većem iznosu za žene nego za muškarce, i na taj način nejednako tretiraju žene na osnovu ličnog svojstva – pola.
Pre započinjanja analize, Poverenik za zaštitu ravnpravnosti ukazuje na ključne međunarodne i domaće akte koji se odnose na ovu materiju.
Ustav Republike Srbije[2] u član 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, a odredbom člana 16. Ustava, država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije[3], kojim je regulisana opšta zabrana diskriminacije, i to tako što je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti. Prema odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. ovog zakona diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Zakonom o zabrani diskriminacije definisani su posebni slučajevi diskriminacije. Odredbom člana 23. st. 1.-3., zabranjeno je diskriminisati lica na osnovu starosnog doba. Stariji imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih javnih usluga. Različito postupanje na osnovu starosnog doba ne smatra se diskriminacijom ukoliko je objektivno i razumno opravdano legitimnim ciljem, a posebno legitimno utvrđenom politikom zapošljavanja, ciljevima tržišta rada, dodatnog obrazovanja i obuke, odnosno stručnog usavršavanja, i ako su načini ostvarivanja tog cilja primereni i nužni, kao što su: 1) postavljanje posebnih uslova za zapošljavanje, obavljanje poslova i dodatno obrazovanje, odnosno stručno osposobljavanje i usavršavanje, uključujući i uslove u pogledu zarade i prestanka radnog odnosa, za omladinu, starije i lica koja imaju obavezu izdržavanja ili staranja, a sa ciljem podsticanja njihovog uključivanja na tržište rada ili obezbeđivanja njihove zaštite; 2) određivanje minimalnih uslova u pogledu starosnog doba, radnog iskustva ili godina službe za pristup zapošljavanju ili obezbeđivanju određenih prednosti u vezi sa zapošljavanjem; 3) određivanje najviše starosne granice za popunjavanje radnih mesta, koja se zasniva na zahtevima vezanim za dodatno obrazovanje, odnosno stručno osposobljavanje i usavršavanje za određeno radno mesto ili na potrebi za razumnom dužinom radnog staža pre ispunjavanja uslova za ostvarenje prava na penziju. Dalje, odredbama člana 20. ovog zakona propisano je da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Istim članom je zabranjeno uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol.
Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o promociji ljudskih prava starijih osoba (2014)[4] Komitet je potvrdio prava starijih osoba i preporučio državama članicama mere u cilju borbe protiv diskriminacije na osnovu starosnog doba. Poseban osvrt dat je na oblasti nediskriminacije, samostalnosti i participacije, zaštite od nasilja i zlostavljanja, socijalne zaštite i zapošljavanja, nege i uređenja pravnog sistema. Između ostalog, državama članicama je preporučeno da starije osobe uživaju svoja prava i slobode bez diskriminacije po bilo kom osnovu, uključujući i starosno doba, kao i da starije osobe treba da dobiju odgovarajuće resurse koje im omogućavaju da imaju adekvatan životni standard i učestvuju u javnom, ekonomskom, društvenom i kulturnom životu.
Zakonom o rodnoj ravnopravnosti[5] u članu 4. stav 1. propisano je da diskriminacija na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda, jeste svako neopravdano razlikovanje, nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe lica, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu u: političkoj, obrazovnoj, medijskoj i ekonomskoj oblasti; oblasti zapošljavanja, zanimanja i rada, samozapošljavanja, zaštite potrošača (robe i usluge); zdravstvenom osiguranju i zaštiti; socijalnom osiguranju i zaštiti, u braku i porodičnim odnosima; oblasti bezbednosti; ekologiji; oblasti kulture; sportu i rekreaciji; kao i u oblasti javnog oglašavanja i drugim oblastima društvenog života.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da osiguravajuća društva imaju legitimni cilj da u skladu sa Zakonom o osiguranju i Zakonom o obligacionim odnosima propisuju uslove ugovora o osiguranju i identifikuju, procenjuju i mere rizike kojima je osiguravajuće društvo izloženo u svom poslovanju, kao i da je potpuno legitimno, razumno i opravdano da osiguravajuće društvo teži da posluje u pravcu ostvarivanja profita i zaštite od rizika.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ističe da prema odredbi člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije, do neposredne diskriminacije dolazi kada su pojedinac ili grupa lica zbog njihovog ličnog svojstva stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na pojedinca ili grupu koji se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji, a koji nemaju to lično svojstvo
Poverenik ukazuje da procena rizika, kao i obaveza osiguravajućeg društva da dugoročno ispunjava svoje obaveze odgovornim preuzimanjem rizika, mogu uticati na uslove pod kojima će nekoj osobi biti ponuđeno zaključenje ugovora o osiguranju, ali nikako ne mogu biti faktor koji isključuje pružanje usluge osiguranja određenom krugu lica.
Poverenik, nadalje, konstatuje da putno zdravstveno osiguranje predstavlja uslugu koja se nudi neograničenom broju lica i koja je dizajnirana da zadovolji određeni interes koji je tipičan za širok krug subjekata. Saglasno tome, s aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, ugovor o osiguranju lica za vreme putovanja i boravka u inostranstvu mora biti dostupan svim osobama bez obzira na godine starosti, bez diskriminacije.
Pored toga, Poverenik ukazuje da je osiguravajuće društvo prilikom zaključenja ugovora o osiguranju dužno da obezbedi jednak tretman žena i muškaraca prilikom određivanja premija i naknada iz osiguranja.
Naime za procenu rizika prilikom sklapanja ugovora o osiguranju, pol klijenta nema nikakav uticaj, jer nije sam po sebi rizičan, odnosno, pol neke osobe ni na koji način ne ukazuje koliko će on ili ona često koristiti usluge koje „pokriva“ ugovoreno osiguranje. Prilikom određivanja premija i naknada iz osiguranja osiguravajuće društvo ni u kom slučaju ne sme dovesti do nejednakog tretmana ugovarača osiguranja na osnovu pola, već se procena društva za osiguranje mora zasnivati isključivo na uporedivim i objektivnim kriterijumima. Samo takav pristup i način postupanja obezbeđuju da sve osobe, pod jednakim uslovima, mogu da zaključe ugovor o željenom osiguranju.
Poverenik navodi da je Republika Srbija u procesu pregovora o pristupanju Evropskoj Uniji, koji se između ostalog sastoji u harmonizciji zakonodavstva Republike Srbije sa komuniranim pravom Evropske Unije, i da je važno da se stručnjaci i stručnjakinje, koji se bave poslovima osiguranja u našoj zemlji, upoznaju sa propisima i stavovima suda Evropske unije, kako bi što bolje razumeli primenu principa jednakosti muškaraca i žena u oblasti pružanju usluga, uključujući i usluge osiguranja. Direktivom EU br. 2016/97[6] Evropskog Parlamenta koja se odnosi na osiguravajuća društva i sektor osiguranja, između ostalog navedeno da je Direktiva doneta kako bi „Potrošači/klijenti imali isti nivo zaštite uprkos razlikama između kanala distribucije. Kako bi se garantovala primena istog nivoa zaštite i da potrošači mogu imati koristi od uporedivih standarda, posebno u oblasti pružanja isluga i informacija koje se odnose na sektor osiguranja“. U direktivi je istaknuto takođe „da su trenutne finansijske turbulencije naglasile važnost obezbeđivanja efikasne zaštite potrošača u svim finansijskim sektorima. Stoga je potrebno ojačati poverenje klijenata i učiniti regulatorni tretman distribucije proizvoda osiguranja ujednačenijim kako bi se obezbedio adekvatan nivo zaštite svih korisnika usluge osiguranja širom Unije bez diskriminacije“(tačke 6. i 10. preambule dirketive). Ova Direktiva neće uticati na ovlašćenje država članica da preduzimaju odgovarajuće i nediskriminatorske mere povodom nepravilnosti u radu pružalaca usluge osiguranja na njenoj teritoriji koje su u suprotnosti sa domaćim zakonskim odredbama, u meri u kojoj je to neophodno (član 9. stav 1).
Takođe, Sud pravde EU zauzeo je stav da uzimanje pola osiguranika u obzir, kao faktora rizika u ugovorima o osiguranju, predstavlja diskriminaciju. Takav stav je donet na osnovu načela jednakog postupanja prema muškarcima i ženama u pristupu i nabavci robe, odnosno pružanju usluga[7]. Naime, sud je stao na stanovište da nije načelno protiv različitog tretiranja muškarca i žene, ako se „…sa sigurnošću može utvrditi da postoji relevantna razlika između muškarca i žene, koja traži takav postupak…“ Ali, prema stavu Suda, ako se postupak oslanja samo ili pretežno na statistiku, ove sigurnosti nema. Primera radi, različito trajanje života muškarca i žene, što je kod polno diferenciranih tarifa u osiguranjima života bilo odlučujuće za premiju i koristi iz ugovora, ne mora biti posledica (samo) različitog pola, već i posledica drugih činioca kao što su ekonomsko i socijalno okruženje i položaj muškarca i žene u tom okruženju, životne navike, ishrana, konzumiranje alkohola ili duvana, praktikovanje slobodnih aktivnosti i sl. Stoga, prema stavu suda, uzimanje pola kao faktora ocene rizika ne sme da dovodi do razlika u pojedinačnim premijama osiguranja i osiguranim rizicima.
Imajući u vidu sve navedeno poverenik za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije upućuje preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti društvima za osiguranje. U slučaju da je u društvu za osiguranje na snazi akt koji ograničava, odnosno isključuje mogućnost pružanje usluge putnog zdravstvenog osiguranja grupi lica na osnovu godina starosti, ili akt koji utvrđuje različit iznos premija i naknada iz osiguranja na osnovu pola osiguranika, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ističe da je takve akte potrebno izmeniti, odnosno uskladiti sa antidiskriminacionim propisima.
Društvo za osiguranje će obavestiti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tačka 9)
[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06 i 115/21
[3]„Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21
[4] Preporuka SM/Rec(2014)2 usvojena na 1192. sastanku Komiteta ministara Saveta Evrope 19. februara 2014. godine
[5] „Službeni glasnik RS „br. 52/21
[6] Dirktiva EU br.2016/97. dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/legal-content/en/TXT/?uri=CELEX%3A32016L0097
[7] Presuda C-236/09 (Belgijsko udruženje potrošača Test-Achats i ostali)
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
Preporuka mera osiguravajućim društvima 
