br. 021-01-1293/2022-02 datum: 5.12.2022. godine
HITNO!
MINISTARSTVO RUDARSTVA I ENERGETIKE
Dubravka Đedović, ministarka
11000 BEOGRAD
Nemanjina 22-26
Poštovana gospođo Đedović,
Obraćamo Vam se povodom urgentnog problema sa kojim se suočavaju stanovnici i stanovnice naselja „12. februar“ u Nišu. Pozdravljamo brzo formiranje radne grupe za rad na rešavanju ovog problema, u koju su pozvani i predstavnici/e naše institucije. Međutim, za sve ovo vreme traženja sistemskog rešenja, u naselju „12. februar“ dešava se humanitarna katastrofa čije prevazilaženje treba da bude apsolutni prioritet. Veliki broj porodica sa malom decom, starijih i bolesnih živi u ovom naselju, u okolnostima sve nižih atmosferskih temperatura. U Vašem dopisu br. 119-01-134/2022-01 od 22. novembra 2022. godine upućenom Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, ukazano je da zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa nije moguće po redovnoj proceduri ispuniti zahtev da stanovnici naselja „12. februar“ odmah budu priključeni na elektroenergetsku mrežu. Međutim, imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, te pažljivo vagajući stepen važnosti dobara koja se u konkretnom slučaju štite, želimo da istaknemo da pitanja imovinskih odnosa i administrativnih procedura, koje su važne u demokratskom društvu, nikako ne treba da imaju prioritet u odnosu na pravo na život i zadovoljenje elementarnih ljudskih potreba.
Ustavom Republike Srbije[1] propisano je da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[2] Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.[3]
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima[4]. Posredna diskriminacija postoji ako na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa lica ili grupu lica stavlja ili bi mogla staviti, zbog njegovog ličnog svojstva u nepovoljan položaj u poređenju sa drugim licima u istoj ili sličnoj situaciji, osim ako je to nužno opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna (član 7). Odredbama člana 13. ovog zakona propisani su teški oblici diskriminacije među kojim je i diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava bez obzira na to da li se uticaj pojedinih ličnih svojstava može razgraničiti (višestruka diskriminacija) ili se ne može razgraničiti (intersekcijska diskriminacija). Članom 33. stav 1. tačka 9. ovog zakona propisano je da Poverenik upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.
Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, propisano je odredbom člana 25. stav 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948). Države ugovornice Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima priznaju pravo svakog lica na životni standard dovoljan za njega i njegovu porodicu, podrazumevajući tu i odgovarajuću ishranu, odevanje i stanovanje, kao i stalno poboljšanje životnih uslova. Države ugovornice će preduzeti celishodne mere za obezbeđenje ostvarivanja ovog prava.[5]
O značaju adekvatnih životnih uslova, posebno u pogledu stanovanja, higijenskih uslova i električne energije, govori i Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW)[6]. Naime, odredbom člana 14. ove konvencije propisano je da će države članice preduzeti sve odgovarajuće mere radi eliminisanja diskriminacije žena u seoskim područjima kako bi obezbedile da one, na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena, učestvuju u razvoju sela i da od toga imaju koristi, posebno da bi obezbedile njihovo pravo na adekvatne životne uslove, posebno u pogledu stanovanja, higijenskih uslova, električne energije i snabdevanja vodom, saobraćaja i veza.
Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, proklamovano je članom 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.[7] Tako, kao primer dobre prakse navodimo primer odluke jednog nacionalnog sud koji se bavio ovim pitanjem sa aspekta primene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Naime, Apelacioni sud u Briselu je 1988. godine ukazao da je uživanje usluga električne energije i gasa neizostavan deo ljudskog dostojanstva. Sud je naveo da javne vlasti imaju obavezu da pružaju usluge gasa i električne energije u okviru usluga socijalne zaštite.[8]
Povezanost pristupa energiji i prava na život, zdravlje i socijalnu sigurnost, istaknuta je u Zaključnom dokumentu Konferencije Ujedinjenih nacija o održivom razvoju Rio + 20.[9] Naime, u paragrafu 125. ovog dokumenta navedeno je: „Prepoznajemo da energija igra ključnu ulogu u procesu razvoja, s obzirom na to da pristup održivim modernim energetskim uslugama doprinosi iskorenjivanju siromaštva, spašava živote, poboljšava zdravlje i pomaže da se obezbede osnovne ljudske potrebe. Naglašavamo da su ove usluge od suštinskog značaja za socijalnu inkluziju i ravnopravnost polova, kao i da je energija ključni činilac za proizvodnju. Obavezujemo se da olakšamo podršku za pristup ovim uslugama za 1.4 milijarde ljudi širom sveta koji ih trenutno nemaju. Prepoznajemo da je pristup ovim uslugama ključan za postizanje održivog razvoja.“
Važnost pristupa električnoj energiji prepoznata je i u Strategiji za smanjenje siromaštva u Srbiji.[10] Naime, nedostatak pristupa električnoj energiji u romskim naseljima, smatra se jednim od najozbiljnijih problema kada je u pitanju dostupnost komunalnih i javnih usluga, navedeno je u ovoj strategiji.
Vlada Republike Srbije donela je Strategiju za socijano uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period od 2016. do 2025. godine[11]. Opšti cilj Strategije je da se poboljša socijalno-ekonomski položaj romske nacionalne manjine u Republici Srbiji, uz puno uživanje manjinskih prava, eliminisanje diskriminacije i postizanje veće socijalne uključenosti Roma i Romkinja u sve segmente društva. Strategija ima pet posebnih ciljeva u ključnim oblastima koji doprinose ostvarivanju opšteg cilja, a to su obrazovanje, stanovanje, zapošljavanje, zdravlje i socijalna zaštita. Posebni ciljevi ostvaruju se operativnim ciljevima, merama i aktivnostima ka očekivanim ishodima do 2025. godine. Posebni cilj 2, za oblast Stanovanje je „Unaprediti uslove stanovanja Roma i Romkinja u Republici Srbiji kroz obezbeđivanje pravne sigurnosti stambenog statusa, dostupnosti usluga, materijala, objekata, infrastrukture, finansijske priuštivosti, odgovarajuće nastanjivosti i pristupačnosti, odgovarajuće lokacije i kulturne adekvatnosti, kako je definisano međunarodnim standardima o pravu na adekvatno stanovanje, a koje je Republika Srbija ratifikovala“.
Problem stanovanja Roma u Srbiji veoma je kompleksan, s obzirom da neadekvatni uslovi stanovanja i život u neformalnim naseljima znatno otežavaju pristup drugim ekonomskim i socijalnim pravima. Oko dve trećine romske populacije u Srbiji živi u nelegalnim naseljima u uslovima koji su daleko ispod standarda njihovih sugrađana. To ne predstavlja svestan izbor ili kulturološki uslovljen stil života, već je to strategija preživljavanja u lošim socioekonomskim uslovima. Poverenik podseća da je u skladu sa Opštim komentarom broj 4. Komiteta Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava, pitanje pravne sigurnosti stambenog statusa od centralnog značaja za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje jer od njega zavisi zaštita od prinudnih iseljenja, uznemiravanja i ometanja u uživanju prava na stanovanje.
Široko prihvaćena praksa sudova u Republici Srbiji je da u sporovima slične sadržine donose privremene mere kojima se onemogućava prekid isporuke električne energije do momenta odluke o spornom pravu. Insistiranje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da se omogući snabdevanje električnom energijom domaćinstvima u naselju „12. februar“, nikako ne treba shvatiti kao ograničavanje prava operatera koji vrši isporuku električne energije da štiti svoju opremu i vrši naplatu za isporučene usluge i tokom perioda trajanja prelaznog rešenja, do pronalaženja odgovarajućeg pravnog režima od strane radne grupe koju ste fromirali.
Činjenica je da u Republici Srbiji i dalje traje tranzicioni period regulisanja imovinsko-pravnih odnosa i građana i države, ali za to vreme ne treba da dozvolimo da nerešeni imovinsko-pravni odnosi dovedu do životnog ugrožavanja stanovnika naselja „12. februar“ u Nišu. Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od ovlašćenja iz člana 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, molimo Vas da hitno reagujete u cilju uključenja struje stanovnicima ovog naselja do pronalaženja sistemskog rešenja, kao i da nas obavestite o preduzetom.
[1] „Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021
[2] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021). član 1.
[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021). član 21, stav 1. i stav 3.
[4] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09 i 52/21), član 2. stav 1. tačka 1
[5] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni list SFRJ“ (Međunarodni ugovori), br. 7/1971), član 11. stav 1.
[6] („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, br. 11/81)
[7] („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010 i 10/2015)
[8] Aviles L. A. (2012) Pristup električnoj energiji u Evropskom pravu: Ljudsko pravo?, SSRN Elektronski žurnal, str. 8.
[9] Dostupno na: https://expeditio.org/images/stories/downloads/Buducnost_kakvu_zelimo-FINAL.pdf
[10] Dostupno na: https://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/strategija_siromastvo.pdf
[11] „Službeni glasnik RS“, br. 26/2016
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
Preporuka mera Ministarstvu rudarstva i energetike
