br. 021-01-2173/2024-02 datum: 7.2.2025.
REPUBLIČKI FOND ZA ZDRAVSTVENO OSIGURANjE
Sanja Radojević – Škodrić, v.d. direktora
Poštovana gospođo Radojević – Škodrić,
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti su se obratile predstavnice dva udruženja, ukazujući na izazove u pristupu lekovima i terapijama osoba koje žive sa multiplom sklerozom. Prema navodima ovih udruženja, iako je pre dve godine uvedena praksa da osobe koje žive sa multiplom sklerozom primaju injekcione terapije umerene efikasnosti u zdravstvenim centrima u svojim lokalnim zajednicama, i dalje je neophodno da oralne terapije preuzimaju u kliničkim centrima, kao i jednu injekcionu terapiju – Ofatumumab (Kesimpta). Ovo često znači da osobe sa invaliditetom, koje se već bore sa ozbiljnim zdravstvenim teškoćama, moraju putovati i više od šezdezet kilometara kako bi preuzele potrebne lekove. Dodatno, kako su udruženja dalje navela, ove osobe su prisiljene da čekaju u redovima prilikom preuzimanja, što povećava rizik od virusnih infekcija, naročito u uslovima boravka u zatvorenim prostorima sa velikim brojem ljudi. Ova udruženja smatraju da bi bilo ne samo praktičnije, već i pravednije, da osobe koje žive sa multiplom sklerozom mogu preuzimati navedene terapije u lokalnim zdravstvenim centrima. Time bi se omogućio lakši i sigurniji pristup lečenju, posebno za osobe sa invaliditetom, koje se suočavaju sa dodatnim izazovima tokom putovanja na veće udaljenosti. Udruženja su posebno napomenula da se tokom preuzimanja oralne terapije oboleli ne podvrgavaju dodatnim pregledima ili konsultacija sa lekarima. Verujući da bi izmena dosadašnje prakse doprinela većoj ravnopravnosti i očuvanju dostojanstva osoba sa invaliditetom, ove organizacije su od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti tražile da podrži njihovu inicijativu za promenu načina distribucije oralnih terapija i leka Kesimpta.
S tim u vezi koristimo priliku da ukažemo na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom[1]. Odredbama člana 25. Konvencije države strane ugovornice obavezale su se da priznaju osobama sa invaliditetom pravo na ostvarivanje najvišeg mogućeg zdravstvenog standarda bez diskriminacije zasnovane na invaliditetu. Naime, države strane ugovornice posebno će obezbediti one zdravstvene usluge koje su konkretno potrebne osobama sa invaliditetom zbog njihovog invaliditeta, uključujući rano otkrivanje i intervenciju, po potrebi, i usluge namenjene svođenju na najmanju meru i sprečavanju daljeg invaliditeta, uključujući među decom i starijim osobama. Takođe, odredbama člana 26. Konvencije države strane ugovornice su se obavezale da će preduzeti efikasne i odgovarajuće mere, uključujući putem podrške osoba sa sličnim tegobama, kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da postignu i očuvaju maksimalnu nezavisnost, punu fizičku, mentalnu, socijalnu i stručnu sposobnost, kao i puno uključivanje i učešće u svim aspektima života. U tom cilju, države strane ugovornice su se obavezale da će organizovati, ojačati i pružiti sveobuhvatne usluge i programe održavanja i rehabilitacije, posebno u oblasti zdravlja, zapošljavanja, obrazovanja i socijalnih usluga, tako da ove usluge i programi otpočnu u najranijoj mogućoj fazi i da se zasnivaju na multidisciplinarnoj proceni individualnih potreba i sposobnosti.
U Opštem komentaru broj 2 (2014), na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Komitet za prava osoba sa invaliditetom najpre je istakao da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima[2] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodnom konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije[3] (član 5 f).
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je definisana Zakonom o zabrani diskriminacije[4], koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 17. stav 2. ovog zakona propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), u skladu sa zakonom. Članom 26. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[5], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Odredbom člana 13. stav 1. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, dok je stavom 2. istog člana propisano da se pod uslugom, u smislu ovog zakona smatra svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično.[6] Odredbama člana 17. stav 2. propisano je da se pod diskriminacijom osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga smatra postavljanje posebnih uslova za pružanje zdravstvenih usluga osobama sa invaliditetom ako ti uslovi nisu opravdani medicinskim razlozima.
Odredbom člana 23. Zakona o zdravstvenoj zaštiti[7] propisano je načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite koje podrazumeva obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima, koja je fizički, komunikacijski, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturološki prihvatljiva, a posebno osobama sa invaliditetom.
Zakon o pravima pacijenata[8] propisuje prava pacijenata prilikom korišćenja zdravstvene zaštite, način ostvarivanja i način zaštite tih prava, kao i druga pitanja u vezi sa pravima i dužnostima pacijenata. Pacijentima se garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zaštitu, kao i jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije.
U redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2023. godinu[9] ukazano je da je invaliditet kao lično svojstvo treći osnov diskriminacije po broju podnetih pritužbi, a osobe sa invaliditetom su jedna od najugroženijih grupa u svim oblastima društvenog života kada govorimo o diskriminaciji. Najveći broj pritužbi podnet je zbog nepristupačnosti različitih objekata i usluga. U okviru Preporuka za unapređivanje ravnopravnosti i suzbijanje diskriminacije Poverenik je istakao da je potrebno unaprediti dostupnost i pristupačnost usluga zdravstvene zaštite na čitavoj teritoriji.
Strategija javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018 – 2026. godine[10] predviđa omogućavanje ljudima da dostignu pun zdravstveni potencijal i jednakost u zdravlju. Jedan od ciljeva Strategije su unapređenje zdravlja i smanjenje nejednakosti u zdravlju, a kao posebne mere su planirane unapređenje zdravlja osetljivih društvenih grupa putem razvoja i implementacije dodatnih mera radi smanjenja nejednakosti u zdravlju, kao i obezbeđenje jednake dostupnosti i pristupačnosti zdravstvene službe za celokupno stanovništvo.
Pravo na zdravlje je jedno od osnovnih ljudskih prava, ali se pripadnici i pripadnice grupa u povećanom riziku od diskriminacije suočavaju sa ograničenim pristupom zdravstvenim službama zbog kombinacije različitih uzroka, navedeno je u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine.[11] Primera radi, starije žene češće prijavljuju da im je otežan pristup zdravstvenim uslugama, posebno one koje žive u seoskim sredinama.
Imajući u vidu dosadašnje aktivnosti Fonda i postupanju ovog organa po preporukama i inicijativama Poverenika u pronalaženju adekvatnih rešenja i obezbeđivanju zdravstvene zaštite na pristupačan i dostupan način, obraćamo Vam se sa inicijativom da razmotrite predloge udruženja koja su nam se obratila a koja bi prema njihovim navodima značajno doprinela poboljšanju položaja osoba koje boluju od multiple skleroze.
Molimo Vas da nas i nakon ovog obraćanja i sprovedene analize obavestite o preduzetom.
[1] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 42/09
[2] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJˮ, broj 7/71)
[3] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ“, broj 31/67)
[4] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21
[5] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16
[6] Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16), član 13. stav 3.
[7] „Službeni glasnik RS“, br. 25/19 i 92/23 – autentično tumačenje
[8] „Službeni glasnik RS”, br. 45/13 i 25/19 – dr. zakon
[9] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
[10] „Službeni glasnik RS”, broj 61/18.
[11] „Službeni glasnik RS“, br. 12/22
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
913-24 REPUBLIČKI FOND ZA ZDRAVSTVENO OSIGURANjE 
