br. 110-00-4/2025-02 datum: 5.11.2025.

USTAVNI SUD

 11000 BEOGRAD

Bulevar kralja Aleksandra 15

Na osnovu člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06, 115/21 i 16/22), člana 29. stav 1. tačka 1. i člana 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 – dr. zakon, 10/23 i 92/23), Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podnosi

PREDLOG ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI

člana 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beogradu, broj 7299, od 25.09.2025. godine.

Dana 25. septembra 2025. godine v.d. upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu doneo je Pravilnik o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beogradu, broj 7299 (u daljem tekstu: Pravilnik), koji je objavljen na oglasnoj tabli Narodnog pozorišta u Beogradu (u daljem tekstu: Pozorište) dana 25. septembra 2025. godine, i stupio na snagu osmog dana od objavljivanja. Stupanjem na snagu ovog pravilnika prestao je da se primenjuje Pravilnik o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada br. 4347 od 18. juna 2010. godine.

Odredbama člana 3. stav 1. tačka 7. Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beograd propisano je da se smatra da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno pravila ponašanja ako „u obavljanju poslova Pozorišta, javno, verbalno, simbolima kao i gestikulaciojom izražava svoju političku i drugu opredeljenost koja nije u vezi sa obavljanjem poslova Pozorišta, zatim javno saopštava političke ili druge sadržaje zatim poziva na aktivnosti koje imaju politički karakter ili nisu vezane za obavljanje poslova Pozorišta ili ističe simbole ili obeležja čije je isticanje zabranjeno zakonom“. Članom 6. stav 1. Pravilnika propisano je da za nepoštovanje radne discipline i pravila ponašanja, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, dok je stavom 2. propisano da otkaz ugovora o radu po osnovu povrede radne discipline propisane zakonom ili ovim pravilnikom poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov davanja otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza zbog povrede radne discipline.

Povodom odredbe člana 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratili su se Sindikat muzičkih umetnika Beograd, Sindikat baletskih igrača Beograd i Singplus Narodnog pozorišta u Beogradu, navodeći da je citirana odredba diskriminatorna i da otvara prostor za paušalno tumačenje Pravilnika čime zaposleni mogu biti dovedeni u podređeni položaj na osnovu svojih ličnih stavova.

Ustav Republike Srbije^[1] propisuje da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.). Takođe, član 21. propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3). Članom 46. Ustava jemči se sloboda mišljenja i izražavanja kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Stavom 2. ovog člana je propisano da sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Članom 194. st. 3. i 4. i članom 195. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, odnosno da ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda^[2] kao i Ustav Republike Srbije  u članu 10. stav 1. propisuje da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Stavom 2. je dalje propisano da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.  Dalje, članom 14. Evropske konvencije zabranjena je diskriminacija, odnosno propisano je da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima[3] u članu 19. proklamuje da niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja; da svako lice ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo bez obzira na granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru; da ostvarivanje sloboda predviđenih u tački 2. ovog člana obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti; da sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga: a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica; b) zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.

Zakon o zabrani diskriminacije[4], u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 4. ovog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Članom 6. ovog zakona propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.

Odredbom člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Takođe, odredbom člana 16. ovog zakona propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti, dok je stavom 2. istog člana propisano da zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.  Članom 25. ovog zakona zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji.

Poverenik dalje ukazuje da je Narodno pozorišta ustanova kulture od izrazitog značaja, osnovana u skladu sa Zakonom o kulturi^[5]. Članom 25a stav 2. Zakona o kulturi propisano je da je ustanova savremenog stvaralaštva čiji je osnivač Republika Srbija, pored pobrojanih ustanova u ovom članu, i Narodno pozorište u Beogradu. Obaveza ustanova kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave je da svojim radom doprinesu očuvanju, istraživanju, proučavanju, predstavljanju, prikupljanju i podsticanju domaćeg kulturnog i umetničkog nasleđa kao i domaćeg kulturnog i umetničkog savremenog stvaralaštva. Članom 3. stav 1. tačka 9) propisano je da se Republika Srbija stara o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i o sprovođenju kulturne politike kao skupa ciljeva i mera podsticanja kulturnog razvoja koji se zasniva, između ostalog i na načelu ravnopravnosti subjekata u osnivanju ustanova i drugih pravnih lica u kulturi i ravnopravnosti u radu svih ustanova i drugih subjekata u kulturi. Članom 29. ovog zakona propisano je da se na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u ustanovama primenjuju opšti propisi o radu, ako zakonom nije drukčije određeno.

Članom 1. stav 1. Zakona o radu^[6] propisano je da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, dok je stavom 2. propisano da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu – samo kada je to ovim zakonom određeno. Članom 18. ovog zakona zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih, s obzirom (pored pobrojanih ličnih svojstava), na političko ili drugo uverenje, kao i članstvo u političkim organizacijama i sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Članom 179. stav 2. tačka 8) Zakona o radu propisani su razlozi za otkaz ugovora o radu, među kojima je naveden razlog ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Poverenik ukazuje na odredbe člana 183. Zakona o radu koji propisuje koji se razlozi ne smatraju opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, među kojima se kao razlog navodi i članstvo u političkoj organizaciji, sindikatu, političko ili drugo uverenje ili neko drugo lično svojstvo zaposlenog.

Poverenik dalje ukazuje da je v.d. upravnik Narodnog pozorišta na osnovu člana 179. stav 3. i člana 163. stav 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17 i 95/18-autentično tumačenje), člana 62. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 3/22 i 114/23) i člana 32. stav 1. tačka 5) Statuta narodnog pozorišta u Beogradu, br. 10714 od 28.11.20216. godine i Statuta o izmenama i dopunama br. 8291 od 21.12.2021. godine, dana 25. septembra 2025. godine doneo Pravilnik o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Pre ulaženja u analizu sporne odredbe člana 3. stav 1. tačka 7. Pravilnika, Poverenik ukazuje da članovi 179. stav 3. i član 163. stav 5. Zakona o radu ne predstavljaju valjan pravni osnov za donošenje ovog pravilnika. Naime, navedeni članovi se odnose na razloge otkaza ugovora o radu zaposlenom i odgovornost zaposlenog za štetu, a ne na pravni osnov za donošenje Pravilnika, što samo upućuje da cilj Pravilnika nije da uredi pravila ponašanja već je u pitanju prvenstveno regulisanje odgovornosti i otkaza ugovora o radu.

Sporna odredba člana 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika propisuje da se smatra da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno pravila ponašanja ako „u obavljanju poslova Pozorišta, javno, verbalno, simbolima kao i gestikulaciojom izražava svoju političku i drugu opredeljenost koja nije u vezi sa obavljanjem poslova Pozorišta, zatim javno saopštava političke ili druge sadržaje zatim poziva na aktivnosti koje imaju politički karakter ili nisu vezane za obavljanje poslova Pozorišta ili ističe simbole ili obeležja čije je isticanje zabranjeno zakonom“, pri čemu je članom 6. Pravilnika propisano da „za nepoštovanje radne discipline i pravila ponašanja, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“, što znači i zbog kršenja člana 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika.

Analizom navedenih odredaba nesporno proizlazi da se kao pravilo ponašanja koje ukoliko se prekrši sledi otkaz propisuje ograničenje slobode mišljenja i izražavanja i to na osnovu političkog uverenja kao ličnog svojstva. Pri čemu je važno ukazati da se ova zabrana odnosi i na vreme provedeno van Narodnog pozorišta, odnosno van radnog vremena s obzirom da je odredbom propisano da ukoliko lice (bilo gde i na bilo kom mestu) javno saopštava političke ili druge sadržaje zatim poziva na aktivnosti koje imaju politički karakter ili nisu vezane za obavljanje poslova Pozorišta ili ističe simbole ili obeležja čije je isticanje zabranjeno zakonom.

S tim u vezi, Poverenik najpre ističe da se pravilnikom ne mogu propisivati ograničenja ljudskih prava, odnosno Poverenik smatra da je donosilac osporenog Pravilnika prekoračio svoja zakonska ovlašćenja i podzakonskim aktom ograničio slobodu mišljenja i izražavanja koja je proklamovana članom 46. Ustava i to na osnovu političkog uverenja kao ličnog svojstva koje predstavlja osnov diskriminacije i pravo zaštićeno članom 21. Ustava, kao i članovima 10. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima su izričito utvrđeni principi na osnovu kojih je moguće izvršiti ograničenje ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Imajući u vidu da se ograničenja ljudskih i manjinskih prava i sloboda mogu propisati samo zakonom, ako ograničenje dopušta Ustav, Poverenik ističe, da se podzakonskim aktima ne može uređivati materia legis, a još manje materia constitutionis. Ni jedan od nabrojanih zakona ne sadrže odredbe kojima se ograničava ili zabranjuje izražavanje političkih ili drugih uverenja zaposlenih u ustanovama kulture, čak naprotiv Zakon o radu koji se primenjuje na ove zaposlene u članu 183. propisuje da nije opravdan razlog za otkaz članstvo u političkoj organizaciji, sindikatu, političko ili drugo uverenje ili neko drugo lično svojstvo zaposlenog. 

Kao što je navedeno članom 46. Ustava se jemči sloboda mišljenja i izražavanja kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, pri čemu je izričito propisano da se u slučaju ograničenja sloboda izražavanja jedino može zakonom ograničiti, i to ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Navedeno je gotovo na identičan način propisano članom 10. Evropske konvencije, koju je Republika Srbija ratifikovala. Pored toga, kao što je već navedeno članom 21. Ustava i članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisana je opšta zabrana diskriminacije u svim oblastima društvenog života, odnosno propisano je da je zabranjena je diskriminacija, bilo posredna ili neposredna na osnovu bilo kog ličnog svojstva, među kojima je eksplicitno navedeno političko ili drugo uverenje kao osnov diskriminacije. Dakle zabranjeno je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje u odnosu na lice, na otvoren ili prikriven način a koje se zasniva na političkom ubeđenju ili članstvu u političkim organizacijama i drugim stvarnim ili pretpostavljenim ličnim svojstvima kako to propisuje Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. i članu 25.

I bez ulaženja u dalju analizu spornog Pravilnika, Poverenik smatra da je navedeno dovoljan razlog da Ustavni sud oglasi spornu odredbu Pravilnika nezakonitom i neustavnom jer se već samim propisivanjem ograničenja zajamčenih ljudskih prava na slobodu mišljenja i izražabanja i nediskriminacije povređuju odredbe Ustava kojima se ova prava garantuju.

Poverenik ukazuje na ranije zauzet stav Ustavnog suda u sličnom predmetu u kojem je Ustavni sud doneo odluku da Pravilnik i pojedine odredbe drugog pravilnika koje je doneo poslodavac nisu u saglasnosti sa Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorom i zakonom.[7]

Poverenik ukazuje i na presude Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP) koje se odnose na ograničenje slobode mišljenja i izražavanja i zabranu diskriminacije. Tako je primera radi ESLjP razmatrao predstavku^[8] zaposlene u Ministarstvu obrazovanja koja je navela da je otpuštena na osnovu odluke disciplinske komisije zbog „lajkovanja“ određenih političkih sadržaja na fejsbuku. Sud je utvrdio povredu prava i u odluci ukazao da član 10. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ostavlja jako malo prostora za ograničenja slobode izražavanja^[9]. Široka zaštita izražavanja, uključujući i ono što bi moglo biti političko; i „lajk“ na društvenim mrežama može biti smatran izrazom mišljenja koje je zaštićeno konvencijom. Obaveza države/suda da vodi balans između prava zaposlenog na izražavanje i legitimnih interesa poslodavca. Restrikcije mogu biti dozvoljene, ali samo ako su zakonski predviđene, imaju legitiman cilj i ako su neophodne u demokratskom društvu (proporcionalnost).

Takođe u jednom predmetu protiv Srbije koji je ESLjP razmatrao u vezi sa pravom na slobodu izražavanja i mišljenja, ovaj sud je analizirao 1) postojanje mešanja u slobodu izražavanja, 2) da li je mešanje bilo propisano zakonom, 3) da li je mešanje služilo legitimnom cilju i 4) da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu“.[10] Što u slučaju ograničenja propisanih Pravilnikom nije ispoštovano.

Poverenik podseća i na odluku Vrhovnog suda^[11] koja se odnosi na slobodu izražavanja i mišljenja, u kojoj je Sud, odlučujući o reviziji tužilaca naveo: „Sloboda izražavanja zajemčena članom 46. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 10. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je infomracija politička, obrazovna, informativna ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatiti i određeni stepen preterivanja ili čak provociranja. U ovoj odluci je dalje navedeno da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije, primenjuje se ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje povređuju, šokiraju ili uznemiravaju. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema demokratskog društva“.

Poverenik dalje ukazuje na odredbe Zakona o zabrani diskriminacije koje propisuju da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica zbog njihovog ličnog svojstva uskraćuju prava ili slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Dakle, čak i da su ograničenja propisana zakonom, moralo bi se voditi računa da su opravdana legitimnim ciljem, da sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna, odnosno proporcionalna cilju koji se želeo postići.

U pogledu ostvarivanja načela jednakosti sporna odredba Pravilnika je i neprecizna i podložna različitom tumačenju u zavisnosti ko i na koji način tumači normu i procenjuje koji gestovi ili radnje predstavljaju povredu prava za koju je sankcija otkaz. Spornom odredbom je propisano da povredu pravila predstavlja pored političkih i izražavanje „drugih opredeljenosti“. Da li navedeno znači da će se kažnjavati iskazivanje verske, nacionalne pripadnosti ili neke druge pripadnosti, što je takođe zabranjeno Zakonom o zabrani diskriminacije imajući u vidu da navedena lična svojstva predstavljaju osnove diskriminacije u skladu sa članom 2. ovog zakona. Na ovaj način paušalno opredeljivanje pravila ponašanja koje povlači određene sankcije dodatno je posebno opasno sa aspekta ostvarivanja načela jednakosti i ravnopravnosti, s obzirom na potencijalno različito ponašanje prema zaposlenima s obzirom na njihovo stvarno ili pretpostavljeno političko ubeđenje ili drugo lično svojstvo propisano zakonom.

Poverenik još jednom podseća da je Zakonom o radu izričito propisano da političko i drugo uverenje zaposlenog ne mogu biti razlog za otkaz ugovora o radu, što je jedna od sankcija propisanih ovim Pravilnikom zbog čega se postavlja pitanje i zakonitosti odredbe člana 6. Pravilnika u smislu razloga za otkaz iz člana 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika.

Na kraju Poverenik ukazuje da je u pitanju akt ustanova kulture od posebnog značaja, što ukoliko Ustavni sud ovaj akt ne oglasi neustavnim u kratkom roku, on može uticati da i druga pozorišta postupe na isti način izmenom ili donošenjem svojih pravilnika kojima će urediti navedeno pravilo na isti način.

Imajući u vidu sve navedeno primena spornog Pravilnika može dovesti do neotklonjivih štetnih posledica, zbog čega Poverenik predlaže Ustavnom sudu da hitno reaguje i preispita ovaj Pravilnik. Na osnovu svega navedenog, koristeći svoja zakonska ovlašćenja da podnese predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti, prema članovima 50. stav. 1. Zakona o Ustavom sudu, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti predlaže da Ustavni sud, nakon sprovedenog postupka, donese sledeću

O D L U K U

1. Utvrđuje se da član 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beogradu, broj 7299, od 25.09.2025. godine nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu.
2. Obustavlja se, do donošenja konačne odluke, izvršenje pojedinačnih akata, odnosno radnji koje se preduzimaju, na osnovu član 3. stav 1. tačka 7) Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu u Beogradu, broj 7299, od 25.09.2025. godine.

[1] „Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21

[2] „Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05, 7/05 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15

[3] „Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/71

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[5] Zakon o kulturi, član 25a; “Službeni glasnik RS”, br. 72 od 3. septembra 2009, 13 od 19. februara 2016, 30 od 23. marta 2016 – ispravke, 6 od 24. januara 2020, 47 od 10. maja 2021, 78 od 3. avgusta 2021, 76 od 7. septembra 2023.

[6] „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US , 113/17 i 95/18-autentično tumačenje

[7] Odluka Ustavnog suda, br IUo-125/2024

[8] Melike protiv Turske, 15. jun 2021, br. predstavke 35786/19, dostupno na: https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22002-13303%22]}

[9] file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/Judgment%20Melike%20v.%20Turkey%20-%20Dismissal%20of%20a%20public-sector%20employee%20for%20having%20_Liked_%20Facebook%20posts%20.pdf str.3;

[10] Bilten Ustavnog suda za 2023. godinu, delovi iz predmet pred ESLjP – Radio-difuzno preduzeće B92 a.d. protiv Srbije, predstavka 67369/16, 05.09.2023. godine

[11] https://www.vrh.sud.rs/sr-lat/rev-4662017-standardi-za%C5%A1tite-ljudskih-prava-sloboda-izra%C5%BEavanja

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

1190-25 Predlog za ocenu ustavnosti Pravilnika Narodnog pozorišta