br. 021-01-389/2025-02 datum: 7.4.2025. godine

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Gradu Prokuplju:

– da preduzme hitne mere u cilju obezbeđivanja električne energije domaćinstvima i humanih uslova za život u selu Miljkovica, kako bi stanovnici ovog sela mogli da zadovolje osnovne životne potrebe i minimalne uslove za normalan život, bez diskriminacije.

Grad Prokuplje obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

U obraćanju Povereniku AA, starija stanovnica sela Miljkovica kod Prokuplja, ukazala je na problem sa kojim se suočava njena porodica. Naime, u dopisu je navela da zbog lošijeg imovnog stanja ona i njena porodica nisu u mogućnosti da finansiraju izgradnju elektro mreže u dužini 1 kilometra, te da žive u mraku koristeći petrolejsku lampu. Napomenula je da njen bratanac živi sa bolesnom suprugom i sinom koji je osoba sa invaliditetom. Veliki izazovi za stanovnike sela nastupaju kada dođe zima u okolnostima nižih atmosferskih temperatura jer ove porodice nemaju mogućnost da greju kuće, odnosno nemaju pristup održivim modernim energetskim uslugama. Na kraju, ukazano je i da je selo Miljkovica nepristupačno mesto bez puta i prevoza, te su stanovnici istog primorani da prelaze po nekoliko kilometara kako bi stigli do lekara, prodavnice, odnosno kako bi ostvarili osnovne životne potrebe.

Ustavom Republike Srbije[2] propisano je da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[3]  Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.^[4]

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima^[5]. Odredbama člana 13. ovog zakona propisani su teški oblici diskriminacije među kojim je i diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava bez obzira na to da li se uticaj pojedinih ličnih svojstava može razgraničiti (višestruka diskriminacija) ili se ne može razgraničiti (intersekcijska diskriminacija). Dalje, odredbom člana 23. stav 1. istog zakona zabranjena je diskriminicija lica na osnovu starosnog doba, dok je stavom 2. da stariji imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih javnih usluga. Odredbom člana 26. Zakona propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Na kraju, članom 33. stav 1. tačka 9. ovog zakona propisano je da Poverenik upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

Čl. 20. i 66. Zakona lokalnoj samoupravi[6] propisano je da opština, preko svojih organa, u skladu s Ustavom i zakonom donosi svoj statut, budžet i završni račun, prostorni i urbanistički plan i program razvoja opštine, kao i strateške planove i programe lokalnog ekonomskog razvoja; uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti, lokalni prevoz, korišćenje građevinskog zemljišta i poslovnog prostora; stara se o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica i drugih javnih objekata od opštinskog značaja; stara se o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete (predškolsko vaspitanje i obrazovanje i osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje), naučnoistraživačke i inovacione delatnosti, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture; obezbeđuje ostvarivanje posebnih potreba osoba sa invaliditetom i zaštitu prava osetljivih grupa; stara se o razvoju i unapređenju turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine; donosi i realizuje programe za podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja, preduzima aktivnosti za održavanje postojećih i privlačenje novih investicija i unapređuje opšte uslove poslovanja; stara se o zaštiti životne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda, zaštiti kulturnih dobara od značaja za opštinu; stara se o zaštiti, unapređenju i korišćenju poljoprivrednog zemljišta i sprovodi politiku ruralnog razvoja; stara se o ostvarivanju, zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava, rodnoj ravnopravnosti, kao i o javnom informisanju u opštini; obrazuje i uređuje organizaciju i rad organa, organizacija i službi za potrebe opštine, organizuje službu pravne pomoći građanima i uređuje organizaciju i rad mirovnih veća, kao i obavlja druge poslove od lokalnog značaja određene zakonom, kao i poslove od neposrednog interesa za građane, u skladu sa Ustavom, zakonom i statutom.

Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, propisano je odredbom člana 25. stav 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948). Države ugovornice Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima priznaju pravo svakog lica na životni standard dovoljan za njega i njegovu porodicu, podrazumevajući tu i odgovarajuću ishranu, odevanje i stanovanje, kao i stalno poboljšanje životnih uslova. Države ugovornice će preduzeti celishodne mere za obezbeđenje ostvarivanja ovog prava.[7]

O značaju adekvatnih životnih uslova, posebno u pogledu stanovanja, higijenskih uslova i električne energije, govori i Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW)[8]. Naime, odredbom člana 14. ove konvencije propisano je da će države članice preduzeti sve odgovarajuće mere radi eliminisanja diskriminacije žena u seoskim područjima kako bi obezbedile da one, na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena, učestvuju u razvoju sela i da od toga imaju koristi, posebno da bi obezbedile njihovo pravo na adekvatne životne uslove, posebno u pogledu stanovanja, higijenskih uslova, električne energije i snabdevanja vodom, saobraćaja i veza.

Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, proklamovano je članom 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.[9] Tako, kao primer dobre prakse navodimo primer odluke jednog  nacionalnog suda koji se bavio ovim pitanjem sa aspekta primene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Naime, Apelacioni sud u Briselu je 1988. godine ukazao da je uživanje usluga električne energije i gasa neizostavan deo ljudskog dostojanstva. Sud je naveo da javne vlasti imaju obavezu da pružaju usluge gasa i električne energije u okviru usluga socijalne zaštite.[10]

Povezanost pristupa energiji i prava na život, zdravlje i socijalnu sigurnost, istaknuta je u Zaključnom dokumentu Konferencije Ujedinjenih nacija o održivom razvoju Rio + 20.[11] Naime, u paragrafu 125. ovog dokumenta navedeno je: „Prepoznajemo da energija igra ključnu ulogu u procesu razvoja, s obzirom na to da pristup održivim modernim energetskim uslugama doprinosi iskorenjivanju siromaštva, spašava živote, poboljšava zdravlje i pomaže da se obezbede osnovne ljudske potrebe. Naglašavamo da su ove usluge od suštinskog značaja za socijalnu inkluziju i ravnopravnost polova, kao i da je energija ključni činilac za proizvodnju. Prepoznajemo da je pristup ovim uslugama ključan za postizanje održivog razvoja.“

Uvidom u statističke podatke Republičkog zavoda za statistiku[12], prema Popisu stanovništva, domaćinstava i stanova iz 2002. godine u selu je živelo 62 ljudi, da bi se taj broj prema Popisu iz 2011. godine smanjio na 34, zatim na 11 ljudi prema poslednjem održanom popisu 2022. godine. Prosečna starost stanovnika je 62,5 godina, odnosno prosečna starost muškaraca je 60,9, a žena 64,3 godine života. Do ovog sela nema izgrađenog puta, niti elektro mreže, iako prema navodima iz pritužbe, razdaljina koju je potrebno premostiti da bi selo dobilo električnu energiju je oko jednog kilometra. U današnjim uslovima razvoja ovaj problem je daleko od nerešivog, posebno imajući u vidu da Republika Srbija izdvaja značajna sredstva i daje podsticaje za povratak na selo u cilju obezbeđivanja ravnomernog regionalnog razvoja. Zanemarivanjem potreba ljudi koji već žive u seoskoj sredini šalje se pogrešna i odvraćajuća poruka i praktično se podstiče iseljavanje iz ove seoske sredine u kojoj žive generacijama.

Pristup električnoj energiji za stanovnike ovog malog sela nije pitanje komfora već je osnovni faktor koji im omogućava normalne uslove života i zadovoljavanje vitalnih potreba, održavanje zdravlja i sigurnosti, rada i obrazovanja, bez diskriminacije. Treba takođe imati u vidu da pored nemogućnosti zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, nedostatak električne energije onemogućava bavljenje poljoprivredom i/ili bilo kojom drugom delatnošću. Na ovaj način se obrada zemlje ili bilo koja delatnost može obavljati samo na osnovni/primitivni način koji je odavno prevaziđen.

U pitanju su starije osobe, lošijeg imovnog stanja, koje ne mogu same da obezbede sredstva i reše problem dostupnosti električne energije, pri čemu je potrebno posebno imati u vidu da je jedan od stanovnika sela (bratanac podnositeljke pritužbe), osoba sa invaliditetom, što dodatno otežava život u uslovima stanovanja bez električne energije.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Poverenik ukazuje da je potrebno u što kraćem roku rešiti problem pristupa električnoj energiji za žitelje ovog sela kojima je uskraćeno pravo na adekvatne životne uslove, a samim tim i ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, bez diskriminacije. Poverenik još jednom ističe da je pristup električnoj energiji u 21. veku jedan od preduslova za dostojanstvene uslove života i od velikog je uticaja na kvalitet života koji će osoba ostvariti.

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije upućuje Gradu Prokuplju preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tač. 9.

[2] „Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021

[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021). član 1.

[4] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006 i 115/2021). član 21, stav 1. i stav 3.

[5] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09 i 52/21), član 2. stav 1. tačka 1

[6] „Službeni glasnik RS“ br. 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon

[7] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni list SFRJ“ (Međunarodni ugovori), br. 7/1971), član 11. stav 1.

[8] („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, br. 11/81)

[9] („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010 i 10/2015)

[10] Aviles L. A. (2012) Pristup električnoj energiji u Evropskom pravu: Ljudsko pravo?, SSRN Elektronski žurnal, str. 8.

[11] Dostupno na: https://expeditio.org/images/stories/downloads/Buducnost_kakvu_zelimo-FINAL.pdf

[12] https://www.stat.gov.rs/ ; https://data.stat.gov.rs/Home/Result/31010102?languageCode=sr-Latn

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

290-25 Preporuka mera mere Gradu Prokuplju – obezbeđivanje električne energije domaćinstvima i humanih uslova za život u selu Miljkovica