br. 07-00-11/2019-02 datum: 9.7.2019.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe AA protiv dr BB, načelnika Službe za anesteziju i reanimaciju, zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja. U pritužbi je navedeno da je AA zaposlen kao anestetičar u Službi za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra … Nakon hospitalizacije zbog upale pluća, upućen je na dalje lečenje na infektivnu kliniku u Nišu, zbog HIV infekcije. Tokom lečenja, saznao je da je načelnik službe u kojoj je zaposlen, dr BB, na jutarnjem sastanku, informisao kolege o njegovom HIV statusu i uputio dopis direktoru ZC … koga je takođe informisao o njegovom zdravstvenom stanju i tražio procenu radne sposobnosti. Takvo postupanje, prema daljim navodima, dovelo je do stigmatizacije podnositelja pritužbe na radnom mestu. U izjašnjenju na navode iz pritužbe, dr BB nije osporio da je na neformalnom sastanku upoznao kolege iz službe sa podacima o zdravstvenom stanju podnositelja pritužbe i da je uputio dopis direktoru. Navodi da je do podataka došao od kolega koji su učestvovali u njegovom lečenju i da je imao uvid u medicinsku dokumentaciju. Smatra da je njegov postupak opravdan i da je to učinio da ne bi došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja podnositelja pritužbe ali i rizika za okolinu na radu. Tokom potstupka, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio je da je dr BB, javno izneo osetljiv podatak o ličnosti AA, bez njegove dozvole, dok se nalazio na lečenju, što je kod podnositelja pritužbe izazvalo strah, a na radnom mestu stvorilo neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Zbog toga je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio da je svojim postupanjem, dr BB povredio odredbu člana 12. u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije. Poverenik je dao preporuku dr BB da preduzme sve neophodne mere u cilju realizacije obuke za zaposlene u Službi za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra…, o zabrani diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om i efektima savremene antivirusne terapije, da uputi pisano izvinjenje AA zbog javnog iznošenja podataka o njegovom zdravstvenom stanju kao i da preduzme sve neophodne mere, kao načelnik Službe za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra …, da se otklone posledice akta diskriminacije, kako bi se na radnom mestu stvorilo okruženje u kome će se poštovati dostojanstvo AA.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu AA iz …, koja je podneta protiv dr BB, načelnika službe za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra …

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

• da je zaposlen u Zdravstvenom centru u …, u Službi za anesteziju i reanimaciju već duži niz godina i da je posao obavljao predano i profesionalno;
• da je hospitalizovan u bolnici Zdravstvenog centra … marta …. godine sa dijagnozom upale pluća. Tokom hospitalizacije je utvrđena HIV infekcija, nakon čega je upućen na dalje lečenje na infektivnu kliniku u Nišu;
• da je nakon lečenja na infektivnoj klinici u Nišu, koje je trajalo do …. godine, od svojih kolega saznao da je dr BB, načelnik službe za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra …, na jutarnjem sastanku 22. maja javno izneo informacije o njegovom zdravstvenom stanju;
• da je dr BB uputio dopis v.d. direktora ZC … u kome ga je obavestio o dijagnozi podnositelja pritužbe, odnosno o njegovom HIV statusu i tražio da se preispita njegova radna sposobnost;
• da je na taj način otkrio poverljive informacije o njegovom zdravstvenom stanju koje su dovele do stigmatizacije u kolektivu;
• da je od kolega čuo, dok se još nalazio na lečenju, da je dr BB govorio kako će ga „šibnuti odavde“;
• da je čuo da kolege govore „ko će sa njim da pije kafu“ kao i da su ga načelnik BB i kolega VV nazvali „pederom“;
• da je nakon izlaska iz bolnice otišao da se pozdravi sa kolegama, ali da je naišao na naprijatnost, a neke koleginice nisu htele da izađu i pozdrave se sa njim, kao i da je jedna koleginica predložila da odustane od svog posla i bude magacioner;
• da se osetio depresivno, javio psihijatru i da je imao strah za svoju egzistenciju;
• da je otišao kod direktora ZC …, koji je bio ljubazan i korektan, i koji ga je obavestio da, čim dobije saglasnost infektologa, nastavlja da radi u ZC …;
• da se njegova pritužbe ne odnosi na direktora ZC … niti na ustanovu, već samo na dr BB, načelinka Službe za anesteziju i reanimaciju.
  • Uz pritužbu je dostavljen dopis koji je dr BB uputio v.d. direktora dr GG, a u svojstvu svedokinje predložena je dr DD.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje dr BB.
  • U izjašnjenju dr BB na pritužbu, između ostalog je navedeno:
• da je nesporno da je 22. maja … godine održan neformalni jutarnji sastanak na kome je prisustvovalo više kolega, na kome ih je upoznao sa sadržinom dopisa koji je upućen direktoru ZC … i koji dopis je potpisao;
• da je činjenice koje su sadržane u dopisu, izneo na sastanku prevashodno iz razloga da ne bi došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja podnositelja pritužbe ali i do potencijalne opasnosti po njegovu okolinu na radu, a naročito zbog toga što se obraćao glavnom anestetičaru radi vraćanja na rad;
• da je o zdravstvenom stanju podnositelja pritužbe informisan od strane kolega koji su bili uključeni u njegovo lečenje, a saznanja su bila potkrepljena medicinskom dokumentacijom;
• da ostale navode iz pritužbe u potpunosti osporava, da su u pitanju glasine i da nema dokaza o tome i da ne može da se izjasni o ponašanju ostalih kolega;
• da je sa koleginicom ĐĐ pričao sa AA o njegovom zdravstvenom stanju dok se nalazio na lečenju na grudnom odeljenju i da je razgovor protekao u prijateljskom tonu;
• da cilj upućivanja dopisa direktoru ZC … nije bio da se AA liši bilo kog prava, već da se ispita njegova sposobnost da nastavi da radi poslove na kojima je radio do sada;
• da se tvrdnje iz pritužbe temelje isključivo na iskazu dr DD, sa kojom ima duboko poremećen odnos, koji je rezultirao vođenjem krivičnog postupka protiv njega. Razlog njene netrpeljivosti je njegovo imenovanje na mesto načelnika službe.
  • Uz izjašnjenje na navode iz pritužbe, dostavljena su dva dopisa direktoru ZC …, koja je uputio dr BB, u kojima je naznačeno da je predmet dopisa „nepoštovanje radne obaveze“.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, saglasno odredbama člana 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zatražio je izjašnjenje od svedokinje dr DD o relevantnim činjenicama o kojima ima saznanja.
  • U iskazu dr DD, navedeno je:
• da AA poznaje 20 godina, koliko zajedno rade i da je svoj posao obavljao savesno, odgovorno i profesionalno;
• da je radio do polovine marta … godine kada se razboleo od upale pluća, i tada je hospitalizovan na grudnom odeljenju opšte bolnice ZC …;
• da je u aprilu … godine upućen na dalje lečenje na infektivnu kliniku KC Niš;
• da je dr BB pričao da je ustanovljeno da je AA HIV pozitivan, kao i da je homoseksualac, odnosno, po njegovim rečima „peder“;
• da su dr BB i EE, glavni anestetičar, jednom prilikom došli na odeljenje ginekologije i akušerstva i rekli da „su došli da povrate ugled službi i pokažu kako to nije pederska služba“;
• da je na sastanku 22. maja … godine pred svim prisutnim kolegama rekao da je sastavio dopis za direktora i pročitao ga pred svima;
• da je u dopisu opisivao kako AA boluje od side i kako je to poslednji stadijum bolesti izazvane HIV infekcijom i da on predstravlja opasnost za zaposlene i za pacijente;
• da je rekao da mora hitno da reaguje da se AA ne vrati na posao;
• da se za to vreme AA vratio iz Niša i jednom prilikom svratio na posao da se pozdravi sa kolegama, međutim dr ĐĐ i anestetičarka ŽŽ nisu izašle da se pozdrave sa njim. Jednom drugom prilikom dr ZZ mu je rekla da odustane od ovog posla i da bude magacioner.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Među stranama u postupku, nesporno je da je 22. maja … godine načelnik Službe za anesteziju i reanimaciju dr BB održao neformalni sastanak na kome je kolege upoznao sa sadržinom dopisa upućenog direktoru Zdravstvenog centra, a koji je sadržao podatak o HIV statusu AA.

2.2.  Uvidom u fotokopiju dopisa koji je dana 22. maja … godine dr BB uputio direktoru ZC …, utvrđuje se da je u dopisu navedeno da AA boluje od sindroma stečene imunodeficijencije (SIDA) što je poslednji stadijum infekcije virusom HIV. U dopisu se dalje navodi da „oboleli zaposleni“ dolazi u kontakt sa krvlju i krvnim derivatima, ostvaruje neposredan kontakt sa pacijentima, što smatra potencijalnom opasnošću za zdravlje zaposlenih i pacijenata. Predložio je da se AA uputi nadležnom organu koji bi dao mišljenje da li može da obavlja poslove na kojima trenutno radi, a da to ne dovede do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja ili do potencijalne opasnosti po okolinu.

2.3.  Uvidom u dopise od 13. aprila … godine i 21. avgusta … godine, utvrđuje se da je dr BB obaveštavao direktora ZC … o nepoštovanju radne discipline dr DD, odnosno nepostupanju po njegovim nalozima.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni tokom postupka, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije^[1] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti^[2].

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine^[3], u članu 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Odredbom člana 2. stav 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima[4] garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji[5] Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava uključio je zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost“ iz člana 2. stav 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi […].

3.5. Ustav Republike Srbije[6] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 12. Zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Član 27. propisuje zabranu diskriminacije lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje.

3.7. Zakon o pravima pacijenata[7] u članu 21. propisuje da podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta. Nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta ako je pacijent, pismenom izjavom ili ovlašćenjem overenim kod nadležnog organa dao pristanak na saopštavanje podataka. Odredbom člana 14. stav 1. ovog zakona propisano je da pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija, koje je saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku, uključujući i one koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja i lečenja u celini. Zabranjeno je da nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, saopšti drugim licima lične informacije iz stava 1. ovog člana.

3.8. U skladu sa odredbama člana 38. stav 3. Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva,[8] nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik i drugo ovlašćeno lice dužno je da u postupku vođenja zdravstvene dokumentacije i evidencija poštuje najviše standarde ljudskih prava i bezbednosti pacijenta, uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Odredbom člana 40. navedenog zakona propisano je da podaci iz medicinske dokumetacije pacijenta predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti, i da su zdravstvene ustanove, privatna praksa i druga pravna lica, dužna da prikupljanje i obradu podatka o ličnosti pacijenta vrše na način kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava na privatnost i prava na poverljivost podataka o ličnosti pacijenta, u skladu sa zakonom kojim se uređuju prava pacijenata i zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

3.9. Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu[9] propisane su mere čijom se primenom, odnosno sprovođenjem osigurava bezbednost i zdravlje na radu. Odredbom člana 35. ovog zakona propisana je dužnost zaposlenog da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad, da namenski koristi sredstva za rad i opasne materije, da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu i da sa njima pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje kao i bezbednost i zdravlje drugih lica.

3.10. Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu[10] propisani su minimalni zahtevi koje je poslodavac dužan da ispuni u obezbeđivanju primene preventivnih mera za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja, kao i dotavljenih dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.11. Imajući u vidu nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, predmet analize u ovom postupku bilo je pitanje da li je svojim postupanjem dr BB povredio propise koji zabranjuju diskriminaciju.

Da bi se odgovorilo na pitanje da li je u konkretnom slučaju postupanje načelinka Službe za anesteziju i reanimaciju bilo diskriminatorno, od značaja je i pravilna primena pravila o preraspodeli tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, u konkretnom slučaju, podnositelj pritužbe treba da učini verovatnim da je pretrpeo akt diskriminacije, a ukoliko to učini, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno, načela jednakih prava i obaveza, leži na dr BB.

3.12. Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesporno je da je dr BB dana 22. maja … godine izneo osetljiv podatak o zdravstvenom stanju AA. Naime, potpisao je dopis u kome direktora Zdravstvenog Centra … obaveštava o HIV statusu AA, a ujedno i ostale kolege koje sa AA rade u Službi reanimacije i anestezije. Dr BB, pri tome ne osporava da je te podatke dobio od kolega i da je čak imao uvid u medicinsku dokumentaciju.

3.13. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ističe da je veoma zabrinjavajuć način na koji je dr BB došao do osetljivih podataka o zdravstvenom stanju AA. Naime, Zakon o pravima pacijenata propisuje da podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta. Nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta samo ako je pacijent, pismenom izjavom ili ovlašćenjem overenim kod nadležnog organa dao pristanak na saopštavanje podataka. Pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija, koje je saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku, uključujući i one koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja i lečenja u celini. Zabranjeno je da nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, saopšti drugim licima lične informacije koje se odnose na napred navedene okolnosti.

3.14. Očigledno je da je došlo do propusta i nepoštovanja Zakona o pravima pacijenata i Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, međutim nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, odnosi se na pitanje da li je na taj način ili u vezi sa tim, AA pretrpeo diskriminaciju. Za odgovor na ovo pitanje, od značaja je odredba člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije koji zabranjuje uznemiravanje i ponižavajuće postupanje na osnovu ličnog svojstva.

3.15. Iz ličnog doživljaja podnositelja pritužbe, kao i iskaza svedokinje dr DD, proističe da se, na žalost, AA susreo sa predrasudama i u svom kolektivu koga sačinjavaju medicinski radnici, koji bi najpre trebalo da budu informisani o načinima prenošenja ovog virusa ali i o tome da savremena antivirusna terapija dovodi do toga da PCR HIV test, nakon određenog perioda korišćenja terapije, pokazuje negativan rezultat. Dakle, danas osobe koje žive sa HIV-om doživljavaju normalan životni vek, i virus ne mora ni na koji način da utiče na kvalitet njihovih života.

3.16. Način na koji su informacije o HIV statusu AA pribavljene, a zatim i način na koji je dr BB javno saopštio ove osetljive podatke, dovele su do značajnog uznemirenja AA. Iako dr BB u izjašnjenju navodi da on ne može da se izjašnjava o reakcijama drugih zaposlenih kolega, činjenica je da nije osporio da je javno iznošenje ovog osetljivog podatka, dovelo do stvaranja neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja na radnom mestu za AA. Pri tome, kao načelnik službe i lekar, bio je u mogućnosti da utiče na prevazilaženje predrasuda i razrešavanje svih eventualnih pitanja iz radnog odnosa uz poštovanje svačijeg dostojanstva ali i propisa koji zabranjuju diskriminaciju. Nasuprot tome, dr BB je javno saopštio podatak o zdravstvenom stanju podnositelja pritužbe, bez njegove saglasnosti i nije preduzeo ništa povodom netrpeljivosti koja je nastupila prema njemu na radnom mestu.

3.17. U vezi sa nastupelim posledicama saopštavanja ovog podatka, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti prihvatio je iskaz svodokinje dr DD, uprkos primedbi dr BB da je svedokinja pristrasna i da kod nje postoji netrpeljivost prema njemu. Naime, iz samog pisanog dokaza, a i priznanja dr BB, nesporno proističe da je javno saopštio osetljiv podatak o zdravstvenom stanju AA, kao što je to svedokinja navela u svom iskazu, a nije bilo razloga da se njen iskaz ne prihvati i u delu u kome je ona svedočila o reakcijama drugih zaposlenih, sa kojima nije u konfliktu. Iz njenog iskaza se utvrđuju upravo negativne reakcije kolektiva, kao posledica predrasuda i stigmatizacije. Preciznije, utvrđeno je da su zbog navedene dijagnoze podnositelja pritužbe, pojedina lica iz radnog okruženja pravila aluziju na njegovu drugačiju seksualnu orijentaciju. Takođe, uprkos kompetencijama, koleginica mu je rekla da može ubuduće da radi kao magacioner, a neki čak nisu želeli da ga pozdrave.

3.18. Imajući u vidu navedeno, sasvim je izvesno da javno iznošenje podataka o zdravstvenom stanju AA, bez njegove saglasnosti, predstavlja akt uznemiravanja i povrede njegovog dostojanstva. Kao posledicu takvog akta kod njega se razvio osećaj straha, a radno okruženje je postalo neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo, što je izričito zabranjeno članom 12. Zakona o zabrani diskriminacije.

3.19. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podseća da su osobe koje žive sa HIV/AIDS-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV/AIDS-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima. Istraživanje koje je 2016. godine sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pokazalo je da u Srbiji postoji velika socijalna distanca prema osobama koje žive sa HIV-om. Primera radi, 9,9% ispitanika bi imalo protiv da osobe koje žive sa HIV-om budu stalno naseljene u Srbiji, 17,9% ne želi da im ove osobe budu komšije, 19,5% ih ne želi među kolegama, 40,4% ne želi da osobe koje žive sa HIV-om budu vaspitači njihovoj deci, 27,8% ispitanih ne želi da se druži sa ovim osobama, dok 61% ispitanih ne želi da oni ili njihova deca budu sa njima u braku.[11]

3.20. Osobe koje žive sa HIV-om imaju pravo na privatnost, normalno školovanje, zdravstvenu zaštitu, rad, stanovanje i nediskriminišući odnos u svim područjima života. Javnost treba upoznati s važnošću prevladavanja predrasuda, neznanja i sprečavanja diskriminacije u cilju uspešne kontrole HIV infekcije i AIDS-a. Posebna odgovornost svih zaposlenih u javnim službama, a posebno u zdravstvenim, vaspitno-obrazovnim i ustanovama socijalne zaštite je u domenu uklanjanja predrasuda i suzbijanja straha prema osobama koji žive sa HIV-om. Javno-zdravstvene mere u pogledu zdravstvene zaštite, zaposlenja, obrazovanja, socijalne zaštite, stanovanja i drugih društvenih aktivnosti moraju se temeljiti na naučnim saznanjima o prenošenju HIV-a, a ne na pretpostavkama, spekulacijama i strahu.[12] Kako je u Strategiji za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji navedeno, čak oko 41% zdravstvenih radnika u Republici Srbiji ima diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om.[13] Većina slučajeva stigme i diskriminacije prijavljenih od strane PLHIV biva počinjeno od strane zdravstvenih radnika.[14]

3.21. Prema podacima iz Redovnog godišnjeg izveštaja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2018. godinu, na petom mestu po brojnosti pritužbi  nalaze se pritužbe zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja, a po tom osnovu su upravo najbrojnije pritužbe podnete od strane osoba koje žive sa HIV-om. Ove osobe su najviše stigmatizovane i diskriminisane u oblasti pružanja usluga i to najčešće u sistemu  zdravstvene i socijalne zaštite, ali i u oblasti rada i zapošljavanja, kao i obrazovanja. Zabrinjavajući je i podatak dobijen istraživanjima da u Srbiji svega 7,7 odsto stanovništva nema diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa  HIV-om[15], a da čak 1/3 stanovništva uzrasta od 15 do 49 godina ne bi kupila povrće, voće i drugu hranu od HIV pozitivne osobe iako za takav stav nema nikakvih osnova jer se HIV ne prenosi hranom, vazduhom i socijalnim kontaktom.

3.22.  Uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom u poslednje vreme, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u ovom domenu, navedeno je u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije^[16]. U obrazloženju presude navedeno je i da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da sud smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije.

4. MIŠLjENjE

Dr BB, javno je izneo naročito osetljiv podatak o zdravstvenom stanju AA, što je za posledicu imalo povredu njegovog dostojanstva i stvaranje straha i neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja na radnom mestu, čime je povredio odredbu člana 12. u vezi sa članom 27.  Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje dr BB:

5.1.  Da preduzme sve neophodne mere u cilju realizacije obuke za zaposlene u Službi za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra …, o zabrani diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om i efektima savremene antivirusne terapije.

5.2. Da uputi pisano izvinjenje AA zbog javnog iznošenja podataka o njegovom zdravstvenom stanju.

5.3. Da preduzme sve neophodne mere, kao načelnik Službe za anesteziju i reanimaciju Zdravstvenog centra …, da se otklone posledice akta diskriminacije, kako bi se na radnom mestu stvorilo okruženje u kome će se poštovati dostojanstvo AA.

Potrebno je da dr BB, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko dr BB ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 1. stav 2.

[2] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 33.

[3] „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, broj  9/03

[4] Član 33. Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni glasnik SFRJ“, broj 7/71)

[5] Broj 20/09.

[6] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[7] Sl. glasnik RS, br. 45/2013 i 25/2019 – dr. zakon

[8] „Službeni glasnik RSˮ, broj 123/14, 106/15, 105/17 i 25/19 – dr. zakon

[9] „Službeni glasnik RSˮ, broj 101/05, 91/15 i 113/17 – dr. zakon

[10] „Službeni glasnik RSˮ, broj 21/09 i 1/19

[11] Istraživanje dostupno na: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaj-o-istrazivanju-javnog-mnjenja/

[12] Strategija za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018-2025. godine („Službeni glasnik RSˮ, broj 61/18)

[13] Goran Opačić. Istraživanje znanja, stavova i ponašanja zdravstvenih radnika u oblasti HIV-a. (Beograd: Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, 2015) http://www.batut.org.rs/index.php?content=1330 

[14] Aleksandra Božinović Knežević, Violeta Anđelković i Radoš Keravica. Monitoring ljudskih prava osoba koje žive sa HIV/sidom u Srbiji. (Beograd: Čovekoljublje, Dobrotvorna fondacija Srpske Pravoslavne Crkve, 2016)

[15] Strategija za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018-2025. godine („Službeni glasnik RSˮ, broj 61/18)

[16] Kiyutin v. Russia, predstavka broj 2700/10, presuda od 10. marta 2011. godine

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

9-19 Utvrđena diskriminacija po osovu zdravstvenog stanja na radnom mestu podnositelja pritužbe