br. 07-00-63/2019-02 datum: 25.4.2019.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbi koju su podnele AA i BB iz K. protiv JKP „Vodovod i kanalizacija“, zbog toga što im nije omogućen dobrovoljni odlazak iz preduzeća uz isplatu stimulativne otpremnine u postupku racionalizacije broja zaposlenih. Smatraju da su diskriminisane na osnovu starosnog doba, ali su istakle i da je isplata otpremnine za dobrovoljni odlazak omogućena muškarcima koji imaju 60 i 62 godine života, te da su diskriminisane i na osnovu pola. U izjašnjenju na navode iz pritužbi, direktor JKP „Vodovod i kanalizacija“ naveo je da dobrovoljni odlazak uz isplatu otpremnine nije dozvoljen zaposlenima koji su stekli uslov za  starosnu penziju ili im nedostaje jedna godina za sticanje tog uslova, a da su podnositeljke pritužbi stekle uslov za „punu penziju“ još 2015. godine. Pored toga je naveo da se otpremnina isplaćuje radi obezbeđivanja socijalne i materijalne sigurnosti zaposlenih. Tokom postupka, utvrđeno je da zaposleni muškarci kojima je dozvoljen odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine, a koji su istih ili sličnih godina kao podnositeljke pritužbi, nisu stekli uslov za odlazak u starosnu penziju, već uslov za odlazak u prevremenu starosnu penziju koja se obračunava sa trajnim umanjenjem. Dakle, poslodavac nije pravio razliku između podnositeljki pritužbi i zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, na osnovu pola ili godina života, već na osnovu činjenice da li su ostvarili pravo na starosnu penziju ili na prevremenu starosnu penziju, a koje se stiče u različitim godinama života za muškarce i za žene, na osnovu zakona. Zbog toga je Poverenik doneo mišljenje da u konkretnom slučaju, nisu povređene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA
   • Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pritužbom su se obratile AA i BB iz K., protiv JKP „Vodovod i kanalizacija“.
   • Imajući u vidu da su obe pritužbe podnete povodom iste pravne stvari, postupci su spojeni pa je vođen jedinstven postupak.
   • U pritužbi AA, između ostalog, navedno je:

• da je Grad K. doneo preporuke i kriterijume za sprovođenje racionalizacije broja zaposlenih u javnom sektoru,
• da je racionalizacija u JKP „Vodovod i kanalizacija“ sprovedena po kriterijumu dobrovoljnog prijavljivanja uz isplatu stimulativne otpremnine,
• da se prijavljivala tri puta kada je sprovođena anketa, ali je direktor preduzeća VV precrtavao njeno ime sa spiska,
• da smatra da je diskriminisana u odnosu na muške kolege kojima je odobrena isplata stimulativne otpremnine iako su imali 40 ili 42 godine radnog staža,
  • U pritužbi BB, između ostalog navedeno je:
• da je tokom 2017. godine JKP „Vodovod i kanalizacija“ ponudilo anketu u cilju racionalizacije broja zaposlenih, na kojoj se izjasnila da pristaje da ode iz preduzeća uz isplatu otpremnine,
• da samo tri žene, među kojima su AA i ona, nisu dobile pravo da budu proglašene tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine,
• da je nejasno kako su to pravo dobili muškarci koji imaju 42 godine radnog staža i 60 ili 62 godine života
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije[1], pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje direktora JKP „Vodovod i kanalizacija“.
  • U izjašnjenju VV, direktora JKP „Vodovod i kanalizacija“ , navedeno je:
• da je broj zaposlenih koji su se prijavili za dobrovoljni odlazak 85,
• da je broj zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom 75, od kojih je 63 zaposlenih muškarca i 12 zaposlenih žena, a u ovaj broj ulaze 14 zaposlenih (13 muškaraca i jedna žena) koji su imali uslova za odlazak u prevremenu penziju ali sa trajnim umanjenjem,
• da zaposleni kojima do pune starosne penzije nedostaje manje od jedne godine, kao i zaposlene žene koje su stekle uslov za odlazak u penziju u skladu sa članom 19. i 19. a Zakona o PIO, nisu proglašeni za tehnološki višak,
• da u skladu sa nevedenim kriterijumima 10 zaposlenih koji su podneli zahtev, nisu proglašeni tehnološkim viškom, a u polnoj strukturi među njima je 5 muškaraca i 5 žena,
• da je BB stekla uslov za odlazak u penziju 15. maja 2015. godine, a nakon toga se opredelila da želi da nastavi sa radom,
• da je zaposlena AA stekla uslov za odlazak u punu starosnu penziju 28. septembra 2015. godine, a nakon toga se opredelila da nastavi sa radom,
• da bi svako drugačije postupanje, gde zaposleni već ima mogućnost da obezbedi svoju socijalnu i materijalnu sigurnost odlaskom u punu starosnu penziju, predstavljalo zloupotrebu prava.

2. ČINjENIČNO STANjE

• Između strana u postupku, nesporno je da je AA (rođena … godine), zaposlena je u JKP „Vodovod i kanalizacija“. Takođe, nije sporno da se prijavila za dobrovoljni odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine, ali njen zahtev nije prihvaćen. Iz izjašnjenja poslodavca, utvrđeno je da je septembra 2015. godine, stekla uslov za odlazak u punu starosnu penziju.

• Takođe, nesporno je da je BB (rođena … godine) zaposlena u JKP „Vodovod i kanalizacija“. Poslodavac nije prihvatio njen zahtev za odlazak iz preduzeća uz isplatu stimulativne otpremnine, tokom realizacije programa racionalizacije broja zaposlenih. Iz izjašnjenja poslodavca, utvrđeno je da je 15. maja 2015. godine, stekla je uslov za odlazak u punu starosnu penziju.

• Iz izjašnjenja JKP „Vodovod i kanalizacija“ utvrđeno je da se 85 zaposlenih prijavilo za dobrovoljni odlazak iz preduzeća uz isplatu stimulativne otpremnine. Tehnološkim viškom proglašeno je 75 zaposlenih, od kojih je 12 ženskog i 63 muškog pola. Takođe, tehnološkim viškom je proglašeno 14 zaposlenih koji su stekli uslov za odlazak u prevremenu penziju, među kojima je jedna žena i 13 muškaraca. Ukupno 10 zaposlenih nije proglašeno tehnološkim viškom, a u polnoj strukturi među njima je 5 žena i 5 muškaraca.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu cenio je navode iz pritužbe i izjašnjenja,  dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije^[2] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Ustavom Republike Srbije[3], odredbom čl. 21. propisana je zabrana diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu. Članom 16. Ustava Republike Srbije država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.

3.4. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije[4], kojim je regulisana opšta zabrana diskriminacije, i to tako što je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti. Prema odredbi čl. 2. st. 1. tač. 1. diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama člana 20. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonosmkom, kulturnom i drugom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Odredbom člana 23. zabranjeno je diskriminisati lica na osnovu starosnog doba.

3.5. Zakonom o ravnopravnosti polova[5] u članu 4. propisano je da diskriminacija po osnovu pola jeste svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) koje ima za cilj ili posledicu da licu ili grupi oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj, porodičnoj i drugoj oblasti

3.6. Zakon o radu[6] u članu 18. zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. U skladu sa odredbom člana 175. tačka 2. ovog zakona radni odnos prestaje kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju.

3.7. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju[7], propisuje uslove za odlazak u starosnu penziju i prevremenu starosnu penziju. U skladu sa odredbama člana 19. osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kada navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ili kada navrši 45 godina staža osiguranja. Članom 19a propisano je da izuzetno od člana 19. ovog zakona žena osiguranik koja je stekla najmanje 15 godina radnog staža stiče pravo na starosnu penziju kada navrši u 2015. godini 60 godina i 6 meseci života. Odredbom člana 19b propisanio su uslovi za odlazak u prevremenu penziju, na koju osiguranik stiče pravo kada navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i 60 godina života. U skladu sa odredbom člana 70a, visina prevremene starosne penzije određuje se na isti način kao i visina starosne penzije, stim što se iznos tako određene penzije trajno umanjuje za 0,34% za svaki mesec pre navršenih 65 godina života.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.8. Imajući u vidu nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, predmet analize u konkretnom slučaju jeste utvrđivanje postojanja eventualne diskriminacije u postupanju prema AA i BB u pogledu ostvarivanja prava na stimulativnu otpremninu dobrovoljnim prekidom radnog odnosa, a na osnovu pola i starosnog doba.

3.9. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti analizirao je navode iz izjašnjenja JKP „Vodovod i kanalizacija“, u kome su dati razlozi zbog kojih podnositeljkama pritužbi nije omogućen dobrovoljni odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine. Prema navodima iz izjašnjenja, tokom sprovođenja procesa racionalizacije broja zaposlenih, prijavilo se 85 zaposlenih. Tehnološkim viškom je proglašeno 75 zaposlenih od kojih je 63 muškog pola i 12 zaposlenih ženskog pola. Među ovim licima, nalaze se i 14 zaposlenih koji su stekli uslov za preveremenu penziju, ali sa trajnim umanjenjem, od kojih je 13 muškaraca i jedna žena. Razlog isplaćivanja stimulativne otpremnine je obezbeđivanje materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenih. Sa druge strane, razlog zbog koga podnositeljkama pritužbe nije odobrena isplata stimulativne otpremnine leži u činjenici da su 2015. godine stekle pravo na punu starosnu penziju. U skladu sa kriterijumima za sprovođenje racionalizacije u ovom javnom preduzeću, pravo na isplatu stimulativne otpremnine za dobrovoljni odlazak, nemaju zaposleni kojima nedostaje jedna godina do sticanja uslova za odlazak u penziju, kao ni zapolene žene koje su stekle pravo na punu penziju u skladu sa članom 19a Zakona o penzijskom i invalidksom osiguranju. Ukupno 10 zaposlenih nije proglašeno tehnološkim viškom, a među njima su i podnositeljke pritužbi. U polnoj strukturi zaposlenih koji nisu proglašeni tehnološkim viškom se nalazi 5 muškaraca i 5 žena.

3.10. Poverenik je analizirao propise koji regulišu penzijsko osiguranje zaposlenih, kako bi se utvrdilo da li je u konkretnom slučaju pravljena razlika u odnosu na pol i starosno doba podnositeljki pritužbi.

Naime, u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, muškarci stiču uslov za odlazak u starosnu penziju kada navrše najmanje 15 godina radnog staža i 65 godina života. To je ujedno i uslov za prestanak radnog odnosa po sili zakona, a u skladu sa Zakonom o radu. Sa druge strane, zaposlena žena stiče pravo na odlazak u starosnu penziju kada navrši 15 godina staža osiguranja i 60 godina i 6 meseci života u 2015. godini, što je slučaj sa podnositeljkama pritužbe. Uslov u pogledu godina života se svake naredne godine uvećava, tako da će u 2031. godini iznositi 64 godine i 10 meseci. Trenutak ostvarivanja prava na starosnu penziju, ili kako to poslodavac naziva „punu penziju“, ne poklapa se još uvek sa trenutkom prestanka radnog odnosa po sili zakona, kada su u pitanju zaposlene žene. Dakle zaposlena žena, nakon ispunjenja uslova za odlazak u penziju, može se opredeliti za ostanak na radu kod poslodavca sve do navršene 65. godine života. Pored starosne penzije, Zakon propisuje i mogućnost ostvarivanja preveremene starosne penzije i to za zaposlene muškarce ukoliko navrše 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života. Kriterijumi u pogledu godina staža i godina starosti se razlikuju kada su u pitanju zaposlene žene i zaposleni muškarci počev od 2015. godine sa tendencijom izjednačavanja sve do 2023. godine. Međutim, u skladu sa odredbom čklana 70a Zakona o penzijskom i socijalnom osiguranju, visina prevremene starosne penzije trajno se umanjuje za 0,34% u odnosu na starosnu penziju za svaki mesec pre navršene 65. godine života.

3.11. Prema navodima iz izjašnjenja, proizlazi da se poslodavac u procesu racionalizacije broja zaposlenih rukovodio time da je isključio sve zaposlene koji su stekli uslov za starosnu penziju ili im za ostvarivanje uslova za odlazak u starosnu penziju nedostaje jedna godina. Međutim, zaposleni koji su stekli uslov za prevremenu starosnu penziju, mogli su da ostvare pravo na dobrovoljni odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine. U skladu sa tim, poslodavac je odobrio stimulativnu otpremninu i proglasio tehnološkim viškom 14 zaposlenih koji su ostvarili pravo na prevremenu starosnu penziju, a među njima je bilo 13 muškaraca i jedna žena.

3.12. Imajući u vidu da je poslodavac odobrio pravo na stimulativnu otpremninu za dobrovoljni odlazak jednoj ženi koja je stekla uslov za odlazak u prevremenu starosnu penziju, kao i činjenicu da je ukupno 12 žena dobilo stimulativnu otpremninu za prevremeni odlazak, očigledno je da pol zaposlenih nije od uticaja za ostvarivanje prava na isplatu otpremnine za prevremeni odlazak.

3.13. Kada su u pitanju godine starosti, pravljenje razlike u pogledu uslova za sticanje prava na prevremenu starosnu penziju ili starosnu penziju, zasnovano je na zakonu, imajući u vidu da zakon propisuje minimum godina za odlazak u starosnu i prevremenu starosnu penziju i te godine života će biti različite za žene i muškarce sve do 2023. godine. Samim tim, muškarac koji je navršio 60 ili 62 godine života, kako se ističe u pritužbi, i ima najmanje 40 godina radnog staža (a u pritužbi se navodi da je zaposleni imao 42 godine staža), još uvek nema uslova za odlazak u penziju, s obzirom da nije navršio 65 godina života, ali ima uslova za odlazak u prevremenu starosnu penziju, koja se obračunava sa trajnim umanjenjem. Do konačnog izjednačenja u pogledu godina radnog staža koje su potrebne za odlazak u starosnu penziju, zaposlene žene će ostavrivati pravo na starosnu penziju ranije od muškaraca. Imajući to u vidu, zaposlena žena i zaposleni muškarac istih godina mogu biti u različitoj situaciji u pogledu ostvarivanja prava na starosnu penziju. Takav je slučaj sa zaposlenim muškarcima od 60 ili 62 godine života, kojima je odobreno pravo na isplatu otpremnine za dobrovoljni odlazak, s obzirom da još uvek nisu stekli uslov za starosnu penziju, dok žena u tim godinama može da stekne uslov za odlazak u starosnu penziju, što je isključuje od prava na stimulativnu otpremninu za dobrovoljni odlazak.

3.14. Dakle, razlika u pogledu ostvarivanja prava na dobrovoljni odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine između podnositeljki pritužbi i lica koja su ostvarila pravo na isplatu otpremnine, je u tome što su podnositeljke pritužbe ostvarile pravo na starosnu penziju, a druga lica na prevremenu starosnu penziju koja se obračunava sa trajnim umanjenjem ili još uvek nisu stekla uslov za odlazak u penziju. Samim tim, podnositeljke pritužbe se faktički ne nalaze u istoj situaciji kao i lica koja su ostvarila pravo na odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine.

3.15. Drugim rečima, pravljenje razlike između podnositeljki pritužbi i zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom uz isplatu stimulativne otpremnine, nije zasnovano na nekom ličnom svojstvu podnositeljki pritužbi, već na ostvarenom stepenu socijalne sigurnosti.

3.16. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, imao je u vidu i da je Ustavni sud u odluci IUz-293/2016, odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe Zakona o platama državnih službenika, kojom je propisano da funkcioner ima pravo na naknadu plate tri meseca od kad mu je funkcija prestala, ali da tu naknadu gubi ukoliko zasnuje radni odnos ili stekne uslov za penziju. Naime, Ustavni sud je našao da nema diskriminacije žena u situaciji kada, zbog sticanja prava na penziju, gube pravo na naknadu za razliku od muškaraca istog starosnog doba ili starijih koji još uvek nisu ostvarili ovo pravo.

4. MIŠLjENjE

JKP „Vodovod i kanalizacija“ nije povredilo odredbe Zakona o zabrani diskriminacije u postupku sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih kada nije prihvatilo zahtev AA i BB za dobrovoljni odlazak uz isplatu stimulativne otpremnine.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09

[2] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 1. stav 2.

[3]„Službeni glasnik RS“, broj  98/06

[4]„Službeni glasnik RS“, broj  22/09

[5] „Službeni glasnik  RS“, broj 104/09

[6] „Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09

[7] „Službeniglasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka Ustavnog suda, 84/04 – dr. zakon, 85/05, 101/05 –dr. zakon, 63/06 – Odluka Ustavnog suda, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 i 73/18

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

56-19 Nije utvrđena diskriminacija po osnovu starosnog doba u oblasti rada i zapošljavanja