br. 07-00-20/2019-02 datum: 9. 4. 2019.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije A. A., podnete protiv kompanije B. B., Poslovnica Sombor, zbog toga što objekat ovog preduzeća u ulici 32 u Somboru nije pristupačan osobama sa invaliditetom. U toku  postupka zatraženo je izjašnjenje odkompaine B. B.. U izjašnjenju je navedeno da u dosadašnjoj praksi postupanja zaposlenih u poslovnici U Somboru, lica sa invaliditetom realizuju svoje potrebe tako što osoba koja je u pratnji lica sa invaliditetom uđe u poslovnicu, a agenti pripreme ugovore/opremu i iznesu korisniku ispred ulaza u poslovnicu, te da je u cilju omogućavanja nesmetanog pristupa licima sa invaliditetom ovom objektu, uspostavljen kontakt sa firmama koje se bave trgovinom fleksibilnim (mobilnim) rampama, kao i da je u tekućoj godini predviđeno preseljenje poslovnice na novu lokaciju koja će svakako biti prilagođena za pristup osobama sa invaliditetom. U toku postupka je utvrđeno da objekat u kojem se nalazi Poslovnica Sombor nije pristupačan osobama sa invaliditetom zbog čega je Poverenik dao mišljenje da je neobezbeđivanjem pristupačnosti objekta  u Somboru u kojem se nalazi Poslovnica kompanije B. B. došlo do povrede odredaba čl. 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa  odredbama čl. 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučio je kompaniji B. B. da preduzme aktivnosti u cilju obezbeđivanja pristupačnosti objekta u kojem se nalazi Poslovnica Sombor, kao i da vodi računa da ubuduće ne krši propise o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu organizacije A. A., protiv kompanije B. B., Poslovnica Sombor, zbog toga što objekat ovog preduzeća u ulici u Somboru nije pristupačan osobama sa invaliditetom.

1.2.  U pritužbi organizacije A. A., između ostalog, navedeno je:

– da pritužbu podnose u ime svih osoba sa invaliditetom, koje ne mogu da uđu u zgradu kompanije B. B., Poslovnica Sombor u Somboru, zbog postojanja arhitektonske barijere, jer se na ulazu nalaze stepenice zbog kojih ulaz nije pristupačan za korisnike kolica;

– da su na ovaj način osobe sa invaliditetom sprečene da uđu u zgradu  i samostalno i ravnopravno sa ostalim građanima ostvaruju svoja prava u različitim postupcima  u  kompanijia B. B. Poslovnica Sombor.

1.3. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije[1], pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje   direktora Sektora za pravne poslove kompanije, V. V..

1.4. U izjašnjenju na pritužbu, između ostalog, navedeno je:

– da u dosadašnjoj praksi postupanja zaposlenih u poslovnici Beograd u Somboru, lica sa invaliditetom realizuju svoje potrebe tako što osoba koja je u pratnji lica sa invaliditetom uđe u poslovnicu, a agenti pripreme ugovore/opremu i iznesu korisniku ispred ulaza u poslovnicu;

– da je u cilju omogućavanja nesmetanog pristupa licima sa invaliditetom postojećoj poslovnici, uspostavljen kontakt sa firmama koje se bave trgovinom fleksibilnim (mobilnim) rampama;

– da je u tekućoj godini  predviđeno preseljenje poslovnice na novu lokaciju koja će svakako biti prilagođena za pristup osobama sa invaliditetom.

2. ČINjENIČNO STANjE

• Uvidom u pritužbu utvrđeno je da objekat kompanije B. B., Poslovnica Sombor u Somboru, nije pristupačan osobama sa invaliditetom.
• Uvidom u dopis broj 51098/4-2019 od 12. februara 2019. godine, kompanije B. B. utvrđeno je da se osobama sa invaliditetom u Poslovnici Sombor, u Somboru pružaju usluge tako što osoba koja je u pratnji lica sa invaliditetom uđe u poslovnicu, a agenti pripreme ugovore/opremu i iznesu korisniku ispred ulaza u poslovnicu.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i antidiskriminacione propise.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.[2]
• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom[3], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva[4]. Ratifikacijom ove Konvencije, Srbija se obavezala da preduzima odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbedi pristupačnost fizičkog okruženja, ravnopravno sa drugima, u cilju samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života. Te mere, između ostalog, uključuju identifikovanje i uklanjanje barijera koje ometaju ili otežavaju pristup zgradama, putevima, prevoznim sredstvima i drugim objektima u zatvorenom i otvorenom prostoru, uključujući tu i pristup informacijskim i komunikacijskim tehnologijama, kao i pristup drugim uslugama i objektima namenjenim javnosti. Republika Srbija se, takođe, obavezala da će preduzeti odgovarajuće mere da utvrdi, promoviše i prati minimalne standarde i smernice za pristupačnost objekata i usluga koje su otvorene, odnosno, koje stoje na raspolaganju javnosti[5].
• U Opštem komentaru broj 2 (2014) Komitet za prava osoba sa invaliditetom ističe da osobe sa invaliditetom treba da imaju jednak pristup svim dobrima, proizvodima i uslugama namenjenim javnosti na način koji će poštovati dostojanstvo tih osoba i osigurati ravnopravno i efikasno korišćenje. Ovakav pristup proističe iz ideje zabrane diskriminacije. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima[6] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije[7] (član 5 f).
• Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Pored toga odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi u skladu sa zakonom. Ovom pravu korespondira dužnost nadležnih organa javne vlasti da preduzmu mere radi uklanjanja barijera koje osobama sa invaliditetom ometaju ili otežavaju pristup objektima u javnoj upotrebi, što je samo jedan od elemenata šireg prava na pristup, koje podrazumeva da osobe sa invaliditetom imaju jednake mogućnosti da uživaju ljudska prava i slobode, kao i sve druge osobe. Članom 26. stav 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.
• Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[8], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom člana 13. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi. Stavom 3. ovog člana propisano je da se pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično. Istim članom zabranjeno je odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta, dok je stavom 2. propisano, da ovu obavezu ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovoreno drugačije. Stavom 3. istog člana, propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.
• Zakonom o planiranju i izgradnji[9] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisao je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu, moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.
• Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama[10] detaljno se propisuju uslovi za planiranje prostora i projektovanje objekata za javno korišćenje za osobe sa invaliditetom, kao i posebnih uređaja u njima. Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, rezultat je primene tehničkih rešenja u projektovanju i građenju građevina, kojima se osobama sa invaliditetom omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u tim građevinama na jednakoj osnovi kao i ostalim osobama. Odredbom člana Pravilnika regulisano je koji se objekti mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju pošte. Odredbama člana 3. propisano je da su osobe smanjene pokretljivosti osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, kao i da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Istim članom propisano je da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. Odredbama člana 5. propisano je da su obavezni elementi pristupačnosti: 1) elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika; 2) elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje i 3) elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Dalje, pravilnikom je objašnjeno na koje načina prevazići određene barijere (rampa, kosa ravan, vizuelna i zvučna najava i druge).

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

• Imajući u vidu predmet pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je objekat u Somboru, u kojem se nalazi poslovnica kompanije B. B., pristupačan osobama sa invaliditetom.
• Analiza navoda pritužbe i izjašnjenja pokazuje da među stranama nije sporno da  ulaz u objekat Poslovnice Sombor nije pristupačan osobama sa invaliditetom. Naime, prema navodima iz pritužbe navedeni objekat nije pristupačan osobama sa invaliditetom jer se na ulazu nalaze stepenice zbog kojih ulaz nije pristupačan za korisnike kolica, dok je u izjašnjenju direktora Sektora za pravne poslove, navedeno da u dosadašnjoj praksi postupanja zaposlenih u poslovnici kompanije B. B. u Somboru, lica sa invaliditetom realizuju svoje potrebe tako što osoba koja je u pratnji lica sa invaliditetom uđe u poslovnicu, a agenti pripreme ugovore/opremu i iznesu korisniku ispred ulaza u poslovnicu. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da obezbeđivanje pristupačnosti objekata i usluga predstavlja preduslov za samostalan život osoba sa invaliditetom, jer omogućava aktivno učešće u svim oblastima života na ravnopravnoj osnovi. Ukoliko samo jedan od elemenata pristupačnosti nije adekvatan, osoba sa invaliditetom će se naći u situaciji tzv. „prekinutog lanca kretanja“, odnosno, biće dovedena u situaciju nemoći, u kojoj nema mogućnost da samostalno funkcioniše. U konkretnom slučaju, nemogućnost pristupa objektu pošte onemogućava osobu sa invaliditetom da samostalno koristi usluge i ostvari svoja zagarantovana prava. Naime, propuštanje da se obezbedi pristupačnost objekta dovodi do posledice da je određenoj grupi  lica koja ne mogu da savladaju fizičke barijere onemogućeno da koriste usluge pod jednakim uslovima i ravnopravno sa drugim građanima i građankama.
• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je međunarodnim i domaćim pravnim aktima propisana obaveza obezbeđivanja pristupačnosti fizičkog okruženja osobama sa invaliditetom ravnopravno sa drugima, u cilju samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života. Zakonom o planiranju i izgradnji[11] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisao je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu, moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Imajući u vidu navedene propise kojima se određuje obaveza pristupačnosti za sve objekte u javnoj upotrebi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je vlasnik odnosno korisnik objekta u obavezi da preduzme sve potrebne mere kako bi obezbedio da objekat bude pristupačan osobama sa invaliditetom.
• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da kompanija B. B. nije uz izjašnjenje dostavila dokaze da je pre podnošenja pritužbe preduzimala mere na obezbeđivanju pristupačnosti objekta u kojem se nalazi poslovnica. Činjenica da je u međuvremenu kompanija uspostavila kontakt sa firmama koje se bave trgovinom fleksibilnim (mobilnim) rampama, kao i da planira preseljenje u objekat pristupačan za osobe sa invaliditetom nije od uticaja imajući u vidu da ulaz u objekat u kojem se nalazi poslovnica u Somboru još uvek nije pristupačan za osobe sa invaliditetom.
• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pozdravlja napore kompanije B. B. da obezbedi pristupačnost poslovnice za osobe sa invaliditetom preseljenjem u novi prostor koji bi ispunjavao standarde pristupačnosti, međutim ukazuje da je do obezbeđivanja novog prostora, potrebno obezbediti pristupačnost poslovnice na način da se visinska razlika koja postoji između ulaza u objekat i trotoara premosti odgovarajućom rampom, ili na drugi pogodan način u skladu sa zakonom.

4. MIŠLjENjE

Objekat kompanije B. B., Poslovnica Sombor u, nije pristupačan osobama sa invaliditetom, čime su prekršene odredbe čl. 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa  odredbama čl. 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje kompaniji B. B.:

5.1. Da preduzme aktivnosti u cilju obezbeđivanja pristupačnosti objekta u kojem se nalazi Poslovnica Sombor;

5.2. Da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da kompanija B. B. obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukolikO kompanija B. B. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09

[2] član 33. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09)

[3] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09)

[4] član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[5] član. 9. st. 1 i 2. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[6] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJ –Međunarodni ugovori”, broj 7/71

[7] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ”, broj 31/67

[8] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[9] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14 i 145/14

[10] „Službeni glasnik RS“, broj  22/15

[11] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14 i 145/14

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

14-19 Utvrđena diskriminacija na osnovu invaliditeta u oblasti pristupa objektima