del. br. 07-00-00402/2012-01 datum: 22. 3. 2013.
MIŠLjENjE
Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe UG „I.” K, podnete u ime maloletnog A. P, uz saglasnost zakonske zastupnice M. P, protiv OŠ „D. O.” u K, povodom fizičkog i psihičkog maltretiranja, vređanja i ismevanja koje A. P. trpi od drugih učenika ove škole zbog pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini.
1. TOK POSTUPKA
1.1. Udruženje građana „I.” K. podneo je pritužbu u ime maloletnog A. P, uz saglasnost majke M. P, protiv Osnovne škole „D. O.” K.
1.2. U pritužbi je navedeno:
– da je A. romske nacionalnosti i da živi u izuzetno lošim socio-materijalnim uslovima, u porodici koja je korisnik novčane socijalne pomoći, da više godina u školi trpi fizičko i psihičko maltretiranje od učenika i „institucije”, kao i da ga nazivaju pogrdnim imenima i ismevaju zbog boje kože i nacionalnosti;
– da je A. učenik IV-1 razreda Osnovne škole „D. O.” u K;
– da A. živi sa majkom M. P, sestrom T. A. (studentkinja Visoke škole…) i starijim bratom R. A. (učenik srednje škole), da su korisnici novčane socijalne pomoći, žive u opštinskoj kući koja nije funkcionalna jer u njoj nema vode ni kupatila, ali da su svi članovi porodice izuzetno pedantni, da vode računa o higijeni i oblačenju, posebno A;
– da A. u školi trpi psihičko nasilje na nacionalnoj osnovi još od prvog razreda „što potvrđuje i priložena lekarska dokumentacija iz 2011. godine (kada je zbog konstantnog psihičkog maltretiranja i jakog stresa dobio parezu lica)”;
– da u školi niko nije znao da je romske nacionalnosti sve dok učiteljica M. M. nije rekla pred svim učenicima u prvom razredu, kada mu je pregledala domaći zadatak, „vidi se da si Ciganin, pogledaj kako ti je neuredna sveska”;
– da je A. od tada svakodnevno izložen fizičkom i psihičkom maltretiranju u školi, a posebno u odeljenju jer niko ne želi da se druži sa njim. Najčešće sedi sam u klupi zbog straha od maltretiranja a kada sedne sa nekim na insistiranje učiteljice, drug ili drugarica iz klupe mu se podsmevaju, i ne dozvoljavaju mu ni rukom da pređe na njihovu polovinu stola;
– da A. druga deca u školi često nazivaju „Ciganine i psuju mu majku cigansku”, nazivaju ga pogrdnim imenima, šutiraju ga i udaraju na časovima i na odmorima. Više puta je bio pretučen u školi ali niko iz škole nije reagovao, učiteljica je znala za sve to ali nikada nije preduzela mere, a više puta je pokušala da ga izbaci iz odeljenja. U toku prošle školske godine, kada je A. bio odsutan iz škole zbog pareze lica, učiteljica je podnela prekršajnu prijavu protiv majke jer dete nije pohađalo školu, iako je uredno bila obaveštena o problemu koji je A. u tom trenutku imao;
– da se A. jako loše oseća, da je depresivan, uplašen, plačljiv i da drhti zbog ismevanja od druge dece, koja mu pored ostalog govore i da smrdi, iako se dečak svakodnevno kupa nekada i više puta na dan, a u napadima panike i straha jako trlja lice i kožu sapunom kako bi mu koža izbelela;
– da su ga, prema A. navodima, najviše maltretirali, ismevali i nazivali „Ciganinom” i da su mu najviše „psovali majku cigansku”, N. P, M. i F, učenici njegovog odeljenja. U početku on to iz straha nije nikome govorio, ali je tražio od majke da ga premesti u drugu školu, što je ona odbila nadajući se da će se situacija smiriti. A. je pokušao nekoliko puta da reaguje i da se zaštiti, ali se svaki put završavalo još gore po njega, jer je verbalno i fizičko maltretiranje bilo brutalnije i učestalije;
– da ga je majka, zbog svega toga, svakodnevno pratila u školu i čekala posle škole, što je drugoj deci bio još jedan razlog za podsmevanje i vređanje, kao i da ga 24. oktobra 2012. godine prvi put nije ispratila, jer je A. to zamolio zato što mu se deca smeju kada ga majka prati;
– da je upravo tog dana, za vreme časa fizičkog vaspitanja, na kojem nastavnik nije bio prisutan (ostavio je učenike VIII razreda da nadziru učenike IV razreda), započelo verbalno maltretiranje, i to tako što su mu neki učenici iz njegovog odeljenja rekli „beži odavde Ciganine, vidi kako smrdiš”. A. je krenuo prema njima, a oni su počeli da ga guraju i da se svi smeju. Učenici VIII razreda koji su bili prisutni takođe su se smejali i skandirali „udri ga…, nabodi ga, majku mu cigansku” i slično. A. se zbog šoka i straha povukao i vratio u učionicu. Kada su se časovi završili oko 18:30, A. je otvorio vrata od učionice i slučajno okrznuo M, na šta mu je M. drsko odgovorio „videćeš ti svoga boga, majku ti cigansku”. A. ga je zatim pitao „šta ti meni stalno majku cigansku”, nakon čega je M. krenuo prema njemu sa rečima “ajde da te vidim sad šta ćeš”, pa se naglo okrenuo i otišao negde. Nakon toga je A. izašao iz škole, već je bio mrak, ispred je bilo puno dece, i u tom momentu su mu prišli N. P, M. i još neka deca, koji su mu istrgli torbu, šutnuli ga i oborili na zemlju. Dok je A. bio na zemlji, jedan dečak mu je držao ruke da ne bi mogao da se brani, dok su ga ostali šutirali po leđima, stomaku i po celom telu. Udarala su ga i šutirala četvorica dečaka, dok su ostali gledali i skandirali „ubij Ciganina”, „nabodi ga, majku mu cigansku”, „tu gamad cigansku treba pobiti”, a neki učenici su se smejali i ohrabrivali nasilnike rečima “bravo, tako treba sa Ciganima”;
– da A. ne zna koliko je sve to trajalo, da se u jednom trenutku istrgao i pobegao u učionicu, gde ga je majka kasnije i našla prljavog, preplašenog i uplakanog, naslonjenog na zid učionice potpuno izgubljenog i dezorijentisanog. Majka ga je pogledala i videla da nema vidljivih povreda, ali ga je odvela u dečji dispanzer u kome je ustanovljeno vršnjačko nasilje i upućen je dečijem psihologu. A. je bio kod M. M, psihološkinje u Školskom dispanzeru, koja je razgovarala sa njim, pa zakazala da opet dođe 7. novembra 2012. godine, a majci je rekla da sačekaju da se „smire strasti, da se ne diže prašina i da ne tera dalje…”;
– da psihološkinja M. M. nije sačinila izveštaj o razgovoru koji je obavila sa A, iako je doktorka koja je A. uputila kod psihologa, tražila da joj se hitno dostavi izveštaj. Prema saznanjima podnosioca pritužbe, M. M. je rođena sestra direktora škole u kojoj se incident dogodio, zbog čega smatra da je pokušala da odgovori M. P. od daljeg reagovanja u vezi ovog incidenta;
– da je majka otišla sutradan u školu, da su prema njoj bili jako neljubazni, kao i da su joj rekli da je A. problem i da ona ne preduzima nikakve mere. A. i njegova majka su preplašeni, A. je depresivan, odbija da ide u školu i stalno plače, a na dodir ga boli celo telo;
– da je zbog bezbednosnih razloga u toku premeštanje A. u drugu školu.
1.3. Uz pritužbu su dostavljeni sledeći dokazi: izveštaj lekara specijaliste od 24. oktobra 2012. godine, izveštaj stacionarne zdravstvene ustanove – neurologija od 29. oktobra 2011. godine, izveštaj specijaliste endrokrinologa u Centru za radiologiju KC N. od 28. decembra 2011. godine, izvod iz matične knjige rođenih A. P, kopija lične karte M. P. i ocena prvostepene lekarske komisije Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa su u toku postupka pribavljena izjašnjenja učiteljice M. M, B. R, direktora OŠ „D. O.” i stručne službe ove škole.
1.5. U izjašnjenju direktora B. R, između ostalog je navedeno:
– da OŠ „D. O.” postoji 59 godina, da ima oko 1100 učenika i 86 zaposlenih. Pored učenika koji žive na njenoj teritoriji, u ovu školu se upisuju i deca sa teritorija koje pripadaju drugima osnovnim školama, i to iz razloga što nastavno osoblje radi kvalitetno. Veliki broj učenika učestvuje na svim oblicima i nivoima takmičenja i postižu zavidne rezultate, što je sve uticalo da je renome i ugled škole na višem nivou i da se škola kotira kao jedna od boljih u R. okrugu, ali i šire;
– da je direktor, nakon spornog događaja i razgovora koji je imao sa M. P, naložio da se o tom događaju izjasne profesori fizičkog vaspitanja, engleskog jezika i učiteljica IV-1. Takođe, direktor je naložio i pedagoško-psihološkoj službi i školskom Timu za zaštitu dece od nasilja da se uključe u utvrđivanje svih dešavanja od 24. oktobra 2012. godine, a posebno pre i posle istog;
– da su svi u školi bili iznenađeni sadržajem članka objavljenog u dnevnom listu „Blic” od 12. novembra 2012. godine – „Grupa đaka tukla vršnjaka”, a ostala deca skandirala „ubij Ciganina”, novinara S. M. i M. P, majke dečaka;
– da je direktor 14. novembra 2012. godine formirao Komisiju za utvrđivanje činjeničnog stanja povodom objavljenog članka, zatim je naložio da se održi roditeljski sastanak, da se uzmu pisane izjave roditelja i učenika koji se u spominju u tekstu, uz napomenu da će ako se utvrdi istinitost navoda, protiv učiteljice pokrenuti disciplinski postupak, kao i da će snositi deo odgovornosti i javno se izviniti učeniku i njegovoj majci;
– da je mu je ovo treći mandat u ovoj školi, i da u njoj nikada nije bilo zlostavljanja učenika, a posebno ne na nacionalnoj ili verskoj osnovi. Takođe, pita se, kako prema starijoj deci M. P, koja su završila ovu školu, nikada nije vršeno nasilje na nacionalnoj osnovi, a navodi i da je škola preduzimala različite mere kako bi pomogla ovoj porodici;
– de je dr Z. V, pedijatarka u Dečjem dispanzeru Zdravstvenog centra K, 25. oktobra 2012. godine obavila razgovor sa školskom psihološkinjom B. Đ. i informisala je da se A. P. obratio lekaru, da je bio uzbuđen, ali da nije imao telesnih povreda;
– da je veliki broj roditelja učenika romske nacionalnosti koji pohađaju ovu školu ili su je završili, iznenađen ovakvim odnosom pojedinaca prema ovoj školi. Da je od zaposlenih zahtevao da daju maksimum na svom radnom mestu, da obezbede što bolje uslove za rad učenika, a od nastavnog osoblja da pri ocenjivanju uzmu u obzir socijalni momenat, stanje u porodici, zdravstveno stanje učenika, ali i da imaju jednake kriterijume prema svakom učeniku bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.
1.6. Uz izjašnjenje B. R, direktora škole, dostavljene su i izjave roditelja M. M. od 26. oktobra 2012. godine, zapisnici sa sastanka školskog Tima za zaštitu dece od nasilja, odluka direktora o formiranju komisije od 14. novembra 2012. godine, zapisnici sa sastanaka komisije od 16. i 20. novembra 2012. godine, izjava koju je učiteljica M. M. dala komisiji, dopis roditelja učenika Školskoj upravi u K. od 16. novembra 2012. godine, izjava učitelja B. P, izjava profesora fizičkog vaspitanja S. Đ. od 26. novembra 2012. godine, izjava nastavnice engleskog jezika M. M, izjava roditelja deteta romske nacionalnosti, zapisnik sa sednice sindikata od 13. novembra 2012. godine, poziv koji je škola uputila M. P. od 16. novembra 2012. godine, izjave učenika IV-1 M. M, N. P. i D. Š. od 26. oktobra 2012. godine, izjava predstavnika romske nacionalne manjine u MZ „L.” u K. i izjašnjenje učiteljice M. M.
1.7. U izjašnjenju učiteljice M. M, između ostalog je navedeno:
– da je čitajući navedenu pritužbu imala utisak da čita o nekoj drugoj učiteljici i deci koja nisu njeni đaci, a da ni u jednom redu pritužbe nije prepoznala sebe i svoje đake, odnosno da je imala utisak da čita o monstrumima koji se igraju tuđim životom i budućnošću;
– da u OŠ „D. O.” radi već 16 godina i da se u toku tog rada sretala sa učenicima različitih nacionalnosti i veroispovesti. Uvek je insistirala na uzajamnom poštovanju, uvažavanju i pomaganju između učenika i nikada nije imala incident koji je kao pozadinu imao nacionalnu ili versku pripadnosti, a kao članica Tima za zaštitu od nasilja, posebno je insistirala na ravnopravnosti svih u njenom odeljenju;
– da se u njenoj porodici bave poslom u koji su vrlo često uključeni i pripadnici romske nacionalne manjine, da su njihove porodice prijatelji njene kuće, kao i da su mnogima pomagali u materijalnom i finansijskom smislu. Uvek je svoju decu učila da poštuju svaku osobu, bez obzira na različitosti, da je njen sin bio školski drug A. starijeg brata R, kao i da su se uvek lepo družili i slagali;
– da je A. P. bio tri godine i dva meseca njen đak, da je za to vreme lepo sarađivala i imala korektan odnos sa njim i sa osobama koje su se predstavile kao njegovi roditelji. Da je A. bio kao i svako drugo dete u tom odeljenju, da su nestašluci pratili njihovo odrastanje i da se sa pojedinom decom bolje razumeo i družio, što je i normalno u procesu socijalizacije, kada postoji više različitih karaktera i interesovanja;
– da se njen uticaj na njegovu bolju socijalizaciju ogledao i u tome da je sedeo sa različitom decom u klupi, sa najboljim đacima koji su mu pomagali u radu. Uvek je gledala decu sa podjednakim pravom za sticanje znanja i nikada ni sebi ni učenicima nije dozvoljavala da nipodaštavaju nekoga zbog bilo koje razlike, a da rečenicu koju je navela A. majka nikada nije ni pomislila, a kamoli izgovorila, što mogu da potvrde drugi učenici i njihovi roditelji;
– da je zapazila za tri godine da je A. uvek čist i uredan dolazio u školu, pa stoga niko nije mogao da mu kaže da „smrdi”, kao i da nikada ne bi prekinula proces edukacije „izbacivanjem” iz odeljenja;
– da je A. često bio odsutan u prvom i drugom razredu, ali da se ona trudila da A. ostane u „koraku” sa gradivom i da završi te razrede. Na početku trećeg razreda dečak je dobio boginje što je otac (muška osoba koja je dolazila u školu tako se predstavila) blagovremeno prijavio, tom prilikom mu je ona rekla da dete dođe u školu kada se potpuno oporavi. Da je oporavak dugo trajao (tog i do kraja sledećeg meseca), a ona nije za to vreme mogla da stupi u kontakt sa dečakovim roditeljima jer oni nisu odgovarali na njene pozive, pa kako A. nije dolazio u školu ni trećeg meseca, ona se konsultovala sa psihološko-pedagoškom službom, nakon čega je upućen zvaničan poziv roditeljima. Otac je došao u školu i rekao da se, posle boginja, A. razboleo od pareze, i tada je učiteljica dobila broj telefona preko koga je pratila detetov oporavak. Iako je postojao dug period nedolaska u školu, A. je treći razred uspešno završio, kao i njegovi vršnjaci;
– da je na početku četvrtog razreda došao otac u školu, da mu je dala knjige i raspored časova, da je sve bilo u redu, A. je redovno išao u školu a ona nije primetila njegovo neslaganje sa ostalim đacima. U okviru Dečije nedelje, u školi je organizovana akcija prikupljanja garderobe i ona je za A. izdvojila patike, majicu i šorc, jer je primetila da ne ide na fizičko jer nema opremu, kao i da je već sledećeg časa prisustvovao fizičkom vaspitanju;
– da se sporni događaj od 24. oktobra 2012. godine desio u njenom odsustvu, jer je ona tog dana imala samo tri časa, a učenici još dva nakon toga. Oko 18:00 pozvala je M. P. i pitala je gde je A. Učiteljica joj je odgovorila da ona nije u školi, da su deca imala pet časova, da majka malo sačeka, kao i da je pozove kada dođe kući. Odmah nakon toga, primila je još jedan poziv od M. P. i saznala je da je majka našla A. prljavog i preplašenog, jer je bila „neka tuča” u školi. Tom prilikom učiteljica je posavetovala majku da odmah ode u psihološko-pedagošku službu ili do nekoga od zaposlenih koji su još u školi. Međutim, u psihološko-pedagoškoj službi nije bilo nikoga, M. P. je srela učitelja B. P, a informisala je učiteljicu i da će otići u dispanzer jer se A. potresao. Dogovorile su se da majka dođe sutradan u školu na razgovor;
– da je 25. oktobra 2012. godine učiteljica došla ranije u školu, da je obavestila psihološko-pedagošku službu o pozivu A. majke, da je razgovarala sa učiteljem B. P, koji je informisao da na detetu nije primetio nikakve povrede ni modrice, odnosno, da je dete izgledalo sasvim u redu. Tog dana je M. P. došla na razgovor sa učiteljicom, a obavljen je i razgovor sa drugom decom iz odeljenja o spornom događaju;
– da je učenik M. M. ispričao kako se sve dogodilo, a i ostala deca, da je sve počelo od „čarke” na fizičkom vaspitanju a nastavilo se na engleskom jeziku, kada je A. psovao M. M. i šutirao njegov ranac. Kada su izašli iz škole, A. se zaleteo na M, pa su se, prema navodima dece, „obarali” a učenik N. P. je hteo da ih razdvoji i na tome se sve završilo i svi su otišli kući;
– da je nakon razgovora sa decom, prenela majci šta su druga deca rekla, smatrajući da sve to može lepo razgovorom da se reši. Međutim, M. P. je odmah počela da viče da želi da dobije imena roditelja, a učiteljica joj je rekla da za to mora da pita direktora. Zajedno su otišle prvo u psihološko-pedagošku službu, a onda i do direktora koji je obavio razgovor sa majkom;
– da je direktor rekao učiteljici da zakaže sastanak za sutra, za učenike i njihove roditelje, jer je M. P. tražila „suočenje”, što je učiteljica i učinila;
– da je majka M. M, vidno uznemirena, došla u školu istog dana nakon poziva, rekla da je za incident saznala od M. odmah po povratku iz škole, da je on došao kući prljav i ispričao joj šta se dogodilo;
– da su 26. oktobra 2012. godine u školu došli N. P. sa ocem i M. M. sa majkom, ali da M. P. sa A. nije došla;
– da je Tim za zaštitu od nasilja imao sastanak 29. oktobra 2012. godine, da je dogovoreno da učiteljica 30. oktobra 2012. godine pozove M. P, ali se ona tog dana sama javila kako bi informisala učiteljicu da je prebacila A. u drugu školu, i to u OŠ „V. K.”;
– da je nakon svega, u dnevnim novinama izašao i tekst o ovom događaju, koji je učiteljicu ostavio šokiranu, uvređenu i užasnutu zbog neistinitih navoda M. P. i uvreda koje su iznete, kao i da su učenici i njihovi roditelji takođe bili uvređeni. Učenicima je žao što su izgubili druga iz odeljenja ali su i ogorčeni zbog navoda da su ga maltretirali na nacionalnoj osnovi;
– da je stekla utisak da se radi o nametanju stereotipa vezanih za romske učenike, kao i da je neophodno raditi na prepoznavanju diskriminacije i razbijanju stereotipa, ali i da je za to potrebna sistemska nesebična saradnja romske i neromske zajednice.
1.8. Uz izjašnjenje direktora OŠ „D. O.” dostavljeni su izveštaji, odnosno zapisnici o aktivnostima komisije za utvrđivanje činjeničnog stanja spornog događaja, u kojima je, između ostalog, navedeno i:
– da je u ovom slučaju komisija „nedvosmisleno utvrdila da nije bilo ni rasne ni nacionalne diskriminacije”
– priložena je izjava nastavnice engleskog jezika M. M, koja je imala čas sa ovim odeljenjem, odmah nakon časa fizičkog na kojem je došlo do sukoba, u kojoj navodi da je čas protekao mirno i bez svađa među decom;
– priložena je i izjava učitelja B. P, koji navodi da je oko 18:15 sreo A. sa majkom i da su mu rekli da su A. neka deca iz odeljenja tukla. Učitelj je preporučio da majka sa A. dođe sutra u školu i popriča sa učiteljicom, kao i sa psihološko-pedagoškom službom, a takođe je naveo da na A. nije primetio nikakve promene, ni na garderobi ni u fizičkom izgledu.
1.9. Uz izjašnjenje je dostavljena izjava roditelja učenika IV-1, u kojoj je navedeno:
– da odgovorno tvrde da nikada nije bilo indicija za sumnju o odnosu učiteljice i bilo kog deteta i da su sva deca bila u obavezi da poštuju pravila ponašanja u školi;
– da je učiteljica svaki problem rešavala kroz razgovor sa decom i roditeljima, učila je decu da jedni drugima budu podrška, a pohvale i kritike izgovarala je sa odmerenošću i poštovanjem druge strane;
– da su deca roditeljima prenosila događaje iz škole, kao i da nijedan roditelj nije primetio „rasističko” ili bilo koje nedolično ponašanje učiteljice;
– da je učiteljica ulagala dodatni trud kada je A. u pitanju, kroz dopunsku nastavu i odvojene tekstove, kako bi uspešno savladao gradivo;
– da su svi učenici ovog odeljenja imali drugarski odnos prema A, a svi koji su delili klupu sa njim kažu da su mu pomagali onoliko koliko su znali;
– da je bilo nesuglasica i da su se sve završavale sa nekom verbalnom zamerkom, sve do nemilog događaja 24. oktobra 2012. godine, kada je A. rešio da svoju nesuglasicu reši fizičkim putem, po završetku časova;
– da sporni događaj nije bio tih razmera kako se navodi u izjavi M. P, kao i da su učenici tužni zbog optužbi koje su izrečene protiv njih;
– da su deca i njihovi roditelji zbunjeni i u šoku zbog ovakvih optužbi, ali i da tvrde da za ove tri godine nije bilo diskriminacije ni prema jednom detetu, zbog čega traže od nadležnih institucija da zaštite učiteljicu M. M. i njihovu decu od kleveta;
1.10. Uz izjašnjenje je dostavljena i izjava profesora fizičke kulture S. Đ, u kojoj je navedeno:
– da pod moralnom i materijalnom odgovornošću izjavljuje da nije istina da su deca na času bila sama, odnosno da su učenici IV razreda bili pod nadzorom učenika VIII razreda;
– da je bio prisutan na času i da nije primetio bilo kakvu konfliktnu situaciju između ovih učenika ili bilo kojih drugih;
– da na času nije bilo učenika VIII osmog razreda, kao i da konfliktna situacija nije prijavljena na času ni posle časa.
1.11. Takođe je priložena i izjava D. O, bivše učenica ove škole koja je romske nacionalnosti, u kojoj je navela da su ona, njeni rođaci i njena deca išli i idu u ovu školu, da je zadovoljna školom, da nema primedbi, kao i da u školi svi izlaze u susret njenoj deci, od direktora škole, razredne starešine do nastavnika.
1.12. Jedan od priloga je bio i izjava N. B, predsednika Društva Roma „R.”, u kojoj je, pored ostalog, navedeno da iz ličnog iskustva i iskustva njegovih komšija romske nacionalnosti može da iznese samo pozitivna iskustva o ovoj školi, da za vreme školovanja njegovog sina i druge dece romske nacionalnosti, nikada nije došlo do bilo kakvog nacionalnog ili verskog ponižavanja. Takođe, navedeno je i da su mu „vrata rukovodstva” uvek bila otvorena za bilo koji problem, da je veliki broj dece romske zajednice dobijao garderobu, učenički pribor i besplatne udžbenike. Ova škola je školskim tablama i drugim nastavnim sredstvima opremila prostorije za podučavanje „naše dece”, zbog čega izražava žaljenje što neko, radi lične koristi, „blati” ime škole i remeti odnose između romske zajednice i ove obrazovne ustanove.
1.13. Jedan od priloga uz izjašnjenje je zapisnik sa sednice sindikata, u kojem je navedeno da je 47 nastavnika pružilo podršku nastavnici M. M. u vezi ovog događaja, jer su u medijima iznete neistine, kako navode.
1.14. Uz izjašnjenje su priložene izjave dece, koje su prikupile psihološkinja B.Đ. i pedagoškinja A. P. M. Izjave su uzete u prisustvu roditelja, a deca su u pojedinačnim izjavama između ostalog navela i:
– D. Š: da je na času fizičkog M. sasvim slučajno zgazio A, on se naljutio i zbog toga je psovao M. Posle škole su se M. i A. tukli i M. je „malo jače” gurnuo A. nakon čega je on pao i počeo da plače. Takođe, navela je da nije tačno da su deca povlačila crtu na klupi kada su sedela sa A, da je ona sedela sa njim više puta i pomagala mu kad god je bilo potrebe a lepo su se i družili;
– M. M: da je na času fizičkog slučajno zgazio A, a nakon toga je A. psovao M. i njihove dve drugarice u učionici. Posle škole se A. zaleteo na njega i obojica su pali, pa je M. krenuo kući a A. se opet zaleteo na njega i obojica su ponovo pali. Nakon toga je M. krenuo kući, a A. mu je rekao da će pozvati brata da ga „bije”;
– N. P: da je sve počelo na fizičkom jer je M. slučajno nagazio A, nakon toga je A. rekao „sve ružne reči koje je znao” u svlačionici, u učionici je psovao i dve devojčice, a M. je iscepao ranac. Na povratku iz škole A. je napao M., a on ih je razdvojio. Po N. navodima A. nije bio uopšte povređen već M, a A. je M. pretio i bratom;
2. ČINjENIČNO STANjE
2.1. U toku postupka utvrđeno je da je 24. oktobra 2012. godine, za vreme časa fizičkog vaspitanja i nakon ovog časa, došlo do vršnjačkog fizičkog i psihičkog sukoba između M. M. i A. P. Sukob je kulminirao nakon nastave, u vreme kada su deca krenula kući.
2.2. Uvidom u priloge dostavljene uz pritužbu i odgovor na pritužbu, utvrđeno je da su se u rešavanje problema, nakon vršnjačkog sukoba, uključili roditelji dece, direktor škole, tim za zaštitu od nasilja, učiteljica i psihološko-pedagoška služba, kao i da su preuzimane aktivnosti u odgovoru na vršnjačko nasilje.
2.3. Utvrđeno je da je ovaj događaj dobio i medijsku pažnju, da je sa događajem bila upoznata i javnost van škole, s obzirom da je objavljen članak u dnevnom list „Blic” od 12. novembra 2012. godine, pod naslovom – „Grupa đaka tukla vršnjaka”, a ostala deca skandirala „ubij Ciganina”, u kojem su izneto isto činjenično stanje i opis događaja kao i u pritužbi.
2.4. Uvidom u priloge iz pritužbe utvrđeno je da je A. P. 29. oktobra 2011. godine postavljena dijagnoza paresis facialis, a na osnovu izveštaja lekara specijaliste Zdravstvenog centa Kruševac utvrđeno je da je 24. oktobra 2012. godine, A. P. bio na pregledu i da je tom prilikom konstatovano vršnjačko nasilje.
3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA
3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i prilog.
Pravni okvir
3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija 1990. godine ratifikovala Konvenciju o pravima deteta , koja u čl. 28. predviđa da dete, između ostalog, ima pravo na obrazovanje, te je država dužna da osigura obavezno i besplatno osnovno obrazovanje za sve, da omogući da obrazovne i stručne informacije i saveti budu dostupni svoj deci i preduzme mere za redovno pohađanje škole i smanjenje stope napuštanja škole. Članom 2. određeno je da će ugovornice poštovati i obezbeđivati prava utvrđena Konvencijom svakom detetu koje se nalazi pod njihovom jurisdikcijom bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja. Ciljevi obrazovanja regulisani su odredbama čl. 29. st. 1. kojima je propisano da su ugovornice saglasne da obrazovanje deteta treba da bude usmereno na razvoj detetove ličnosti, razvoj poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda, razvoj poštovanja detetovih roditelja i kulturnog identiteta ali i da treba da bude usmereno na pripremu deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira, tolerancije, jednakosti polova i prijateljstva među svim narodima, etničkim, nacionalnim i verskim grupama.
3.4. Komitet za prava deteta doneo je Opšti komentar broj 1. o ciljevima obrazovanja u kojem su ciljevi obrazovanja iz Konvencije postavljeni kao ciljevi koji su direktno povezani sa ostvarenjem detetovih ljudskih prava i dostojanstva. Takođe, Opštim komentarom br. 1. propisano je da diskriminacija po bilo kom osnovu navedenom u čl. 2. Konvencije, vređa ljudsko dostojanstvo deteta i u stanju je da podrije ili čak uništi sposobnost deteta da ima koristi od mogućnosti koje mu pruža obrazovanje. Sva diskriminatorna postupanja u ovom dokumentu su navedena kao postupci koji su u direktnoj suprotnosti sa zahtevima da obrazovanje treba da bude usmereno na razvoj detetove ličnosti, talenata i mentalnih i fizičkih sposobnosti do krajnjih granica. Komitet je takođe naglasio i vezu između čl. 29. st. 1. i borbe protiv rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i srodne netolerancije. Takođe je istaknuto da rasizam i srodne pojave cvetaju tamo gde postoji neznanje, neosnovani strahovi od rasnih, etničkih, verskih, kulturnih i jezičkih ili drugih oblika razlike, iskorišćavanje predrasuda, ili učenje ili širenje iskrivljenih vrednosti. Pouzdan i trajan lek za sve ove propuste jeste obezbeđivanje takvog obrazovanja koje podstiče razumevanje i poštovanje vrednosti promovisanih čl. 29. st. 1, uključujući poštovanje razlika, i koje se suprotstavlja svim oblicima diskriminacije i predrasuda. Naglašeno je da je važno usredsrediti se na detetovu sopstvenu zajednicu prilikom nastave o ljudskim i dečjim pravima i principima nediskriminacije, jer takva nastava može delotvorno da doprinese sprečavanju i eliminaciji rasizma, etničke diskriminacije, ksenofobije i srodne netolerancije.
3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije propisani su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 19. st. 2. zabranjeno licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.
3.7. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja definisano je jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja za sve, a odredbama čl. 44. st. 1. propisano je da su u ustanovi zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu ili izdvajaju lica, odnosno grupe lice, po osnovu: rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske ili polne pripadnosti, fizičkih i psihičkih svojstava, smetnji u razvoju i invaliditeta, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja i podsticanja ili nesprečavanje takvih aktivnosti. Članom 45. propisana je zabrana nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, tako što je u ustanovi zabranjeno: fizičko, psihičko i socijalno nasilje; zlostavljanje i zanemarivanje dece i učenika; fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti, odnosno seksualna zloupotreba dece i učenika ili zaposlenih. Nasilje i zlostavljanje definišu se kao svaki oblik jedanput učinjenog ili ponavljanog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta i učenika ili zaposlenog. Propisano je i da je ustanova dužna da odmah podnese prijavu nadležnom organu ako se kod deteta ili učenika primete znaci nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja. U smislu ovog zakona pod fizičkim nasiljem se smatra fizičko kažnjavanje dece i učenika od strane zaposlenih i drugih odraslih osoba; svako ponašanje koje može da dovede do stvarnog ili potencijalnog telesnog povređivanja deteta, učenika ili zaposlenog; nasilno ponašanje zaposlenog prema deci, učenicima ili drugim zaposlenim, kao i učenika prema drugim učenicima ili zaposlenim. Sa druge strane, psihičko nasilje je definisano kao ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva deteta i učenika ili zaposlenog, dok je socijalno nasilje isključivanje deteta i učenika iz grupe vršnjaka i različitih oblika socijalnih aktivnosti ustanove. U ustanovi je zabranjen svaki oblik nasilja i zlostavljanja.
3.8. Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, propisan je sadržaj i načini sprovođenja preventivnih i interventnih aktivnosti, uslovi i načini za procenu rizika, načini zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, kao i praćenje efekata preduzetih mera i aktivnosti. Ovim pravilnikom je nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje razvrstano po nivoima sa ciljem obezbeđivanja ujednačenog postupanja (intervenisanja) ustanova u situacijama nasilja i zlostavljanja kada su akteri deca, odnosno učenici. Navedeno je i da isti oblici nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja mogu da se pojave na više nivoa, ali se razlikuju u intenzitetu, stepenu rizika, učestalosti, posledicama i učesnicima. U prvi nivo spadaju oblici fizičkog nasilja i zlostavljanja, i to: udaranje čvrga, guranje, štipanje, grebanje, gađanje, čupanje, ujedanje, saplitanje, šutiranje, prljanje, uništavanje stvari, a u prvi nivo psihičkog nasilja i zlostavljanja spada omalovažavanje, ogovaranje, vređanje, ruganje, nazivanje pogrdnim imenima, psovanje, etiketiranje, imitiranje i „prozivanje”. Kod socijalnog nasilja je prvi nivo dobacivanje, podsmevanje, isključivanje iz grupe ili zajedničkih aktivnosti, favorizovanje na osnovu različitosti i širenje glasina.
Analiza priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa
3.9. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da analizom pritužbe i priloga, kao i izjašnjenja na pritužbu sa prilozima nije utvrđeno da je pre tri godine, na početku prvog razreda, A. P. diskriminisala učiteljica M. M, odnosno da nije utvrđeno da mu je rekla „vidi se da si Ciganin, pogledaj kako ti je neuredna sveska”. Pre svega, navodi iz pritužbe su kontradiktorni, jer je navedeno da u školi niko nije znao da je A. romske nacionalnosti, a dalje je navedeno da je učiteljica na početku prvog razreda, navodno izgovorila spornu rečenicu. S obzirom da se radi o samom početku A. školovanja, u školi niko nije ni mogao da zna koje je on nacionalnosti jer pre toga nije išao u školu. Kako nije ponuđen ni jedan dokaz za ovu tvrdnju, a M. M. je osporila, odnosno, negirala da je bilo kada izjavila takvu rečenicu, može se konstatovati da nije utvrđeno da je učiteljica diskriminisala A.
3.10. Takođe, u pritužbi se navodi da učiteljica ništa nije preduzimala iako je znala da druga deca psuju i ismevaju A. Međutim, u pritužbi se o ovim događajima govori na uopšten način, bez navođenja bilo kakvih dokaza ili preciznijeg opisa situacije. S tim u vezi, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da, prema odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, onaj ko tvrdi da je bio izložen diskriminatornom postupanju treba da navede ko je diskriminator, šta se i kada desilo, da li je neko bio prisutan, kao i da pruži dokaze za svoje tvrdnje, odnosno, označi dokazna sredstva. Kako je sve ovo u konkretnom slučaju izostalo, može se konstatovati da nije utvrđeno da je učiteljica nečinjenjem diskriminisala A.
3.11. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da postupak povodom spornog događaja od 24. oktobra 2012. godine, zahteva povišen stepen pažnje, jer je dete potencijalna žrtva diskriminacije, dok su, kao potencijalni diskriminatori, navedena takođe deca. Kao što je prethodno navedeno, diskriminacija po bilo kom osnovu vređa ljudsko dostojanstvo deteta i u stanju je da podrije ili čak uništi sposobnost deteta da ima koristi od mogućnosti koje mu pruža obrazovanje.
3.12. U toku postupka su analizirani samo oni navodi iz pritužbe i iz izjašnjenja koji su od značaja za utvrđivanje diskriminacije, a ne i oni navodi koji se odnose na eventualne druge propuste u radu ili postupanju, za koje su nadležni drugi državni organ. To, između ostalog, znači da je za utvrđivanje diskriminacije irelevantno da li je nastavnik fizičkog vaspitanja na času ostavio decu osmog razreda da nadziru mlađu decu, ko se i u koje vreme nalazio u psihološko-pedagoškoj službi i sl..
3.13. Po pitanju navoda iz pritužbe da je A. dijagnostikovana paresis facialis, kao posledica konstantnog fizičkog maltretiranja i stresa, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da, osim navoda iz pritužbe, ništa drugo ne upućuje na zaključak da je do pareze došlo usled maltretiranja i stresa koje je A. trpeo u školi. Naprotiv, iz izjašnjenja se može konstatovati da je pre paresis facialis A. imao boginje zbog kojih je odsustvovao iz škole, a da je nakon toga odsustvo samo produženo. Imajući ovo u vidu, može se zaključiti da je malo verovatno da je do paresis facialis došlo zbog konstantnog fizičkog maltretiranja i stresa u školi, jer u tom periodu A. nije ni išao u školu, u dužem vremenskom periodu, zbog boginja. Takođe, u konkretnom slučaju je značajan i izveštaj lekara specijaliste u kojem se nigde ne ukazuje na mogućnost da je do paresis facialis došlo usled pretrpljenog nasilja, stresa i slično, kao i činjenica da se u izveštaju navodi i da se A. stariji brat takođe lečio od paresis facialis.
3.14. U toku postupka je utvrđeno da se 24. oktobra 2012. godine dogodio verbalni i fizički sukob između A. P. i M. M, a u jednom delu je učestvovao i N. P. Međutim, na osnovu izjava svih učesnika ovog događaja ne može se zaključiti da je do sukoba među decom došlo zato što je A. romske nacionalnosti. Ovo potvrđuju i izjave dece, iz kojih se takođe ne može zaključiti da je sukob imao za osnov A. nacionalnu pripadnost. Pored toga, iz izveštaja lekara Dečjeg dispanzera, utvrđeno je da je A. bio uznemiren i da je naveo da ima bolove, ali da nisu konstatovane povrede. Na osnovu dokaza koje je škola dostavila, utvrđeno je da su preduzete određene mere u slučaju vršnjačkog nasilja među učenicima, i to: obavljanje razgovora sa decom i roditeljima i postupanje Tima za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Međutim, činjenica da je M. P. prebacila A. u drugu školu odmah nakon spronog događaja, ukazuju na to da za A. i njegovu porodicu ovaj događaj nije predstavljao običan sukob među decom. Iako u ovom slučaju nije utvrđeno da je do sukoba među decom došlo na osnovu nacionale pripadnosti, Poverenica ukazuje da je važno da škola preduzima aktivnosti u cilju sprečavanja diskriminacije, uključujući i preventivne aktivnosti.
3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da u svakoj situaciji u kojoj je u sukob uključeno i dete pripadnik neke nacionalne manjine, škola mora da pokaže stepen povišene pažnje kako bi sprečila svaki vid izražavanja netrpeljivosti i diskriminacije. Zbog posebnog socijalnog i ekonomskog položaja u kojem se nalaze Romi u Srbiji, škola i nastavno osoblje imaju pojačanu ulogu, a pre svega obavezu da deci romske nacionalnosti omoguće praćenje nastave i učešće u drugim vaspitno-obrazovnim aktivnostima škole u uslovima bez diskriminacije i omalovažavanja. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti napominje da škole i druge obrazovne institucije imaju obavezu da pruže zaštitu učenicima od svih oblika vršnjačkog nasilja, ali i da obezbede njihovo razumevanje i prihvatanje različitosti, da kod dece razvijaju duh tolerancije i socijalne kohezije i adekvatnu pripremu svih učenika za učenje i rad u vršnjačkoj zajednici.
4. MIŠLjENjE
U postupku koji je sproveden po pritužbi UG „I.” iz K, podnete u ime A. P, uz saglasnost zakonske zastupnice M. P, protiv OŠ „D. O.” iz K, nije utvrđeno da je A. P. bio diskriminisan na osnovu nacionalne pripadnosti.
5. PREPORUKA
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa propisanom nadležnošću iz čl. 33. tač. 9. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje OŠ „D. O.” iz K:
5.1. Da bez odlaganja preduzme sve neophodne radnje i mere kojima će obezbediti da svi zaposleni u školskoj ustanovi prođu obuku/stručno usavršavanje na temu zabrane diskriminacije, kako bi se obezbedila veća senzibilisanost svih zaposlenih.
5.2. Da bez odlaganja preduzme sve neophodne mere iz svoje nadležnosti, kako bi se kroz odgovarajuće programe, obuke i edukacije među učenicima razvijao duh tolerancije, prihvatanja različitosti i nediskriminatornog ponašanja.
Potrebno je da OŠ „D. O.” obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
dr Nevena Petrušić
Pritužba UG I iz K. protiv OŠ D. O. iz K. zbog diskriminacije učenika na osnovu nacionalne pripadnosti romskoj manjini 
