del. br. 1080 datum: 30. 7. 2012.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđenje mere (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Službeni glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe udruženja A. S, koje zastupa P. S, protiv D. Ć. iz N, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi

MIŠLjENjE

D. Ć. iz N. dao je 10. aprila 2012. godine izjavu: „Tako mi je drago da je gradska opština Medijana u deci iznašla ljude, verujuće ljude. Jer šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek”, koja je objavljena na TV „Belle amie” u emisiji „Slike dana”. U postupku koji je sproveden po pritužbi udruženja A. S, utvrđeno je da D. Ć. citiranom izjavom nije izvršio akt diskriminacije, odnosno, da ova izjava ne predstavlja govor mržnje, kao i da se njome ne podstiče diskriminacija, mržnja i nasilje protiv ateista, pa se njegovo postupanje ne može kvalifikovati kao diskriminatorno.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu udruženja A. S, u kojoj je navedeno da je D. Ć, u vreme podnošenja pritužbe kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Niša, izjavom koju je dao 10. aprila 2012. godine i koja je objavljena na TV „Belle amie”, iznosio stavove koji predstavljaju govor mržnje, protiv svih ljudi koji nisu vernici i da je podsticao diskriminaciju, mržnju i nasilje protiv ateista.

U pritužbi je navedeno:

– da je D. Ć, kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Niša 10. aprila 2012. godine na TV „Belle amie” u emisiji „Slike dana” svojom izjavom izvršio diskriminaciju na osnovu verskog ubeđenja;
– da je D. Ć. tom prilikom izjavio: „Tako mi je drago da je gradska opština Medijana u deci iznašla ljude, verujuće ljude. Jer šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek”;
– da ova izjava D. Ć. predstavlja govor mržnje i da se njome podstiče diskriminacija, mržnja i nasilje protiv ateista kao grupe lica;

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je od D. Ć. zatraženo izjašnjenje o osnovanosti i navodima pritužbe.

D. Ć. dostavio je izjašnjenje u kojem je navedeno:

– da cilj njegove izjave nije bio ugrožavanje nacionalnih, verskih ili političkih ubeđenja, prema bilo kojoj grupi ljudi, verskoj organizaciji, niti političkoj organizaciji;
– da je njegova izjava isključivo usmerena na univerzalna, opšteprihvaćena dobra, koja u sebi sadrže veru u bolju budućnost, ljubav prema domovini, svome gradu i svemu onome što će toj generaciji učiniti život lepšim;
– da njegova izjava nema značaj osporavanja prava na religijsku pripadnost ili prava da se ima drugačije mišljenje;
– da je Srbija zemlja ravnopravnih ljudi, u smislu nacionalne, verske, ideološke i druge pripadnosti, uz svo uvažavanje razlika koje realno postoje u jednom društvu, a u skladu sa ustavnim pravima građana.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve navode sadržane u pritužbi i izjašnjenjima na pritužbu, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da nije sporna činjenica da je je D. Ć. 10. aprila 2012. godine u emisiji „Slike dana” na TV „Belle amie” izjavio: „Tako mi je drago da je gradska opština Medijana u deci iznašla ljude, verujuće ljude. Jer šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek.”

U konkretnom slučaju, potrebno je ispitati da li ova izjava predstavlja govor mržnje, zabranjen čl. 11. Zakona o zabrani diskriminacije, kao i da li je D. Ć. ovom izjavom podsticao diskriminaciju, mržnju i nasilje protiv ateista.

Evropskom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda regulisana je sloboda misli, savesti i veroispovesti, tako što čl. 9. propisano da svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, a ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili zajedno sa drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom. Istim članom su propisana i ograničenja, i to st. 2. kojim je propisano da sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Članom 10. ove Konvencije regulisana je sloboda izražavanja, i to tako što st. 1. propisuje da svako ima pravo na slobodu izražavanja a da to pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, dok su st. 2. propisana ograničenja, odnosno, da s obzirom da korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zabranjuje diskriminaciju čl. 14. tako što propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Ustav Republike Srbije čl. 21. st. 3. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Sloboda misli, savesti i veroispovesti propisana je čl. 43. kojim se jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Pored toga što niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima, garantuje se i sloboda svakome da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja.

Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje. Ustav čl. 46. st. 1. garantuje i slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Stavom st. 2. istog člana propisano je da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti takođe je zabranjena čl. 49. Ustava RS.

Zakon o zabrani diskriminacije u čl. 11. zabranjuje izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima ili drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način. Zabranjeno je i čl. 12. uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Takođe, zabranjena je i verska diskriminacija, tako što je čl. 18. propisano da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, odražavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre ukazuje na značaj slobode izražavanja u svakom demokratskom društvu, kao i da sloboda izražavanja obuhvata pre svega slobodu da se ima sopstveno mišljenje, zatim slobodu da se informacije i ideje saopštavaju, ali isto tako i slobodu da se informacije i ideje primaju. Ova vrsta slobode je apsolutno zaštićena, odnosno, ona se može ograničiti samo izuzetno i kao što se na osnovu navedenih propisa može videti, to može biti u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Komitet ministara Saveta Evrope navodi „…Sva ograničenja ovog prava smatraju se nespojivim sa prirodom demokratskog društva”.

Sagledavajući izjavu D. Ć. u ovom svetlu, mora se konstatovati da on, kao i bilo koji drugi građanin, ima pravo na sopstveno mišljenje o tome ko su verujući ljudi, kao i kakvi su ljudi koji veruju. Međutim, u izjavi D. Ć. nije precizirano na koju vrstu vere/verovanja misli, iz čega se može zaključiti da svako ko čuje njegovu izjavu može ovim pojmovima dati drugačije značenje. Na ovakav zaključak upućuje i činjenica da su predstavnici udruženja A. S. pojmove „vera” i „verujući ljudi” razumeli u religioznom smislu, dok D. Ć. u svom izjašnjenju na pritužbu navodi da je pri korišćenju pojma vere mislio na veru u bolju budućnost, ljubav prema domovini, svome gradu i svemu onome što život može učiniti lepšim. Pri tome, treba imati u vidu i da se u konkretnom slučaju ne ispituje istinitost ove izjave, jer nije u pitanju dokaziva činjenica za koju se može utvrditi da li je istinita ili lažna. Izjava D. Ć. sadrži njegovo mišljenje, kroz koje je izrazio određene vrednosne stavove.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su se u domaćem i uporednom pravu razvili određeni kriterijuma koji su smernice za kvalifikovanje izjava, ideja ili informacija kao govora mržnje. Neki od kriterijuma su da se radi o rečima, izrazima i rečenicama uvredljivog sadržaja koje su upućene pojedincu ili grupi na osnovu nekog ličnog svojstva; da se njima etiketiraju, kleveću ili ismejavaju pojedinci ili grupe na osnovu ličnog svojstva; da je iz poruke prepoznatljiv cilj govornika da stigmatizuje, povredi ili ponizi osobu ili grupu na osnovu ličnog svojstva; da kod pojedinca ili grupe kojoj je upućen proizvodi određene psihološke efekte, izazivajući strah, zebnju, nelagodu ili ljutnju; da stvara netrepeljivost i mržnju prema pojedincu ili grupi ili poziv na osvetu i nasilje; da stvara osećaj kod velikog broja građana da je takvo ponašanje prema određenom licu ili grupi društveno poželjno i opravdano; da izaziva osećaj kod širokog kruga građana da će takvo ponašanje biti tolerisano i da neće biti predmet odgovornosti, i sl.

S druge strane, Evropski sud za ljudska prava je stanovišta da se odredbom čl. 10. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne štite samo informacije ili ideje koje se povoljno primaju ili se smatraju neuvredljivima ili nečim što ne izaziva reakcije, već i one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, jer su takvi zahtevi pluralizma, tolerancije i širokoumnosti bez kojih nema demokratskog društva. Ne može se smatrati da postoji sloboda govora ako očekujemo da sve što drugi izjave mora biti u skladu sa našim ličnim vrednostima. Suština slobode govora je da imamo lično mišljenje, da ga iznosimo, ali i da drugi imaju mogućnost da iznesu svoje mišljenje i dileme.

Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da izjava D. Ć. nema obeležja govora mržnje, odnosno, da ovom izjavom nisu izražene ideje, informacije i mišljenje kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv ateista.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da se izjava D. Ć. ne može okarakterisati kao diskriminatorna.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba udruženja A. S. zbog diskriminacije protiv D. C. iz N. zbog govora mržnje i podsticanja nasilja protiv ateista