br. 07-00-88/2015-02   datum: 24.6.2015.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije „P.” iz B. protiv  dnevnog lista „I.”, povodom naslovnih strana objavljenih u dnevnom listu „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”.  Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da su se nakon incidenta na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije i posete albanskog premijera, brojni mediji pisali o ovim događajima, između ostalih i dnevni list „I”. U postupku je utvrđeno da se u Srbiji, već gotovo pola veka, nazivanje albanskog naroda „Šiptarima” smatra pogrdnim, da vređa pripadnike ove nacionalne manjine, te da upotreba ovog termina može, posebno u konfliktnim situacijama, raspirivati netrpeljivost prema albanskom narodu i pripadnicima albanske nacionalne manjine. Ovakav način izveštavanja, praćen kolokvijalnim i pogrdnim nazivom za određenu etničku grupe, produbljuje jaz između pripadnika albanske nacionalne manjine i većinskog stanovništva, izazivajući kod većinskog stanovništva odbojnost prema Albancima i Albankama, a kod pripadnika albanske nacionalne manjine osećaj nesigurnosti, kao i etiketiranje čitave njihove zajednice. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da su tekstovima „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”, koji su objavljeni na naslovnim stranama dnevnog lista „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine, odnosno, upotrebom izraza „Šiptar” povređeno dostojanstvo pripadnika albanske nacionalne manjine, čime su prekršene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je dnevnom listu „I.” preporučeno da ubuduće ne objavljuje priloge kojima se vređa dostojanstvo pripadnika i pripadnica albanske nacionalne manjine, da svojim prilozima doprinosi izmeni obrazaca, običaja i prakse koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju u odnosu na pripadnike i pripadnice albanske nacionalne manjine, kao i da ubuduće vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratila organizacija „P.” iz B, povodom tekstova koji su objavljeni na naslovnim stranama dnevnog lista „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”.

1.2. U pritužbi je navedeno:

– da su naslovne strane nastale povodom posete albanskog premijera Edija Rame, kao i povodom fudbalske utakmice između Srbije i Albanije, koja je odigrana 14. oktobra 2014. godine,

– da se u tekstovima Albanci pogrdno nazivaju „Šiptarima”,

– da se ovim tekstovima podstiče nacionalna i verska netrpeljivost prema albanskoj nacionalnoj zajednici, jer je njihov cilj da sve događaje pre, tokom i nakon utakmice između Srbije i Albanije predstave kao akt mržnje Albanaca prema Republici Srbiji i Srbima.

1.3. Uz pritužbu su dostavljene naslovne strane  dnevnog lista „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama” i odluka Saveta za štampu od 25. decembra 2014. godine.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje glavnog i odgovornog urednika D. J. V, preko punomoćnika advokata B. B.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu,  između ostalog je navedeno:

– da organizacija koja je podnela pritužbu nema aktivnu procesnu legitimaciju, jer se pritužba prema Zakonu o zabrani diskriminacije, podnosi u ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno, a u pritužbi nije određeno lice koje je diskriminisano, niti je dostavljena njegova saglasnost,

– da se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pogrešno poziva na čl. 45. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim se propisuje pravilo o preraspodeli tereta dokazivanja, jer se ta norma primenjuje samo u sudskom postupku,

– da su upravo nemili događaji, koji su se dogodili tokom fudbalske utakmice između Srbije i Albanije, a koje su „prouzrokovali” albanski navijači, tih dana „sami po sebi” izazvali netrpeljivost kod srpskog naroda,

– da termin „Šiptar” koriste i sami pripadnici albanskog naroda za označavanje sopstvene etničke grupe, te da stoga ovaj termin ne može imati pogrdno značenje.

1.6. Uz izjašnjenje na pritužbu dostavljen je izvod sa internet stranice English Encyclopedia koji je preuzet sa internet stranice Wikipedia.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je 14. oktobra 2014. godine prekinuta fudbalska utakmica između Srbije i Albanije, pred kraj prvog poluvremena, nakon incidenata kada se iznad terena pojavio manji leteći objekat (tzv. dron) sa zastavom velike Albanije. U trenutku kada je srpski fudbaler uhvatio zastavu, na njega su nasrnula dvojica albanskih fudbalera u pokušaju da mu je otmu. Tada je došlo do opšte gužve na terenu, utrčalo je i nekoliko navijača, pa je sudija pozvao igrače u svlačionicu i prekinuo meč.

2.2. Nadalje, nepunih mesec dana nakon ove utakmice, Srbiju je posetio albanski premijer Edi Rama, koji je u toku zajedničke konferencije za novinare sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, konstatovao da dve države oko Kosova imaju različite stavove, ali da je nezavisnost Kosova „realnost jedna i neupitna, kako regionalna, tako i evropska i mora se poštovati”, te da „što pre Srbija to prihvati, brže ćemo kao region ići napred”. Premijer Srbije, nakon ove izjave albanskog premijera, uzvratio je da nije očekivao ovakvu provokaciju.

2.3. Nakon incidenta na fudbalskoj utakmici i posete albanskog premijera, brojni mediji su pisali o ovim događajima, između ostalih i dnevni list „I.”, koji je na naslovnim stranama od 11. i 20. oktobra 2014. godine objavio tekstove – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”.

2.4. Uvidom u odluku Saveta za štampu od 25. decembra 2014. godine utvrđeno je da je Komisija za žalbe Saveta za štampu utvrdila da je tekstom „Ulovljen spajder Šiptar”, objavljenim 20. oktobra 2014. godine na naslovnoj strani, dnevni list „I.” prekršio tač. 1. Odeljka IV i tač. 4. Odeljka V Kodeksa novinara Srbije U obrazloženju odluke Saveta za štampu navedeno je da je nesporno da sami Albanci ili bar deo njih, reč „Šiptar” doživljavaju kao uvredu, što bi za medije moralo biti dovoljno da izbegavaju uoptrebu takve reči, čak i ukoliko ona sama po sebi nema pežorativnu kontociju.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i naslovne strane lista „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, Ustav RS jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to, pored ostalog, neophodno i radi zaštite prava i ugleda drugih.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantna je i odredba  čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije kojom je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

3.6. Odredbom čl. 75. Zakona o javnom informisanju i medijima, propisano je da se idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme  podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

3.7. Kodeksom novinara Srbije – uputstva i smernice  u Odeljku IV tač. 1. propisano je da je novinar, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Novinarska profesija nespojiva je sa širenjem bilo koje vrste: polnih, rodnih, etničkih, rasnih, socijalnih, ili verskih stereotipa. Predrasude koje novinari privatno imaju, ne smeju da budu emitovane/objavljene ni u kakvom kontekstu, ni otvoreno, ni prikriveno. Nedopustivo je kolokvijalno, pogrdno i neprecizno nazivanje određene grupe. Takođe, u Odeljku V tač. 4. kodeksa propisano je da novinar mora biti svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju zasnovanu, između ostalog, na rasi, polu, starosti, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.8. Imajući u vidu predmet pritužbe, potrebno je utvrditi da li tekstovi na naslovnim stranama dnevnog lista „I.” – „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama” predstavljaju uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje i povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, odnosno, da li se njima stvara neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

3.9. Povodom navoda iz izjašnjenja da je sporno pravo na podnošenje pritužbe organizacije „P.”, jer nema aktivnu prosecnu legitimaciju, kako je navedeno u izjašnjenju, te da je pritužbu trebalo odbaciti jer diskriminisano lice nije navedeno i nije dalo svoju saglasnost, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbom člana 3. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti efikasno štite od svih oblika diskriminacije, dok iz odredbe člana 2. stav 1. tačka 2. proizlazi da to mogu biti i pravna lica. To proizlazi i iz člana 15. Poslovnika o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kojim je izričito propisano da u slučaju diskriminacije grupe lica, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može podneti pritužbu u svoje ime, bez saglasnosti lica koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju.

U vezi sa tim, Poverenica ukazuje da organizacija „P.” nije podnela pritužbu zbog diskriminacije albanskog premijera ili nekog drugog određenog lica albanske nacionalnosti, već zbog diskriminacije grupe lice – pripadnika albanske nacionalne manjine. Zbog toga organizacija „P.”, koja se bavi zaštitom ljudskih prava pružanjem pravne zaštite i javnim zagovaranjem za uklanjanje sistemskih prepreka u pristupu pravima, ima pravo da podnese pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

Imajući u vidu da specifična pravila u slučajevima diskriminacije, uprkos tome što su sadržana u delu Zakona o zabrani diskriminacije kojim je regulisana sudska zaštita, nisu procesnopravne, već materijalnopravne prirode jer se na osnovu ovih pravila odlučuje da li konkretno postupanje predstavlja diskriminaciju, potrebno je ukazati da je u st. 2. čl. 46. Zakona o zabrani diskriminacije propisan poseban uslov pod kojim organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti mogu podneti tužbu za zaštitu od diskriminacije. Naime, izričito je propisano: „Ako se diskriminatorno postupanje odnosi isključivo na određeno lice, tužioci iz stava 1. ovog člana mogu podneti tužbu samo uz njegov pristanak u pismenom obliku”. Prema tome, iz ove sasvim jasne odredbe nedvosmisleno proizlazi da je potrebna saglasnost za podnošenje tužbe za zaštitu od diskriminacije samo kada je u pitanju diskriminacija koja je isključivo izvršena prema određenom (konkretnom) licu. Na takav zaključak upućuje i dikcija same odredbe, koja počinje rečima „Ako se…”. Radi se, dakle, o posebnom uslovu za podnošenje tužbe za zaštitu od diskriminacije koji važi samo u slučajevima diskriminacije koja je izvršena isključivo prema određenom licu. Razlog ovakvog pravila je sasvim jasan: ako je konkretno lice isključiva žrtva diskriminatornog ponašanja, treba mu omogućiti da samo proceni  svoju poziciju i potrebu za sudskom zaštitom  i da na osnovu toga donese autonomnu odluku o tome da li je vođenje parnice u skladu sa njegovim interesima; pošto se diskriminatorno postupanje odnosi isključivo na određeno lice, njegova se volja mora poštovati, nezavisno od toga koliko su snažni razlozi  zbog kojih konkretnu parnicu treba pokrenuti u javnom (opštem interesu). Argumentum a contrario, pristanak nije potreban ukoliko se isti akt diskriminacije odnosi na dva ili više lica. Imajući sve ovo u vidu, jasno proizlazi da organizaciji za zaštitu ljudskih prava nije potrebna saglasnost za podnošenje pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, ukoliko se akt diskriminacije odnosi na grupu lica.

3.10. U odnosu na tvrdnje iz izjašnjenja da se pravila o preraspodeli tereta dokazivanja primenjuju samo u sudskom postupku, a ne i postupku koji se vodi pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, potrebno je najpre ukazati na činjenicu da su pravila o preraspodeli tereta dokazivanja u diskriminacionim postupcima specifična i da odstupaju od opštih pravila o teretu dokazivanja, a da je njihov cilj i smisao da se onome ko tvrdi da je diskriminisan olakša dokazivanje diskriminacije i time obezbedi delotvorna zaštita od diskriminacije. Pravilo o preraspodeli tereta dokazivanja primenjuje se i u postupku koji se vodi pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, a u prilog tome govori činjenica da Zakon o zabrani diskriminacije ne isključuje mogućnost da se ova pravila primenjuje u postupku pred Poverenikom. S druge strane, specifična pravila o preraspodeli tereta dokazivanja u slučajevima diskriminacije, uprkos tome što su sadržana u delu Zakona o zabrani diskriminacije kojim je regulisana sudska zaštita od diskriminacije, nisu procesnopravne, već materijalnopravne prirode jer se na osnovu ovih pravila odlučuje da li konkretno postupanje predstavlja diskriminaciju. Naime, prema pravilima o teretu dokazivanja sadržanim u članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, onaj ko tvrdi da je diskriminisan treba da ponudi činjenice i dokaze kojima će diskriminaciju učiniti verovatnom, a ako u tome uspe, onda onaj za koga se tvrdi da je izvršio diskriminaciju treba da dokaže da u konkretnom slučaju nije povređeno načelo jednakosti. Imajući u vidu materijalnopravnu prirodu ovih pravila, evidentno je da se ona primenjuju i u postupku pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.

3.11. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navod iz pritužbe, potkrepljen tekstom sa internet stranice English Encyclopedia, koji je preuzet sa internet sajta Wikipedia, da je reč Shiptar etnonim na albanskom jeziku, kojim Albanci nazivaju svoju etničku grupu. Međutim, uvidom u tekstove koji su objavljeni na drugim internet sajtovima, mogu se uočiti i drugačije interpretacije značenja ove reči. Primera radi, takođe na internet sajtu Wikipedia, navedeno je da termin Šiptar slovenizovani oblik albanskog etnonima Shqiptar (Šćiptar), odnosno Shqipëtar (Šćipetar), kojim Albanci sami sebe nazivaju. Međutim, usled negativne konotacije, termin Šiptari se smatra uvredljivim u srpskom, makedonskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Naziv Šiptari (Shqiptarët) počeo se upotrebljavati u toku NOB-a u Jugoslaviji, umesto ranije korišćenih izraza Arbanasi i Arnauti, kao i Šipnija (Shqipëri, Shqipni) umesto Arbanija. Uvođenjem imena Šiptari htelo se istaći jedinstvo albanskog naroda Jugoslavije i Albanije. U praksi, suprotno prvobitnim namerama, izraz je regionalizovan te je poslužio upravo za razlikovanje pripadnika albanske narodnosti u Jugoslaviji od Albanaca u Albaniji i u svetu. Vremenom je ovaj naziv dobio negativnu konotaciju. Otuda u Jugoslaviji od 1968. dolazi do prestanka upotrebe naziva Šiptari i uvođenja jedinstvenog nacionalnog imena Albanci.

3.12. Imajući u vidu da se tekstovi objavljeni na internet sajtovima kao što je Wikipedia (slobodna enciklopedija čiji sadržaj kreiraju njeni korisnici/ce), ne mogu smatrati relevantnim, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je stručne tekstove koji obrađuju poreklo reči Šiptar, njeno značenje u savremenom kontekstu i osećanja koja izaziva kod pripadnika albanske nacionalne manjine koji žive u Srbiji. U tekstu „Srpski nacionalizam u dvadesetom veku” (2002), istoričarka dr Odri Helfant Bading (Audrey Helfent Budding ) navodi da je od proleća 1968. godine reč Šiptar (izvedena iz albanske reči Shqiptar), koja je ranije korišćena da označi jugoslovenske Albance za razliku od Albanaca u Albaniji, u zvaničnoj upotrebi u srpskohrvatskom jeziku zamenjena rečju Albanac, čija je upotreba ranije bila ograničena samo na građane Albanije. Važnost ove promene bila je dvojaka: ukinut je termin koji je poprimio pogrdan prizvuk, a naglašeno je jedinstvo Albanaca unutar i izvan Albanije. Imajući to u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je nazivanje albanskog naroda „Šiptarima” pogrdno, da vređa pripadnike ove nacionalne manjine, te da upotreba ovog termina umesto Albanac/ka može, posebno u konfliktnim situacijama, raspirivati netrpeljivost prema albanskoj zajednici i izazvati negativna osećanja kod pripadnika albanske nacionalne manjine koji žive u Srbiji.

3.13. Takođe, prilikom analize tekstova naslovnih strana dnevnog lista „I.”, „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”, potrebno je imati na umu povod za objavljivanje ovih tekstova i atmosferu u društvu pre, tokom i posle navedenih događaja. Poverenica podseća da je tekst „Ulovljen spajder Šiptar” objavljen na naslovnoj strani lista „I.” nakon incidenta koji se dogodio tokom fudbalske utakmice Srbija-Albanija i koji se okončao fizičkim obračunom pripadnika srpske i albanske nacionalnosti, nakon čega je meč prekinut. S druge strane, tekst „Edi Rama Šiptar bez srama” objavljen je na naslovnoj strani istog lista nakon sastanka srpskog i albanskog premijera, tokom koga je albanski premijer dao izjavu kojom podržava nezavisnost Kosova. Poverenica ukazuje i na opštepoznatu činjenicu da je ubrzo nakon ovih događaja, došlo do niza incidenata u Srbiji koji su rezultirali demoliranjem više lokala čiji su vlasnici pripadnici albanske nacionalne manjine.

Povodom navoda iz izjašnjenja da su „upravo nemili događaji koji su direktno prouzrokovani od strane predstavnika ‘navijača’ fudbalske reprezentacije Albanije tih dana, sami po sebi izazvali netrpeljivost kod srpskog naroda, te su kao takvi i učinjeni upravo u tom cilju”, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da incidenti između pripadnika različitih etničkih zajednica, među kojima postoji istorija netrpeljivosti i međusobnih oružanih sukoba, nesumnjivo može da dovede do negativnih osećanja, eskalacije nasilja i svojevrsne „osvete” pripadnika one etničke zajednice koja se zbog određenog incidenta osetila „napadnutom”. Međutim, u demokratskom društvu kakvom težimo, a koje počiva na vrednostima kao što su tolerancija, ravnopravnost i sprečavanje sukoba, neophodno je da svi akteri koji imaju uticaj na javnost promovišu poštovanje ljudskih prava i sprečavaju diskriminaciju i nasilje. U tom smislu, nesporno je da mediji imaju snažan uticaj na javno mnjenje i kreiranje stavova javnosti, između ostalog i o različitosti i osetljivim društvenim grupama, te ujedno imaju i veliku odgovornost. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u potpunosti podržava slobodu medija i njihovu dužnost da izveštavaju javnost o svim događajima za koje javnost ima pravo da zna, odnosno, da pružaju informacije i odlučuju o naslovima svojih tekstova u duhu svoje uređivačke politike. Međutim, ova sloboda nije neograničena, već se mora kretati u okvirima Ustava RS i zakonskih propisa, uključujući antidiskriminacione propise.

3.14. Poverenica ukazuje da su pojedini mediji svojim izveštavanjem, nakon fudbalske utakmice i posete albanskog premijera, u velikoj meri doprineli osećaju straha i neprijatnosti kod pripadnika albanske nacionalne manjine koji žive u Srbiji, kao i da su korišćenjem termina „Šiptar” povredili dostojanstvo pripadnika ove nacionalne manjine, imajući u vidu da je u našem društvu, u današnje vreme, korišćenje reči „Šiptar” uvredljivo, čemu u prilog ide i odluka Saveta za štampu od 25. decembra 2014. godine, kojom je utvrđeno da je dnevni list „I.” prekršio odredbe Kodeksa novinara Srbije. U odluci je navedeno da „sami Albanci ili bar deo njih, reč „Šiptar” doživljavaju kao uvredu, što bi za medije moralo biti dovoljno da izbegavaju uoptrebu takve reči, čak i ukoliko ona sama po sebi nema pežorativnu kontociju”. Osim toga, ovakav način izveštavanja o nesumnjivo neprijatnim događajima, praćen kolokvijalnim i pogrdnim nazivanjem određene etničke grupe, produbljuje jaz između pripadnika albanske nacionalne manjine i većinskog stanovništva, izazivajući kod većinskog stanovništva odbojnost prema Albancima i Albankama, a kod pripadnika albanske nacionalne manjine osećaj nesigurnosti i etiketiranje čitave njihove etničke zajednice.

3.15. Odabirom naslova „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama”      uredništvo dnevnog lista „I.” nije ostalo neutralno u izveštavanju o fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, kao i o poseti albanskog premijera Srbiji. Pored toga, u izveštaju medijskog arhiva „Ebart” – „Ekstremističke poruke u klasičnim i novim medijima u periodu avgust-decembar 2014. godine”, navedeno je da su poruke mržnje koje se plasiraju danas preko štampanih medija – tabloida, slične onim iz 90-ih godina i da tu prednjači dnevni list „I”. Istaknuto je da su najviše poruka mržnje izazvali incident sa dronom i poseta albanskog premijera, jer govor mržnje u medijima eskalira tokom ekstremnih događaja. Navedeno je da se termin „Šiptar” tokom tih događaja pojavio u medijima više od 40 puta. Što se tiče izveštavanja medija o incidentu sa dronom na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije istaknuto je, između ostalog, da je ovaj incident prouzrokovao navalu tekstova sa ružnim i vulgarnim izrazima, podgrevanje strasti i raspirivanje netrpeljivosti. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da upotreba termina „Šiptar”, prilikom izveštavanja o incidentima u koje su uključeni pripadnici srpskog i albanskog naroda, dovodi do posledice da pripadnici albanske nacionalne manjine postaju nepoželjni u društvu, što je dodatno zabrinjavajuće ako se imaju u vidu podaci iz istraživanja koje je sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti 2013. godine. Naime, podaci iz ovog istraživanja ukazuju da najveći stepen etničke distance postoji prema Albancima i on je najviši od stepena etničke distance većinskog stanovništva prema drugim etničkim grupama u svim ispitivanim odnosima/socijalnim interakcijama.

3.16. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti napominje da su mediji značajno sredstvo u širenju tolerancije, podsticanju prava na ravnopravnost i suzbijanju diskriminacije i uverena je da je korišćenje termina „Šiptar” rezultat nedovoljnog poznavanja međunarodnih i domaćih standarda u oblasti ravnopravnosti. Ujedno, Poverenica izražava nadu i očekivanje da će dnevni list „I.” nastojati da kroz priloge koje objavljuje, razvija svest o jednakosti i ravnopravnosti, kao i da će uticati na izmenu obrazaca, običaja i prakse koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju u odnosu na pripadnike manjinskih etničkih zajednica.

4. MIŠLjENjE

Tekstovima „Ulovljen spajder Šiptar” i „Edi Rama Šiptar bez srama” koji su objavljeni na naslovnim stranama dnevnog lista „I.” od 11. i 20. oktobra 2014. godine, odnosno, upotrebom izraza „Šiptar” u ovim tekstovima, prekršene su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje D. J. V, glavnom i odgovornom uredniku dnevnog lista „I.” da ubuduće:

5.1. Ne objavljuje priloge kojima se vređa dostojanstvo pripadnika i pripadnica albanske nacionalne manjine, kao i da tekstovima i prilozima doprinosi izmeni obrazaca, običaja i prakse koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju u odnosu na pripadnike i pripadnice albanske nacionalne manjine.

5.2. Vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Pritužba organizacije civilnog društva P. protiv dnevnog lista I. zbog diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti u oblasti javnog informisanja