br. 07-00-479/2015-02 datum: 23.11.2015.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije „N. h. c.” iz N. S. protiv „N” AD N. U pritužbi je navedeno da je D. M, pravnica u N. h. c. putovala autobusom prevoznika „N” na relaciji Beograd-Subotica, 24. avgusta 2015. godine sa polaskom iz Beograda u 20:30 časova. Prilikom ulaska u autobus primetila je da kondukter traži od grupe lica, koja su „izgledala kao izbeglice”, da ustanu sa prednjih sedišta i zauzmu sedišta u zadnjem delu autobusa. U prilogu pritužbe dostavljena je izjava D. M. U izjašnjenju „N” ne negira navode iz pritužbe koji se odnose na ponašanje konduktera prema izbeglicama, već se fokusira na tezu da podnosioci pritužbe nisu dostavili dokaze u prilog svojoj tvrdnji da su izbeglice sa prednjih sedišta premeštene na sedišta u zadnjem delu autobusa. „N” navodi da se putnici nisu žalili na drugačiji tretman, što po mišljenju ove kompanije, dokazuje da diskriminacije nije ni bilo. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da „N” nije ponudio ni jedan dokaz u prilog tvrdnji da je tokom pružanja usluge prevoza kojem je prisustvovala D. M, izbeglice tretirao na isti način kao i ostale putnike, što je bio dužan da učini saglasno pravilima o preraspodeli tereta dokazivanja. Činjenica da se niko od premeštenih izbeglica nije žalio ne ukazuje da do diskriminacije nije došlo, već takvo njihovo ponašanje može biti rezultat nepoznavanja jezika, osećaja bezvoljnosti zbog situacije u kojoj se nalaze i želje da izbegnu konflikte u stranoj zemlji. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je zahtevom konduktera „N” AD N. da se izbeglice koje su sedele na sedištima u prednjem delu autobusa, premeste na sedišta u zadnjem delu autobusa, bez obzira na numeracije sedišta na njihovim autobuskim kartama „N” AD N. izvršio akt diskriminacije – uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, zabranjen čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa čl. 17. Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je „N” AD N. preporučeno da mišljenje i preporuku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti objavi na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama u kojima borave zaposleni u „N” AD N. (vozači, kondukteri i druga lica), u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom. Potrebno je da mišljenje i preporuka budu istaknuti najmanje 8 dana na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama u kojima borave zaposleni u „N” AD N.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Organizacija „N. h. c.” iz N. S. podnela je pritužbu u ime izbeglih lica protiv „N” AD N.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

– da je D. M, pravnica u N. h. c, putovala autobusom prevoznika „N” 24. avgusta 2015. godine sa polaskom iz Beograda u 20:30 časova, na relaciji Beograd-Novi Sad;

– da je prilikom ulaska u autobus primetila da kondukter traži od grupe lica, koja su „izgledala kao izbeglice”, da ustanu sa prednjih sedišta i zauzmu sedišta u zadnjem delu autobusa;

– da je u autobusu saznala da su ljudi koji su premešteni izbeglice iz Sirije, a uvidom u autobusku kartu jedne od premeštenih osoba, uočila je da je na karti numerisano sedište broj 11;

– da se dva puta obratila kondukteru i ukazala na ovakav tretman izbeglica, ali joj je on odgovorio da sedne sa njima ako joj to ne smeta, odnosno, da sedne na svoje mesto i da se ne buni;

– da smatraju da ovakvo postupanje prevoznika „N” predstavlja diskriminaciju u pružanju javnih usluga izbeglicama koje su u tranzitu kroz našu zemlju ili su tražioci azila u Srbiji.

1.3. Uz pritužbu je dostavljena kopija autobuske karte autoprevoznika „N” na relaciji Beograd-Novi Sad i izjava D. M.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje od „N” AD N (u daljem tekstu: N).

1.5. U izjašnjenju V. L.-S, punomoćnice N, između ostalog, navedeno je:

– da podnosioci pritužbe nisu dostavili dokaze o pretrpljenom aktu diskriminacije, već su dostavili samo prevoznu kartu koja navodno pripada D. M, ali da se ova činjenica ne može pouzdano utvrditi, jer na karti nema podataka o licu kojem je prodata;

– da prevozna karta koja je dostavljena uz pritužbu, ne predstavlja dokaz da neki putnici nisu sedeli na mestima za koje su im numerisane karte, kao i da nisu navedeni podaci o diskriminisanom licu;

– da prevoznik ne može biti odgovoran za ponašanje putnika koje prevozi, te da N. nikada nikome nije uskratio putovanje, što dokazuje i činjenica da su se u autobusu nalazile i izbeglice koje su u tranzitu kroz našu zemlju;

– da se prodaja karata vrši na bazi bukinga i da putnici koriste mesta koja su rezervisana, ali da prevoznik ne može da utiče na volju putnika ukoliko iz ličnih razloga žele da zamene mesto u autobusu;

– da podnosioci pritužbe nisu naveli da je bilo kome putovanje bilo uskraćeno, niti da je postojao natpis koji bi eventualno omalovažavao putnike zbog nekog njihovog ličnog svojstva;

– da N. smatra da nije počinio diskriminaciju, te da su navodi iz pritužbe zlonamerni i usmereni na narušavanje ugleda ove kompanije.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u izjavu D. M, pravnice organizacije “N. h. c.” utvrđeno je da je 24. avgusta putovala autobusom u 20:30 na relaciji Beograd-Novi Sad, koristeći usluge prevoznika N. Prilikom ulaska u autobus uočila je da kondukter od nekih 15-ak osoba, za koje je na prvi pogled bilo očigledno da su izbeglice, traži da ustanu sa sedišta na kojima su do tada sedeli, a koja su se uglavnom nalazila u prenjem delu autobusa i da sednu na sedišta u zadnjem delu autobusa. D. M. je upitala konduktera zašto to radi, ali joj on nije odgovorio. Kada je sela na svoje sedište, numerisano brojem 34 u zadnjem delu autobusa, našla se okružena ljudima koji su bili premešteni. Zamolila ih je da joj pokažu svoje karte, kako bi utvrdila da li su im karte numerisane za sedišta u prednjem delu autobusa. Jedan mladić joj je pokazao svoju kartu na kojoj je bilo numerisano sedište br. 11, dok ostali premešteni putnici nisu želeli da joj pokažu kartu sa obrazloženjem da im nije važno gde sede. D. M. navodi da se ponovo obratila kondukteru i tražila da joj objasni zašto je prebacio grupu izbeglica u zadnji deo autobusa, na šta joj je on odgovorio da sedne na svoje sedište i da se buni. Tom prilikom je jedna žena, koja nije pripadala grupi izbeglica, prokomentarisala da ne želi da sedi sa izbeglicama. Na kraju, D. M. ističe da je sa nekim izbeglicama razgovarala na engleskom jeziku i da je iz razgovora saznala da su iz Sirije i da putuju duže od mesec dana.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i priloge.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, čl. 57. Ustava RS garantuje pravo na utočište, koje se ogleda u tome da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji. St. 2. ovog člana propisano je da se postupak za sticanje utočišta uređuje zakonom, te je tako Zakonom o azilu propisano da stranac koji se nalazi na teritoriji Republike Srbije ima pravo da podnese zahtev za dobijanje azila u Republici Srbiji.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time tvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljicvo okruženje. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantna je i odredba čl. 17. st. 1. Zakona o zabrani diskriminacije kojom je zabranjena diskriminacija u pružanju javnih usluga. Ovaj poseban slučaj diskriminacije postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno, ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Analiza navoda iz izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.6. Imajući u vidu sadržinu pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju zadatak Poverenika bio je da ispita da li je kondukter N, svojim odnosom prema izbeglicama tokom putovanja na relaciji Beograd-Novi Sad, prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

3.7. Povodom navoda iz izjašnjenja da podnosioci pritužbe nisu naveli podatke o diskriminisanom licu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbom člana 3. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Iz odredbe člana 2. stav 1. tačka 2. proizlazi da to mogu biti i pravna lica, a članom 15. Poslovnika o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, izričito je propisano da u slučaju diskriminacije grupe lica, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može podneti pritužbu u svoje ime, bez saglasnosti lica koje je pretrpelo diskriminaciju.

U vezi sa tim, Poverenica ukazuje da organizacija „N. h. c.” nije podnela pritužbu zbog diskriminacije nekog određenog izbeglog lica, već zbog diskriminacije grupe lica – izbeglica u Srbiji. Zbog toga organizacija „N. h. c.”, koja se bavi pružanjem pomoći i podrške socijalno ugroženim, osetljivim i marginalizovanim grupama i razvojem njihovih potencijala za dostojanstven život, ima pravo da podnese pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

3.8. Da bi se utvrdilo da li je postupanje zaposlenog u N. bilo diskriminatorno, od ključne važnosti je pravilna primena pravila o preraspodeli tereta dokazivanja, iz čl. 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, u konkretnom slučaju, podnosilac pritužbe treba da učini verovatnim da je N. izvršio akt diskriminacije prema izbeglicama, a ukoliko u tome uspe, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, leži na N. Saglasno tome, mora se ceniti da li činjenice koje je N. ponudio u prilog svojim tvrdnjama da nije izvršio diskriminaciju pružaju dovoljno osnova za zaključak da se događaji povodom kojih je pritužba podneta nisu desili na način opisan u pritužbi, odnosno, da su postupci i ponašanje zaposlenog u ovoj kompaniji bili isti prema izbeglicama kao i prema drugim licima.

3.9. Analiza izjašnjenja na pritužbu pokazala je da N. ne negira navode iz pritužbe koji se odnose na ponašanje konduktera prema izbeglicama, već se u svojim navodima fokusira na tezu da podnosioci pritužbe nisu dostavili dokaze u prilog svojoj tvrdnji da su izbeglice sa prednjih sedišta premeštene na sedišta u zadnjem delu autobusa. Takođe, u svom izjašnjenju N. navodi da ne može da bude odgovoran za ponašanje putnika, te da je moguće da putnici, po svojoj želji, menjaju sedišta u autobusu zbog veće udobnosti ili drugih ličnih razloga. U prilog svojoj argumentaciji, N. navodi činjenicu da se putnici nisu žalili na drugačiji tretman, što po mišljenju ove kompanije, dokazuje da diskriminacije nije ni bilo. Međutim, u toku postupka, N. nije ponudio ni jedan dokaz kojim bi opovrgao tvrdnju podnosioca pritužbe da je kondukter N. zahtevao od izbeglica da se premeste sa prednjih sedišta, na kojima su do tada sedeli, na sedišta u zadnjem delu autobusa, bez obzira na brojeve njihovih sedišta koja su označena na autobuskim kartama.

3.10. S druge strane, analiza izjave D. M. pokazuje da je njen pisani iskaz veoma jasan i precizan u delu u kojem opisuje događaj kojem je prisustvovala. Takođe, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti uzela je u obzir činjenicu da je D. M. zaposlena kao pravnica u organizaciji „N. h. c.”, da pruža pomoć i podršku naročito osetljivim građanima, što je čini više senzitivisanom u proceni diskriminatornog postupanja, da sama nije izbeglica, te da je malo verovatno da ima bilo kakav interes da dostavi netačnu izjavu ili da želi iz bilo kog razloga da naruši ugled kompanije N.

3.11. Imajući sve to u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je podnosilac pritužbe, dostavljanjem izjave D. M, učinio verovatnim akt diskriminacije u smislu čl. 45. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Stoga, teret dokazivanja da u ovom slučaju nije povređeno načelo jednakosti snosi N. Saglasno tome, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je da li činjenice koje je N. ponudio pružaju dovoljno osnova za zaključak da je ponašanje konduktera zaposlenog u ovoj kompaniji bilo isto prema izbeglicama kao i prema drugim licima, odnosno, da nije bilo zasnovano na ličnom svojstvu ovih putnika. Naime, u svom izjašnjenju N. je negirao da je izvršio diskriminaciju, argumentujući ovaj navod činjenicama da su svi putnici prevezeni do svog odredišta, da se niko od putnika nije žalio na različit tretman, niti je na autobusu bio postavljen natpis koji bi omalovažavao određenu grupu lica na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva. Međutim, potrebno je ukazati da podnosilac pritužbe nije ni tvrdio da svi putnici nisu prevezeni do željene destinacije, već da je kondukter N. zahtevao od izbeglica da se premeste na sedišta u zadnjem delu autobusa, odnosno, da je za pružanje usluge tražio ispunjenje uslova koje nije tražio od drugih lica.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da N. nije ponudio ni jedan dokaz u prilog tvrdnji da je tokom pružanja usluge prevoza kojem je prisustvovala D M, izbeglice tretirao na isti način kao i ostale putnike. Stoga se može konstatovati da N. nije uspeo da dokaže da se njegov zaposleni nije diskriminatorno ponašao prema izbeglicama koje su koristile usluge ovog prevoznika. Činjenica da se niko od premeštenih izbeglica nije žalio ne ukazuje da do diskriminacije nije došlo, već takvo njihovo ponašanje može biti rezultat nepoznavanja jezika, osećaja bezvoljnosti zbog situacije u kojoj se nalaze i želje da izbegnu konflikte u stranoj zemlji.

3.13. Potrebno je ukazati da je Poslovnikom o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u delu u kojem se reguliše postupanje Poverenika, propisano načelo slobodne ocene dokaza i nepristrasnosti prema kojem Poverenik, prema svom uverenju i savesti, nepristrasno i u skladu sa sopstvenom savesnom i brižljivom procenom činjenica i tumačenjem prava, odlučuje koje će činjenice i okolnosti uzeti za dokazane u postupku.

U konkretnom slučaju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti imala je u vidu da je podnosilac pritužbe dostavio izjavu pravnice, koja je lično prisustvovala događaju u autobusu. Analiza izjave pokazala je da je izjava razumljiva, objektivna i veoma precizna u opisivanju događaja. Pored toga, D. M. nije pristrasna u konkretnom slučaju i nije diskriminisana navedenim događajem u autobusu, kao i da je pokušala da sazna od konduktera zašto premešta izbeglice u zadnji deo autobusa i utvrdi, uvidom u numeraciju karata premeštenih izbeglica, da je jedan premešteni mladić imao kartu sa brojem sedišta u prednjem delu autobusa.

Takođe, Poverenica je imala u vidu položaj izbeglica koje su u tranzitu kroz našu zemlju, činjenicu da putuju mesecima kroz različite zemlje, bežeći od rata i pokušavajući da se domognu željene države u što kraćem roku, kako bi započeli novi život. Stoga, ne čudi njihovo pasivno ponašanje u autobusu, odnosno, to što se zbog okolnosti u kojima se nalaze, uglavnom ne bune zbog kršenja svojih prava i pristaju na sve uslove pružalaca usluga. Međutim, to nije i ne može da bude opravdanje pružaocima usluga da izbeglice neravnopravno tretiraju, kao ni da ih ponižavaju i stvaraju u odnosu na njih uvredljivo okruženje.

3.14. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da izveštaji državnih organa i organizacija civilnog društva pokazuju da u Srbiji svakako ne postoji sistemska diskriminacija izbeglica i migranata, ali da do pojedinačnih incidenata ipak dolazi. Razlozi zbog kojih se žrtve lošeg postupanja ne obraćaju nadležnim organima u Srbiji su višestruki i složeni. Težak položaj, jezička barijera i prethodna traumatična iskustva iz zemlje porekla i drugih zemalja kroz koje su prošli na putu do Srbije sprečavaju potencijalne žrtve da podnesu pritužbu. Poverenica za zaštitu ravnopravnostu ukazuje da segregacija izbeglica u odnosu na domicilno stanovništvo zahtevanjem da pređu u zadnji deo autobusa, pogoršava već zabrinjavajuć odnos građana i građanki Srbije prema tražiocima azila/migrantima. Naime, istraživanje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokazalo je da je socijalna distanca građana Srbije veoma velika prema tražiocima azila/migrantima, kao i da brojni sterotipi i predrasude koji postoje vređaju njihovo dostojanstvo i stvaraju potencijalno neprijateljsko okruženje.

4. MIŠLjENjE

Zahtevom konduktera „N” AD N. da se izbeglice, koje su sedele na sedištima u prednjem delu autobusa premeste na sedišta u zadnjem delu autobusa, bez obzira na numeracije sedišta na njihovim autobuskim kartama, „N” AD N, prekršio je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje „N” AD N:

5.1. Da mišljenje i preporuku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti objavi na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama u kojima borave zaposleni u „N” AD N. (vozači, kondukteri i druga lica), u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom. Potrebno je da mišljenje i preporuka budu istaknuti najmanje 8 dana na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama u kojima borave zaposleni u „N” AD N.

5.2. Da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da „N” AD N. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko „N” AD N. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

 Pritužba NHC protiv N AD N. zbog diskriminacije izbeglica u oblasti pružanja javnih usluga