br. 07-00-105/2014-02 datum: 29. 5. 2014.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnelo B. n. v. protiv T. š. u P. U pritužbi je navedeno da su učenici i učenice bošnjačke nacionalnosti diskriminisani na osnovu nacionalne pripadnosti jer u T. š. u P. nije formirano odeljenje za nastavu na bosanskom jeziku, odnosno, svi pohađaju nastavu na srpskom jeziku. T. š. u P. se nije izjasnila na navode iz pritužbe, iako je zahtev za izjašnjenje uredno primila. U toku postupka je utvrđeno da se za nastavu na bosanskom jeziku opredelilo šest učenika/ca i da odluka T. š. u P. da ne organizuje nastavu na bosanskom jeziku za šest učenika/ca nije diskriminatorna, s obzirom na propise kojima je regulisano da se nastava na jeziku nacionalne manjine izvodi za 15 učenika, a samo uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja za manji broj od propisanog, kao i zbog činjenice da obrazovno-vaspitni rad sa šest učenika/ca ne bi obezbedio ostvarivanje punog razvoja dece i doveo bi do izdvajanja te dece iz vršnjačke grupe. Zbog toga je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala mišljenje da neorganizovanjem nastave na bosanskom jeziku u školskoj 2013/2014 godini za šest učenika/ca bošnjačke nacionalnosti, T. š. u P. nije prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se 14. marta 2014. godine obratilo B. n. v. protiv T. š. u P. U pritužbi je navedeno da škola nije formirala odeljenje za nastavu na bosanskom jeziku i da sva deca pohađaju nastavu na srpskom jeziku.

1.2. B. n. v. je u pritužbi navelo:

– da smatra da nacionalna pripadnost učenika bošnjačke nacionalnosti predstavlja osnov diskriminacije, jer je za učenike srpske nacionalnosti u istim obrazovno-vaspitnim ustanovama nastava na srpskom jeziku organizovana u skladu sa zakonom;
– da ne postoji nikakvo razumno opravdanje zasnovano na zakonu da se ne organizuje nastava na bosanskom jeziku za učenike bošnjačke nacionalnosti, jer organizovanje odeljenja za nastavu na bosanskom jeziku ne iziskuje dodatne materijalne troškove, niti proširenje prostornih i kadrovskih kapaciteta obrazovno-vaspitnih ustanova, što je dokazano praksom osnovnih i srednjih škola u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu koje su od 2. septembra 2013. godine organizovale nastavu na bosanskom jeziku za sve učenike čiji su se roditelji izjasnili za takav model nastave;
– da je B. n. v. sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja preduzelo niz mera u periodu od kraja 2009. godine do avgusta 2013. godine, kako bi u školskoj 2013/2014 godini u Novom Pazaru, Tutinu, Prijepolju i Sjenici otpočela nastava na bosanskom jeziku za učenike čiji su se roditelji izjasnili da žele da pohađaju nastavu na bosanskom jeziku;
– da su u ovim mestima od 1. aprila do kraja avgusta 2013. godine, obrazovno-vaspitne ustanove sprovele anketu u kojoj su se roditelji učenika izjasnili o modelu nastave;
– da je pripremna nastava na bosanskom jeziku održana u obrazovno-vaspitnim ustanovama u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici u periodu od 21. februara do 7. juna 2013. godine;
– da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije donelo odgovarajuće dopune pravilnika za nastavu na bosanskom jeziku u srednjim stručnim školama. Odobren je uvoz udžbenika iz Bosne i Hercegovina za srednje stručne škole i to: „Naš jezik” – gramatika bosanskog jezika, Latinski jezik, Hemija za prvi razred gimnazije, Hemija za stručne škole, Čitanka za prvi razred srednjih stručnih škola;
– da se u T. š. u P. upisalo šest učenika koji su se opredelili za nastavu na bosanskom jeziku, da odeljenje za nastavu na bosanskom jeziku nije formirano i da svi slušaju nastavu na srpskom jeziku.

1.3. U prilogu pritužbe dostavljeni su sledeći dokazi: spisak obrazovno-vaspitnih ustanova protiv kojih je B. n. v. podnelo pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti; rezultati upisa u prvi razred srednje škole u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici i Prijepolju; obrazac za anketiranje roditelja o modelu nastave u obrazovno-vaspitnim ustanovama u Sandžaku u školskoj 2013/2014 godini.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije . T. š. u P. upućen je zahtev 27. marta 2014. godine da se u roku od 15 dana od dana prijema izjasni o osnovanosti i navodima iz pritužbe. Kako se T. š. u P. u ostavljenom roku nije izjasnila, a zahtev je uredno primila 28. marta 2014. godine, Poverenici za zaštitu ravnopravnosti bili su dostupni samo navodi iz pritužbe.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Nesporno je da u T. š. u P. u toku školske 2013/2014 godine nije organizovana nastava na bosanskom jeziku.

2.2. Uvidom u „Rezultate upisa u prvi razred srednje škole u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici i Prijepolju” utvrđeno je da se u T. š. u P. u prvi razred upisalo ukupno 105 učenika i učenica, a da se za nastavu na bosanskom jeziku izjasnilo šest učenika/ca.

2.3. Uvidom u obrazac za anketiranje roditelja o modelu nastave u obrazovno-vaspitnim ustanovama u Sandžaku u školskoj 2013/2014 godini utvrđeno je da je obrazac dvojezičan i namenjen roditeljima, da su predviđena mesta na kojim treba upisati podatke o mestu stanovanja, nazivu obrazovno-vaspitne ustanove, ime i prezime roditelja, broj lične karte i jedinstveni matični broj, adresa, zatim ime i prezime učenika i razred. Popunjavanjem obrasca roditelj se opredeljuje za jednu od dve ponuđene opcije: da učenik/ca pohađa nastavu na bosanskom jeziku ili na srpskom jeziku.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenje i antidiskriminacione i druge domaće i međunarodne propise.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je međunarodnim i domaćim propisima određeno da je Republika Srbija u obavezi da pripadnicima nacionalnih manjina omogući obrazovanje i vaspitanje na svom jeziku ili dvojezičnu nastavu ili izučavanje jezika nacionalne manjine sa elementima nacionalne istorije i kulture.

3.4. Potvrđivanjem Okvirne konvencije Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina Republika Srbija se obavezala da stvara potrebne uslove kako bi pripadnici nacionalnih manjina očuvali i razvijali svoju kulturu i sačuvali neophodne elemente svog identiteta, naime, religiju, jezik, tradicije i kulturno nasleđe (čl. 5), kao i da preduzme mere u oblasti obrazovanja i istraživanja kako bi se negovala kultura, jezik i vera nacionalnih manjina i većine (čl. 12).

3.5. Ustav Republike Srbije zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Dalje, Ustav Republike Srbije garantuje pripadnicima nacionalnih manjina, pored ostalog i pravo na školovanje na svom jeziku u državnim ustanovama i ustanovama autonomnih pokrajina.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.

3.7. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zabranjena je diskriminacija, odnosno, aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu ili izdvajaju lica, odnosno grupe lica, po osnovu: rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske ili polne pripadnosti, fizičkih i psihičkih svojstava, smetnji u razvoju i invaliditeta, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja i podsticanje ili nesprečavanje takvih aktivnosti, kao i po drugim osnovima utvrđenim zakonom kojim se propisuje zabrana diskriminacije. Ovaj zakon propisuje da je diskriminacija lica ili grupe lica svako neposredno ili posredno, na otvoren ili prikriven način, isključivanje ili ograničavanje prava i sloboda, nejednako postupanje ili propuštanje činjenja, odnosno neopravdano pravljenje razlika povlađivanjem ili davanjem prvenstva, dok ne smatra diskriminacijom posebne mere koje su uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju.

3.8. Istim zakonom je propisano da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, da se za pripadnike nacionalne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na maternjem jeziku i izuzetno može da se ostvaruje i dvojezično ili na srpskom jeziku, u skladu sa posebnim zakonom . Odredbama člana 76. propisano je da se osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje, specijalističko i majstorsko obrazovanje i drugi oblici stručnog obrazovanja ostvaruju na osnovu školskog programa, koji se donosi na osnovu nastavnog plana i programa, odnosno programa određenih oblika stručnog obrazovanja, a da školski program, između ostalog, sadrži i jezik na kome se ostvaruje program, kao i da školski program donosi školski odbor, po pravilu, svake četvrte godine, u skladu sa nastavnim planom i programom.

3.9. Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju propisano je da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, a da se za pripadnike nacionalne manjine ostvaruje i na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično, ako se prilikom upisa u prvi razred za to opredeli najmanje 15 učenika. Dalje, propisano je da škola može da ostvaruje obrazovno-vaspitni rad na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično i za manje od 15 učenika upisanih u prvi razred, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja, koje daje saglasnost po pribavljenom mišljenju odgovarajućeg nacionalnog saveta nacionalne manjine. Takođe, kada se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, za učenike pripadnika nacionalne manjine organizuje se nastava jezika nacionalne manjine sa elementima nacionalne kulture.

3.10. Odredbama Zakona o o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina propisano je da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na vaspitanje i obrazovanje na svom jeziku u institucijama predškolskog, osnovnog i srednjeg vaspitanja i obrazovanja, da je država dužna da stvori uslove za organizovanje obrazovanja na jeziku nacionalne manjine, a da je, dok ih ne obezbedi, dužna da obezbedi dvojezičnu nastavu ili izučavanje jezika nacionalne manjine sa elementima nacionalne istorije i kulture pripadnika nacionalne manjine. Dalje je propisano da se za ostvarivanje ovog prava može propisati određeni minimalni broj učenika, s tim da taj broj može biti manji od minimalnog broja učenika koji je zakonom propisan za obezbeđenje odgovarajućih oblika nastave i obrazovanja.

Analiza navoda pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.11. Imajući u vidu predmet ove pritužbe, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je T. š. u P, time što nije organizovala nastavu na bosanskom jeziku, stavila učenike bošnjačke nacionalnosti u neravnopravan položaj u odnosu na učenike srpske nacionalnosti, koji nastavu pohađaju na maternjem jeziku.

3.12. Imajući u vidu da T. š. u P. nije dostavila traženo izjašnjenje na navode iz pritužbe, ostalo je nepoznato iz kojih razloga škola nije organizovala nastavu na bosanskom jeziku za učenike/ce koji su se izjasnili da žele nastavu na bosanskom jeziku.

3.13. Uvidom u pritužbu i priloge, utvrđeno je da se za nastavu na bosanskom jeziku opredelilo šest učenika/ca. Odredbama Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju određeno je da je minimalan broj učenika za ostvarivanje nastave na jeziku i pismu nacionalne manjine 15 učenika, a u slučaju da je zainteresovano manje učenika od propisanog broja, moguće je organizovati nastavu uz saglasnost ministarstva. Dakle, ako je broj zainteresovanih učenika manji od 15, škola ima mogućnost da proceni da li će u konkretnom slučaju tražiti saglasnost ministarstva. To će zavisiti, pre svega od broja zainteresovanih učenika, ali i od drugih uslova, kao što su materijalni, pedagoški i organizacioni. S obzirom da se prilikom upisa samo šest učenika/ca izjasnilo za nastavu na bosanskom jeziku, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je odluka škole da ne organizuje nastavu na bosanskom jeziku opravdana.

3.14. Propisivanje minimalnog broja učenika kao uslov za formiranje odeljenja i ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina da pohađaju nastavu na maternjem jeziku, uslovljen je potrebom da sistem obrazovanja i vaspitanja svojom organizacijom i sadržajem obezbeđuje efikasnost i ekonomičnost organizacije sistema radi postizanje što boljeg učinka. U konkretnom slučaju, T. š. u P je stručna škola sa više obrazovnih profila, tako da organizovanje odvojene nastave za šest ili manje učenika jednog obrazovnog profila, nesumnjivo predstavlja dodatne organizacione i materijalne troškove za obezbeđenje svih uslova potrebnih za odvijanje obrazovno-vaspitnog rada na bosanskom jeziku (posebna učionica, angažovanje dodatnog stručno kvalifikovanog nastavnog kadra, dodatna oprema i nastavna sredstva za ostvarivanje plana i programa obrazovanja i vaspitanja na bosanskom jeziku). Pri tome treba imati u vidu da obrazovno-vaspitni rad samo sa šest učenika, ne bi obezbedio ostvarivanje punog intelektualnog i socijalnog razvoja dece. U takvom slučaju, deca bi bila segregisana i izdvojena od svojih vršnjaka, a obrazovanje podrazumeva mnogo više od formalnog školovanja i obuhvata širok spektar životnih iskustava i proces učenja koji omogućava da deca kroz interakciju sa vršnjacima, individualno i kolektivno, razvijaju svoju ličnost, talente i sposobnosti. Imajući to u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da postoji objektivno i razumno opravdanje za neorganizovanje nastave na bosanskom jeziku za šestoro učenika.

3.15. Pravo pripadnika nacionalne manjina na obrazovanje na maternjem jeziku omogućava učenicima pripadnicima određene nacionalne manjine da se, pre svega, izraze na maternjem jeziku, da upoznaju nacionalnu istoriju i kulturnu baštinu na maternjem jeziku, ali i očuvanje nacionalnog identiteta manjine. Domaćim i međunarodnim propisima utvrđeno je da je pravo na obrazovanje na maternjem jeziku zasnovano na izboru predstavnika nacionalne manjine. Stoga, potrebno je pripadnicima nacionalne manjine omogućiti da odaberu da li žele da iskoriste to svoje pravo i škola je dužna da ispita zainteresovanost učenika i učenica da se organizuje nastava na bosanskom jeziku, a potom, ako su ispunjeni drugi propisani uslovi, i da organizuje nastavu na jeziku nacionalne manjine.

3.16. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je, i pored postojanja dobrog pravnog okvira i zakonom definisanih visokih standarda u zaštiti prava i sloboda pripadnika nacionalnih manjina, potrebno unaprediti položaj nacionalnih manjina, pogotovo postoji potreba za većom doslednošću u primeni i poštovanju postojećeg pravnog okvira. Naime, pravo pripadnika nacionalne manjine na obrazovanje, u sklopu sa drugim manjinskim pravima, pomaže očuvanju nacionalnog identiteta i sprečavanju asimilacije pripadnika nacionalne manjine. Istovremeno, proces obrazovanja i vaspitanja nosi potencijal jačanja međusobnog poštovanja i razumevanja različitih zajednica unutar jednog društva. Pravo očuvanja kolektivnog identiteta pomoću obrazovanja na jeziku manjine, mora da bude uravnoteženo sa potrebom integrisanja i učešća u široj državnoj zajednici. Cilj obrazovanja i vaspitanja jeste, pored sticanje kvalitetnih znanja i sposobnosti neophodnih za lično ostvarenje i aktivan rad i život u zajednici, poštovanje ravnopravnosti, unapređivanje tolerancije i uvažavanje različitosti.

3.17. Na kraju, potrebno je skrenuti pažnju da je prilikom ankete o modelu nastave u obrazovnim ustanovama potrebno zatražiti mišljenje deteta, tj. učenika i učenica škole. Naime, u anketnom obrascu „Obrazac za anketiranje roditelja o modelu nastave u obrazovno vaspitnim ustanovama u Sandžaku u školskoj 2013/2014″, mogućnost da se izjasne imaju samo roditelji, a deca nije pružena mogućnost da iskažu svoje mišljenje. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je međunarodnim i domaćim propisima utvrđeno pravo deteta da iskaže svoje mišljenje u stvarima koja se tiču deteta. U Opštem komentaru br. 12 Konvencije o pravima deteta, Komitet za prava deteta je preporučio državama ugovornicama da preduzmu radnje kako bi deci stvorile mogućnosti da izraze svoje mišljenje i da se ono pažljivo razmotri u svakom obrazovnom okruženju, uključujući i obrazovne programe, ali i izvan škole, na lokalnom i nacionalnom nivou o svim aspektima obrazovne politike, uključujući, između ostalog i školske programe, metode poučavanja i strukturu škola. Komitet ističe da se u odlukama o prelasku na sledeći nivo školovanja ili izboru predmeta mora obezbediti pravo dece da iskažu mišljenje. Zato su obrazovne ustanove, kao i nacionalni saveti u svom radu u oblasti obrazovanja i drugim oblastima koja se tiču dece, obavezni da poštuju pravo deteta da izrazi mišljenje i da ono bude pažljivo razmotreno.

3.18. Sagledavajući sve činjenice i okolnosti, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da T. š. u P, neorganiozovanjem nastave na bosanskom jeziku za šest učenika/ca prvog razreda, nije prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

4. MIŠLjENjE

Neorganizovanjem nastave na bosanskom jeziku u školskoj 2013/2014 godini za šest učenika/ca bošnjačke nacionalnosti, T. š. u P. nije prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
Protiv ovog mišljenja nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba Nacionalnog saveta nacionalne manjine protiv srednje stručne škole zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti u oblasti obrazovanja