дел. бр. 962 датум: 11. 7. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреде одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС”, бр. 22/09) поводом притужбе М. Ж. из Б, која је поднета у име и уз сагласност Н. С. из Б, против Управе градске општине Нови Београд, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Управа градске општине Нови Београд одбила је да Н. С, који није у могућности да пише, овери печат са његовим именом и презименом исписаним техничким словима уместо његовог својеручног потписа, чиме је извршила дискриминацију – повреду начела једнаких права и обавеза на основу његовог личног својства – инвалидитета, забрањену чл. 8. у вези са чл. 13, 15, и 26. Закона о забрани дискриминације.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. и чл. 39. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, даје Управи градске општине Нови Београд

ПРЕПОРУКУ

1. Управа градске општине Нови Београд предузеће све неопходне мере, у складу са својим овлашћењима, како би Н. С. и свим другим особама са инвалидитетом које, због немогућности да пишу, користе печат са именом и презименом исписаним техничким словима („факсимил”), омогућила несметано оверавање факсимила уместо својеручног потписа.

2. Управа градске општине Нови Београд, обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о мерама које ће спровести у циљу поступања по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема мишљења и препоруке.

О б р а з л о ж е њ е

М. Ж. из Б. поднела је притужбу Повереници за заштиту равноправности, у име и уз сагласност Н. С. из Београда, против Управе градске општине Нови Београд. У притужби је наведено да су 10. маја 2011. године, М. Ж. и Н. С. отишли у општину Нови Београд да овере потписе за заступање Центра за самосталан живот особа са инвалидитетом из Београда, пошто је претходно Н. С. изабран за председника овог удружења, а М. Ж. за секретарку. Даље је наведено да је Н. С. особа са инвалидитетом, да користи колица услед последица квадриплегије (одузетост и горњих и доњих екстремитета), као и да користи факсимил уместо потписа, јер не може да пише. Међутим, службеница Управе градске општине Нови Београд која је радила на пословима овере одбила је да прихвати факсимил уместо својеручног потписа, а уједно је упутила Н. С. да „посао обави” у суду. Накнадно је Н. С. успео да овери факсимил у Првом основном суду у Београду.

У притужби је указано и на чињеницу да се са сличним проблемом сусрећу особе које не виде и које такође користе факсимил, особе са церебралном парализом и мултиплом склерозом, које услед великих спазама или због оштећене нерватуре руку не могу да се потпишу, затим особе са тешким обликом артритиса, особе са ампутираним горњим екстремитетима и сл. Притужбом је тражено да Повереница за заштиту равноправности, у оквиру својих овлашћења, испита обавезу општина да прихвате факсимил као важећи потпис на документима.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење начелнице одељења за Општу управу градске општине Нови Београд, које је Н. М, председник општине Нови Београд доставио Повереници за заштиту равноправности. У изјашњењу је наведено следеће:

– да у погледу коришћења факсимила приликом овере потписа не постоји законска регулатива, као ни интерни акт Градске општине Нови Београд који регулише ту материју;
– да потписивање факсимилом не може да замени оригинални потпис у ситуацијама када је потпис битан елемент правног посла или појединачног акта;
– да је чл. 6. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа прописан начин овере потписа слепих лица помоћу отиска прста, а у чл. 9. овера путем заступника, односно, овлашћеног лица;
– да се услед недостатка законске регулативе, применом аналогије у тумачењу правних норми, начини овере прописани законом примењују и на особе са различитим врстама инвалидитета;
– да када у случајевима овере потписа не постоји законска регулатива, странке се упућују на суд, јер је овера потписа, рукописа и преписа у надлежности суда, а општинска управа их обавља као поверене послове, изузимајући оне послове овере који су у искључивој надлежности суда.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби и изјашњењу, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

У току поступка утврђено је да Н. С. није омогућено да 10. маја 2011. године, овери свој потпис у Градској општини Нови Београд јер за потписивање користи печат са именом и презименом исписаним техничким словима (у даљем тексту: факсимил), будући да не може да се својеручно потпише. Такође је утврђено да је у Првом основном суду у Београду, истог дана, Н. С. оверен факсимил.

На основу изјашњења Градске општине Нови Београд, утврђено је да не постоји интерни акт/упутство са прописаним начином поступања у оваквим случајевима, као и да је устаљена пракса да се не дозвољава коришћење факсимила уместо својеручног потписа ни у ситуацијама када особа са инвалидитетом не може да се потпише.

Повереница најпре констатује да је Република Србија 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом , чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства . Ратификацијом ове Конвенције, Србија се обавезала да обезбеди и унапреди пуно остваривање свих људских права и основних слобода особа са инвалидитетом, као и да предузме све одговарајуће мере, укључујући и законодавство, у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом .

Устав Републике Србије прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета .

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом чл. 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да до повреде начела једнакости долази ако се лицу или групи лица, због његовог, односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Одредбом чл. 15. Закона о забрани дискриминације утврђено је да свако има право на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти, док је чл. 26. Закона о забрани дискриминације прописано да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Даље, Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописана је забрана повреде начела једнаких права и обавеза, до које долази уколико се дискриминисаном искључиво или углавном, због његовог инвалидитета, неоправдано ускраћују права и слободе, односно намећу обавезе, које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, односно, ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује . Такође, дискриминaциja oсoбa сa инвaлидитeтoм oд oргaнa jaвнe влaсти oбухвaтa, између осталог, вођење поступка за остваривања права особа са инвалидитетом на начин који фактички онемогућава или знатно отежава остварење права .

Приликом заузимања става у овом предмету, Повереница за заштиту равноправности ценила је наводе из изјашњења да у погледу коришћења факсимила приликом овере потписа не постоји законска регулатива, као ни интерни акт Градске општине Нови Београд, који регулише ту материју.

Да би се испитало да ли је поступањем Управе градске општине Нови Београд повређено начело једнаких права и обавеза, потребно је размотрити да ли постоји објективно и разумно оправдање да се особама са инвалидитетом које не могу да се потпишу без употребе факсимила, ускрати право на оверу отиска факсимила уместо потписа, односно:

– да ли су циљ или последица предузете мере оправдани,
– да ли постоји сразмера између предузете мере и циља који се том мером остварује.

Наводи Управе градске општине Нови Београд да је одбијање овере факсимила Н. С. узроковано непостојањем изричите законске регулативе и интерних прописа који уређују ову област, нису оправдани. Наиме, неспорно је да прописима није изричито регулисана могућност и начин овере факсимила лицима која нису у стању да се потпишу. Евидентно је, међутим, да законске норме, ако се циљно тумаче, пружају могућност овере потписа који има алтернативни облик, укључујући и факсимил. Наиме, Законом о оверавању потписа, рукописа и преписа регулисан је начин оверавања потписа, при чему су, сагласно одредбама чл. 4. овог закона, за доказивање аутентичности потписа прописана два равноправна метода: а) могућност да особа која потписује, својеручно потпише изјаву пред службеним лицем, или б) могућност да призна, као свој, потпис који се већ налази на исправи. Полазећи од чињенице да се суштина оверавања потписа огледа у потврђивању његове аутентичности (чл. 1. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа), те да закон омогућава да се аутентичност потписа докаже признањем, као свог, потписа који се већ налази на исправи, Повереница стоји на становишту да се лична изјава странке дата пред службеним лицем којом странка признаје као свој отисак факсимила који се већ налази на исправи, по правном дејству, може изједначити са изјавом којом странка признаје као свој својеручни потпис који се већ налази на исправи. Очигледно је на таквом тумачењу заснован и став службеника Првог основног суда у Београду, пред којим је Н. С, истог дана, оверио факсимил.

Повереница указује и на чињеницу да је поступак овере потписа, рукописа и преписа пред надлежним органом детаљно регулисан Упутством о облику и начину оверавања потписа, рукописа и преписа . Наиме, овим упутством прописана је могућност пружања услуга овере особама са инвалидитетом које нису у стању да се потпишу. Службено лице које спроводи поступак овере дужно је да податке који су од значаја за оверавање унесе у уписник за оверавање , односно, у колоне које су део овог уписника . Тачком 6. Упутства о облику и начину оверавања потписа, рукописа и преписа прописана је обавеза и начин уношења забелешке службеног лица, уколико се „уместо потписа или рукописа оверава изјава лица које нема обе руке, које не зна читати или које је слепо, у колону 7 ставља се једна од забелешки: нема обе руке (…).” Такође, у колону 7 уписују се и друге околности везане за оверу које треба истаћи ради даљег разрешења, што оставља простора службеном лицу да унесе забелешке које се односе на инвалидитет особе којој пружа услугу, као и специфичност пружене услуге (нпр. „не може да користи руке, оверен факсимил” и сл.).

У односу на наводе из изјашњења да потписивање факсимилом не може да замени оригинални потпис у ситуацијама када је потпис битан елемент правног посла или појединачног акта, Повереница за заштиту равноправности истиче да ниједном одредбом Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа није установљено правило на које се Управа градске општине Нови Београд позива. Напротив, циљно тумачење релевантних прописа из ове области, као што је већ речено, омогућава „признање” потписа као свог, што подразумева и „признање” отиска факсимила као свог потписа, у ситуацији када особа, због свог инвалидитета, није у стању да се својеручно потпише.

Такође, у изјашњењу је наведено да се у случајевима овере за које не постоји законска регулатива странке упућују да оверу изврше у суду, јер су ти послови у судској надлежности, а општинска управа их обавља као поверене послове. С тим у вези, Повереница констатује да то што орган управе врши послове овере као поверене послове, не значи да тиме може правдати поступање које је супротно антидискриминационим прописима Републике Србије.

Да би се испитало да ли је поступањем Управе градске општине Нови Београд повређено начело једнаких права и обавеза, потребно је размотрити шта је циљ оверавања потписа. Сагласно чл. 1. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, оверавањем потписа потврђује се аутентичност потписа. То значи да ће особа која оверава потпис потписати исправу пред службеним лицем које потпис оверава или ће признати као свој потпис који се већ налази на исправи, а службено лице ће утврдити идентитет особе чији се потпис оверава. Повезивањем идентитета одређене особе са одређеним потписом, у складу са одредбама о оверавању потписа, потврђује се аутентичност потписа. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се аутентичност отиска факсимила може потврдити тако што ће особа признати као свој отисак факсимила који се већ налази на исправи, а службено лице утврдити идентитет особе која је такву изјаву дала.

Треба имати у виду чињеницу да одбијање оверавања факсимила Н. С, као и другим особама са инвалидитетом које не могу да пишу, доводи до неоправданих последица за особе које немају други начин да се потпишу осим употребом факсимила. Оваква пракса у потпуности онемогућава особе са инвалидитетом које не могу да се потпишу, да остваре сва она права која су условљена овером потписа. Имајући то у виду, евидентно је да не постоји сразмера између циља и последица, односно, да су штетне последица које изазива одбијање оверавања отиска факсимила као потписа особа које на могу да се потпишу, несразмерно велике.

С обзиром да ниједним законом није забрањена употреба и овера факсимила, а имајући у виду цитиране одредбе прописа којима је регулисана овера потписа, Повереница за заштиту равноправности указује да је неопходно омогућити особама са инвалидитетом које не могу да се потпишу, да овере отисак факсимила као свој потпис пред надлежним органом.

Што се тиче евентуалне сумње у аутентичност факсимила, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се може применити аналогија. Наиме, службено лице које ради на пословима овере потпуно и несумњиво утврђује аутентичност својеручног потписа једноставним признањем подносиоца пријаве да је потпис на исправи његов, имајући у виду чл. 4. ст. 1. т. 2. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа. Због тога нема разумног оправдања да то исто не учини и када је у питању отисак факсимила, који особа признаје као свој. Службено лице које спроводи поступак овере, уз одговарајућу забелешку о специфичности овакве овере, тиме у потпуности извршава поверени задатак, с обзиром да закон у целости изједначава својеручни потпис и признање потписа. Такође, треба имати у виду да се идентитет особе која признаје отисак свог факсимила, односно потписа, утврђује на исти начин као и особе која ставља својеручни потпис или рукознак, што онемогућава злоупотребе и у сваком смислу изједначава особе које се потписују факсимилом у правима и обавезама, са особама које потписивање врше својеручно.

У том смислу, одбијање Управе градске општине Нови Београд да овери факсимил уместо својеручног потписа, доводи до неједнаког третмана особа са инвалидитетом које не могу да се својеручно потпишу, у односу на особе које су у стању да на исправу ставе својеручни потпис. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности сматра да је одбијањем овере факсимила повређено начело једнаких права и обавеза, као и да је Управа градске општине Нови Београд у обавези да омогући несметано оверавање факсимила лицима која не могу да се својеручно потпишу.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. т. 9. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење и упутила препоруку Управи градске општине Нови Београд ради предузимања одговарајућих радњи у циљу отклањања последица дискриминаторског поступања.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, ако Управа градске општине Нови Београд не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница ће о томе обавестити јавност преко средства јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Pritužba M. Ž. protiv GO Novi Beograd zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u postupku pred organima javne vlasti