br. 07-00-275/2015-02   datum: 11.9.2015.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe Lj. R. iz B, protiv RTB B. d.o.o. iz B. U pritužbi je navedeno da je odredbama člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B. propisano da je poslodavac dužan da nagradi zaposlene koji su na radu kod poslodavca proveli 10, 20, 30, 35 (žene) i 40 (muškarci) godina, uključujući i beneficirani radni staž, čime su diskriminisani muškarci koji ne mogu dobiti jubilarnu nagradu za 35 godina staža. U izjašnjenju RTB B. navedeno je da je odredba kolektivnog ugovora u skladu sa zakonskim rešenjem o uslovima za odlazak u penziju, da „muškarci odlaze u penziju sa 40 godina, a žene sa 35 godina” i da je želja poslodavca da zaposleni prilikom odlaska u penziju dobiju, pored otpremnine i jubilarnu nagradu. U toku postupka utvrđeno je da su zakonski uslovi za sticanje prava na starosnu penziju isti za muškarce i za žene, prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno da osiguranik/ca stiče pravo na starosnu penziju kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja i kad navrši 45 godina staža osiguranja. S obzirom da kolektivni ugovor propisuje da je jedini uslov za sticanje prava na jubilarnu nagradu određen broj godina staža kod poslodavca, Poverenica je mišljenja da ne postoje opravdani i razumni razlozi za propisivanje drugačijih uslova za sticanje prava na jubilarnu nagradu za muškarce u odnosu na žene, niti postoji srazmera između mere koja je preduzeta i cilja koji se želi ostvariti. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da su odredbama člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B. d.o.o. kojim je propisano da je poslodavac dužan da nagradi zaposlene koji su na radu kod poslodavca proveli 10, 20, 30, 35 (žene) i 40 (muškarci) godina, uključujući i beneficirani radni staž, prekršene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je RTB B. d.o.o. preporučeno da preduzme sve neophodne radnje i mere, u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima, kako bi uskladio odredbe Kolektivnog ugovora sa antidiskriminacionim propisima, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, ne krši antidiskriminacione propise.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratio Lj. R. iz B, koju je podneo protiv R. t. b. B. d.o.o. B. (u daljem tekstu: RTB B.) zbog diskriminacije na osnovu pola.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, naveo:

– da je odredbama člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B. propisano da je poslodavac dužan da nagradi zaposlene koji su na radu kod poslodavca proveli 10, 20, 30, 35 (žene) i 40 (muškarci) godina, uključujući i beneficirani radni staž;

– da smatra da je ovo diskriminacija na osnovu pola, jer muškarci ne mogu ostvariti pravo na jubilarnu nagradu sa 35 godina radnog staža kod poslodavca.

1.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje RTB B.

1.4. U izjašnjenju Z. I, direktora za pravne, kadrovske i opšte poslove, između ostalog, navedeno je:

– da je u RTB B. u primeni Kolektivni ugovor koji u članu 92. propisuje, između ostalog, da poslodavac isplaćuje jubilarnu nagradu zaposlenim ženama za 35 godina neprekidnog rada i zaposlenim muškarcima za 40 godina neprekidnog rad;

– da nije reč ni o kakvoj diskriminaciji, već želji da zaposleni prilikom odlaska u penziju dobiju pored otpremnine i jubilarnu nagradu;

– da je razlika u godinama staža potrebnim za isplatu jubilarnih nagrada i normalna i logična, ali i u skladu sa zakonom, jer muškarci i žene ne idu sa istim godinama radnog staža u penziju;

– da „muškarci odlaze u penziju sa 40 godina, a žene sa 35 godina” i da je takva definicija sadržana u kolektivnom ugovoru i prati zakonsko rešenje o uslovima za odlazak u penziju;

– da pravo na jubilarnu nagradu nije obavezno, kao i da se ovakvo rešenje u kolektivnom ugovoru primenjuje dugi niz godina.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Odredbama člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B, koji je potpisan 13. februara 2015. godine, propisano je da je poslodavac dužan da nagradi zaposlene koji su na radu kod poslodavca proveli 10, 20, 30, 35 (žene) i 40 (muškarci) godina, uključujući i beneficirani radni staž.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu cenila je navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti i drugim licima preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Uredbom o ratifikaciji konvencije Međunarodne organizacije rada (MOR) br. 111 o diskriminaciji (zaposlenje i zanimanje), propisano je da diskriminacija predstavlja svako pravljenje razlike, isključivanje ili davanje prvenstva koje ima za posledicu ukidanje ili narušavanje jednakosti mogućnosti ili tretmana u zaposlenju ili zanimanju koje utvrdi zainteresovana članica nakon savetovanja sa reprezentativnim organizacijama poslodavaca i radnika, ukoliko postoje, i drugih odgovarajućih tela.

3.4. Ustav Republike Srbije  u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u čl. 2. st. 1. t. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledice preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije definisani su posebni slučajevi diskriminacije. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantna je odredba člana 16. kojom je propisana zabrana diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje, na stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz st. 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu. Dalje, odredbama člana 20. propisano je da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Istim članom je zabranjeno uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola.

3.6. Odredbom člana 4. Zakona o ravnopravnosti polova propisano je da je diskriminacija na osnovu pola svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) koje ima za cilj ili posledicu da licu ili grupi oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj, porodičnoj i drugoj oblasti. Dalje je propisano da se pod neopravdanim razlikovanjem, isključivanjem, ograničavanjem i postupanjem ili drugim preduzetim merama, u smislu ovog zakona, naročito smatra ako preduzeta mera nije opravdana zakonom ili legitimnim ciljem i ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se preduzetim merama ostvaruju.

3.7. Zakon o radu takođe zabranjuje diskriminaciju, odnosno, svaki oblik diskriminacije lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksuano opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovno stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Odredbama člana 20. diskriminacija je zabranjena, između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa. Takođe, Zakon o radu propisuje i da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu mogu utvrditi pravo na jubilarnu nagradu, solidarnu pomoć i druga primanja. Dalje, odredbama člana 240. zakona propisano je da se kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom i drugim propisima, utvrđuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak izmene i dopune kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlene i poslodavca, a odredbama člana 248. propisano je da kolektivni ugovor kod poslodavca zaključuju poslodavac i reprezentativni sindikat kod poslodavca. U ime poslodavca kolektivni ugovor potpisuje lice ovlašćeno za zastupanje poslodavca.

3.8. Odredbama člana 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju: 1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja; 2) kad navrši 45 godina staža osiguranja. Odredbama člana 19a propisani su uslovi pod kojima osiguranica koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja, stiče pravo na starosnu penziju pre navršenih 65 godina života i to kada navrši: u 2015. godini 60 godina i šest meseci života; u 2016. godini 61 godinu života; u 2017. godini 61 godinu i šest meseci života; u 2018. godini 62 godine života; u 2019. godini 62 godine i šest meseci života; u 2020. godini 63 godine života; u 2021. godini 63 godine i dva meseca života; u 2022. godini 63 godine i četiri meseca života; u 2023. godini 63 godine i šest meseci života; u 2024. godini 63 godine i osam meseci života; u 2025. godini 63 godine i deset meseci života; u 2026. godini 64 godine života; u 2027. godini 64 godine i dva meseca života; u 2028. godini 64 godine i četiri meseca života; u 2029. godini 64 godine i šest meseci života; u 2030. godini 64 godine i osam meseci života; u 2031. godini 64 godine i deset meseci života.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja s aspekta antidiskriminacionih propisa

3.9. Imajući u vidu predmet ove pritužbe, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je propisivanjem da zaposlene žene mogu dobiti jubilarnu nagradu za 35 godina radnog staža kod poslodavca, a zaposleni muškarci za 40 godina staža, izvršena diskriminacija muškaraca na osnovu pola.

3.10. Analiza odredaba člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B. pokazala je da su ovom odredbom, kojom je propisano da žene stiču pravo na jubilarnu nagradu za 35 godina staža kod poslodavca, a muškarci za 40, očigledno u nejednak položaj stavljeni muškarci koji sa 35 godina radnog staža kod poslodavca neće moći da ostvare pravo na jubilarnu nagradu, već će ovo pravo moći da ostvare pet godina kasnije. Da bi se utvrdilo da li je kolektivnim ugovorom povređeno načelo jednakih prava i obaveza, potrebno je razmotriti, saglasno čl. 8. Zakona o zabrani diskriminacije, da li postoji objektivno i razumno opravdanje da se za muškarce i žene propišu različiti uslovi za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu. Zbog toga je potrebno ispitati: 1) da li je cilj koji se postiže ovom merom dopušten i opravdan i 2) da li se cilj može postići propisanom merom, odnosno, da li postoji srazmera između preduzetih mera i ciljeva koji se tom merom ostvaruju.

3.11. U skladu sa odredbama Zakona o radu, poslodavac može opštim aktom utvrditi pravo na jubilarnu nagradu, solidarnu pomoć i druga primanja. U izjašnjenju RTB B. navedeno je da je odredba kolektivnog ugovora u skladu sa zakonskim rešenjem o uslovima za sticanje prava na starosnu penziju i da je želja poslodavca da zaposleni prilikom odlaska u penziju dobiju i jubilarnu nagradu, pored otpremnine. Sagledavajući navode iz izjašnjenja poslodavca, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je ovaj cilj dopušten i opravdan.

3.12. Imajući u vidu dopuštenost i opravdanost cilja, potrebno je ispitati da li se cilj može postići propisanom merom, odnosno, da li postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se tom merom ostvaruju. RTB B. naveo je u izjašnjenju da je razlika u godinama staža potrebnim za isplatu jubilarnih nagrada „u skladu sa zakonom, jer muškarci i žene ne idu sa istim godinama radnog staža u penziju”, odnosno da „muškarci odlaze u penziju sa 40 godina, a žene sa 35 godina” staža osiguranja. Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju: 1) kada navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, 2) kada navrši 45 godina staža osiguranja. Iz navedene odredbe jasno proizlazi da pravo na starosnu penziju stiču zaposleni muškarci i žene sa 45 godina staža osiguranja, bez obzira na starosno doba. Odredbama člana 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisani su posebni uslovi za sticanje prava na starosnu penziju za žene, kako bi se 2032. godine uslovi za sticanje prava na starosnu penziju izjednačili za žene i muškarce. Imajući sve ovo u vidu, može se konstatovati da nema srazmere između preduzete mere i cilja koji se želeo ostvariti, odnosno da se planirani cilj može ostvariti drugim merama kojima se ne narušava princip ravnopravnosti polova.

3.13. Prethodnim zakonskim rešenjima u našem pravnom sistemu, žene su sticale pravo na starosnu penziju ranije od muškaraca (muškarci kada navrše 40 godina staža osiguranja, a žene kada navrše 35 godina staža osiguranja, sa najmanje 53 godine života). Ovakvo rešenje bilo je posledica razumevanja dvostrukog, odnosno višestrukog opterećenja žene u društvu, kroz njenu reproduktivnu i produktivnu ulogu. Međutim, promene u društvu su dovele i do promena u zakonodavstvu, što je rezultiralo izjednačavanjem uslova za sticanje prava na starosnu penziju za žene i muškarce. Imajući u vidu odredbe člana 19a, izjednačavanje se vrši postepeno, tako što je su za svaku kalendarsku godinu do 2031. godine, propisane godine života žene koje su uslov za sticanje prava na starosnu penziju za osiguranice sa najmanje 15 godina radnog staža. Tako u 2015. godini pravo na starosnu penziju stiče žena koja navrši 60 godina i 6 meseci života i koja ima najmanje 15 godina staža, a u 2031. godini žena koja navrši 64 godine i deset meseci života i ima najmanje 15 godina staža, što znači da godine staža nisu relevantne. Poverenica ukazuje da primenom ovih odredaba zaposlene žene ne stiču pravo na starosnu penziju isključivo ostvarivanjem 35 godina radnog staža, kako je navedeno u izjašnjenju poslodavca. Naime, moguće je da zaposlena koja je napunila godine života koje su uslov za sticanje prava na starosnu penziju, ima ostvarenih više ili manje od 35 godina radnog staža kod poslodavca. Pored toga, opšti uslov za sticanje starosne penzije sa navršenih 45 godina staža odnosi se i na muškarce i na žene. S obzirom da je kolektivnim ugovorom propisno da je dužina radnog staža kod poslodavca jedini kriterijum za sticanje prava na jubilarnu nagradu, ne postoji opravdan razlog da se propišu različiti uslovi za sticanje prava na jubilarnu nagradu za muškarace i žene.

3.14. Kolektivnim ugovorom RTB B. propisano je da i žene i muškarci ostvaruju pravo na jubilarnu nagradu pod jednakim uslovima za prve tri jubilarne nagrade (za 10, 20 i 30 godina staža osiguranja kod poslodavca). Kod sledeće (četvrte) jubilarne nagrade muškarci su postavljeni u nepovoljniji položaj jer je ženama omogućeno da ostvare pravo na jubilarnu nagradu za 35 godina staža osiguranja, dok muškarci sa 35 godina staža to pravo ne ostvaruju. Uslovi za ostvarivanje ove (četvrte) jubilarne nagrade su razdvojeni za muškarce i žene, pa je ženama omogućeno da ranije steknu pravo na jubilarnu nagradu i time su privilegovane u odnosu na muškarce. Muškarcima je potrebno pet godina više staža osiguranja za ostvarivanje prava na ovu jubilarnu nagradu nego ženama. Broj jubilarnih nagrada na koje zaposleni može ostvariti pravo kod poslodavca je isti i za muškarce i za žene (četiri), međutim uslovi za njihovo ostvarivanje nisu isti jer muškarcima nije omogućeno da ostvare pravo na jubilarnu nagradu sa 35 godina staža. Od njih se neopravdano traži duži radni staž, čime je narušen princip ravnopravnosti polova.

3.15. U izjašnjenju na navode iz pritužbe istaknuto je da poslodavac želi da omogući da zaposleni prilikom odlaska u penziju dobiju i jubilarnu nagradu, pored otpremnine. Zakonom je propisano da žene i muškarci stiču pravo na penziju po istim uslovima, sa 45 godina staža osiguranja ili sa 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, odnosno, žena stiče pravo na starasnu penziju kada napuni propisane godine života u određenoj kalendraskoj godini i ima najmanje 15 godina radnog staža. Želja poslodavca da zaposleni u isto vreme prime i jubilarnu nagradu i otpremninu zbog odlaska u penziju može se ostvariti drugim merama, kao na primer odredbom koja bi propisivala da pravo na jubilarnu nagradu imaju svi zaposleni za 10, 20, 30 i 40 godina radnog staža kod poslodavca, kao i svi oni koji odlaze u penziju, nezavisno od staža osiguranja kod poslodavca. Pored toga, osporenom odredbom kolektivnog ugovora ženama nije data mogućnost da ostvare pravo na jubilarnu nagradu za 40 godina staža osiguranja, kao muškarcima, iako im je zakonom omogućeno da u starosnu penziju odu sa 45 godina staža.

3.16. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da za pravljenje razlike između muškaraca i žena u čl. 92. Kolektivnog ugovora, nema objektivnog i razumnog opravdanja. S obzirom da je cilj propisane mere da se omogući da zaposleni prilikom odlaska u penziju dobiju i jubilarnu nagradu, pored otpremnine, može se konstatovati da je u pitanju zakoniti cilj. Međutim, propisana mera da žene ostvaruju pravo na (četvrtu) jubilarnu nagradu za 35 godina staža osiguranja kod poslodavca, a muškarci za istu nagradu sa 40 godina staža osiguranja, dovodi muškarce u nepovoljniji položaj u odnosu na žene zaposlene kod istog poslodavca, što evidentno pokazuje da nema srazmere između preduzete mere i cilja koji se želeo ostvariti, odnosno da se planirani cilj može ostvariti drugim merama kojima se ne narušava princip ravnopravnosti polova.

3.17. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da u skladu sa odredbama Zakona o radu, kolektivni ugovor zaključuju poslodavac i reprezentativni sindikat(i) kod poslodavca nakon sprovedenih pregovora i da jednaku odgovornost za sadržina ugovora snose obe ugovorne strane. Zbog toga Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da uprkos činjenici da je pritužba podneta samo protiv poslodavca RTB B., odgovornost za diskriminatornu sadržinu kolektivnog ugovora ne može se staviti na teret samo poslodavcu.

4. MIŠLjENjE

Odredbama člana 92. Kolektivnog ugovora RTB B. d.o.o. kojim je propisano da je poslodavac dužan da nagradi zaposlene koji su na radu kod poslodavca proveli 10, 20, 30, 35 (žene) i 40 (muškarci) godina, uključujući i beneficirani radni staž, prekršene su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje RTB B. d.o.o. da:

5.1. Preduzme sve neophodne radnje i mere, u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima, kako bi uskladio odredbe Kolektivnog ugovora sa antidiskriminacionim propisima.

5.2. Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, ne krši antidiskriminacione propise.

Potrebno je da RTB B. d.o.o. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko RTB B. d.o.o. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Pritužba Lj. R. protiv RTB B. doo zbog diskriminacije na osnovu pola u oblasti zapošljavanja i rada