del. br. 571/2011 datum: 13. 5. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (član 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe Lj. N. iz B. P., Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

D. n. s. nije zaključilo ugovor o sporazumnom raskidu radnog odnosa sa zaposlenom Lj. N. iz B. P. Ovakvim postupanjem poslodavca nije izvršen akt diskriminacije prema Lj. N.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenici za zaštitu ravnopravnosti se pritužbom od 16. februara 2011. godine obratila Lj. N. iz B. P. i navela da je njen poslodavac, D. n. s., diskriminiše na osnovu ličnog svojstva – starosnog doba. Navela je da je 6. oktobra 2009. godine uputila zahtev poslodavcu i izrazila nameru da sporazumno raskine radni odnos, u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora. Odgovor na svoj zahtev nije dobila, iako se obratila i najvišem rukovodstvu firme. Smatra da je diskriminisana na osnovu starosnog doba, kao i da je izložena nejednakom tretmanu u odnosu na ostale zaposlene sa kojima je poslodavac zaključio ugovore o sporazumnom raskidu radnog odnosa. Nadalje, navodi da je odredba člana 128. stav 2. diskriminatorna, jer poslodavac nije objavio kriterijume koje će zaposlene smatrati „podobnim” za zaključenje ovakvih ugovora. Uz pritužbu je dostavljen i izvod iz Kolektivnog ugovora D. n. s. od septembra 2009. godine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je toku postupka pribavljeno izjašnjenje D. n. s. od 28. aprila 2011. godine, u kojem je navedeno sledeće:

– da nisu tačni navodi da je Lj. N. diskriminisana po bilo kom ličnom svojstvu,
– da je Kolektivnim ugovorom propisan način na koji se ovakav sporazum zaključuje između zaposlenog i poslodavca, a da je najvažnije u postupku da se poštuju principi dobrovoljnosti i uzajamne saglasnosti,
– da nije donet poseban akt kojim su propisani kriterijumi podobnosti zaposlenih za zaključivanje ovakvih sporazuma, ali da nije ni neophodno doneti takav akt jer se radi o diskrecionom pravu poslodavca, i da se do sporazuma dolazi u neposrednoj komunikaciji sa zaposlenima i njihovim pretpostavljenima,
– da je cilj firme bio da se ubrza i optimizira reorganizacija radne snage, a ujedno obezbedi nesmetano sprovođenje procesa i organizacije rada.

Uvidom u izvod Kolektivnog ugovora od septembra 2009. godine, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila odredba člana 128. glasi:

„Radni odnos zaposlenom može da prestane na osnovu sporazuma između poslodavca i zaposlenog. obe strane slobodno mogu da zaključe takav sporazum, koji će biti u pisanom obliku. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Bez povede principa dobrovoljnosti i uzajamne saglasnosti, poslodavac će – u nameri da ubrza i optimizira reorganizaciju radne snage – kontaktirati zaposlene koje smatra podobnim kandidatima za sporazumni raskid radnog odnosa, kako bi ocenio njihovu zainteresovanost za takvu transakciju […]”

Akt diskriminacije je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima .

Iz citirane odredbe Zakona o zabrani diskriminacije proizlazi da nije svako pravljenje razlike diskriminacija. Da bi jedan akt bio akt diskriminacije, potrebno je da pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje bude neopravdano.

U konkretnom slučaju, D. n. s. nije povredilo nijedno pravo podnositeljke pritužbe – jer ne postoji pravo na sporazumni raskid radnog odnosa, a takođe nije prekršilo ni odredbe Kolektivnog ugovora. Zaposleni koji žele da sporazumno raskinu radni odnos mogu da o tome obaveste poslodavca, kao što i poslodavac može da obavesti zaposlene koje želi i predloži sporazumni raskid radnog odnosa. Tek kada se obe strane saglase, ugovor među njima proizvodi pravno dejstvo. U ovom slučaju je ključno da je u pitanju princip dobrovoljnosti i saglasnosti volja dve strane, a ne ostvarivanje nekog pojedinačnog prava zaposlenih. Zbog toga, poslodavac nema obavezu da zaključi ugovor o sporazumnom raskidu radnog odnosa sa svakim zaposlenim koji izrazi želju da raskine radni odnos na ovaj način, i time ne vrši akt diskriminacije.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenje da u ovom slučaju nije izvršena diskriminacija.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba Lj. N. protiv D. n. s. zbog diskriminacije u vezi sa radom na osnovu starosnog doba