br. 07-00-361/2014-02 datum: 11. 12. 2014.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku po pritužbi Č. J. iz P, koju je podneo protiv privrednog društva „N.” a.d. N. S. U pritužbi je navedeno da mu je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje utvrđen status osobe sa invaliditetom. Premešten je na drugo radno mesto u Direkciju za digitalizaciju, gde mu je zarada manja od zarade koju je primao na mestu sa kojeg je raspoređen, a zaposleni kojima je utvrđena III kategorija invaliditeta, prilikom premeštaja u Direkciju za digitalizaciju zadržali su svoj raniji koeficijent, odnosno, ukupan iznos zarade koji su primali na mestima sa kojih su raspoređeni. Podnosilac pritužbe smatra da ga je ovakvim postupanjem poslodavac diskriminisao, jer se u oba slučaja radi o licima koja zbog promene u svom zdravstvenom stanju nisu u mogućnosti da obavljaju posao koji su obavljali pre nastupanja invaliditeta, kao i da je u oba slučaja invaliditet utvrđen rešenjima nadležnih organa prema propisima koji su važili u momentu utvrđivanja invaliditeta. U izjašnjenju je navedeno da rešenjem NSZ kojim se utvrđuje status osobe sa invaliditetom nije ustanovljena obaveza poslodavca da zadrži iznos zarade na istom nivou koji je imao pre donošenja rešenja NSZ, za razliku od lica kod kojih je invaliditet utvrđen rešenjem Fonda PIO, kojim se ustanovljava obaveza poslodavca u pogledu zadržavanja iznosa zarade. U postupku je utvrđeno da su osobe sa invaliditetom, prema ranije važećim propisima, zadržavale istu visinu zarade i nakon premeštaja na drugo radno mesto. Oni su svoja stečena prava zadržali i nakon promene propisa kojima je ta oblast regulisana. S druge strane, analiza ovog predmeta s aspekta antidiskriminacionih propisa pokazala je da u konkretnom slučaju nedostaje jedan od osnovnih elemenata diskriminacije – lično svojstvo, s obzirom da sam pojam diskriminacije podrazumeva nejednako postupanje zasnovano na stvarnom ili pretpostavljenom ličnom svojstvu. Očigledno je da nejednako postupanje, na koje podnosilac pritužbe ukazuje, nije zasnovano na njegovom ličnom svojstvu, već je posledica izmena zakonskih propisa. Zbog toga je Poverenica dala mišljenje da „N.” a.d. N.S. nije prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratio Č. J. iz P, pritužbom koju je podneo advokat Đ. P. protiv privrednog društva „N.” a.d. N. S.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

– da je prema Č. J. izvršen akt diskriminacije, jer su mu kao osobi kojoj je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje utvrđen status osobe sa invaliditetom, povređena prava garantovana Ustavom, antidiskriminacionim zakonima i internim aktima poslodavca;
– da je diskriminacija izvršena tako što je raspoređen na novo radno mesto sa nižim koeficijentom i iznosom zarade u odnosu na mesto sa kojeg je raspoređen, dok su ostali zaposleni koji imaju status osoba sa invaliditetom utvrđen rešenjem Fonda PIO, na osnovu propisa koji su se primenjivali do 10. aprila 2003. godine, zadržali koeficijent sa radnih mesta sa kojih su raspoređeni;
– da u „N.” a.d. N.S. postoje dve kategorije zaposlenih kojima su zagarantovana prava na osnovu utvrđenog invaliditeta: a) zaposleni koji, kao podnosilac pritužbe, imaju status osobe sa invaliditetom utvrđen rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i b) zaposleni kojima je status osobe sa invaliditetom utvrđen rešenjem Fonda PIO, prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju koji su se primenjivali do 10. aprila 2003. godine tzv. invalidi rada, odnosno, invalidi III kategorije;
– da su Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i Kolektivnim ugovorom, obe kategorije zaposlenih izjednačene u ostvarivanju prava na osnovu invaliditeta;
– da je Č. J. premešten na drugo radno mesto u Direkciju za digitalizaciju, sa ukupnim iznosom zarade koji je manji od zarade koju je primao na mestu sa kojeg je raspoređen, dok su zaposleni koji su „invalidi rada III kategorije”, prilikom premeštaja u Direkciju za digitalizaciju, zadržali svoj raniji koeficijent i ukupan iznos zarade koji su primali na mestima sa kojih su raspoređeni;
– da je ovakvim postupanjem poslodavac grubo diskriminisao podnosioca pritužbe, jer se u oba slučaja radi o licima koja zbog promene u svom zdravstvenom stanju N. u mogućnosti da obavljaju posao koji su obavljali pre promene zdravstvenog stanja, dok je u oba slučaja stanje evidentirano rešenjima nadležnih organa prema propisima koji su bili važeći u tom trenutku;
– da je „N.” a.d. N. S. neposredno diskriminisao Č. J. jer je nejednako postupao prema jednakima.

1.3. Uz pritužbu su dostavljeni sledeći prilozi: 1) ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu i aneks ugovora o radu br. NM-061100/HR-an/4409 od 5. maja 2014. godine za D. G, zaposlenog kojem je invaliditet utvrđen rešenjem Fonda PIO, 2) ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu i aneks ugovora o radu br. NM-061100/HR-an/4329 od 5. maja 2014. godine za Č. J, 3) glava VI Kolektivnog ugovora „N.” a.d. N. S. od 16. aprila 2014. godine.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje K. K, generalnog direktora „N.” a.d. N. S.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu, koje je dostavio N. S, direktor Centra za zajedničke HR servise privrednog društva „N.” a.d. N. S, između ostalog, navedeno je:

– da je pritužba preuranjena jer je prethodno pravno pitanje utvrđivanje da li se podnosilac pritužbe može smatrati osobom sa invaliditetom u smislu Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Naime, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, pokrenulo je postupak revizije rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje u novembru 2013. godine;
– da je osnovni razlog za pokretanje postupka revizije bila činjenica da su neki zaposleni, među kojima i podnosilac pritužbe, samoinicijativno, bez znanja poslodavca odlazili na medicinske preglede i tom prilikom nosili opise poslova po svom izboru. Ti opisi poslova su se, u najvećem broju slučajeva, odnosili na poslove koje su prethodnih godina obavljali, a ne u momentu podnošenja zahteva, i u većini slučajeva bili su u pitanju rizični i štetni poslovi;
– da je Nacionalna služba za zapošljavanje, na osnovu takvih opisa poslova koje poslodavac nije potpisao i overio, donosila rešenja kojima se utvrđuje I stepen teškoća i prepreka u radu;
– da je u pojedinim slučajevima, NSZ donela rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje postupka u predmetu procene radne sposobnosti, na osnovu izvršenog nadzora Ministarstva, koje je uočilo nepravilnosti u postupku procene radne sposobnosti;
– da je 17. aprila 2014. godine zaključen novi Kolektivni ugovor „N.” a.d. N. S, koji je stupio na snagu 30. aprila 2014. godine. U članu 42. ovog ugovora utvrđen je novi sistem zarada, koji se odnosi na sve zaposlene i kojim su korigovane zarade u novoj organizacionoj strukturi;
– da su na osnovu ovih izmena i promena Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova u Službi za digitalizaciju arhive, podnosiocu pritužbe ponuđeni izmenjeni uslovi rada, koji su se odnosili na sve zaposlene u tom organizacionom delu;
– da u ovom slučaju nije izvršen akt diskriminacije, jer su u pogledu statusa podnosioca pritužbe ispoštovani svi zakonski akti, kao i rešenje NSZ na koje se u pritužbi poziva;
– da rešenjem NSZ nije ustanovljena obaveza poslodavca da podnosiocu pritužbe, i drugim licima kojima je utvrđen invaliditet, održi iznos zarade na istom nivou koji je imao pre donošenja rešenja NSZ, za razliku od lica kod kojih je invaliditet utvrđen rešenjem Fonda PIO, kojim se ustanovljava obaveza poslodavca u pogledu održavanja iznosa zarade, te se ne može govoriti o postojanju diskriminacije;
– da iz svega navedenog jasno proizlazi da Č. J. nije diskriminisan i da ne postoji nejednako postupanje prema istoj kategoriji zaposlenih, već je raspoređen na odgovarajuće poslove pod istim uslovima kao i ostali zaposleni, u skladu sa zakonom i internim aktima.

1.6. Uz izjašnjenje je dostavljen dopis Sektora za zapošljavanje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 023-02-95/2013-24 od 29. septembra 2014. godine.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u aneks ugovora o radu br. NM-061100/HR-an/4329 od 5. maja 2014. godine, koji je sklopljen između „N.” a.d. N. S. i Č. J, utvrđeno je da se ugovor o radu menja tako da glasi: zaposleni će obavljati poslove referent u Službi za digitalizaciju, Odeljenje za digitalizaciju, Služba za digitalizaciju arhive, Direkcija za upravljanje dokumentima, Funkcija za organizaciona pitanja, dok je članom 3. aneksa određeno da se novčani iznos osnovne mesečne bruto zarade za puno radno vreme i standardni učinak se utvrđuje u fiksnom iznosu od 47.000,00 dinara.

2.2. Uvidom u aneks ugovora o radu br. NM-061100/HR-an/4409 od 5. maja 2014. godine, koji je sklopljen između „N.” a.d. N. S. i D. G, utvrđeno je da se ugovor o radu menja tako da glasi: zaposleni će obavljati poslove referent u Službi za digitalizaciju, Odeljenje za digitalizaciju, Služba za digitalizaciju arhive, Direkcija za upravljanje dokumentima, Funkcija za organizaciona pitanja, dok je članom 3. aneksa određeno da ostale odredbe ugovora o radu br. 71-286 od 29. juna 2006. godine sa pratećim aneksima ostaju na snazi.

2.3. Uvidom u dopis Sektora za zapošljavanje, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. br. 023-02-95/2013-24 od 29. septembra 2014. godine, koji je upućen privrednom društvu „N.” a.d. N. S. utvrđeno je da je izvršen nadzor nad radom Nacionalne službe za zapošljavanje, Centra za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, u vezi konačnih rešenja o proceni radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja osoba sa invaliditetom koje su zaposlene u „N.” a.d. N. S. Daljim uvidom, utvrđeno je da su uočeni nedostaci prilikom sprovođenja prvostepenog postupka u 50 predmeta i da je počelo ponavljanje tih postupaka koji će biti okončani do kraja godine.

2.4. Uvidom u čl. 36. st. 2. Kolektivnog ugovora „N.” a.d. N. S. br. NM-040700/-UD-OS/04809 od 16. aprila 2014. godine, utvrđeno je da zaposlenom kod koga se prilikom prethodnog i periodičnog pregleda utvrdi poremećaj zdravstvenog stanja, odnosno, nepodobnost za rad za obavljanje pojedinih poslova na radnom mestu, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje drugih odgovarajućih poslova koji odgovaraju njegovim zdravstvenim sposobnostima za vreme trajanja nesposobnosti za rad, odnosno zdravstvenog ograničenja. U stavu 3. propisano je da dok zaposleni iz navedenih razloga radi na drugim poslovima, pripada mu zarada kao na poslovima sa kojih je raspoređen, ako je to za njega povoljnije.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenje, priloge kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.4. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom čl. 16. st. 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Odredbama člana 26. st. 1. zabranjena je diskriminacija osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, dok je st. 2. određeno da se način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje posebnim zakonom.

3.5. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, a u čl. 21. propisana je zabrana diskriminacije zbog invaliditeta u zapošljavanju i ostvarivanju prava iz radnog odnosa.

3.6. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom u čl. 9. st. 1. propisuje da se zahtev za procenu radne sposobnosti podnosi organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, a odredbom stava 3. propisano je da rešenje o procenjenoj radnoj sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja donosi organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, kao povereni posao, na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja.

3.7. Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju u čl. 218. propisano je da korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona, ta prava koristili po propisima koji su bili na snazi do tog dana, a koja su utvrđena ovim zakonom, imaju ta prava i posle tog dana, u skladu sa propisima koji su važili do početka primene ovog zakona.

3.8. Zakonom o radu je propisano da je zaposlenom sa invaliditetom (invalid rada) poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.9. S obzirom da je u nadležnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da sprovodi postupak po pritužbama koje se odnose na akte diskriminacije, predmet analize u ovom postupku ograničen je na one delove pritužbe koji se odnose na povredu propisa o zabrani diskriminacije. Saglasno tome, u postupku su sagledavane samo one činjenice i dokazi koji su relevantni za ispitivanje povrede ovih propisa.

3.10. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je „N.” a.d. N. S. različito tretirao podnosioca pritužbe na osnovu činjenice da je osoba sa invaliditetom kojoj je taj status utvrđen rešenjem NSZ, u odnosu na zaposlene kojima je status osobe sa invaliditetom utvrđen rešenjem Fonda PIO i ukoliko je ispoljen nejednak tretman, da li je zasnovan na nekom ličnom svojstvu podnosioca pritužbe.

3.11. Uvidom u priložene dokaze, utvrđeno je da su prilikom premeštaja zaposlenih u Službu za digitalizaciju, zaposleni kojima je invaliditet utvrđen rešenjem Fonda PIO zadržali prethodni koeficijent, odnosno, da im je zarada ostala nepromenjena, dok je zaposlenima kojima je invaliditet utvrđen rešenjem NSZ, određen koeficijent koji je propisan za radno mesto u Službi za digitalizaciju, odnosno, niži koeficijent. Imajući u vidu da je nesporno da je prilikom premeštaja zaposlenih došlo do nejednakog postupanja između dve grupe zaposlenih osoba sa invaliditetom, potrebno je utvrditi da li je ovakvo pravljenje razlike opravdano.

3.12. Važećim Zakonom o radu propisano je da zaposlenom sa invaliditetom (invalid rada) poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti. Međutim, propisima kojima se uređuje procena radne sposobnosti i održavanje zaposlenja za osobe sa invaliditetom, nije propisana dužnost poslodavca da prilikom određivanja poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti zaposlenog, obezbedi istu visinu zarade koju je zaposleni imao na prethodnom radnom mestu. Prema ranije važećim propisima (Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996 ), prilikom premeštaja zaposlenog na odgovarajuće radno mesto prema preostaloj radnoj sposobnosti, postojala je obaveza poslodavca da prilikom isplata zarada, zaposlenima sa invaliditetom II ili III kategorije isplaćuje naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, pri čemu je Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje poslodavcu nadoknađivao taj iznos. Zaposleni kojima je invaliditet utvrđen prema propisima koji su važili do 2003. godine, zadržali su svoja stečena prava, odnosno, pravo na zaradu koju su imali na mestima sa kojih su premešteni zbog delimičnog gubitka radne sposobnosti. Obaveza da se zaposlenima sa invaliditetom isplaćuje naknada zarade prestala je da postoji stupanjem na snagu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine, a nije propisana ni Zakonom o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Zbog toga osobe sa invaliditetom, čiji je invaliditet utvrđen nakon stupanja na snagu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine, nemaju pravo na ovu naknadu.
Evidentno je, dakle, da su osobe sa invaliditetom, prema ranije važećim propisima, zadržavale istu visinu zarade i nakon premeštaja na drugo radno mesto, pri čemu je bilo propisano da poslodavac isplaćuje i naknadu razlike u visini zarade između dva radna mesta. Međutim, ova naknada nije padala na teret poslodavca, odnosno, bilo je propisano da ovu naknadu poslodavcu nadoknađuje Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Imajući u vidu da se zakon u međuvremenu promenio, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da N. a.d. N. S. ne bi mogao da od Fonda PIO nadoknadi razliku zarade za podnosioca pritužbe, ukoliko bi mu se uz zaradu isplaćivala i razlika do zarade koju je ostvarivao na prethodnom radnom mestu, što bi dovelo do povećanih troškova poslodavca.

S druge strane, analiza ovog predmeta s aspekta antidiskriminacionih propisa pokazuje da u konkretnom slučaju nedostaje jedan od osnovnih elemenata diskriminacije – lično svojstvo, s obzirom da sam pojam diskriminacije podrazumeva nejednako postupanje zasnovano na stvarnom ili pretpostavljenom ličnom svojstvu. Očigledno je da nejednako postupanje, na koje podnosilac pritužbe ukazuje, nije zasnovano na njegovom ličnom svojstvu, već je posledica izmena zakonskih propisa.

3.13. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je odredbama čl. 36. st. 2. Kolektivnog ugovora „N.” a.d. N.S. br. NM-040700/-UD-OS/04809 od 16. aprila 2014. godine, propisano da zaposlenom kod koga se prilikom prethodnog i periodičnog pregleda utvrdi poremećaj zdravstvenog stanja, odnosno, nepodobnost za rad za obavljanje pojedinih poslova na radnom mestu, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje drugih odgovarajućih poslova koji odgovaraju njegovim zdravstvenim sposobnostima za vreme trajanja nesposobnosti za rad, odnosno zdravstvenog ograničenja. Odredbama stava 3. istog člana propisano je da dok zaposleni iz navedenih razloga radi na drugim poslovima, pripada mu zarada kao na poslovima sa kojih je raspoređen, ako je to za njega povoljnije. S obzirom da u konkretnom slučaju nedostaje lično svojstvo, kao jedan od osnovnih elemenata diskriminacije, Poverenica nije ispitivala da li je poslodavac postupao u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora kojima su regulisana prava osoba kod kojih je prilikom prethodnog i periodičnog pregleda utvrđen poremećaj zdravstvenog stanja, odnosno, nepodobnost za rad za obavljanje pojedinih poslova na radnom mestu. Ukoliko podnosilac pritužbe smatra da poslodavac nije ispunio obaveze predviđene Kolektivnim ugovorom, za zaštitu i ostvarivanje svog prava može se obratiti nadležnom sudu.

3.14. Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da „N.” a.d. N.S. nije prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

4. MIŠLjENjE

Raspoređivanjem Č. J. na drugo radno mesto i određivanjem koeficijenta koje tom radnom mestu pripada, „N.” a.d. N. S. nije prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

Protiv ovog mišljenja nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba Č. J. protiv N. d.o.o. zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja