br. 07-00-401/2013-02 datum: 15. 10. 2013.
MIŠLjENjE
Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbi A. ž. c. iz B. koje su podnete protiv centara za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije. Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja. Pritužbe su podnete povodom odluka ovih centara za socijalni rad da na osnovu kriterijuma „socio-materijalna ugroženost”, izmeste određeni broj dece iz porodica porekla i obezbede im smeštaj u hraniteljskim porodicama. U toku postupka nije utvrđeno da je siromaštvo dece i njihovih porodica bio jedini kriterijum za izmeštanje ove dece iz porodica porekla i zasnivanja hraniteljstva, već su kod većine porodice, pored očiglednog siromaštva, postojali i drugi problemi koji su mogli doprineti odluci da se dete/deca smeste u hraniteljsku porodicu. Međutim, evidentno je da centri za socijalni rad u svojim izjašnjenjima nisu ponudili detaljno obrazloženje za svoje odluke o smeštaju dece u hraniteljske porodice, već su izneli samo svoje stručne kvalifikacije, tako da u pojedinim slučajevima nisu sasvim jasni kriterijumi za donošenje odluka da se „socio-materijalno ugrožena deca” smeste u hraniteljske porodice. U navodima iz izjašnjenja pojedinih centara uočeni su rodni stereotipi i predrasude u odnosu na žene, odnosno majke, prilikom zauzimanja stava o njihovim roditeljskim kompetencijama. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, na osnovu ovlašćenja da preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, dala je preporuku centrima za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije, Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja da prilikom donošenja odluke o izmeštanju deteta iz porodica porekla imovno stanje, odnosno, materijalna ugroženost porodice ni u kom slučaju ne bude jedini kriterijum za smeštaj dece u porodični smeštaj, te da svoje odluke i mišljenja o roditeljskim kompetencijama majki ne zasnivaju polazeći od stereotipnog „modela” ponašanja žena kao supruga i majki. Poverenica je preporučila centrima da u pogledu dece iz korisničke grupe „socio-materijalno ugroženo dete”, koja se još uvek nalaze u hraniteljskim porodicama preispitaju donete odluke o smeštaju ove dece i da za odluku o smeštaju svakog takvog deteta u hraniteljsku porodicu podnesu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti detaljno obrazloženje o razlozima na kojima je su ove odluke zasnovane, kao i detaljne podatke o merama podrške i pomoći koje su preduzeli pre donošenja odluke o smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu, na osnovu čega će Poverenica odlučiti ima li potrebe za preduzimanjem drugih zakonom propisanih mera u cilju sprečavanja diskriminacije.
1. TOK POSTUPKA
1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbama se obratila organizacija civilnog društva „A. ž. c.” iz B, povodom saznanja da su određeni centri za socijalni rad u Srbiji smeštali u hraniteljske porodice decu iz tzv. korisničke kategorije „dete socio-materijalno ugroženo”.
1.2. U pritužbama je, između ostalog, navedeno:
– da su podnositeljke pritužbe, razmatrajući Izveštaj o radu Centara za socijalni rad u Srbiji u 2011. godini, uočile da su neki od centara za socijalni rad tokom 2011. godine, smestili 444 dece u porodični smeštaj, odnosno, srodničku ili hraniteljsku porodicu na osnovu kriterijuma „socio-materijalna ugroženost”,
– da Zakon o socijalnoj zaštiti garantuje pravo detetu na podršku sistema socijalne zaštite u situaciji kada njegov roditelj nije u stanju da se o njemu stara bez podrške sistema ili ako potreba deteta za negom i materijalnom sigurnošću prevazilazi mogućnost porodice,
– da Zakon o socijalnoj zaštiti pravo deteta na podršku sistema socijalne zaštite ne uređuje tako da dete to pravo može da ostvari u okviru svoje biološke porodice, odnosno, ovo pravo je ograničeno na taj način što dete pravo na bolju podršku može da ostvari u porodičnom smeštaju (srodničkom ili hraniteljskom), te da ova činjenica predstavlja neposrednu i sistemsku diskriminaciju,
– da centri za socijalni rad vrše institucionalnu diskriminaciju dece iz kategorije „socio-materijalno ugroženo dete” i članova njihovih porodice, te da centri za socijalni rad ne koriste sve mogućnosti i resurse zajednice kako bi obezbedili podršku detetu u biološkoj porodici, već decu iz socio-materijalno ugroženih porodica izmeštaju u porodični smeštaj,
– da su deca iz korisničke grupe „socio-materijalno ugrožena deca” diskriminisana na osnovu imovnog i porodičnog statusa, a u pojedinim slučajevima i na osnovu zdravstvenog statusa, invaliditeta i rodnog statusa roditelja.
1.3. Uz pritužbe su dostavljeni dopisi koje su centri za socijalni rad uputili A. ž. c, kao odgovore na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja.
1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je jedinstven postupak, saglasno čl. 117. Zakona o opštem upravnom postupku, u vezi sa čl. 40. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti. U skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , u toku postupka su pribavljena izjašnjenja centara za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije, Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja.
1.5. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Bojnik, između ostalog, navedeno je:
– da termin „socio-materijalno ugrožena porodica” podrazumeva porodice koje ostvaruju prava iz oblasti socijalne zaštite, a da termin „deca iz socijalno-materijalno ugroženih porodica” označava poreklo dece, a ne razloge za njihovo izmeštanje iz bioloških i smeštaj u hraniteljske porodice;
– da je mali broj dece koju je Centar za socijalni rad Bojnik smestio u hraniteljske porodice, u odnosu na broj građana i građanki opštine Bojnik i ekonomsku situaciju u ovoj opštini;
– da ovaj CSR nastoji da pruži maksimalnu podršku biološkim porodicama, kako bi deca ostala da žive sa svojim roditeljima, te da se mera izdvajanja dece iz porodica i smeštaja u hraniteljsku porodicu koristi kao poslednja solucija i isključivo u cilju zaštite prava i interesa deteta;
– da je CSR Bojnik socijalno-materijalno ugroženim porodicama, u dužem vremenskom periodu, pružao materijalnu podršku, propisanu Zakonom o socijalnoj zaštiti, kao i pomoć u naturi, podršku i medijaciju radi ostvarivanja drugih prava, ali da lokalna samouprava nema mogućnosti za finansiranje i drugih vrsta pomoći, poput narodne kuhinje, subvencija i dr;
– da se prilikom donošenja odluke o izdvajanju deteta iz biloške porodice vrši postupak procene, koji podrazumeva procenu stanja i potreba dece, a posebno roditeljskih kapaciteta (pružanje osnovne nege, osiguranje bezbednosti, emocionalna toplina, vođstvo, granice i stabilnost odnosa);
– da u 2011. godini nije bilo realizovanih smeštaja dece iz kategorije „socijalno-materijalno ugrožena deca” u hraniteljske porodice, dok je u 2012. godini realizovan smeštaj sedmoro dece iz dve porodice;
– da se u prvom slučaju radi o petoro dece iz jedne porodice koja je korisnik prava na materijalno obezbeđenje porodice (MOP) od 2005. godine bez prekida, te da je ovoj porodici u više navrata dodeljivana jednokratna pomoć u novcu i naturi. Navedeno je da je CSR dobio informaciju da je stanje u porodici veoma loše, a izlaskom zaposlenih na teren utvrđeno je da je samohrani otac otišao u selo u potrazi za poslom, dok je o deci brinuo deda star 70 godina. Na terenu je uočeno da su dvoje dece trčali goli po dvorištu, dok je najmlađe, jednogodišnje dete, bilo u krevetu poluobučeno i prljavo. Takođe je navedeno da je prostorija u kojoj živi ova porodica bila u veoma lošem higijenskom stanju i nedovoljno opremljena. Otac je nakon nekoliko dana, u razgovoru sa zaposlenima CSR koji su ga upozorili da nedovoljno brine o deci, zatražio da organ starateljstva zbrine decu u neku od hraniteljskih porodica, jer nije „u stanju da im pruži adekvatnu negu”. Nakon izvršene procene, CSR je odlučio da decu smesti u hraniteljsku porodicu;
– da se u drugom slučaju radi o blizancima, koje je majka nakon rođenja napustila i da su zaposleni CSR procenili da majka nema kapacitet da prihvati novorođenu decu, sa čime se majka saglasila. Deca su smeštena u hraniteljsku porodicu, a u toku je i postupak njihovog usvojenja. Navedeno je da je majka blizanaca samohrana majka koja već brine o sedmoro dece, od 2005. godine je korisnica prava na MOP, prava na uvećanu novčanu socijalnu pomoć, te je ovoj porodici u više navrata dodeljivana jednokratna novčana pomoć i pomoć u naturi;
– da su svoj deci, koju je CSR Bojnik smestio u hraniteljske porodice, bila ugrožena prava propisana Konvencijom o pravima deteta.
1.6. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Arilje, između ostalog, navedeno je:
– da je CSR Arilje u toku 2011. godine, smestio dvoje dece iz jedne biološke porodice u hraniteljsku porodicu, odnosno, da su deca nakon prestanka zajednice života roditelja, živela sa majkom koja je nezaposlena i bez podrške i pomoći oca dece, koji nije davao doprinos njihovom izdržavanju. CSR Arilje obezbedio je ovoj porodici pravo na MOP, podršku kroz jednokratne novčane pomoći, podršku u saniranju partnerskih odnosa roditelja, kao i praćenje vršenja roditeljskog prava. Nakon kratkog reuspostavljanja zajednice života roditelja, majka je napustila decu i nije pokazivala spremnost da preuzme brigu o njima, te je ocu pružena podrška u vidu jednokratne novčane pomoći. Međutim, CSR je utvrdio da otac zanemaruje roditeljsko pravo tako što nije vodio računa da deca redovno pohađaju školu, nije brinuo o njihovoj higijeni, ishrani, zadovoljavanju zdravstvenih potreba i bezbednosti, naročito od trenutka kada je lišen slobode, a deca ostala bez roditeljskog staranja. Nakon sprovedene procene, CSR je odlučio da decu smesti u hraniteljsku porodicu kako bi im se obezbedilo pravo na nesmetan rast i razvoj. Nakon smeštaja dece u hraniteljsku porodicu nastavljen je rad sa roditeljima, koji su nastavili zajednicu života i obezbedili stabilno zaposlenje, te deca od sredine 2012. godine ponovo žive u biološkoj porodici;
– da prilikom obrade podataka za godišnji izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, odnosno, prilikom definisanja razloga za izmeštanje navedene dece, CSR je koristio kompjuterski program i tabele, te je tom prilikom izabran kriterijum „socio-materijalna ugroženost”, jer je prvi evidentiran, ali da su mogli biti izabrani i drugi kriterijumi, s obzirom da su u trenutku izmeštanja deca bila bez roditeljskog staranja.
1.6. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Ub navedeno je:
– da CSR u Ubu više nema dece iz kategorije „socijalno materijalno ugrožena deca” koja su u hraniteljskim porodicama, jer je dvoje dece vraćeno u biološku porodicu, a treće je u postupku povratka.
1.7. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Čačak, između ostalog, navedeno je:
– da CSR Čačak nije izvršio diskriminaciju dece koja su smeštena u hraniteljske porodice, jer se rukovodio principom da je „socio-materijalna ugroženost” samo jedan od kriterijuma za smeštaj dece, ali ne i jedini, odnosno, da CSR pre donošenja odluke o smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu, radi savetodavno sa biološkom porodicom, pruža materijalnu pomoć, prati vršenje roditeljskih dužnosti i po potrebi izriče mere korektivnog nadzora;
– da se dete smatra „socijalno-materijalno ugroženim” onda kada u biološkoj porodici, i pored pomoći porodici, u skladu sa materijalnim mogućnostima društva i lokalne zajednice, roditelji zanemare osnovne potrebe deteta, tako da dovedu u pitanje i njegov biološki opstanak;
– da ukoliko se iskoriste sve raspoložive mere a stanje ne popravi, odnosno, deca budu i dalje zanemarena i njihov razvoj je ugrožen u biloškoj porodici, deca se izmeštaju u hraniteljske porodice, što predstavlja privremeni vid porodično-pravne zaštite. Naime, CSR Čačak je naveo da se i nakon izmeštanja dece u hraniteljske porodice nastavlja rad sa biološkom porodicom i decom, kako bi se deca u dogledno vreme vratila u biološku porodicu;
– da su roditelji dece koja su smeštena u hraniteljske porodice korisnici novčane socijalne pomoći i drugih vrsta pomoći koje daje grad Čačak, kao što su: jednokratne vanredne novčane pomoći, prava na delimičnu naknadu komunalnih usluga, pravo na naknadu troškova školovanja dece, pomoć u naturi itd.
1.8. U izjašnjenju Centra za socijalni rad za opštine Žabalj i Titel “Solidarnost” Žabalj, između ostalog, navedeno je:
– da je tačno da je odeljenje ovog CSR u Titelu, tokom 2011. godine, zbrinulo porodičnim smeštajem dva deteta, ali da socio-materijalna ugroženost nije bila jedini razlog za njihovo izmeštanje iz biloških porodica;
– da majka prvog deteta, smeštenog u hraniteljsku porodicu, usled „mentalnog deficita” nije bila u stanju da prepozna potrebe tek rođenog deteta, te je pored loših stambenih uslova, majka zakazivala u više segmenata roditeljstva, odnosno, nije adekvatno hranila dete, održavala higijenu prostora i deteta, te je dete, zbog narušenog zdravstvenog stanja, bilo i hospitalizovano. Nakon stručne procene, CSR je procenio da je u interesu deteta da bude smešteno u hraniteljsku porodicu, sa čime su se roditelji saglasili. Tokom boravka deteta u hraniteljskoj porodici, roditelji su u samo dva navrata posetili dete i nisu iskoristili pomoć i podršku CSR za izradu lične dokumentacije. CSR je ovakvo ponašanje roditelja ocenio kao zanemarivanje roditeljskih dužnosti, te je pokrenut postupak lišenja roditeljskog prava;
– da se majka drugog deteta koje je smešteno u hraniteljsku porodicu, obratila CSR i istakla da ne poseduje roditeljske kapacitete za brigu o detetu, te da nema ništa protiv da dete bude dato na usvojenje. CSR je pokušao da majci pruži pomoć u ojačavanju njenih roditeljskih kompetencija, ali je ona zasnovala vanbračnu zajednicu, dobila dete i pravdala nemogućnost brige o prvom detetu strahom da bi na taj način narušila skladne odnose u novoj porodici. Takođe se saglasila da CSR pokrene postupak usvojenja njenog deteta;
– da razlozi za izmeštanje dece iz bioloških porodica i smeštanje u hraniteljske porodice predstavljaju skup različitih okolnosti, ali da u tabelama Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, nije bilo mogućnosti da se CSR opredeli za više razloga smeštaja dece, te da centri često, kada postoji i element socijalno-materijalne ugroženosti, obeleže ovaj kriterijum.
1.9. U izjašnjenju Centra za socijalni rad za opštine Bačka Topola i Mali Iđoš, između ostalog, navedeno je:
– da dopis koji je CSR uputio Autonomnom ženskom centru o deci na porodičnom smeštaju, iz kategorije „socio-materijalno ugroženo dete”, sadrži samo najosnovnije podatke o stanju u biološkoj porodici ove dece, te da CSR za opštine Bačka Topola i Mali Iđoš u ovom dopisu nije naveo informacije o roditeljskim kompetencijama, praćenju i podršci biološkim porodicama da poboljšaju uslove živote i roditeljske veštine;
– da deca iz socio-materijalno ugroženih porodica nisu izmeštana samo zato što žive u lošim materijalnim uslovima, već i zbog nedostatka potrebnog stepena odgovornosti roditelja da, uz podršku, poboljšaju uslove života i roditeljsku funkcionalnost, kako bi mogli da zadovolje osnovne i razvojne potrebe dece;
– da su sve porodice čija su deca smeštena u hraniteljske porodice bile aktivni korisnici prava iz socijalne zaštite, drugih prava u nadležnosti lokalne samouprave, jednokratne novčane pomoći, finansiranja školske užine, narodne kuhinje, ogreva, pomoći Crvenog krsta, kao i da im je pružena podrška za osnaživanje roditeljskih kompetencija;
– da se izmeštanje dece iz bioloških porodica koristi kao krajnja mera u slučaju kada, i pored materijalne i nematerijalne pomoći, deci bude ugroženo zadovoljavanje osnovnih potreba, te da su sva deca bila grubo zanemarena ili ostavljena;
– da se prilikom određivanja kategorije kojoj korisnik socijalne zaštite pripada, primenjivao pristup koji se bazirao na određivanju dominantne kategorije kojoj korisnik pripada, te da su deca svrstana u kategoriju „socio-materijalno ugrožena”, jer su njihovi roditelji korisnici socijalne pomoći.
1.10. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Bečej, između ostalog, navedeno je:
– da je CSR Bečej u izveštaju za 2011. godinu izneo podatke o sedmoro „socio-materijalno ugrožene” dece koja su smeštena u hraniteljske porodice;
– da je četvoro dece izmešteno iz biološke porodice jer ih je majka ostavila u CSR, pod izgovorom da ne može da im obezbedi osnovne uslove za život. Navedeno je da je majka od ranije poznata zaposlenima u CSR, odnosno, da je često dobijala materijalnu i savetodavnu pomoć, ali je nastavila da često menja mesto boravka, bila je nekritična u odnosu na svoje ponašanje prema najstarijoj kćerki, često je menjala partnere koji su bili fizički agresivni prema njoj, zanemarivala je egzistencijalne potrebe i zdravlje dece, te se nije pridržavala dogovora i saveta zaposlenih u CSR;
– da je CSR Bečej, prema roditeljima troje dece, koja su izmeštena iz biološke porodice, pokrenuo postupak za lišavanje roditeljskog prava, jer se otac dece nalazi na izdržavanju zatvorske kazne zbog silovanja maloletne devojčice, dok je majka u CSR izjavila da nema materijalne mogućnosti da brine o deci. CSR Bečej navodi da je majka dece primala socijalnu pomoć i dečiji dodatak, ali da je pored svih pokušaja zaposlenih u CSR da je osnaže u roditeljskoj ulozi, bila izričita u svom stavu da ne može i ne želi da brine o deci;
– da roditelji ovo sedmoro dece jesu iz kategorije socio-materijalno ugroženih porodica, ali da ovaj vid njihove ugroženosti nije bio razlog za smeštanje dece u hraniteljske porodice, već su zapravo roditelji, svojim osobinama i postupcima, doveli u pitanje život i zdravlje dece;
– da su se zaposleni u CSR, u trenutku smeštaja dece u hraniteljske porodice, rukovodili njihovim najboljim interesom, jer su u pitanju deca o kojima roditelji nisu želeli da brinu, već su obe majke dale saglasnost za zasnivanje hraniteljstva.
1.11. U izjašnjenju Centra za socijalni rad „Toplica” Prokuplje, između ostalog, navedeno je:
– da su razlozi za izmeštanje dece iz bioloških porodica i njihov smeštaj u hraniteljske porodice mnogobrojni;
– da CSR pokušava da pružanjem psihosocijalne i materijalne podrške ojača kapacitet roditelja, pa tek ukoliko preduzete mere i aktivnosti ne daju pozitivne rezultate, CSR pristupa pružanju usluga porodičnog smeštaja;
– da sva deca koju je CSR iz Prokuplja smestio u hraniteljske porodice, a koja su u izveštaju kategorizovana kao „socio-materijalno ugrožena deca”, nisu izmeštena samo zbog ovog kriterijuma, jer siromaštvo porodice ne može da bude jedini kriterijum za izmeštanje dece iz njihovih bioloških porodica;
– da su deca izmeštana iz porodica u kojima nisu imala elementarne uslove za život, roditelji nisu adekvatno brinuli o njima i nesavesno su vršili roditeljske dužnosti;
– da su se popunjavajući aplikaciju za Repubički zavod za socijalno osiguranje, odlučili za opciju „dete socio-materijalno ugroženo” iako su kod ove dece postojali i drugi elementi, odnosno, razlozi za izmeštanje;
– da je svim biološkim porodicama, iz kojih su deca izmeštena, pružena sva neophodna pomoć i zaštita u cilju osnaživanja porodice, odnosno, navedene porodice ostvaruju pravo na socijalnu pomoć, jednokratne pomoći, pomoć u naturi i sl.
1.12. U izjašnjenju Centra za socijalni rad „Ćuprija” u Ćupriji, između ostalog, navedeno je:
– da se u izveštaju CSR Ćuprija potkrala greška, jer ovaj CSR tokom 2011. godine nije imao decu koja su smeštena u hraniteljske porodice na osnovu kriterijuma „socio-materijalna ugroženost”, odnosno, neposredni povod za izmeštanje dece iz biološke i smeštaj u hraniteljske porodice nikada nije bio iz materijalnih razloga;
– da su deca za koju je navedeno u izveštaju CSR Ćuprija da su smeštena u hraniteljsku porodicu, na osnovu ovog kriterijuma, nakon smrti majke ostali da žive sa ocem koji je bio i ostao disfunkcionalan, pasivan i inertan. Stoga, CSR Ćuprija navodi da je jedini način da se zaštite vitalni interesi dece bio njihov smeštaj u hraniteljsku porodicu, odnosno, neposredni povod za izmeštanje ove dece nije bio isključivo materijalne prirode.
1.13. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Zaječar, između ostalog, navedeno je:
– da je prilikom izrade godišnjeg izveštaja CSR Zaječar za 2011. godinu došlo do greške kada je navedeno da je jedno dete izmešteno iz biološke i smešteno u hraniteljsku porodicu zbog socio-materijalne ugroženosti;
– da je ovo dete izmešteno iz biološke porodice, koja je bila primalac socijalne pomoći, nakon izvršene procene CSR. Naime, tokom procene, CSR je utvrdio da su zanemarene osnovne životne potrebe deteta, odnosno, detetu nije pružena adekvatna zdravstvena zaštita i roditelji nisu razumeli i prepoznali dečije potrebe usled niskih roditeljskih kapaciteta. CSR je naveo da su roditelji pravosnažnom sudskom odlukom potpuno lišeni roditeljskog prava;
– da CSR Zaječar izmešta decu iz bioloških porodica i sprovodi smeštaj u hraniteljske, u najvećem broju slučajeva, zbog zanemarivanja i zlostavljanja dece, sprečenosti roditelja da vrše roditeljsko pravo i u slučajevima kada su roditelji preminuli, lišeni roditeljskog prava ili su napustili decu.
1.14. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Stara Pazova, između ostalog, navedeno je:
– da deca koja su na porodičnom smeštaju na osnovu kriterijuma „socio-materijalna ugroženost” nisu smeštena tokom 2011. godine, već su zbrinuta na ovaj način ranije;
– da se zaposleni CSR Stara Pazova, prilikom sumiranja podataka za godišnji izveštaj, opredeljuju za dominantan kriterijum na osnovu koga je dete smešteno, iako je kod najvećeg broja dece razlog za izmeštanje iz biološke porodice kombinacija više faktora;
– da je četvoro dece iz iste porodice smešteno u hraniteljsku porodicu nakon što ih je otac ostavio, u zimskom periodu i kasnim večernjim časovima, ispred majčine kuće, sa kojom do tada nisu živeli. Navedeno je da deca tokom boravka kod oca, nisu imala zadovoljene osnovne potrebe (hrana, higijena), nisu redovno odlazila u školu, otac je zloupotrebljavao alkohol i u alkoholisanom stanju se neprimereno ponašao. Majka dece je živela sa partnerom u sobi od oko 6 m2 i decu je smestila u prihvatilište. CSR je doneo odluku o smeštaju dece u hraniteljsku porodicu, opredeljen prvenstveno odsustvom minimalnih stambenih uslova u novoj porodici majke, ali i uzimajući u obzir da su deca tokom boravka kod oca bila „u riziku od zanemarivanja”. Navedeno je da majka i dalje nema uslove da prihvati svu decu, ostvaruje kontakt sa njima naizmenično, te da je samo najstariji sin započeo život sa majkom. Porodica majke je povremeni korisnik novčane socijalne pomoći, a partner majke se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina;
– da je troje dece, koja su takođe smeštena u hraniteljsku porodicu, živelo sa majkom koja je bila korisnica prava na novčanu pomoć, dečiji i roditeljski dodatak, pomoć za ogrev i knjige, donacije i sl. CSR je imao saznanja da majka ne obezbeđuje detetu koje ima srčane smetnje zdravstvene preglede, da kuća u kojoj žive je higijenski zapuštena, bez pokućstva, a majka je očekivala rođenje šestog deteta. Majka nije imala plan kod koga ili sa kim će boraviti deca tokom njenog boravka u bolnici radi porođaja, čime su deca dovedena u situaciju da su im, zbog njihovog uzrasta, bili ugroženi bezbednost i zdravlje. Stoga, pre odlaska u bolnicu majka je dala saglasnost da deca budu smeštena u hraniteljsku porodicu. Nakon porođaja, majka je zasnovala zajednicu života sa partnerom, na teritoriji druge opštine, gde stanuje sa svojim i partnerovim detetom iz prethodne veze, te očekuje rođenje deteta i, kako je navela u izjavi datoj zaposlenima u CSR Stara Pazova, nema mogućnosti da radi na stvaranju uslova za preuzimanje brige o deci koja se nalaze u hraniteljskoj porodici. Istaknuto je da u slučaju da je majka imala povoljnije stambene uslove, ne bi došlo do izmeštanja dece iz biološke porodice, već da bi se mogla pružiti podrška majci u brizi i staranju oko dece, uz organizovanje različitih usluga u zajednici;
– da CSR Stara Pazova nije izvršio diskriminaciju dece s obzirom da su roditelji učestvovali u postupku zbrinjavanja dece, odnosno, inicirali su i saglašavali se sa postupkom zbrinjavanja dece. Osim toga, deca su učestvovala u celom postupku zbrinjavanja. Navedeno je i da bi odlaganje primene usluge porodičnog smeštaja moglo dovesti do ugrožavanja osnovnih potreba dece i beskućništva, odnosno, do ugrožavanja zdravlja i bezbednosti;
– da su majke, čija su deca smeštena u hraniteljske porodice, kojim slučajem izrazile spremnost da preuzmu brigu o deci, lokalna samouprava je mogla da razmotri mogućnost da ovim porodicama obezbedi novčanu naknadu za plaćanje najamnine stana. Međutim, obe majke su odlučile da ostanu na teritoriji opština u kojima su se nastanile sa svojim novim partnerima, te da brinu isključivo o deci koju su rodile u tim vezama.
1.15. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Medveđa, između ostalog, navedeno je:
– da je CSR Medveđa 2011. godine imao evidentirana četiri deteta, smeštena u hraniteljske porodice, na osnovu kriterijuma socio-materijalna ugroženost;
– da se CSR Medveđa, prilikom odlučivanja o smeštaju dece u hraniteljske porodice, rukovodio najboljim interesom dece i relevantnim propisima, a da su biološke porodice iz kojh su deca izmeštena korisnici usluga iz nadležnosti CSR;
– da je CSR smestio u hraniteljsku porodicu devojčicu koju je Komisija za razvrstavanje dece sa smetnjama u razvoju razvrstala u kategoriju „lake mentalne ometenosti”, kako bi nastavila školovanje u Školi za osnovno i srednje obrazovanje u Leskovcu. Biološka porodica ove devojčice je socio-materijalno ugrožena, 2001. godine im je dodeljen stan, posredstvom nemačke humanitarne organizacije, povremeno koriste jednokratne novčane pomoći, pomoć u naturi, hranu iz narodne kuhinje, povremene higijenske pakete, a od ove godine ostvaruju pravo i na socijalnu pomoć;
– da je dečak, koga je Komisija za razvrstavanje dece sa smetnjama u razvoju razvrstala u kategoriju „lake mentalne ometenosti”, živeo sa majkom i očuhom u uslovima koji ne zadovoljavaju osnovne kriterijume za stanovanjem. Očuh je zaposlen, ali ne prima lični dohodak zbog stečaja poslodavca, ne ostvaruju pravo na MOP, već samo na povremene jednokratne pomoći u novcu i naturi. Dečak je izmešten iz biološke porodice radi školovanja u Školi za osnovno i srednje obrazovanje u Leskovcu. Navedeno je da je dečak svakog jutra pešačio po sat vremena kroz šumu do najbliže autobuske stanice, te je nakon dolaska u Medveđu više od 4 sata boravio na ulici, skitao i bio prepušten sam sebi;
– da je u hraniteljsku porodicu smešten i dečak koji je živeo sa majkom i babom, nakon psihijatrijskog oboljenja majke i nemogućnosti babe da se brine o njemu, dečak je izmešten iz biološke porodice;
– da je u hraniteljsku porodicu bio smešten i dečak čija se majka udala i ostavila ga sa babom i dedom. Nakon dedine smrti, baba usled svojih godina i narušenog zdravstvenog stanja, više nije bila u mogućnosti da se stara o njemu. Ovaj dečak od prošle godine više nije u hraniteljskoj porodici, sačinjen je plan za njegovo osamostaljivanje i trenutno je počeo da obavlja poslove vezane za javne radove.
1.16. U izjašnjenju Centra za socijalni rad „Borovnjak” iz Kuršumlije, između ostalog, navedeno je:
– da je CSR iz Kuršumlije u izveštaju za 2011. godinu zaista naveo da se tokom te godine, na osnovu kriterijuma socio-materijalna ugroženost, četvoro dece nalazilo na smeštaju u hraniteljskim porodicama. Međutim, istaknuto je da se ovakav podatak našao u izveštaju jer je sačinjanje izveštaja zahtevalo opredeljenje za samo jedan kriterijum;
– da su retki slučajevi u kojima bi deca mogla da se razvrstaju u jednu grupu, jer su u pitanju deca koja potiču iz porodica koje imaju višestruke i dugotrajne probleme;
– da je opština Kuršumlija siromašna opština i da nema mogućnosti da se porodicama pruži pomoć van postojećih institucionalizovanih načina;
– da je četvoro dece pomenute u izveštaju o radu za 2011. godinu, moglo i da se svrsta u kategoriju „zanemarena ili u riziku od zanemarivanja”, jer nisu izmeštena iz bioloških porodica samo zbog socio-materijalnih prilika;
– da su u pitanju deca koja su izdvojena iz bioloških porodica zato što roditelji zbog zdravstvenih razloga ili niskih intelektualnih sposobnosti nisu bili u mogućnosti da se brinu o njima; da je jedno od dece izdvojeno iz biološke porodice jer majka zbog svog načina života nije na adekvatan način zadovoljavala razvojne potrebe deteta, te je detetov razvoj bio u riziku; a takođe se navodi i primer deteta koje je majka vodila sa sobom u skitnju, a otac nije imao kompetencije da se zbog uzrasta deteta brine o njemu, međutim, za ovo dete je trenutno u toku realizacija planiranog povratka u porodicu.
1.17. U izjašnjenju Centra za socijalni rad Kanjiža, između ostalog, navedeno je:
– da je pritužba neosnovana jer ni jedno dete sa teritorije opštine Kanjiža nije izdvojeno iz biološke porodice samo na osnovu socio-materijalnog statusa, već i zbog zanemarivanja roditeljskog prava, odnosno, sprečenosti roditelja da vrše roditeljske dužnosti; napuštanja porodice od strane jednog ili oba roditelja; porodičnih konflikata i zlostavljanja dece;
– da je CSR Kanjiža pružao materijalnu podršku roditeljima u vidu novčane socijalne pomoći, jednokratne pomoći za ogrev, hranu i druge potrebe, savetodavnog rada i terenskih poseta stručnih radnika, ali da roditelji i pored ovakve pomoći i podrške nisu bili osposobljeni za vršenje roditeljske uloge.
1.18. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti uputila je Centru za socijalni rad Knić zahtev da se u roku od 15 dana izjasni o osnovanosti pritužbe. Međutim, CSR Knić nije poslao izjašnjenje u predviđenom roku, iako mu je dopis uredno dostavljen.
2. ČINjENIČNO STANjE
2.1. U toku postupka utvrđeno je da je Republički zavod za socijalnu zaštitu 2011. godine pripremio „Izveštaj o radu centara za socijalni rad u Srbiji u 2011. godini”. Ovaj izveštaj nastao je na osnovu „analitičkog i deskriptivnog pristupa izveštajima o radu” centara za socijalni rad a podaci su prikupljani putem obrasca koji je dostavljen odgovarajućim službama u svim CSR. Obrazac se sastojao od 126 tabela, te je Republički zavod za socijalnu zaštitu konstatovao da su se u prikupljanju podataka „javile i određene teškoće”, jer se „pokazalo da, po pravilu, CSR ne vrši proveru podataka koje šalje, nego, izveštaj šalje bez prethodne provere…”. Utvrđeno je da se izveštaj sastoji od tri dela: 1) centri za socijalni rad u Srbiji (radnici/e, organizacija, radni prostor i oprema itd.); 2) korisnici i klijenti CSR (deca, mladi, odrasli i stariji korisnici, karakteristike nekih korisničkih grupa) i 3) poslovi CSR.
2.2. Uvidom u „Izveštaj o radu centara za socijalni rad u Srbiji u 2011. godini” (u daljem tekstu: Izveštaj), utvrđeno je da su podaci o deci na smeštaju u ustanovama socijalne zaštite ili hraniteljskim porodicama svrstani u drugi deo izveštaja, koji se odnosi na decu korisnike CSR. U Izveštaju je navedeno da, prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, usluge smeštaja podrazumevaju smeštaj u srodničku ili hraniteljsku porodicu, domski smeštaj, smeštaj u prihvatilišta i druge vrste smeštaja. U nastavku Izveštaja, koji obrađuje smeštaj dece i mladih, razvrstane su različite kategorije dece na smeštaju i same vrste smeštaja na osnovu, između ostalog, uzrasta dece, eventualne primene i vrste mera starateljske zaštite, vrste ustanova u koje su deca smeštena, razlozima prestanka smeštaja dece, dužini boravka u ustanovi za smeštaj, te su navedene i pobrojane korisničke grupe dece na porodičnom smeštaju/hraniteljstvu. Kao korisničke grupe dece na porodičnom smeštaju/hraniteljstvu navedene su sledeće grupe i broj dece u ovim grupama: 1) dete koje je zanemareno ili u riziku od zanemarivanja (3666 dece), 2) dete žrtva nasilja (216 dece), 3) dete sa problemima u ponašanju (78 dece), 4) dete čiji se roditelji spore oko načina vršenja roditeljskog prava (44 dece) i 5) dete socio-materijalno ugroženo (444 dece). U Izveštaju je konstatovano da se „može uočiti da je među decom na porodičnom smeštaju najprisutnija korisnička grupa dece koja su zanemarena ili su u riziku od zanemarivanja (82,4%), dok su ostale korisničke grupe zastupljene u manjoj meri”.
2.3. Uvidom u priloge koje je dostavio A. ž. c. utvrđeno je da su se predstavnice AŽC, nakon uvida u Izveštaj, obratile Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu i zatražile informaciju u kojim CSR u Srbiji su deca iz korisničke grupe „socio-materijalno ugrožena deca” smeštena u porodični smeštaj. AŽC je od Zavoda dobilo spisak 57 CSR koji imaju na evidenciji ovu korisničku grupu, pa je centrima upućen zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, kojim su tražene informacije o polu i godištu dece; pojašnjenju konkretnih uslova života dece koja su svrstana u kategoriju „socio-materijalna ugroženost”; bliže podatke o porodici porekla dece, sa posebnim osvrtom na to da li se radi o jednoroditeljskoj porodici ili porodici čiji članovi pripadaju nekoj od nacionalnih manjina. Utvrđeno je da iz 17 CSR nisu dobijeni podaci (Boljevac, Krupanj, Negotin, Alibunar, Bačka Palanka, Ruma, Srbobran i Šid), dok su četiri CSR obavestila AŽC da iz različitih razloga nisu u mogućnosti da dostave tražene podatke ili da se radi o grešci u evidenciji (Kruševac, Novi Sad, Bački Petrovac i Loznica).
2.4. Analizom i upoređivanjem dopisa koje su CSR dostavili AŽC-u i izjašnjenja na pritužbu koje su centri dostavili, utvrđene su razlike u sadržini i samom načinu prezentovanja traženih informacija. Naime, odgovori dati AŽC-u bili su često šturi, bez detaljnijeg objašnjenja samih okolnosti života dece u porodici porekla, merama koje je CSR preduzeo pre donošenja odluke o izmeštanju dece, kao i bez navođenja razloga zbog kojih su deca svrstana u kategoriju „dete socio-materijalno ugroženo”. Tako, npr. u izjašnjenju CSR za opštine Bačka Topola i Mali Iđoš navedeno je da dopis „ovog CSR od 15. januara 2013. godine, koji smo prosledili Autonomnom ženskom centru u Beogradu o deci na porodičnom smeštaju, iz kategorije socio-materijalno ugroženo, sadrži najosnovnije podatke o stanju u porodici porekla maloletne dece, sa podacima o osnovnim uslovima (materijalnim i stambenim) u kojima su deca živela. Nisu navedene informacije o roditeljskim kompetencijama i periodu praćenja, kao i podrške biološkim porodicama da poboljšaju svoje uslove, kao i roditeljske veštine i sposobnosti da adekvatno zadovolje potrebe dece.”
2.5. Uvidom u izjašnjenja CSR utvrđeno je i da su centri, prilikom popunjavanja tabela u obrascima Republičkog zavoda za socijalno osiguranje, upisujući korisničku grupu dece na porodičnom smeštaju, imali opciju da se odluče samo za jednu korisničku grupu, odnosno, sam kompjuterski program nije omogućavao zaposlenima u CSR da se odluče za više korisničkih grupa, tj. razloga zbog kojih su deca izmeštena iz porodice porekla i upućena na porodični smeštaj. Tako, primera radi, CSR za opštine Žabalj i Titel „Solidarnost” napominje da „prilikom izmeštanja dece iz svojih bioloških porodica i zbrinjavanja u hraniteljske porodice, često razlozi leže u više različitih okolnosti, međutim, u tabelama koje se popunjavaju u okviru izveštavanja o radu za prethodnu godinu (odakle su i uzeti podaci od strane podnosioca pritužbe) nije ostavljena mogućnost da se opredeli istovremeno za više razloga smeštaja, te centri često, kada postoje elementi socijalno-materijalne ugroženosti (i pored činjenice da postoje i druge okolnosti) upravo taj i obeleže”. Pored toga, CSR Stara Pazova navodi „radi preciznosti u izveštavanju – prilikom sumiranja podataka za godišnji izveštaj – opredeljujemo se da se za svako pojedinačno dete na smeštaju navede dominantan kriterijum na osnovu koga je dete smešteno, iako je kod najvećeg broja dece razlog izmeštanja iz biološke porodice, zapravo, sadejstvo više faktora.”
3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA
3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbi sa prilozima i izjašnjenja centara za socijalni rad.
Pravni okvir
3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija 1990. godine ratifikovala Konvenciju o pravima deteta , koja u čl. 9. st. 1. predviđa da će države ugovornice obezbediti da dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležne vlasti, uz sudski nadzor, odrede u skladu sa važećim zakonom i postupkom, da je takvo odvajanje u najboljem interesu deteta. Takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili žive odvojeno, pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta. Čl. 18. st. 2. propisano je da će strane ugovornice, u cilju garantovanja i unapređivanja prava iz Konvencije, pružiti odgovarajuću pomoć roditeljima ili zakonskim starateljima u ostvarivanju odgovornosti za podizanje deteta i obezbeđivati razvoj ustanova, kapaciteta i službi za zaštitu dece. Takođe, čl. 27 propisano je da države ugovornice priznaju pravo svakog deteta na životni standard koji odgovara detetovom fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i socijalnom razvoju, te da roditelj(i) ili drugi odgovorni za dete imaju prvenstvenu odgovornost da osiguraju, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, uslove života potrebne za razvoj deteta. Takođe, strane ugovornice su se obavezale da će u skladu sa nacionalnim uslovima i u skladu sa svojim mogućnostima, preduzeti potrebne mere da pomognu roditeljima i drugima odgovornima za dete da ostvare ovo pravo i ako je potrebno, obezbediće materijalnu pomoć i programe, naročito u pogledu ishrane, odevanja i stanovanja.
3.4. Opštim komentarom br. 7 (Ostvarivanje prava deteta u ranom detinjstvu) uz Konvenciju o pravima deteta , Komitet za prava deteta istakao je značaj činjenice da su mala deca nosioci svih prava propisanih Konvencijom o pravima deteta i da je rano detinjstvo period od ključnog značaja za ostvarivanje ovih prava. Navedeno je da mala deca, takođe, mogu da trpe posledice diskriminacije prema njihovim roditeljima, na primer ako su deca rođena van bračne zajednice ili u drugim okolnostima koje odstupaju od tradicionalnih vrednosti, ili ako su njihovi roditelji izbeglice ili azilanti. Pored toga, ovim Opštim komentarom naglašena je ključna uloga roditelja u ostvarivanju detetovih prava, zajedno sa drugim članovima porodice, šire porodice ili zajednice, uključujući zakonske staratelje. Takođe, istaknuto je da države treba da poštuju prvenstvo roditelja, majki i očeva, što uključuje obavezu da se deca ne odvajaju od roditelja, osim ako je to u njihovom najboljem interesu, te da su mala deca posebno osetljiva na negativne posledice razdvajanja, zbog njihove fizičke zavisnosti od roditelja ili staralaca i emotivne vezanosti za njih. Stoga, Komitet je pozvao države ugovornice da preduzmu sve neophodne mere kako bi roditelji bili sposobni da preuzmu primarnu odgovornost za svoju decu, da podržavaj roditelje u ispunjavanju njihovih obaveza, uključujući smanjivanje štetnih lišavanja roditeljskih prava, prekida i poremećaja u dečjoj zaštiti. Opšti ciljevi država ugovornica Konvencije treba da budu usmereni na smanjivanje broja napuštene male dece i siročadi, kao i svođenje na minimum broja dece kojima je potrebna institucionalna ili neka druga dugoročna zaštita, osim kada se proceni da je to u njihovom najboljem interesu. Komitet je, takođe, sa zabrinutošću konstatovao da milionima male dece nije osiguran čak ni osnovni životni standard, uprkos široko rasprostranjenom priznavanju negativnih posledica oskudice. Stoga, Komitet je pozvao države ugovornice da sprovedu sistematske strategije za smanjenje siromaštva u ranom detinjstvu, kao i da suzbijaju njegova negativna dejstva na dobrobit dece. Navedeno je da treba upotrebiti sva moguća sredstva, uključujući „materijalnu pomoć i programe podrške” za decu i porodice, kako bi se maloj deci osigurao životni standard u skladu sa njihovim pravima. Istaknuto je da treba omogućiti da deca imaju koristi od socijalne zaštite, uključujući socijalno osiguranje.
3.5. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 8. propisuje da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, te da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje […]
3.6. U Smernicama UN za alternativno staranje o deci ukazano je da s obzirom da je porodica temeljna osnova društva i prirodna sredina za razvoj, za dobrobit i zaštitu dece prvenstveno treba uložiti napore da se detetu omogući da ostane ili se vrati na staranje svojim roditeljima ili, u odgovarajućim slučajevima, drugim članovima uže porodice, te da države treba da osiguraju da porodice u svojoj ulozi starateljstva imaju pristup odgovarajućim oblicima podrške. Navedeno je da države, u okviru svojih nastojanja da spreče odvajanje dece od njihovih roditelja, treba da nastoje da osiguraju odgovarajuće i kulturološki osetljive mere: a) da podrže porodična okruženja čiji su kapaciteti ograničeni činiocima kao što su invaliditet, upotreba alkohola ili opojnih droga, diskriminacija porodica manjinskog ili starosedelačkog porekla, odnosno, onih koji žive u područjima zahvaćenim oružanim sukobima b) da pruže odgovarajuću brigu i zaštitu deci iz ranjivih grupa, recimo deci koja su žrtve zlostavljanja ili iskorišćavanja, napuštenoj deci, deci koja žive na ulici, deci rođenoj van bračne zajednice, deci koja su bez pratnje ili su odvojena od roditelja, raseljenoj deci ili deci izbeglicama, deci radnika-migranata, deci tražilaca azila ili deci koja žive sa HIV/AIDS. Naročito je istaknuto da treba uložiti posebne napore kako bi se suzbila diskriminacija na temelju bilo kakvog statusnog obeležja deteta ili njegovih/njenih roditelja, uključujući siromaštvo, etničko poreklo, veru, rod, fizički ili psihički invaliditet. U Smernicama je navedeno i da izdvajanje deteta iz porodice treba posmatrati kao poslednju meru kojoj se pribegava i, kad god je to moguće, treba da bude privremena i da traje što je moguće kraće. Takođe, istaknuto je da finansijsko i materijalno siromaštvo ili uslovi, direktno i isključivo povezani sa takvim siromaštvom, nikada ne smeju biti jedino opravdanje za izdvajanje deteta iz roditeljskog staranja, prihvatanje deteta u sistem alternativne zaštite ili za sprečavanje njegove reintegracije, već takvu situaciju treba posmatrati kao upozorenje za pružanje odgovarajuće podrške porodici.
U poglavlju pod nazivom „Prevencija potrebe za alternativnom brigom” navedeno je da države treba da sprovode politike koje osiguravaju podršku porodicama da ispunjavaju svoje odgovornosti prema detetu i podstiču pravo deteta da uspostavi odnos s oba roditelja. Te politike treba da budu usmerene na temeljne uzroke odricanja i napuštanja dece ili izdvajanja iz porodica i da osiguravaju pravo na registraciju rođenja, pristup odgovarajućem stambenom zbrinjavanju te osnovnim zdravstvenim i obrazovnim uslugama, kao i uslugama socijalne zaštite, a takođe i podsticanje mera suzbijanja siromaštva, diskriminacije, marginalizacije, stigmatizacije, nasilja, zlostavljanja deteta te seksualnog zlostavljanja i zloupotrebe opojnih supstanci. Stoga, države treba da razvijaju i sprovode dosledne porodične politike koje uzajamno osnažuju svoje delovanje i osmišljene su sa ciljem podsticanja i jačanja sposobnosti roditelja da brinu o svojoj deci, kao i mere za prevenciju odricanja i napuštanja dece, te izdvajanja dece iz njihovih porodica. Socijalne politike i programi treba da osnaže porodice stavovima, veštinama, sposobnostima i alatima koji će im omogućiti da na odgovarajući način svojoj deci osiguraju zaštitu, brigu i razvoj. Istaknuto je da u slučajevima kada se roditelj ili zakonski staratelj obrati javnoj ili privatnoj agenciji ili ustanovi i izrazi nameru da se trajno odrekne deteta, ili u želji da dete smesti na kraći rok ili na neodređeno vreme, država treba da osigura savetovanje i socijalnu potporu kojima je cilj da osnaži porodicu i da joj pomogne da nastavi da se brine o detetu. Dete treba prihvatiti u sistem alternativne brige tek nakon što se iscrpe sve druge mogućnosti i utvrdi postojanje prihvatljivih i opravdanih razloga za prihvat dece u sistem zaštite. Naglašeno je da sve odluke o izdvajanju deteta iz porodice protiv želje njegovih roditelja moraju donositi nadležna tela u skladu sa važećim zakonima i procedurama.
3.7. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, čl. 66. st. 1. propisano je da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu.
3.8. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
3.9. Porodičnim zakonom propisano je da porodica uživa posebnu zaštitu. Odredbom čl. 6. ovog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, dok je čl. 60. st. 1. propisano da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji staraju o njemu pre svih drugih. Odredbama čl. 110-123. ovog zakona uređena je mera hraniteljstva, pa je, između ostalog, propisano da se hraniteljstvo može zasnovati ako je to u najboljem interesu deteta i ukoliko je dete bez roditeljskog staranja, ali i ako je pod roditeljskim staranjem, ali ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju ili je dete sa poremećajem u ponašanju. Porodični zakon propisuje da je dete bez roditeljskog staranja: dete koje nema žive roditelje, dete čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište, dete čiji su roditelji lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, dete čiji su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje, odnosno, vaspitavanje deteta i dete čiji se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način. Takođe (čl. 114. i 116.) propisano je da se hraniteljstvo može zasnovati samo uz saglasnost roditelja deteta, osim kada je dete bez roditeljskog staranja, ali i da dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, mora da se saglasi sa zasnivanjem hraniteljstva.
3.10. Zakon o socijalnoj zaštiti u čl. 48. određuje da se pružanjem usluga porodičnog smeštaja deci i mladima privremeno, do završetka redovnog školovanja, obezbeđuje nega, zaštita i uslovi za optimalni razvoj u porodičnom okruženju. Porodični smeštaj za decu i mlade obuhvata i pripremu za povratak roditeljima, drugi stalni životni aranžman i pripremu za samostalni život. Takođe, propisano je da se porodični smeštaj obezbeđuje kao: standardni smeštaj, smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku, urgentni smeštaj, povremeni smeštaj i druge vrste smeštaja u drugu porodicu.
3.11. Pravilnikom o hraniteljstvu hraniteljstvo je definisano kao mera zaštite deteta bez roditeljskog staranja, odnosno, deteta pod roditeljskim staranjem koje ima smetnje u psihofizičkom razvoju ili poremećaj ponašanja, a koje privremeno ne može da živi sa svojim roditeljima . Odredbom čl. 5. ovog pravilnika propisano je da CSR primenjuje hraniteljstvo kao meru zaštite za dete kada je to u njegovom najboljem interesu, odnosno, ukoliko hraniteljstvo predstavlja odgovor na potrebe deteta za bezbednošću, fizičkim, zdravstvenim, emocionalnim i socijalnim razvojem, vaspitanjem i obrazovanjem; obezbeđuje trajnost odnosa i veza sa porodicom porekla i drugim osobama važnim za dete i u najvećoj mogućoj meri obezbeđuje uslove za prevladavanje zastoja u razvoju i optimalan razvoj deteta. Opštu podobnost deteta za hraniteljstvo utvrđuje CSR (čl. 16.) kroz procenu uslova u kojima dete živi i stepena ugroženosti njegovog razvoja. Procena uslova u kojima dete živi obuhvata: socijalno-ekonomske uslove u kojima porodica deteta živi; strukturu porodice i njenu integrisanost u socijalnu sredinu; postojanje osnovnih ustanova za zadovoljavanje potreba deteta i njihovo aktivno korišćenje; sposobnosti i mogućnosti roditelja, srodnika ili drugih pružaoca nege u pogledu zadovoljavanja potreba deteta u odnosu na osnovnu negu i zdravlje, bezbednost, vaspitanje, obrazovanje, intelektualni, socijalni i emocionalni razvoj, zrelost i samostalnost deteta, a u skladu sa njegovim uzrastom i individualnim potencijalima; snage i rizike porodice za razvoj deteta ili rizike institucionalne zaštite za dete i mogućnosti podrške porodici za prevladavanje kriznih situacija i rehabilitaciju roditeljskih potencijala; te planiranje dužine trajanja hraniteljstva za dete i mogućnost povratka deteta u biološku porodicu.
3.12. Pravilnikom o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad definišu se, između ostalog, nadležnosti organa starateljstva, sadržaj planova pružanja usluga korisnicima i učešće korisnika ili nadležnih organa u planiranju usluga. Odredbom čl. 70. st. 3. propisano je da prilikom donošenja plana usluga i mera za porodicu i plana stalnosti za dete, centar će zajedno sa drugim službama u lokalnoj zajednici i članovima porodice da preduzme razumne napore da dete ostane sa roditeljima, da se preduprede ili otklone okolnosti zbog kojih dete može da bude izmešteno iz porodice ili će preduzeti sve napore da se steknu uslovi za povratak deteta u porodicu, a st. 4. ovog člana propisano je da u slučajevima kada nije odgovarajuće preduzimati intervencije, mere i usluge za ostanak ili povratak deteta u porodicu, centar treba da obrazloži i dokumentuje okolnosti za takvu odluku. Nadalje, odredbom čl. 71. st. 3. propisano je da planom stalnosti mora da se odredi datum (mesec i godina) kada će se dostići jedan od sledećih ciljeva stalnosti, u skladu sa najboljim interesom deteta, i to: ostanak deteta sa roditeljima (oba ili jednim); povratak deteta u porodicu roditelja; smeštaj deteta kod srodnika, hranitelja ili staratelja; usvojenje deteta ili drugi stalni životni aranžman mlade osobe kroz osamostaljenje.
Analiza pritužbi, izjašnjenja i priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa
3.13. Imajući u vidu da su predmeti ovih pritužbi odluke 15 centara za socijalni rad da na osnovu kriterijuma „socio-materijalna ugroženost”, izmeste određeni broj dece iz porodice i smeste ih u porodični smeštaj, odnosno, hraniteljsku porodicu, potrebno je utvrditi da li su deca iz kategorije „socio-materijalno ugrožena deca”, smeštena u hraniteljske porodice isključivo zbog siromaštva svojih roditelja.
S tim u vezi, neophodno je napomenuti da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti državni organ u čijoj je nadležnosti da sprovodi postupak po pritužbama koje se odnose na akte diskriminacije. Saglasno tome, predmet analize u ovom slučaju ograničen je na utvrđivanje postojanja diskriminacije dece koja su odlukom CSR smeštena u hraniteljske porodice, na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije i drugih relevantnih propisa koji sadrže antidiskriminatorne odredbe. Utvrđivanje eventualnih povreda drugih zakona i/ili procedura prilikom donošenja odluka o izmeštanju dece iz porodice porekla, ispravnosti i zakonitosti postupaka procene deteta i članova porodice i drugih mera iz nadležnosti CSR, ne spadaju u nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pa u ovom postupku nisu analizirani.
3.14. Hraniteljstvo se u pravnoj literaturi najčešće definiše kao uzimanje tuđeg deteta na besplatnu ishranu i vaspitavanje i predstavlja odnos kojim se ne zasniva nikakvo srodstvo između deteta (hranjenika) i odrasle osobe koja uzima tuđe dete da se o njemu stara (hranitelja), niti dete prekida srodnički odnos sa svojom porodicom. Stoga, hraniteljstvom se na hranitelja ne prenosi roditeljsko pravo u celini, već se prenose samo neka prava i obaveze koja su deo sadržine roditeljskog prava (čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i, eventualno, izdržavanje deteta). Svrha hraniteljstva je obezbeđivanje zaštite za dete kada je to u njegovom najboljem interesu. Iako se zasnivanjem hraniteljstva ne prekidaju u celosti odnosi između deteta i roditelja, nema nikakve sumnje da je, sa aspekta odnosa roditelja i deteta, ustanova hraniteljstva veoma ograničavajuća mera. Evropski sud za ljudska prava u presudi A.K. i L. protiv Hrvatske ističe kako razdvajanje porodice predstavlja vrlo ozbiljno mešanje javnih vlasti u porodični život roditelja i deteta, da su nadležni organi, kod donošenja odluka u tako osetljivom području, suočeni sa krajnje teškom odlukom, te da iako imaju pravo na određeni stepen diskrecije u postupku i odlučivanju, ipak moraju razmotriti i stavove i interese bioloških roditelja, uz poštovanje čl. 8. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga, imajući u vidu svrhu hraniteljstva, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se prilikom donošenja odluka o zasnivanju hraniteljstva, odnosno, izmeštanju dece iz porodice porekla mora postupati obazrivo i pažljivo, pre svega na osnovu kriterijuma i razloga koji nisu bazirani na ličnom svojstvu porodice i deteta.
3.15. Radi pravilne analize i razumevanja ovog slučaja, bilo je potrebno utvrditi šta zapravo podrazumeva termin „socio-materijalno ugroženo dete”, odnosno, da li se taj termin odnosi samo na siromašno dete ili sadrži još neke specifičnosti uslova u kojima dete živi, detetovih potreba i odnosa u porodici. S obzirom da propisi kojima je regulisana ustanova hraniteljstva, ne daju definiciju ove kategorije dece – korisnika socijalne zaštite, u zahtevima za izjašnjenje koja su poslata centrima za socijalni rad, postavljeno je ovo pitanje. Iz izjašnjenja centara za socijalni rad može se zaključiti da se pod terminom „socio-materijalno ugroženo dete” podrazumeva dete iz porodica koje žive u teškim materijalnim uslovima i primaju različite vrste pomoći iz nadležnosti CSR i drugih organa, ali i da većina ove dece potiče iz porodica u kojima su evidentirani i drugi problemi i razlozi zbog kojih su centri donosili odluke o smeštaju dece u porodični smeštaj. Pored toga, treba imati u vidu i činjenicu da CSR nisu imali mogućnost da u aplikaciji, na osnovu koje je sačinjen deo Izveštaja Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, izaberu više korisničkih grupa na osnovu više evidentiranih razloga za smeštanje dece u porodični smeštaj (npr. zanemareno dete i dete socio-materijalno ugroženo). Naprotiv, CSR su se prilikom izbora korisničke grupe dece mogli odlučiti samo za jednu ponuđenu opciju, te se iz izjašnjenja većine CSR moglo zaključiti da su se za grupu „socio-materijalno ugroženo dete” odlučivali kada su u pitanju bile porodice koje već dugi niz godina primaju različite vrste pomoći i kod kojih je evidentirana izrazita materijalna ugroženost. Tako, CSR Bojnik navodi da njihovo poimanje definicije socijalno-materijalno ugroženih porodica i dece iz ovih porodica je da „porodica po osnovu socijalno-materijalne ugroženosti obavezno ostvaruje prava iz oblasti socijalne zaštite. Termin deca iz socijalno-materijalno ugroženih porodica govori o poreklu dece, a nikako ne o razlozima, pogotovu ne jedinim, za njihovo izmeštanje iz bioloških i smeštaja u hraniteljske porodice”. CSR Čačak, pak, navodi da „kriterijumi koji su potrebni da bi se dete smatralo socijalno-materijalno ugroženo u biološkoj porodici je kada i pored pomoći porodici, u skladu sa materijalnim mogućnostima društva i lokalne zajednice, roditelji zanemare osnovne potrebe deteta, tako da dovedu u pitanje i njegov biološki opstanak”.
3.16. Analizirajući izjašnjenja centara za socijalni rad, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti uočila je da su porodicama iz kojih su deca smeštena u hraniteljske porodice na osnovu kriterijuma socio-materijalna ugroženost, u najvećem broju slučajeva i pružane različite vrste pomoći iz nadležnosti CSR i lokalne samouprave, te da je očigledno ova činjenica bila razlog da se CRS opredele da decu iz ovih porodica svrstaju u korisničku grupu „socio-materijalno ugroženo dete”. Dalja analiza izjašnjenja centara za socijalni rad, pokazala je da su u većini porodica, pored očigledne materijalne ugroženosti i siromaštva, prisutni i drugi problemi, npr. poremećaji porodičnih odnosa. Primera radi, u izjašnjenju CSR za opštine Žabalj i Titel „Solidarnost” Žabalj naveden je primer majke dečaka koji je kao beba smešten u hraniteljsku porodicu jer je majka „zakazivala u mnogim segmentima roditeljstva (pored neadekvatne temperature u prostoriji, reč je o zimskom periodu) i loših stambenih uslova, značajni propusti su se odnosili i na neadekvatnu ishranu i nehigijenu kako prostora, tako i deteta – što se ne može pripisivati isključivo siromaštvu. Dete je zbog narušenog zdravstvenog stanja hospitalizovano usled oboljenja bubrega”.
3.17. Iako su svi CSR tvrdili da siromaštvo i materijalna ugroženost porodice nisu bili jedini kriterijum za smeštaj dece u hraniteljske porodice, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se u nekim izjašnjenjima nalaze veoma štura obrazloženja razloga za izmeštanje dece iz porodice porekla. Naime, pojedini centri su u izjašnjenjima upotrebljavali opšte pojmove i formulacije, koje ne omogućavaju da se da se utvrde stvarni razlozi za koje tvrde da su, osim siromaštva, bili suštinski razlozi za izdvajanje dece iz porodica porekla.
Na primer, u izjašnjenju CSR Ćuprija navedeno je da su deca koja su smeštena u hraniteljsku porodicu, nakon smrti majke ostala da žive sa ocem „koji je bio i ostao disfunkcionalan, pasivan i inertan, a nije bilo srodnika koji bi preuzeli brigu o deci, tako da je jedini put za zaštitu vitalnih interesa dece bio smeštaj u hraniteljsku porodicu (…) neposredni povod za smeštaj ove dece nije bio isključivo materijalne prirode”. Od CSR očekuje se da u svom izjašnjenju iznese ne samo svoje ocene i kvalifikacije da je otac, kako se navodi, bio „disfunkcionalan”, „pasivan” i „inertan”, već da navede konkretne činjenice koje se odnose na status i ponašanje oca prema svojoj deci, iz kojih se može sa izvesnošću zaključiti da su ove kvalifikacije tačne i utemeljene. Pošto nijedna činjenice nije izneta, kvalifikacije se pre mogu shvatiti kao svojevrsno etiketiranje, a ne stručna ocena koja je zasnovana na činjenicama.
Zatim, CSR „Borovnjak” iz Kuršumlije navodi primer majke dečaka koja „zbog svog načina života nije na adekvatan način zadovoljavala razvojne potrebe deteta. I u ovom slučaju nedostaju egzaktne činjenice u pogledu „načina života” majke deteta, zbog kojeg, navodno, ona nije na adekvatan način zadovoljavala potrebe deteta. Nejasno je šta CSR „Borovnjak” uopšte podrazumeva pod pojmom „način života” i kako je u konkretnom slučaju „način života” majke uticao to da ona nije na adekvatan način zadovoljavala potrebe deteta.
Takođe, u izjašnjenju CSR Kanjiža navodi se da „roditelji nisu bili osposobljeni za vršenje roditeljske uloge”, iako su zaposleni u ovom CSR pružali pomoć i podršku roditeljima dece. U vezi sa tim, nejasno je šta uopšte znači „osposobljenost roditelja za vršenje roditeljske uloge”, za šta konkretno nisu bili „osposobljeni”, koji im je konkretno vid pomoći i podrške pružan, u kom periodu i sl.
3.18. Takođe, analiza pojedinih izjašnjenja centara za socijalni rad pokazala je da centri za socijalni rad nisu objasnili koji su bili suštinski razlozi za smeštanje dece u hraniteljske porodice, osim siromaštva porodice porekla. U tom smislu, može se izdvojiti izjašnjenja CSR Stara Pazova koji na početku navodi da je kod najvećeg broja dece razlog izmeštanja iz porodice porekla „sadejstvo više faktora”, a u nastavku izjašnjenja je data detaljna slika porodične situacije sedmoro dece iz dve porodice, koja su smeštena u hraniteljske porodice kao socio-materijalno ugrožena deca. Naime, u slučaju prve porodice, četvoro dece je smešteno u hraniteljsku porodicu nakon što ih je otac koji nije adekvatno brinuo o njima, ostavio kod majke koja je živela na teritoriji druge opštine, jer majka „nije imala uslove da prihvati decu u svoju novu zajednicu – prevashodno iz razloga nepovoljnih stambenih uslova (majka i njen vanbračni partner žive u sobi od oko 6 m2)”. CSR Stara Pazova dalje navodi da je činjenica da je „odsustvo minimalnih stambenih uslova u novoj porodici majke bila opredeljujuća za zbrinjavanje dece van biloške porodice,uz činjenicu napuštanja dece od strane oca”. U drugom slučaju, koji se odnosi na tri devojčice smeštene u hraniteljsku porodicu, navedeno je u delu opisivanja porodičnih prilika majke i devojčica, da je opredeljenje stručnih radnika da ovu decu svrsta u korisničku grupu „socio-materijalno ugrožena deca” uslovljeno procenom da u „uslovima povoljnih stambenih uslova porodice – ne bi došlo do izmeštanja dece iz porodice majke koja je očekivala rođenje šestog deteta, već da bi se organizovanjem različitih usluga u zajednici mogla pružiti podrška majci u brizi i staranju oko dece”, kao i da majka nije namerno propustila da se stara o deci. Štaviše, na kraju izjašnjenja, CSR Stara Pazova konstatuje da su obe majke sa novim partnerima odlučile da nastave život van opštine Stara Pazova, ali u slučaju da donesu drugačiju odluku i izraze spremnost da preuzmu brigu i staranje o deci „može se razmatrati mogućnost da im se obezbedi novčana naknada od strane lokalne zajednice za plaćanje najamnine odgovarajućeg stambenog prostora”. Međutim, u izjašnjenju se tvrdi da se ni jedna ni druga majka do danas nisu obratile CSR Stara Pazova sa zahtevom da preuzmu svoju decu iz hraniteljskih porodica i staraju se o njima u okviru svojih novoformiranih domaćinstava. Ne navodi se da li je majkama pružen bilo koji vid savetodavne i druge pomoći ili bilo koja druga mera.
3.19. Stoga, imajući u vidu izjašnjenje CSR Stara Pazova i drugih centara koji na sličan način opisuju razloge za izmeštanje dece iz porodica porekla, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je izvesno da su neki roditelji samoinicijativno tražili od CSR da zbrine njihovu decu ili nisu izrazili spremnost da preuzmu odgovornost za brigu i staranje o deci. S tim u vezi, Poverenica podseća da brojni domaći i međunarodni pravni propisi sadrže odredbe koje nalažu nadležnim organima da, u skladu sa mogućnostima države, preduzmu potrebne mere i pomognu roditeljima da detetu/deci obezbede pravo na adekvatan životni standard, te da uvek prilikom odlučivanja imaju na umu značaj odrastanja deteta uz roditelje i obezbede svu moguću pomoć podršku porodicama da ispunjavaju svoje odgovornosti prema detetu/deci. Stoga je neophodno da nadležni organi, u svakom konkretnom slučaju, razmotre sve raspoložive mogućnosti i da osnaže roditelja/e da ispunjavaju obaveze prema detetu i na taj način otklone uzroke eventualne odluke o napuštanju deteta. Tek nakon što budu iscrpljeni svi mehanizmi koji stoje na raspolaganju nadležnim organima, može se doneti odluka o izdvajanju deteta iz porodice porekla. Posebno je problematično što u pojedinim slučajevima povodom „neiskazivanja spremnosti roditelja da preuzmu odgovornost za brigu i staranje o deci” prema roditeljima nisu preduzete odgovarajuće, zakonom propisane mere.
3.20. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na veoma zabrinjavajuće navode iz izjašnjenja CSR Medveđa. Naime, iz izjašnjenja ovog centra može se zaključiti da je dvoje dece izmešteno iz porodice porekla i smešteno u hraniteljsku porodicu isključivo zbog nastavka školovanja u drugom gradu. Zapravo, za jedno od dvoje navedene dece, dečaka sa smetnjama u razvoju, izričito je navedeno da je smešten u hraniteljsku porodicu jer iz svog mesta prebivališta nije imao adekvatnu autobusku liniju do mesta u kojem se školovao. Oba deteta potiču iz porodica veoma lošeg materijalnog stanja. Slično je i u izjašnjenju CSR „Borovnjak” iz Kuršumlije, dečak je smešten u hraniteljsku porodicu jer „majka, lošeg materijalnog stanja, ali i niskih intelektualnih sposobnosti, iz zabačene sredine bez resursa u cilju dalje perspektive deteta saglasna da dete bude smešteno u drugu porodicu radi nastavka školovanja”. Pored činjenice da su navodi iz ova dva izjašnjenja veoma zabrinjavajući, Poverenica ukazuje da navod iz izjašnjenja CSR Medveđa predstavlja jedinstven slučaj u praksi pružanja socijalne zaštite da je dete izmešteno iz svoje porodice zbog nepostojanja adekvatne autobuske linije od mesta stanovanja do škole. Ukoliko je nepostojanje adekvatnog prevoza bilo odlučujuće za izmeštanje deteta iz porodice porekla, kako se može zaključiti iz izjašnjenja, Poverenica ukazuje da je time grubo narušeno zakonom garantovano pravo deteta da živi sa svojim roditeljima. Pored toga, potrebno je naglasiti da postoji čitav spektar prihvatljivijih načina da se deci obezbedi ostvarivanje prava na obrazovanje, odnosno, nesmetano školovanje van mesta prebivališta, umesto njihovog izmeštanja iz porodica. Međutim, s obzirom na šturost samog izjašnjenja, može se konstatovati da nije utvrđeno da li su postojali i drugi problemi u porodici ovog deteta na osnovu kojih je CSR Medveđa doneo odluku o smeštanju deteta u hraniteljsku porodicu, osim nedostatka adekvatne autobuske linije od kuće do škole.
3.21. Primetno je da pojedini centri za socijalni rad u dopisima upućenim A. ž.c, kao i u izjašnjenjima na pritužbu, navode kao jednu od karakteristika neadekvatnog vršenja roditeljskog prava i sklonost majki da „često menjaju vanbračne partnere”. Tako, na primer CSR Kanjiža, pojašnjavajući uslove života dece smeštene u hraniteljske porodice, čak u četiri primera navodi da je majka deteta (dece), često menjala vanbračne partnere , a Centar za socijalni rad Bečej navodi da je majka četvoro dece koja su smeštena u hraniteljsku porodicu, između ostalog, „često menjala partnere, selila se zajedno sa njima, to su često bili agresivni (fizički) muškarci prema njoj”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da ovakvi navodi podržavaju rodne stereotipe i predrasude da je žena koja nije u bračnoj zajednici i koja „menja” partnere, loša majka i da samim tim neadekvatno vrši roditeljsko pravo, dok se za očeve ovakvi navodi ne spominju i njihovo menjanje partnerki nije u direktnoj korelaciji sa vršenjem roditeljskog prava. Takođe, Poverenica ističe da je veoma zabrinjavajuć navod CSR iz Bečeja da je majka četvoro dece „birala partnere koji su često bili fizički agresivni prema njoj”, zbog čega deci nije pružala pozitivan i podsticajan model ponašanja. Ovakvim stavom CSR prevaljuje odgovornost za nasilno ponašanje partnera na ženu, žrtvu nasilja u porodici i tereti je za nasilje koje je preživela, kao da ga je sama prouzrokovala. Poverenica ističe da je potrebno da nadležni organi, prilikom analize porodične situacije korisnika socijalne zaštite, ne zasnivaju svoje odluke i mišljenja na stereotipnoj ulozi žene u porodici, odnosno, da žene koje se ne uklapaju u stereotipan „kalup” ponašanja supruge i majke, automatski smatraju neadekvatnim vršiteljkama roditeljskog prava.
3.22. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da nije utvrđeno da je siromaštvo dece i njihovih porodica bio jedini kriterijum za izmeštanje ove dece iz porodica porekla i zasnivanja hraniteljstva, iako su u navodima iz izjašnjenja centara za socijalni rad uočeni stereotipi, predrasude i nedovoljno jasni kriterijumi za donošenje odluka da se „socio-materijalno ugrožena deca” smeste u hraniteljske porodice. Štaviše, može se konstatovati da su kod većine porodice, pored očiglednog siromaštva, postojali i drugi problemi i poremećaji porodičnih odnosa koji su mogli doprineti odluci da se dete/deca smeste u hraniteljsku porodicu.
3.23. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da u odlukama koje se tiču ograničavanja vršenja roditeljskog prava, svaki stručnjak/stručnjakinja u socijalnoj zaštiti mora biti u stanju da opiše porodičnu situaciju u kojoj dete živi i navede suštinske i jasne razloge za zasnivanje hraniteljstva, koji su potkrepljeni dovoljnim činjenicama i dokazima, koji bi svakog stručnjaka/stručnjakinju koji bi procenjivao takvu odluku uverile da je ona zakonita i celishodna, odnosno da bi i on/ona, u istoj situaciji i pod istim okolnostima doneo odluku iste sadržine. U skladu sa tim, Poverenica podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava da državni organi, u slučajevima ograničavanja roditeljskog prava, moraju postupati razumno, obazrivo i u dobroj veri, a svaka preduzeta mera mora biti u skladu sa krajnjim ciljem, odnosno, s ponovnim sjedinjenjem porodice .
4. MIŠLjENjE
U postupku koji je sproveden po pritužbi A. ž. c. iz B. protiv centara za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije. Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja, nije utvrđeno da su centri za socijalni rad donošenjem odluka o smeštaju dece iz korisničke grupe „socio-materijalno ugroženo dete” u hraniteljske porodice prekršili propise o zabrani diskriminacije.
5. PREPORUKA
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, na osnovu čl. 33. st. 1. tač. 9. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje centrima za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije. Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja:
5.1. Da prilikom donošenja odluke o izmeštanju deteta iz porodica porekla imovno stanje, odnosno, materijalna ugroženost porodice ni u kom slučaju ne bude jedini kriterijum za smeštaj dece u porodični smeštaj, te da svoje odluke i mišljenja o roditeljskim kompetencijama majki ne zasnivaju na rodno stereotipnoj ulozi žene, odnosno, da žene koje se ne uklapaju u stereotipan „model” ponašanja supruge i majke, automatski smatraju neadekvatnim vršiteljkama roditeljskog prava.
5.2. Da u pogledu dece iz korisničke grupe „socio-materijalno ugroženo dete”, koja se još uvek nalaze u hraniteljskim porodicama preispitaju donete odluke o smeštaju ove dece i da za odluku o smeštaju svakog takvog deteta u hraniteljsku porodicu podnesu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti detaljno obrazloženje o razlozima na kojima je su ove odluke zasnovane, kao i detaljne podatke o merama podrške i pomoći koje su preduzeli pre donošenja odluke o smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu, u roku od 15 dana od dana prijema ovog mišljenja i preporuke. Na osnovu toga, Poverenica će odlučiti ima li potrebe za preduzimanjem drugih zakonom propisanih mera u cilju sprečavanja diskriminacije dece na osnovu imovnog stanja, odnosno, materijalne ugroženosti porodice, u pogledu njihovog smeštaja u hraniteljske porodice.
Potrebno je da centri za socijalni rad iz Bojnika, Knića, Kuršumlije. Medveđe, Uba, Ćuprije, Čačka, Bačke Topole, Bečeja, Titela, Kanjiže, Stare Pazove, Zaječara, Prokuplja i Arilja obaveste Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
dr Nevena Petrušić
Pritužba A. ž. c. protiv centara za socijalni rad zbog diskriminacije po osnovu imovnog stanja u oblasti socijalne zaštite 
