br. 07-00-290/2014-02 datum: 5. 2. 2015.
MIŠLjENjE
Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe A. B. i G. A. H, koje su podneta protiv Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje u Rakovici. U pritužbi je navedeno da je A. u februaru 2014. godine GCSR Rakovica postavio privremenu starateljku u postupku lišenja poslovne sposobnosti, zbog „lake mentalne retardacije”, da je nakon porođaja A. B. u Zemunskoj bolnici, … godine, GCSR Rakovica postavio i privremenu starateljku maloletnoj ćerki A. i G. i dete smestio u prihvatilište. Podnosioci pritužbe smatraju da je GCSR Rakovice diskriminatorno postupio u postupcima postavljanja privremenog staratelja A, njihovom maloletnom detetu, kao i zbog oduzimanja deteta i smeštanja u prihvatilište. U izjašnjenju GCSR Odeljenje u Rakovica navedeno je da je odluka o postavljanju privremenog staratelja A. doneta na osnovu dostupne medicinske dokumentacije iz perioda ranog detinjstva gde je kod A. konstatovana dijagnoza F 70 (laka mentalna retardacija), kao i opservacije stručnog tima organa starateljstva koji je procenio da „A. i njen suprug ne pružaju adekvatnu saradnju, da A. postupa kako G. kaže, te da je manipulacija njome moguća, da A. nema adekvatnu podršku članova svoje primarne porodice…”. Takođe, navedeno je da A. B. ne poseduje kapacitete za samostalnu brigu o detetu, da je infantilna u ponašanju, da ne raspolaže intelektualnim preduslovima za savetodavni rad, dok je otac nekritičan u odnosu na zdravstveno stanje A. i njene mogućnosti, ne sagledava realno potrebe deteta, zbog čega nije u mogućnosti da pruži adekvatnu brigu i osigura bezbednost deteta i majke. U toku postupka je utvrđeno GCSR odluku o pokretanju postupka lišenja poslovne sposobnosti A. B. nije doneo na osnovu stručne ocene i konkretnih činjenica, već prvenstveno uzimajući u obzir činjenicu da je „A. osoba čije je intelektualno funkcionisanje na nivou lake mentalne retardacije”, odnosno da je osoba sa invaliditetom, a stavovi koje je GCSR izneo u prilog tvrđenja da A. nije u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo i brine o detetu, nemaju objektivno utemeljenje. Naime, GCSR nije ponudio nijedan dokaz koji bi potvrdio tvrdnje da postoji visok rizik po bezbednost i zdravlje deteta i sprovođenja hitne mere smeštaja u ustanovu socijalne zaštite. Pored toga, iako je u izjašnjenju navedeno da je Stručni tim GCSR vodio proces procene statusa i potrebe deteta, tokom postupka nije dostavljen nalaz i/ili stručno mišljenje ovog tima, koji bi potkrepio navode da postoje objektivne okolnosti, odnosno rizik po zdravlje i bezbednost deteta. Analizom argumenata koje je GCSR izneo procenjujući sposobnost oca, G. A. H. da se stara o detetu, Poverenica je utvrdila da je stav organa starateljstva o očevim sposobnostima brige i staranja o detetu zasnovan na činjenici da je A. B. nižih intelektualnih sposobnosti, te da zbog njenog ličnog svojstva – invaliditeta, ni G. nema kapacitete da se stara o detetu, zbog čega je GCSR diskriminatorno postupio prema njemu i isključio ga iz vršenja roditeljskog prava. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja A. u postupku lišenja poslovne sposobnosti, zatim donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja maloletnom detetu A. B. i G. A. H. i donošenjem privremenog zaključka o obezbeđivanju smeštaja maloletnom detetu A. i G. u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu, GCSR Odeljenje u Rakovici, prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je GCSR Odeljenje u Rakovici preporučeno da preduzme sve potrebne mere u cilju otklanjanja posledica diskriminatornog postupanja prema A. i G. A. H, kao i da ubuduće ne donosi odluke kojima se krše antidiskriminacioni propisi.
1. TOK POSTUPKA
1.1. A. B. i G. A. H. iz B. podneli su pritužbu protiv Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje u Rakovici, zbog diskriminatornog postupanja, koje se ogleda u postavljanju privremenog staratelja A, postavljanja privremenog staratelja njihovoj maloletnoj ćerki, kao i zbog oduzimanja deteta i smeštanja u prihvatilište.
1.2. U pritužbi je navedeno:
– da se A. B. porodila u Zemunskoj bolnici … , a da je socijalna radnica O. V, koja je postavljena kao privremena starateljka njihovom detetu, 26. juna 2014. godine došla u pratnji koleginice S. N. i službenih lica MUP-a i oduzela im dete;
– da su se službenice Centra za socijalni rad uvredljivo ophodile prema A. i da je S. N. prilikom oduzimanja deteta udarila po ruci;
– da je na inicijativu Centra za socijalni rad Rakovica izvršena opservacija A. B. na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, za vreme njenog boravka u bolnici, kao i da je utvrđeno da je A. sposobna da se stara o svom detetu;
– da A. B. živi u zajednici sa suprugom, u stanu koji je njegovo vlasništvo, a da joj je rešenjem br. 02-57101-552/14 od 20. februara 2014. godine određen privremeni staratelj u postupku lišenja poslovne sposobnosti i to zbog, kako je navedeno, „lake mentalne retardacije”;
– da je rešenjem br. 01-57100-2513/14 od 26. juna 2014. godine maloletnoj kćerki G. A. H. i A. B. postavljen privremeni staratelj, uz obrazloženje da je dete bez adekvatnog roditeljskog staranja, s obzirom da je kod A. B. utvrđena dijagnoza F70 („laka mentalna retardacija”) i konstatovano je da je upadljivog izgleda i ponašanja, dok je otac „nekritičan u odnosu na zdravstveno stanje i opšte sposobnosti i mogućnosti supruge, kao i njihove mogućnosti u domenu roditeljskog funkcionisanja.”;
– da je privremenim zaključkom Centra za socijalni rad R. od 26. juna 2014. godine, maloletnom detetu A. B. i G. A. H. obezbeđen hitan smeštaj u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu;
– da je A. B. diskriminisana na osnovu invaliditeta, a da je G. A. H. diskriminisan na osnovu nacionalne pripadnosti i državljanstva.
1.3. Uz pritužbu su dostavljeni sledeći dokazi: 1) otpusna lista A. B. KBC Zemun od 26. juna 2014. godine, 2) rešenje Gradskog centra za socijalni rad Rakovica od 20. februara 2014. godine, 3) rešenje Centra za socijalni rad Rakovica od 26. juna 2014. godine, 4) privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja Centra za socijalni rad Rakovica od 26. juna 2014. godine, 5) žalba A. B. na rešenje od 20. februara 2014. godine, 6) izveštaj lekara specijaliste Klinike „dr Laza Lazarević” od 20. juna 2014. godine, 7) rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 18. juna 2013. godine, 8) rešenje Direkcije fonda od 28. novembra 2013. godine, 9) nalaz i mišljenje psihologa od 27. decembra 2012. godine, 10) medicinska dokumentacija A. B. koja se odnosi na period ranog detinjstva (1993. i 1994. godina) i 11) diploma A. B. o stečenom srednjem obrazovanju.
1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da su A. B. i njen suprug G. A. H. podneli dve pritužbe, te imajući u vidu da su obe pritužbe podnete protiv Centra za socijalni rad Rakovica i da se pritužbe zasnivaju na sličnom činjeničnom stanju, saglasno čl. 40. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa čl. 117. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010), predmeti su spojeni i sproveden je jedinstven postupak.
1.5. U cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , zatraženo je izjašnjenje od Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici.
1.6. U izjašnjenju Gradskog centra za socijalni rad Rakovica, kao i dopuni izjašnjenja od 9. oktobra 2014. godine, između ostalog, navedeno je:
– da je organ starateljstva u ovom predmetu postupio u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, poštujući standarde i procedure stručnog rada, definisane zakonskim i podzakonskim aktima;
– da je i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u mišljenju od 4. jula 2014. godine konstatovalo da je opravdan privremeni smeštaj maloletnog deteta A. B. i G. A. H.;
– da je u periodu od 1. januara 2011. godine do 1. avgusta 2014. Centar za socijalni rad u Rakovici pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti prema 58 lica, iz brojnih razloga, a najčešće zbog davanja predloga lekara neuropsihijatra o postojanju potrebe za pokretanjem postupka procene poslovne sposobnosti;
– da je ovo odeljenje u periodu od 1. januara 2011. godine do 1. avgusta 2014. godine smestilo 34 dece u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine Beograd, a da su razlozi za smeštaj dece definisani Porodičnim zakonom i odredbama koje se odnose na nasilje u porodici, zlostavljanje dece i grubo zanemarivanje maloletne dece, sprečenosti u vršenju roditeljskog prava itd.
– da se A. B. nalazi na evidenciji odeljenja od aprila 2013. godine, po A. usmenom zahtevu za materijalnu pomoć, te kako je prijemni radnik tom prilikom primetio da A. deluje kao lice sa poteškoćama u funkcionisanju, na prijemu je otvoren zahtev za zaštitu punoletnog lica;
– da je razgovor najpre obavljen sa A. tadašnjim verenikom, G, koji je svoje izlaganje fokusirao na pitanje A. stana na Voždovcu (…), gde je ona živela pre nego što se preselila kod njega;
– da je tokom razgovora sa A. uočeno da je u izlaganju preopširna, da nije fokusirana, da ne održava pažnju, ne odvaja bitno od nebitnog, a celokupna verbalizacija upućuje na snižene intelektualne kapacitete;
– da je u odeljenje došao M. D, A. teča, koji je naveo da je A. živela sama u stanu, da je stan bio izuzetno higijenski zapušten, bez struje, te kako nije imala nikakvih prihoda on je, zajedno sa svojom suprugom, A. tetkom, pomagao u hrani. Istakao je, takođe, da je A. naglo prekinula kontakt sa njima i ponovo se javila nakon godinu dana, kada su uspostavili kontakt i upoznali G;
– da je Centar za socijalni rad Rakovica tražio od A. i G. da dostave dokumentaciju za materijalnu podršku, te je na taj način od A. i pribavljena medicinska dokumentacija koja se odnosi na period ranog detinjstva, iz 1993. i 1994. godine;
– da je radi procene A. potreba obavljen razgovor i sa A. sestrom M, koja je objasnila da su roditelji negirali postojanje problema kod A, obustavili postupak za njenu kategorizaciju i insistirali da A. ide u redovnu školu;
– da se dalja saradnja i komunikacija između A. i G. i organa starateljstva odvija uz teškoće, da je sa oboma obavljeno nekoliko motivacionih razgovora u cilju poboljšanja saradnje, kako bi se za A. prikupila potrebna dokumentacija na osnovu koje može da ostvari prava iz domena socijalne zaštite;
– da je obavljena i nenajavljena terenska poseta, prilikom koje je A. bila prenaglašenog pozitivnog raspoloženja i grlila se sa stručnim radnicima („lepljivo ponašanje”). Supružnici su informisani da je potrebno da nastave saradnju sa centrom kompletiranjem ranije tražene dokumentacije, iz koje će se ceniti mogućnost sa ostvarivanje prava za novčanu socijalnu pomoć;
– da su G. i A. dostavili rešenje kojim je A. odbijena za porodičnu penziju, da je organ starateljstva saznao da je A. trudna, a s obzirom da nema prihode, u februaru 2014. godine priznato joj je pravo na NSP i jednokratnu novčanu pomoć od 10.000 dinara;
– da je u februaru 2014. godine stručni tim Odeljenja u Rakovici sačinio nalaz i mišljenje na osnovu celokupnih A. aktuelnih socijalnih i porodičnih okolnosti, nakon čega je zauzeo stručni stav da se za A. B. pokrene postupak procene poslovne sposobnosti i da joj se odredi privremeni staratelj. Predlog za lišenje poslovne sposobnosti podnet je Drugom osnovnom sudu u Beogradu, 20. februara 2014. godine;
– da je A. podnela žalbu na rešenje o postavljanju privremenog staratelja, ali je ministarstvo odbilo žalbu kao neosnovanu;
– da se u toku prenatalnog života novorođenčeta, u sklopu sprovođenja starateljske zaštite majke deteta, Služba za zaštitu odraslih i starih obratila pisanim putem i lekaru ginekologu, koji je u Dispanzeru za žene DZ Voždovac vodio A. trudnoću. Takođe je obavljen i telefonski razgovor sa doktorkom koja je navela da je A. savetovan i prekid trudnoće, ali da će se o ovoj potrebi znati tek nakon kordocenteze;
– da je A. organu starateljstva pokazala uput za pregled radi utvrđivanja eventualnih anomalija kod bebe, da je tada dogovoreno da im dostavi nalaz, međutim, nakon dogovora, A. i G. se više nisu javljali;
– da 9. maja 2014. godine, prilikom terenske posete privremenog staratelja i voditelja slučaja, niko nije otvorio vrata, iako se po šumovima i glasovima iz stana stekao utisak da u njemu neko boravi;
– da se po obaveštenju KBC Zemun od 17. juna 2014. godine u rad na ovom predmetu uključila i Služba za zaštitu dece i mladih, jer je socijalna radnica KBC Zemun obavestila Centar za socijalni rad da se u njihovom porodilištu porodila A. B. i da su tokom razgovora sa njom došli do informacija da je lice pod starateljstvom, da je na porođaju bila vidno uznemirena i izmenjenog psihičkog stanja, o čemu su dostavili izveštaj neurologa;
– da je nakon ovog obaveštenja stručni tim Odeljenja Rakovica, u sastavu socijalni radnik, psiholog, pedagog i pravnik, započeo stručni postupak i proces procene statusa i potreba novorođenčeta, kao i sposobnost roditelja, kako ponaosob, tako i kao para, za vršenje roditeljskog prava;
– da je zbog potrebe procene psihičkog stanja u kojem se majka nalazila, zatražen i pregled psihijatra koji je i obavljen kod neuropsihijatra na Klinici za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”;
– da je prilikom ovog pregleda, 20. juna 2014. godine ubeležena dijagnoza F70 („laka mentalna retardacija”) i konstatovano da majka i dalje treba da ide na kontrolne preglede u DZ Voždovac, uz nadzor i kontrolu centra za socijalni rad, a da se prema viđenju lekara kod A. „ne registruje produktivna simptomatologija”;
– da su tokom A. boravka u porodilištu sa njom obavljeni razgovori 19. juna i 26. juna 2014. godine, a da su podaci o A. sakupljeni i od medicinskog osoblja, koje je imalo prilike da posmatra A. držanje prema bebi. Njihovo je zapažanje da je majka nežna prema detetu, ali da se odnosi prema bebi „kao da je lutka” i da lako pomera pažnju sa bebe na druge sadržaje;
– da je procena očevih sposobnosti da odgovori na potrebe novorođenčeta, da uspešno podrži i nadzire majku o njenoj brizi o detetu i da sarađuje sa organom starateljstva sprovedena prilikom tri razgovora sa G, koja su obavljena u centru, prilikom terenske posete u njegovom stanu i za vreme boravka majke i bebe u porodilištu;
– da su tokom ovog stručnog postupka zaštite deteta, od G. pribavljene sledeće informacije: iskazi o tome da je: „majka pametna i zdrava, da ne treba da ide kod lekara, da razmišlja o svemu, da on može da brine o A. i bebi”, da je u drugom momentu navodio da je on taj koji se brine o A, da u kući sve sam radi, čisti, održava domaćinstvo, da su većina ljudi kao i A. sniženih potencijala „svi smo mi laka mentalna i ponekad i vi i ja” (pokazujući na članove tima). Terenskom posetom je konstatovano da je otac pribavio krevetac, posteljinu i neke osnovne stvari za bebu, dok je stan prenatrpan koferima naslaganim na ormanima do plafona, da je higijena na nižem nivou-slaba svetlost (mračno), neokrečeno;
– da otac nema iskustvo za brigu o detetu niskog kalendarskog uzrasta i pokazuje sniženu senzitivnost na značenje rutina nege u svakodnevnoj brizi o detetu (bezbedan krevetić, hranjenje, kupanje, presvlačenje, emotivna sigurnost, uspešno čitanje bebinih signala);
– da je iz ovakvih nalaza zaključeno da otac nema realistične predstave o nezi bebe, da nekritično govori o intelektualnom i emotivnom funkcionisanju majke, jer je očigledno utvrđeno da je ona nižih intelektualnih sposobnosti, te da prema mišljenju psihologa centra, nakon izvršenog testiranja „otac nema kapacitete da se samostalno stara o novorođenčetu, da ispoljava manipulativne tendencije u ponašanju i da ispoljava ozbiljan nedostatak empatije i odgovornosti u odnosu na suprugu i dete, posebno imajući u vidu zdravstveni status deteta”;
– da su prijava boravka i regulisan status stalno nastanjenog stranca uzeti kao relevantni podaci u procenjivanju očevih roditeljskih sposobnosti;
– da to što je otac strani državljanin nije bilo od uticaja na odluku organa starateljstva u odnosu na vršenje roditeljskog prava, ali je ova činjenica uzeta u obzir pri proceni mreža podrške za oba roditelja, čija je porodična zajednica procenjena kao rizična za poziciju izolovanosti u familijarnoj i široj društvenoj sredini i sa slabo izgrađenom podrškom neposrednog socijalnog miljea;
– da je sumarna procena tima Odeljenja Rakovica bila da se viđenje organa starateljstva i roditelja u pogledu organizovanja brige o detetu razlikuju, s obzirom da su roditelji smatrali da mogu da se brinu o novorođenčetu, dok je zaključak i mišljenje stručnog tima bio „da postoji ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost deteta ukoliko bi se roditeljima omogućilo da vrše svoje roditeljske uloge i da ne poseduju adekvatne roditeljske veštine i sposobnosti za negu novorođenčeta”;
– da je prilikom razmatranja sposobnosti roditelja da odgovore na podržavajući savetodavno-terapeutski rad prevagnulo stanovište prema kojem majka ne raspolaže intelektualnim preduslovima potrebnim za uspešan tretman kod porodičnog terapeuta, a da otac, time što u kontaktu sa stručnim radnicima centra ispoljava ponašanje koje je procenjeno kao ignorisanje majčinih teškoća u njenom ukupnom psihičkom i socijalnom funkcionisanju i time što teži socijalno poželjnim odgovorima i u test situaciji naginje disimulativnim odbrambenim manevrima, ne ispoljava stav motivacije za promenom, koji je potreban za učešće u procesu terapijskog tretmana;
– da je stručno uverenje organa starateljstva da je majka izrazito detinjasta (infantilna u ponašanju), da njen kalendarski uzrast nije praćen za taj uzrast očekivanim nivoom ukupnog psihičkog razvoja i da majka ne poseduje kapacitete za samostalnu brigu o novorođenčetu, dok je otac ispoljio stavove i ponašanje koji ukazuju da je njegovo poverenje u majčine roditeljske sposobnosti subjektivno i sa kvalitetom ignorisanja njenih teškoća u učenju;
– da je bojazan da bi zbog ovakvog očevog nekritičkog pouzdanja u sposobnosti majke bio prisutan rizik od izostanka kontinuiteta i odgovarajućeg kvaliteta u njegovom nadzoru nad majčinom brigom o novorođenčetu što bi u nekom kritičnom momentu moglo da ugrozi bezbednost, zdravlje, sigurnost, a u krajnjem slučaju i život posebno ranjivog, neurološki izmenjenog novorođenčeta;
– da je A, prilikom otpusta iz bolnice, organ starateljstva saopštio odluku u vezi zbrinjavanja deteta, da je A. najpre odreagovala negiranjem: „Ne, ne, pa G. je krenuo od kuće sa nosiljkom i mi vodimo dete kući”, da bi se potom rasplakala, a zatim iz takvog emotivnog stanja posle par minuta kada je ugledala supruga razdragano skočila njemu u zagrljaj i pitala ga gde je do sada, šta joj je doneo da obuče i predlagala da idu kod tetke;
– da su pri otpustu deteta iz porodilišta 26. juna 2014. godine, stručni radnici preuzeli dete od medicinskog osoblja, te su navodi u pritužbi „da su oteli dete iz naručja” u celosti neosnovani;
– da je otpustu A. iz porodilišta prisustvovala i S. K, privremena starateljka, koja se saglasila sa otpustom majke iz bolnice i imala potpuni uvid u tok događaja;
– da su se roditelji žalili na rešenje o privremenom starateljstvu nad njihovom ćerkom S. i na privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja, ali je ove žalbe drugostepeni organ odbio kao neosnovane;
– da su u rešenjima od 20. februara i 26. juna 2014. godine navedene dijagnoze iz medicinske dokumentacije kojom raspolaže organ starateljstva, a koju je G. dostavio Službi za zaštitu odraslih lica u prethodno vođenim postupcima, i to: A. na medicinska dokumentacija koja se odnosi na period ranog detinjstva iz 1993. i 1994. godine, izveštaj psihologa od 27. decembra 2012. godine, dok je prilikom pregleda A. B. 20. juna 2014. godine, u dispanzeru klinike za psihijatrijske bolesti ubeležena dijagnoza F70;
– da nije praksa Centra za socijalni rad da ukoliko je jedan roditelj osoba sa invaliditetom, dete stavlja pod privremeno starateljstvo, odnosno, dete se ne stavlja se pod privremeno starateljstvo po automatizmu, ukoliko je roditelj osoba sa invaliditetom.
1.7. Uz izjašnjenje je dostavljeno mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 4. jula 2014. godine, kao i izjava S. N, socijalne radnice Centra za socijalni rad, Odeljenja u Rakovici, u kojoj je navedeno:
– da prilikom realizacije smeštaja maloletnog deteta A. B. i G. A. H. nije ostvarila nikakav fizički kontakt sa A, nije je udarila, vređala ili na bilo koji način omalovažavala, te da su takve A. optužbe apsolutno neistinite;
– da prilikom kontakta sa A. B. nikada nije bila sama u prostoriji, već su tu bili i drugi stručni radnici i medicinsko osoblje, a da su pre preuzimanja deteta obavili razgovor sa A. B. u prostorijama bolnice i upoznali je sa planom zaštite i mišljenjem;
– da je G. A. H. bio upoznat sa odlukom organa starateljstva i daljim planom zaštite deteta, te je netačno da nije znao gde odvode dete.
1.8. U dopuni izjašnjenja dostavljene su i izjave S. K, privremene starateljke A. B, S. B. A, pedagoškinje i O. V, privremene starateljke maloletnog deteta. S. K. u svojoj izjavi navodi:
– da je u ovaj predmet uključena donošenjem rešenja o privremenom starateljstvu u postupku lišavanja poslovne sposobnosti A. B, kojoj je postavljena za privremenu starateljku 30. maja 2014. godine;
– da nikada prilikom kontakta sa A. B. nije bila neljubazna, niti je vređala po bilo kom osnovu;
– da je saradnja sa A. bila korektna, kako za vreme njenog boravka u porodilištu, tako i nakon izlaska iz bolnice, kada je A. otišla u pratnji supruga;
– da su sve pritužbe A. B. neistinite i u suprotnosti sa njenom profesionalnom orijentacijom i ličnošću.
1.9. U izjavi S. B. A. navedeno je:
– da je u ovaj predmet uključena polovinom juna 2014. godine, kao članica stručnog tima i pedagoškinja;
– da nije vređala, omalovažavala, niti na bilo koji način potcenila A, već je zajedno sa ostalim članovima tima nastojala da na najbolji način sprovede postupak i zaštiti interes maloletnog deteta, te su pritužbe A. B. neistinite.
1.10. U izjavi O. V. navedeno je:
– da je 26. juna 2014. godine, prilikom realizacije smeštaja maloletnog deteta, preuzela dete od medicinskog osoblja, bez prisustva majke;
– da je zajedno sa socijalnom radnicom obavila razgovor sa A. B. i upoznala je sa mišljenjem organa starateljstva i planom zaštite;
– da je prilikom odnošenja deteta do službenog vozila, ispred bolnice bio otac G. A. H, koji ih je zamolio da se pozdravi sa detetom, što su mu i dopustile;
– da tokom rada sa roditeljima nikada ih nije vređala niti omalovažavala njihovo dostojanstvo;
– da u radu sa ljudima kontinuirano neguje tolerantan pristup i poštovanje ličnosti sagovornika, nezavisno od uzrasta, rase, pola, invaliditeta ili nacionalne pripadnosti.
1.11. Tokom postupka, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je, shodno čl. 37. Zakona o zabrani diskriminacije, zatražila izjašnjenje od Kliničko bolničkog centra Zemun. U izjašnjenju direktora KBC Zemun navedeno je da je A. B. boravila u bolnici za ginekologiju i akušerstvo KBC Zemun u periodu od 10. do 26. juna 2014. godine. Uz izjašnjenje su dostavljene izjave K. L, socijalne radnice KBC Zemun i načelnika službe za akušerstvo dr P. Đ.
1.12. U izjavi K. L, između ostalog, navedeno je:
– da je kontaktirala Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici po službenoj dužnosti, kao socijalna radnica, a povodom porodilje A. B;
– da je 16. juna 2014. godine obavila informativni razgovor sa A. B. i da je stekla utisak da je sniženih kognitivnih sposobnosti koje uslovljavaju poteškoće u samostalnom funkcionisanju;
– da joj je A. B. saopštila da je pod starateljstvom Centra za socijalni rad u Rakovici i izrazila negativno iskustvo sa socijalnim radnicama;
– da joj je u telefonskom razgovoru S. K. potvrdila da je rešenjem Centra za socijalni rad u Rakovici postavljena za privremenu starateljku A. B. u postupku lišenja poslovne sposobnosti i da zastupa njene interese;
– da je S. K. konstatovala da je rizična briga majke za bebu i da treba zaštititi interes A. i njene bebe, naglasivši da se A. predmet nalazi u ministarstvu i da je to otežavajuća okolnost, zbog odsustva relevantne stručne dokumentacije;
– da je istog dana razgovarala sa G. A. H, koji ju je po saznanju da je socijalna radnica, panično upitao ko joj je rekao za A. problem, da je odbio da prihvati da je A. sniženih kognitivnih kapaciteta i odbio dalju saradnju uz verbalnu agresiju;
– da je na osnovu razgovora sa A. i G, izveštaja neurologa od 11. juna 2014. godine i u dogovoru sa S. K. uputila Centru za socijalni rad u Rakovici molbu za hitno zbrinjavanje A. B. i njene bebe, u cilju pokretanja dijagnostičkog postupka stručnog tima, radi procene roditeljskih kapaciteta i očuvanja najboljeg interesa A. i njenog deteta;
– da su 19. juna 2014. godine u KBC Zemun došli predstavnici stručnog tima Centra za socijalni rad Rakovica, S. K, V. M. i S. B. i da je obavljen razgovor sa dr Đ. i glavnom sestrom bolnice za ginekologiju i akušerstvo, S. Š;
– da je doktor saopštio da je beba A. B. nezadovoljavajućeg zdravstvenog stanja, da ima lošu neurološku prognozu i klinički podseća na majku i izrazio sumnju da A. može samostalno da se brine o bebi, jer nije u stanju samostalno da vodi računa o ličnoj higijeni;
– da su razgovor sa A. B. obavile i službenice Centra za socijalni rad Rakovica, da je ona prisustvovala ovom razgovoru, kao i dr P. Đ. i da službenice ni u jednom trenutku nisu bile neprijatne i neprofesionalne prema A;
– da je stručni tim Centra za socijalni rad Rakovica, dopisom od 20. juna 2014. godine obavestio bolnicu da su započeli stručni i dijagnostični postupak u cilju procene najboljeg interesa deteta i najadekvatnijeg oblika zaštite za majku i dete, u kojem su sugerisali da se obavi psihijatrijski pregled A. B;
– da je izveštaj neuropsihijatra bio neophodan stručnom timu Centra za socijalni rad, da su se i A. i G. saglasili da se obavi pregled, pa je psihijatrijski pregled A. B. obavljen u Klinici „dr Laza Lazarević”,
– da službenici Centra za socijalni rad nisu bili prisutni na ovom pregledu, da na pregledu nije bilo reči o utvrđivanju opasnosti majke po dete, već o proceni psihičkog stanja A. B, s obzirom na činjenicu da nije postojao ni jedan izveštaj lekara u kojem je definisana dijagnoza A. B;
– da je G. doneo na uvid izveštaje sa prethodnih pregleda A, i to: izveštaj neuropsihijatra od 3. decembra 1993. godine, izveštaj neuropsihijatra od 25. marta 1994. godine i nalaz i mišljenje psihologa od 27. decembra 2012. godine;
– da je dr D. R, neuropsihijatar, u izveštaju konstatovao dijagnozu F70 i savetovao da se nastavi dalja kontrola kod neuropsihijatra uz obaveznu kontrolu i brigu nadležnog centra za socijalni rad;
– da su 26. juna 2014. godine došle voditeljke slučaja S. N. i O. V. iz Centra za socijalni rad Rakovica i razgovarale sa A;
– da tokom ovog razgovora ni u jednom trenutku nisu bile neprofesionalne i da O. V. nije rekla A. da je opasna za dete, kao što je navedeno u pritužbi;
– da je 25. juna 2014. godine iz Centra za socijalni rad Rakovica stiglo obaveštenje da će u toku sutrašnjeg dana preuzeti dete A. B. i zbrinuti ga u okviru sistema socijalne zaštite i dati saglasnost za izlazak majke iz porodilišta;
– da su 26. juna 2014. godine u KBC Zemun došle službenice Centra za socijalni rad Rakovica, a rešenja na osnovu kojih su izveli A. B. i njeno dete, pregledala je diplomirana pravnica bolnice i dala saglasnost da se postupi po njemu;
– da je S. Š, glavna sestra, povela O. V. i S. N. na odeljenje da A. saopšte odluku Centra za socijalni rad Rakovica i da je sprovedu;
– da je maloletno dete A. B. iz bolnice izvela privremena starateljka O. V, koja je sa bebom u pratnji S. N. i policije otišla do automobila;
– da je po odlasku O. V. sa bebom, A. B. izvela privremena starateljka S. K, u prisustvu supruga G. A. H;
– da je otpust A. B. i njenog deteta protekao bez incidenta, dok se službenice Centra za socijalni rad Rakovica nisu ponašale uvredljivo i ponižavajuće prema A.
1.13. U izjašnjenju načelnika Službe za akušerstvo KBC Zemun dr P. Đ. navedeno je:
– da je bolnica pozvala socijalne radnike radi procene da li A. može da brine o svojoj bebi i radi otpuštanja pacijentkinje;
– da nisu uočili da je prilikom razgovora između A. i socijalnih radnika bilo vređanja ili ponižavanja;
– da su procenu sposobnosti da li A. može da brine o detetu tražili socijalni radnici;
– da su bili prisutni prilikom preuzimanja deteta od organa starateljsta, na osnovu odgovarajućih rešenja.
1.14. U dopuni izjašnjenja dostavljena je i izjava S. Š, glavne sestre KBC Zemun, u kojoj je navedeno:
– da se A. B. porodila … u KBC Zemun i od tog trenutka u njeno zbrinjavanje je uključena socijalna radnica bolnice K. L, koja je sve vreme A. boravka u porodilištu kontaktirala Centar za socijalni rad Rakovica;
– da je pregled neuropsihijatra tražio Centar za socijalni rad Rakovica, u cilju procene najboljeg interesa deteta i najadekvatnijeg oblika zaštite za majku i dete;
– da su 26. juna 2014. godine došli zaposleni iz Centra za socijalni rad Rakovica i na osnovu rešenja od 26. juna 2014. godine, kojim je O. V. postavljena za privremenu starateljku maloletnog deteta, glavna sestra Službe za neonatologiju i načelnica ove službe predale su dete organu starateljstva;
– da je nakon otpusta deteta otpuštena i majka A. B, koju je ona izvela, a koju su preuzeli suprug G. A. H. i starateljka Centra za socijalni rad Rakovica;
– da nije bilo nikakvih incidenata prilikom otpusta, niti je videla da su se radnice Centra za socijalni rad Rakovica uvredljivo ophodile prema A.
2. ČINjENIČNO STANjE
2.1. Na osnovu rešenja Centra za socijalni rad Rakovica od 20. februara 2014. godine, A. B. je postavljena privremena starateljka S. K, u postupku lišenja poslovne sposobnosti. Iz ovog rešenja je utvrđeno je da je Služba za zaštitu odraslih i starih lica procenila da je potrebno pokrenuti postupak pred sudom radi procene poslovne sposobnosti A. B, jer je ona „odraslo lice čije je intelektualno funkcionisanje na nivou lake mentalne retardacije – insuffitientio mentalis, atrophio cerebri i sindrom multiplih fenotipskih stigmi”.
2.2. Uvidom u rešenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 30. maja 2014. godine, koje je doneto u postupku po žalbi A. B. na rešenje o postavljanju privremenog staratelja, utvrđeno je da je drugostepeni organ odbio žalbu i ocenio da je prvostepeni organ pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice i okolnosti od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja. Drugostepeni organ potvrđuje da je organ starateljstva formirao stručan stav da je B. A. odraslo lice čije je intelektualno funkcionisanje na nivou lake mentalne retardacije, da je osoba kojom se može lako manipulisati, da nema adekvatnu podršku porodice, jer je sa sestrom M. u poremećenim odnosima, a tetka i teča su ostarela lica i nisu svakodnevno prisutni u njenom životu, da njen suprug nije regulisao svoj status (državljanstvo) i nema sigurne prihode, da je prihvatio saradnju sa organom starateljstva uz zadršku i otpor i da je A. zbrinuta u okviru domaćinstva supruga. Zbog toga je, po mišljenju organa starateljstva, u interesu A. B. da se za nju pokrene postupak procene poslovne sposobnosti kod nadležnog suda, gde će joj biti postavljen privremeni staratelj, a da u situaciji poremećenih porodičnih odnosa sa sestrom i ostarelih srodnika, ovu dužnost obavlja organ starateljstva neposredno.
2.3. Na osnovu rešenja Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici br. 01-57100-2513/14 od 26. juna 2014. godine, utvrđeno je da je maloletnom detetu A. B. i G. A. H. određen privremeni staratelj, kao detetu bez adekvatnog roditeljskog staranja. Iz rešenja je utvrđeno da je stručni tim organa starateljstva doneo ovakvu odluku jer je „procenom dosadašnjeg rada sa roditeljima i sveukupne dijagnostike njihovih osobina i kapaciteta, utvrdio da ne poseduju sposobnosti za promenu roditeljskih stavova i poboljšanje kapaciteta, tj. da sa roditeljima nije moguće obaviti savetodavno-tarapijski rad.” Prema navedenom rešenju kod A. je utvrđena dijagnoza F70 („laka mentalna retardacija”), uz navođenje da je upadljivog izgleda i ponašanja, da nije fokusirana i da ne održava pažnju. Za G. A. H. je navedeno da je državljanin Sirije, da je u Beograd došao na studije 1976. godine, da je povremeno radno angažovan i da je prema proceni stručnog tima nekritičan u odnosu na zdravstveno stanje i opšte sposobnosti i mogućnosti supruge A, a da ne sagledava realno ni potrebe deteta, zbog čega nije u mogućnosti da pruži adekvatnu brigu i osigura bezbednost deteta i majke, te da roditelji ovakvim stavom i međusobnim odnosom mogu ugroziti sigurnost i bezbednost deteta. Stoga je stručni tim procenio da je u najboljem interesu deteta da se uputi na smeštaj u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine i da se stavi pod privremeno starateljstvo centra.
2.4. Uvidom u privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja br. 01-56030-2514/14 od 26. juna 2014. godine utvrđeno je da je Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici po službenoj dužnosti pokrenuo postupak za privremenu zaštitu ličnosti, prava i interesa maloletnog deteta A. B. i G. A. H. u ustanovi socijalne zaštite. Centar za socijalni rad Rakovica je doneo ovu odluku jer je utvrđeno da je novorođenče nezadovoljavajućeg zdravstvenog stanja, da ima lošu neurološku prognozu, da A. B. ima snižene intelektualne kapacitete i nije u stanju samostalno da vodi brigu o sebi niti da adekvatno štiti svoje interese. S druge strane, otac deteta G. A. H. potpuno ignoriše stručne nalaze o A. intelektualnom funkcionisanju, nema zadovoljavajuće kapacitete da bi se samostalno starao o novorođenčetu, zbog čega je stručni tim procenio da nisu podobni za staranje o maloletnom detetu, niti za savetodavno-terapijski rad. Utvrđeno je, takođe, da je mišljenje organa starateljstva da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se uputi na smeštaj u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine i da se stavi pod privremeno starateljstvo Odeljenja Rakovica, dok će dužnost privremene starateljke obavljati O. V.
2.5. Na osnovu mišljenja stručnog tima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 3. septembra 2014. godine, koje je doneto po službenoj dužnosti, u cilju preduzimanja neodložnih mera zaštite prava i interesa maloletnog deteta, utvrđeno je da je drugostepeni organ ocenio da je odluka o smeštaju deteta u ustanovu socijalne zaštite doneta na osnovu izvršenih procena da se u konkretnom slučaju radi o detetu bez adekvatnog roditeljskog i porodičnog staranja. Stručni tim drugostepenog organa u ovom mišljenju potvrđuje zaključak organa starateljstva koji se temelji na činjenici da majka A. B, usled „mentalne zaostalosti” i ispoljenih problema u psihičkom funkcionisanju nije u mogućnosti da se adekvatno stara o detetu (zbog činjenice da nije sposobna da adekvatno štiti ni sopstvena prava i interese, stavljena je pod privremeno neposredno starateljstvo radi vođenja postupka za procenu njene poslovne sposobnosti), dok je otac nekritičan u odnosu na zdravstveno stanje i mogućnosti majke u domenu njenog roditeljskog funkcionisanja, kao što ni sam nije u mogućnosti da pruži adekvatnu brigu i osigura bezbednost majke i deteta, jer pored nedostatka uvida u njihove potrebe ne poseduje ni potrebna znanja i veštine za staranje o njima.
2.6. Na osnovu rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 16. septembra 2014. godine, koje je doneto u postupku po žalbi A. B. i G. A. H. na privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja njihovom detetu, utvrđeno je da je drugostepeni organ odbio njihovu žalbu i ocenio da je odluka o privremenom obezbeđenju smeštaja pravilna i u interesu maloletnog deteta. Ovakva odluka je doneta na osnovu izvršenih procena da se u konkretnom slučaju radi o detetu bez adekvatnog roditeljskog i porodičnog staranja, uprkos iskazanoj želji roditelja da preuzmu brigu o njemu nakon otpusta iz porodilišta. Drugostepeni organ u ovom rešenju potvrđuje zaključak organa starateljstva koji se temelji na činjenici da majka, A. B, usled „mentalne zaostalosti” i ispoljenih problema u psihičkom funkcionisanju, nije u mogućnosti da se adekvatno stara o detetu (zbog činjenice da nije sposobna da adekvatno štiti sopstvena prava i interese, stavljena je pod privremeno neposredno starateljstvo, radi vođenja postupka za procenu poslovne sposobnosti). Takođe, potvrđen je i nalaz organa starateljstva da je otac nekritičan u odnosu na zdravstveno stanje i mogućnosti majke u domenu njenog roditeljskog funkcionisanja, kao i da sam nije u mogućnosti da pruži adekvatnu brigu i osigura bezbednost majke i deteta, jer pored nedostatka uvida u njihove potrebe, ne poseduje ni potrebna znanja i veštine za staranje o njima.
2.7. Na osnovu navoda iz pritužbe, izjašnjenja i dostavljenih dokaza utvrđeno je da se A. B. porodila u KBC Zemun … godine, u kojem je boravila do 26. juna 2014. godine. Utvrđeno je, takođe, da je K. L, socijalna radnica KBC Zemun kontaktirala Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici radi procene roditeljskih kapaciteta i očuvanja najboljeg interesa A. B. i njene bebe, kao i radi njihovog daljeg zbrinjavanja.
2.8. Utvrđeno je da su u toku boravka u bolnici, a na inicijativu Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici, zaposleni iz KBC Zemun uputili A. B. 20. juna 2014. godine na neuropsihijatrijski pregled na Kliniku „Dr Laza Lazarević”, radi procene psihičkog stanja A. B, jer, kako je navedeno, nije postojala medicinska dokumentacija u kojoj je definisana dijagnoza A. B.
2.9. Uvidom u izveštaj lekara specijaliste-neuropsihijatra od 20. juna 2014. godine utvrđeno je da je A. konstatovana dijagnoza F 70, da je preporučeno da i dalje ide na kontrolne preglede u Dom zdravlja Voždovac, uz nadzor nadležnog centra za socijalni rad.
2.10. Na osnovu rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 18. juna 2013. godine utvrđeno je da je odbijen zahtev A. B. za priznavanje prava na porodičnu penziju, koji je podnela iza smrti majke D. Z. U ovom rešenju je organ veštačenja utvrdio da kod A. B. ne postoji nesposobnost za samostalni život i rad, i to kako na dan pregleda 4. juna 2013. godine, tako ni pre navršene 15. godine života. Utvrđeno je, takođe, da je drugostepeni organ veštačenja, odlučujući po žalbi A. B. na navedeno rešenje, potvrdio nalaz i mišljenje prvostepenog organa veštačenja da kod A. ne postoji nesposobnost za samostalni život i rad, navodeći da je „u okviru svojih intelektualnih sposobnosti sposobna da adekvatno odgovori zahtevima radne zajednice.”
2.11. Utvrđeno je da je Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici 4. jula 2014. godine podneo tužbe Drugom osnovnom sudu u Beogradu protiv A. B. i G. A. H, za delimično lišenje roditeljskog prava.
2.12. Utvrđeno je da je Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici Drugom osnovnom sudu u Beogradu podneo predlog za lišenje poslovne sposobnosti A. B, 24. februara 2014. godine.
3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA
3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni tokom postupka, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.
Pravni okvir
3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
3.3. Princip nediskriminacije je jedan od opštih principa Konvencije o pravima deteta , iz kojeg proizlazi dužnost da se deci obezbedi uživanje svih prava bez diskriminacije, odnosno, bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, invaliditet, rođenje ili drugi status deteta, njegovih roditelja ili zakonskih staratelja. Konvencijom je propisano da je princip najboljeg interesa deteta od prvenstvenog značaja u svim aktivnostima koje se tiču dece. Odredbom čl. 9. propisano je da će države ugovornice obezbediti da dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležne vlasti odrede da je odvajanje u najboljem interesu deteta, uz sudski nadzor i u skladu sa važećim zakonima i propisanim postupkom. Odredbom čl. 18. st. 2. propisano je da će strane ugovornice, u cilju garantovanja i unapređivanja prava iz Konvencije, pružiti odgovarajuću pomoć roditeljima ili zakonskim starateljima u ostvarivanju odgovornosti za podizanje deteta i obezbeđivati razvoj ustanova, kapaciteta i službi za zaštitu dece.
3.4. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom , koju je Republika Srbija ratifikovala, štiti osobe sa invaliditetom bez obzira na vrstu ili stepen teškoća, a kao jedno od osnovnih načela propisano je poštovanje urođenog dostojanstva, individualne autonomije i samostalnosti osoba sa invaliditetom, uključujući pravo da donose odluke o sopstvenim životima. Odredbom čl. 12. Konvencije propisano je da osobe sa invaliditetom, između ostalog, imaju pravo da poslovnu sposobnost uživaju na jednakim osnovama kao i drugi građani i u svim oblastima, a da će država preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom omogući pristup podršci koja im može biti potrebna za ostvarivanje njihove poslovne sposobnosti. Takođe, država je u obavezi da osigura da sve mere koje se odnose na uživanje poslovne sposobnosti imaju odgovarajuće i efektivne mehanizme zaštite koji će sprečiti zloupotrebe, u skladu sa odredbama međunarodnog prava o ljudskim pravima.
3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , kojim je propisano da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
3.7. Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisano je da organ javne vlasti ne sme svojom radnjom ili propuštanjem vršiti diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Odredbom čl. 30. st. 2. t. 3. propisano je da se diskriminacijom u vezi sa bračnim i porodičnim odnosom smatra postavljanje posebnih uslova osobama sa invaliditetom za vršenje roditeljskog prava.
3.8. Odredbom čl. 60. Porodičnog zakona propisano je da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, a sud odluku o odvajanju deteta od roditelja može doneti ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici.
Analiza navoda iz izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa
3.9. Imajući u vidu predmet pritužbe i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u ovom postupku zadatak Poverenice bio je da ispita da li je Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici donošenjem odluke o obezbeđenju smeštaja u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu i stavljanja pod neposredno starateljstvo Centa za socijalni rad maloletnog deteta, diskriminatorno postupio prema A. i G. A. H. Takođe, imajući u vidu da je Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici rešenjem od 20. februara 2014. godine, A. B. stavio pod privremeno starateljstvo i pred nadležnim sudom pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti, Poverenica ukazuje da je, s obzirom na predmet i sadržinu pritužbe, potrebno ispitati da li samo pokretanje ovog postupka predstavlja akt diskriminacije A. B. na osnovu njenog invaliditeta, kao i da li je zbog pokretanja ovog postupka, maloletna ćerka A. B. i G. A. H. stavljena pod neposredno starateljstvo Centra za socijalni rad.
3.10. Ovo ispitivanje najpre podrazumeva sagledavanje vremenskog sleda događaja i svih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje su postojale u vreme donošenja odluke o postavljanju privremenog staratelja i pokretanju postupka za lišenje poslovne sposobnosti, kao i analizu činjenica na kojima je Centar za socijalni rad zasnovao svoju odluku, tj. procenio da je potrebno pokrenuti postupak za lišenje poslovne sposobnosti A. B. S tim u vezi, Poverenica je analizirala sve argumente koji su navedeni u rešenju, izjašnjenju i dopuni izjašnjenja.
3.11. Imajući u vidu da su pritužbe podnete zbog diskriminatornog postupanja Centra za socijalni rad Rakovica, prema pravilima o teretu dokazivanja diskriminacije iz čl. 45. Zakona o zabrani diskriminacije, u konkretnom postupku podnosioci pritužbe su dužan da učini verovatnim akte diskriminacije, dok na Centru za socijalni rad Rakovica leži teret dokazivanja da načelo jednakosti nije povređeno. Poverenica ukazuje da je ratio posebnih pravila o teretu dokazivanja u slučajevima diskriminacije olakšavanje dokazivanja diskriminacije kako bi se obezbedila delotvorna zaštite od diskriminacije, s obzirom da se diskriminacija, po pravilu, ne vrši otvoreno, već se prikriva i pravda raznim izgovorima, a nekada je posledica načina mišljenja, predrasuda i stereotipa kojih nisu svesni ni sami izvršioci diskriminacije. Upravo iz ovih razloga, za postojanje diskriminacije nije od značaja namera da se ona vrši, niti nepostojanje krivice za izvršenu diskriminaciju oslobađanja njenog izvršioca od odgovornosti.
3.12. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, A. B. se vodi u evidenciji Centra za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici od aprila 2013. godine, kada se centru obratila zahtevom za materijalnu pomoć. Prema navodima iz izjašnjenja, tom prilikom je otvoren zahtev za zaštitu punoletnog lica, s obzirom da je prijemni radnik primetio da A. deluje kao lice sa poteškoćama u funkcionisanju. Na zahtev Centra za socijalni rad, A. je dostavila i medicinsku dokumentaciju kojom je raspolagala, a koja se odnosi na period ranog detinjstva i to: nalaze neuropsihijatra od 3. decembra 1993. godine i 25. marta 1994. godine, kao i nalaz i mišljenje psihologa od 27. decembra 2012. godine, u kojem je navedeno da A. ima intelektualno funkcionisanje u okvirima „lake mentalne retardacije”. Takođe, centru je dostavila i rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, kojim je odbijen njen zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju, s obzirom da je prema nalazu organa veštačenja „sposobna da u okviru svojih intelektualnih sposobnosti adekvatno odgovori zahtevima radne zajednice.” Centar za socijalni rad Rakovica, na osnovu saznanja da A. nema prihode i na osnovu dostavljenih dokaza, priznao joj je februara 2014. godine, pravo na jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 10.000,00 dinara. Tom prilikom, stručni tim GCSR zauzeo je stav da treba pokrenuti „postupak za procenu poslovne sposobnosti” A. B. i odrediti joj privremenog staratelja, koji će zastupati njena prava i interese. Nakon toga je nadležnom sudu podnet predlog za lišenje poslovne sposobnosti A. B.
U izjašnjenju je navedeno da je ovakva odluka doneta „nakon sprovedenog stručnog postupka, dostupne medicinske dokumentacije, nalaza psihologa iz 2012. godine, koji je rađen za potrebe ostvarivanja prava na penziju, opservacije stručnog tima Odeljenja Rakovica koji procenjuju da A. „ne može samostalno da štiti svoja prava i interese, da A, kao i njen suprug ne pružaju adekvatnu saradnju, zatim činjenice da A. postupa kako G. kaže i da je manipulacija njome moguća, s obzirom da G. njeno zdravstveno stanje prepoznaje, pa minimalizuje u zavisnosti od situacije i njegove procene socijalne i sekundarne dobiti u datom trenutku, s obzirom da A. nema adekvatnu podršku članova svoje primarne porodice i s obzirom na bojazan da bi se A. mogla naći i u poziciji zloupotrebe njenih osećanja zbog podređenog, pasivnog i zavisnog položaja u partnerskoj vezi”.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da su u izjašnjenju upotrebljavani pojmovi i formulacije, koje ne omogućavaju da se utvrde stvarni razlozi zbog kojih je GCSR zauzeo stav da treba pokrenuti „postupak za procenu poslovne sposobnosti”. Od GCSR očekuje se da u svom izjašnjenju iznese ne samo svoje stručne ocene i kvalifikacije, već da navede konkretne činjenice na osnovu kojih svako može sa izvesnošću zaključiti da je stav koji je GCSR zauzeo zaista osnovan i utemeljen. Zbog toga se kvalifikacije pre mogu shvatiti kao svojevrsno etiketiranje, a ne stručna ocena koja je zasnovana na činjenicama.
Iz izjašnjenja se ne može zaključiti šta znači navod da je „manipulacija njome moguća”, odnosno, o kakvoj je manipulaciji reč i iz kog razloga bi se A. manipulisalo. Okolnost da “A. postupa kako G. kaže”, potpuno je irelevantna jer se u patrijarhalnoj kulturi, koja je u Srbiji još uvek dominantna, najveći broj žena, nezavisno od intelektualnih ili drugih kapaciteta, znanja i sposobnosti, povinuje željama svojih partnera, što je stručnim licima GCSR sigurno poznato. Nadalje, nejasno je na šta se tačno odnosi bojazan GCSR „da bi se A. mogla naći u poziciji zloupotrebe njenih osećanja”, posebno ako se ima u vidu da ne postoji adekvatna zaštita od „zloupotrebe osećanja”, odnosno, da oni koje volimo uvek mogu „zloupotrebiti” naša osećanja. Pri tome, treba imati u vidu da u postupku pred GCSR nije utvrđeno da se suprug A. B. ne ponaša adekvatno prema njoj, a mogućnost „zloupotrebe osećanja” nije ni u kakvoj vezi sa intelektualnim kapacitetima osobe. Iz izjašnjenja se ne može saznati i koje su to “socijalne i sekundarne dobiti” koje, G, navodno, ostvaruje prepoznavanjem, odnosno, minimiziranjem zdravstvenog stanja A. Nejasno je, takođe, i šta tačno znači konstatacija iz izjašnjenja da “A. i njen suprug ne pružaju adekvatnu saradnju”. Nije navedeno kakva se “saradnja” od njih očekivala, šta su oni to konkretno učinili, odnosno propustili da učine, šta su rekli, odnosno prećutali i sl. na osnovu čega je zaključeno da je izostala “adekvatna saradnja”. S druge strane, potpuno je nejasno zašto je “adekvatna saradnja” uopšte od značaja za odlučivanje o tome da li treba pokrenuti “postupak za procenu poslovne sposobnosti”.
Imajući u vidu zakonske razloge za lišenje poslovne sposobnosti, sagledavajući argumente koje je GCSR izneo u izjašnjenju na pritužbu, kao i navoda iz obrazloženja rešenja od 20. februara 2014. godine, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da je odluku o pokretanju postupka lišenja poslovne sposobnosti organ starateljstva doneo prvenstveno uzimajući u obzir činjenicu da je „A. osoba čije je intelektualno funkcionisanje na nivou lake mentalne retardacije”, odnosno, na osnovu činjenice da je osoba sa invaliditetom.
3.13. Poverenica napominje da je osnovno ovlašćenje centara za socijalni rad aktivno pružanje pomoći i podrške pojedincu i porodici, radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, stvaranje mogućnosti da samostalno žive u društvu, kao i omogućavanje dostupnosti usluga svima onima kojima su potrebne, sa posebnom pažnjom usmerenom na ranjive grupe (deca, stariji, osobe sa invaliditetom, pripadnici manjinskih grupa). Međutim, GCSR, Odeljenje u Rakovici procenio je da je A, zbog „nesposobnosti samostalnog funkcionisanja”, potrebno pružiti zaštitu, ali je u konkretnom slučaju izostala svaka vrste podrške.
U vezi sa tim, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre ukazuje da je A. B. “samostalno funkcionisala” pre nego što se obratila GCSR zbog dobijanja materijalne pomoći, a sama procena centra da A. nije sposobna da “samostalno funkcioniše” potpuno je neutemeljena i neobrazložena. Takođe, osim tvrdnje GCSR da je zbog „izostanka saradnje sa A, odnosno njenim suprugom, izostanka adekvatne podrške članova njene primarne porodice, uočenog rizika od visoke patronizacije u partnerskoj vezi…”, potrebno pokrenuti „procenu poslovne sposobnosti” A. B, izostalo je bilo kakvo obrazloženje stručnog rada tima GCSR, odnosno, preduzetih mera. Na kraju, stručni tim GCSR, Odeljenja u Rakovici procenjuje da je zbog ograničenih intelektualnih kapaciteta A. B, u njenom najboljem interesu da joj se oduzme poslovna sposobnost. S aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, može se konstatovati da je ovakvo postupanje GCSR, Odeljenja Rakovica, suprotno principu zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Prilikom zauzimanja ovakvog stava, Poverenica je imala u vidu da je poslovna sposobnost pravo svih ljudi, uključujući i osobe sa invaliditetom. Ona obuhvata sposobnost da se bude nosilac prava i učesnik u pravnom sistemu i ključ je pune participacije osoba sa invaliditetom u društvu. Odredbama člana 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, potvrđeno je pravo osoba sa invaliditetom da budu priznate kao ličnosti pred zakonom i da uživaju poslovnu sposobnost na jednakim osnovama sa drugima, u svim oblastima života. Odredbama stava 3. ovog člana propisano je da sve države ugovornice imaju obavezu da obezbede pristup podršci u ostvarivanju poslovne sposobnosti. Države se moraju uzdržavati od lišavanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom i umesto toga moraju omogućiti osobama sa invaliditetom pristup podršci, koja može biti neophodna za donošenje odluka koje imaju pravno dejstvo. Podrška u ostvarivanju poslovne sposobnosti mora poštovati prava, volju i želje osoba sa invaliditetom i nikada ne sme dovesti do zamenskog odlučivanja, odnosno do toga da staratelj donosi odluku umesto osobe sa invaliditetom. Vrsta i obim podrške mogu značajno da variraju od jedne osobe do druge, usled raznolikosti osoba sa invaliditetom, što je u skladu sa odredbama čl. 3. Konvencije kojim se uspostavlja „poštovanje razlika i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao dela ljudske različitosti i čovečanstva”, što je jedan od osnovnih principa ove konvencije. U svako doba, uključujući i krizne situacije, mora se poštovati lična autonomija i sposobnost osobe sa invaliditetom da donese odluke.
Za razumevanje značaja poslovne sposobnosti od važnosti je ukazati na Opšti komentar br. 1 na čl. 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, u kojem je izričito navedeno da status osobe sa invaliditetom ili postojanje neke teškoće (uključujući i fizičke i senzorne probleme) ne sme nikada biti osnov za lišavanje poslovne sposobnosti ili drugog prava. Zbog toga Komitet zahteva od država ugovornica Konvencije da iskorene sve prakse kojima se krše odredbe čl. 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, radi obezbeđivanja pune poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom na jednakim osnovama sa drugima. Pružajući detaljna objašnjenja prava i obaveza propisanih čl. 12, Komitet ističe da su poslovna sposobnost i mentalna sposobnost različiti koncepti. Poslovna sposobnost je sposobnost da se imaju prava i dužnosti i da se ova prava i dužnosti ostvaruju. Sa druge strane, mentalna sposobnost odnosi se na veštine osobe da donosi odluke, koje prirodno variraju od osobe do osobe i mogu biti različite u zavisnosti od brojnih faktora, uključujući faktor iz okoline i društva. S tim u vezi, odredbama člana 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom jasno je propisano da „nerazumnost uma” i druge diskriminišuće etikete nisu opravdani razlog za lišavanje poslovne sposobnosti, jer pretpostavljeni ili stvarni nedostatak u mentalnoj sposobnosti ne sme biti korišćen kao opravdanje za uskraćivanje poslovne sposobnosti.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbama čl. 5. ove Konvencije zabranjena svaka vrsta diskriminacije na osnovu invaliditeta, koja je odredbama čl. 2. definisana kao svaka razlika, isključivanje ili uskraćivanje na osnovu invaliditeta sa svrhom ili efektom umanjivanja ili negiranja priznanja, uživanja i realizacije svih ljudskih prava i osnovnih sloboda na jednakoj osnovi sa drugima. Prema eksplicitnom stavu koji je Komitet zauzeo, država ugovornica ima mogućnost da osobi ograniči poslovnu sposobnost u određenim okolnostima, ali pravo na jednako priznanje pred zakonom i sloboda od diskriminacije zahtevaju da kada država ograničava poslovnu sposobnost, to mora biti na jednakoj osnovi za sve osobe. Ograničavanje poslovne sposobnosti ne sme biti zasnovano na ličnim svojstvima kao što su rod, rasa ili invaliditet, a potreba za podrškom i razumnim prilagođavanjem u donošenju odluka ne sme biti razlog za ograničavanje poslovne sposobnosti.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je GCSR, Odeljenje u Rakovici, donošenjem odluke o pokretanju postupka za lišenje poslovne sposobnosti, u trenutku kada je A. priznato pravo na materijalno obezbeđenje u februaru 2014. godine, postupio i suprotno načelu zabrane diskriminacije iz čl. 7. Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad . Naime, u skladu sa odredbama ovog pravilnika, centar je dužan da zastupa interese i prava korisnika i da obezbedi jednak pristup uslugama za koje je nadležan svim građanima, nezavisno od etničkih, kulturnih, verskih, rodnih ili socio-ekonomskih razlika, invaliditeta i seksualne orijentacije. U radu sa korisnicima, neposredno ili preko ugovora sa drugim službama, centar neće, na osnovu pripadnosti iz stava 1. ovog člana: ograničiti osobu na bilo koji način u korišćenju usluga, informacija, pomoći i pravne zaštite koje pruža centar za socijalni rad; odnositi se na drugačiji način prema osobi u određivanju da li ispunjava kriterijume za korišćenje usluge ili prava; ograničiti bilo kog pojedinca u mogućnosti da učestvuje u programima centra ili mu omogućiti da učestvuje na drugačiji način nego drugim osobama. Suprotno svemu navedenom, stručni tim GCSR procenio je da će A, zbog sniženih intelektualnih kapaciteta, zaštita biti pružena ukoliko joj bude oduzeta poslovna sposobnost.
Prema odredbama člana 146. stav 1. Porodičnog zakona, punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobna za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišena poslovne sposobnosti. Iako je ova odredba u suprotnosti sa međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija potpisala i ratifikovala, ona je kao deo pozitivnog prava obavezujuća. Treba, međutim, imati u vidu da GCSR, Odeljenje u Rakovici, već prilikom donošenja odluke o pokretanju postupka za lišenje poslovne sposobnosti, bio dužan da ispita da li postoje zakonski razlozi za lišenje poslovne sposobnosti i da ih, ako postoje, na valjan način obrazloži. Iako o lišenju poslovne sposobnosti odlučuje sud, ne treba izgubiti iz vida da i samo pokretanje i vođenje postupka može dovesti do stigmatizacije osobe o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje. GCSR, Odeljenje u Rakovici nije se, u suštini, ni bavio procenom sposobnosti A. B. za „normalno rasuđivanje”, odnosno, procenom da li njena (ne)sposobnost za „normalno rasuđivanje” utiče na sposobnost da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa.
3.14. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i vremenski sled događaja i radnji koje su sukcesivno preduzimane, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti zauzela je stav da je potrebno ispitati da li je odluka GCSR, Odeljenje u Rakovici da podnese predlog za lišenje poslovne sposobnosti A. B, bila od uticaja na dalje postupanje GCSR prema A. i njenoj porodici.
3.15. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, GCSR, Odeljenje Rakovica angažovao se u radu sa A. B. i G. A. H, na zahtev KBZ Zemun od 17. juna 2014. godine da se uključi u postupak zbrinjavanja maloletnog deteta A. i G, rođenog … godine. Prema navodima iz izjašnjenja KBC Zemun i izjave socijalne radnice, do ovog zahteva je došlo na osnovu razgovora sa A. i G, kada je socijalna radnica saznala da je pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti i da je A. stavljena pod privremeno starateljstvo i izveštaja neurologa od 11. juna 2014. godine. U izjašnjenju KBC Zemun navedeno je da je radi procene psihičkog stanja A. B. nakon porođaja, organ starateljstva zahtevao od KBC Zemun obavljanje psihijatrijskog pregleda A. B, jer, kako je navedeno, nije postojao nijedan izveštaj lekara u kojem je definisana njena dijagnoza. Prema tvrđenju socijalne radnice bolnice, s obzirom na činjenicu da se jedini neuropsihijatar bolnice u tom periodu nalazio na godišnjem odmoru, a da je izveštaj neuropsihijatra bio neophodan organu starateljstva, pregled A. B. obavljen je u ustanovi „Dr Laza Lazarević”. U izveštaju neuropsihijatra od 20. juna 2014. godine, konstatovana je dijagnoza F 70 („laka mentalna retardacija”), uz savet da A. B. nastavi dalju kontrolu kod neuropsihijatra u Domu zdravlja Voždovac (gde se do tada lečila), uz obaveznu kontrolu i brigu nadležnog centra za socijalni rad, ali u ovom izveštaju nije preporučeno lišenje poslovne sposobnosti, niti je na bilo koji način ukazano da A. B. nije u stanju da se brine o sebi ili detetu.
3.16. U izjašnjenju GCSR navedeno je da je rukovodilac Službe za zaštitu dece i mladih Odeljenja Rakovica formirao stručni tim u sastavu: socijalni radnik, psiholog, pedagog i pravnik. Takođe, iznete su tvrdnje da su tokom majčinog boravka u porodilištu sa njom obavljeni razgovori 19. i 24. juna, u cilju procene njenih sposobnosti da kao primarni roditelj odgovori na potrebe deteta, ocenjujući da „brzo prelazi sa teme na temu i nepovezane sadržaje”.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je potpuno nejasno koji je roditelj „primaran”, a koji „sekundaran”, kao i na činjenicu da stručni tim GCSR nije uzeo u obzir činjenicu da mnoge žene posle porođaja imaju izmenjena ponašanja, što je i razumljivo, imajući u vidu životnu promenu kojoj su izložene. Stručno uverenje organa starateljstva je da je majka izrazito detinjasta (infantilna u ponašanju), da njen kalendarski uzrast nije praćen za taj uzrast očekivanim nivoom ukupnog psihičkog razvoja i da majka ne poseduje kapacitete za samostalnu brigu o detetu. Poverenica ukazuje da je nejasno na osnovu kojih činjenica je stručni tim procenio roditeljske kapacitete za brigu o detetu, s obzirom da A. B. nije ni bila u prilici da ostvari svoju ulogu majke, niti da razvije roditeljske kompetencije.
GCSR navodi i da je prilikom razmatranja sposobnosti roditelja da odgovore na podržavajući savetodavno-terapeutski rad prevagnulo stanovište prema kojem majka ne raspolaže intelektualnim preduslovima potrebnim za uspešan tretman kod porodičnog terapeuta ili savetnika. Iako su se viđenja organa starateljstva i roditelja u pogledu organizovanja brige o detetu razlikovala, s obzirom da su roditelji smatrali da mogu da brinu o detetu, a zaključak stručnog tima je bio da postoji ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost deteta ukoliko bi se roditeljima omogućilo da vrše svoje roditeljske uloge, GCSR doneo je 26. juna 2014. godine privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja, a dete je iz porodilišta premešteno u Centar za zaštitu odojčadi, dece i mladih u Beogradu.
Imajući u vidu stavove koje je centar izneo u prilog tvrđenju da A. B. nije u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo i brine o detetu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ocenjuje da ovi stavovi nisu utemeljeni. Naime, u izjašnjenju na pritužbu a ni tokom postupka, nije dostavljen ni jedan dokaz koji bi pokazao na osnovu kojih činjenica je GCSR procenio da postoji ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost deteta, zbog čega je došlo do hitnog odvajanja deteta od porodice. U konkretnom slučaju, Centar za socijalni rad Rakovica, između ostalog, bio je dužan da izvrši procenu rizika kome je dete izloženo, primenom odgovarajuće matrice rizika ili identifikuje mere i usluge koje mogu biti primenjene kako bi se dete zaštitilo u porodici, što u ovom postupku nije učinjeno. Pored toga, iako se u izjašnjenju navodi da je stručni tim Službe za zaštitu dece i mladih Odeljenja Rakovica vodio proces procene statusa i potreba deteta, tokom postupka nije dostavljen nalaz ili stručno mišljenje ovog tima, koji bi potkrepilo navode da postoje objektivne okolnosti zbog kojih dete treba da bude izmešteno, odnosno, da postoji rizik po zdravlje i bezbednost deteta. Takođe, u pisanim iskazima zaposlenih u CSR, koje su dostavljene uz izjašnjenje, i to: S. B. A, pedagoškinje, S. K, privremene starateljke A. B, S. N, socijalne radnice i O. V, privremene starateljke deteta, nije navedena ni jedna činjenica ili okolnosti koje dovode ili bi mogle da dovedu do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja maloletnog deteta. U svim ovim iskazima zaposlene su jedino negirale navode iz pritužbe da su prema A. postupile ponižavajuće i uvredljivo. Takođe, ni u nalazu neuropsihijatra od 20. juna 2014. godine nije konstatovana bilo kakva opasnost majke po dete. Pri tome, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti izražava duboku zabrinutost zbog činjenice da je dete odvojeno od svojih roditelja, nakon samo 15 dana po rođenju, te da je to previše kratak rok da bi mogle da se adekvatno procene roditeljske kompetencije dve osobe, koje prvi put postaju roditelji.
Analizom argumenata koje je Centar za socijalni rad, Odeljenje Rakovica naveo u izjašnjenju, koji se odnose na kapacitete A. B. da se samostalno brine o detetu, može se zaključiti da je stručni tim organa starateljstva ovakav stav zasnovao isključivo na ličnom svojstvu A. B, invaliditetu, zbog čega je ovakav zaključak i postupanje organa starateljstva suprotan načelu zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom. Poverenica ocenjuje da je ovakvo postupanje CSR posledica predrasuda da A. B, zbog intelektualnih poteškoća, nije u mogućnosti da se stara o detetu. Takođe, povodom tvrđenja da se A. „zbog intelektualnih preduslova ne može pružiti podržavajući savetodavno-terapeutski rad”, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je ovaj argument diskriminatoran, zasnovan na predrasudama, a njime se nikako ne može opravdati ovakav zaključak organa starateljstva. Da je invaliditet A. B. bio razlog drugačijeg tretmana, odnosno, osnov hitnog oduzimanja deteta iz porodilišta i smeštanja u ustanovu socijalne zaštite, potvrđuje i činjenica da CSR ovakvu radikalnu meru sprovodi prvenstveno u slučajevima nasilja u porodici i zlostavljanja dece, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja , čega u konkretnom slučaju nije bilo.
3.17. Sagledavajući sve činjenice i okolnosti, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da Centar za socijalni rad, Odeljenje Rakovica nije ponudio činjenice i dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su postojali objektivni razlozi i ozbiljni rizici po bezbednost i zdravlje deteta i sprovođenja hitne mere smeštaja u ustanovu socijalne zaštite.
3.18. Izjašnjavajući se na procenu sposobnosti staranja o detetu za G. A. H, CSR navodi da je procena sprovedena na osnovu tri razgovora koja su sa njim obavljena u organu starateljstva i terenske posete u njegovom stanu za vreme boravka majke i bebe u porodilištu. Na osnovu prikupljenih podataka: “da je otac pribavio krevetac, posteljinu i neke osnovne stvari za bebu, da je stan prenatrpan koferima, a higijena na nižem nivou (neokrečeno, mračno), da otac u iskustvu nema brigu o detetu niskog kalendarskog uzrasta i pokazuje sniženu senzitivnost na značenje rutina nege u svakodnevnoj brizi o detetu” zaključeno je da „otac nema realistične predstave o nezi bebe, nekritično govori o intelektualnom i emotivnom funkcionisanju majke”. Takođe, u izjašnjenju je navedeno da prema mišljenju psihologa „otac nema kapaciteta da se samostalno stara o novorođenčetu i ispoljava ozbiljan nedostatak empatije i odgovornosti u odnosu na suprugu i dete”. Centar za socijalni rad, Odeljenje Rakovica navodi da je osnovni razlog nemogućnosti pružanja podrške kroz savetodavno-terapeutski rad G. A. H. „ignorisanje majčinih teškoća u njenom ukupnom psihičkom i socijalnom funkcionisanju, teži socijalno poželjnim odgovorima, u test situaciji naginje disimulativnim odbrambenim manevrima, ne ispoljava stav motivacije za promenom koji je potreban za učešće u procesu terapijskog tretmana”.
Ceneći navedene argumente zbog kojih otac nema kapacitete da se stara o detetu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su paušalni i da nisu utemeljeni na objektivnim činjenicama. Tokom postupka nije dostavljen ni jedan dokaz o postojanju objektivnih razloga na osnovu kojih je CSR procenio da postoji ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost deteta, ukoliko se poveri ocu na staranje. Analizom argumenata koje je izneo CSR može se zaključiti da je stručni stav organa starateljstva o očevim sposobnostima brige i staranja o detetu zasnovan na činjenici da je A. B. nižih intelektualnih sposobnosti, te da zbog njenog ličnog svojstva – invaliditeta, ni G. A. H. nema kapaciteta da se stara o detetu, navodeći da je „pred organom starateljstva ispoljio stavove i ponašanja koji ukazuju da je njegovo poverenje u majčine roditeljske sposobnosti subjektivno i sa kvalitetom ignorisanja njenih teškoća u učenju”. Na ovaj način CSR je diskriminatorno postupio prema G. A. H. i isključio ga iz vršenja roditeljskog prava, na osnovu invaliditeta njegove supruge A. B. Pored toga, na osnovu navoda iz izjašnjenja, može se zaključiti da je organ starateljstva pri proceni o vršenju roditeljskog prava oca negativno cenio činjenicu što G. A. H. nema „veštine i iskustvo da se brine o detetu niskog kalendarskog uzrasta.” Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da su ovakve kvalifikacije u potpunosti neprihvatljive, neutemeljene i nejasne, imajući u vidu da je dete odvojeno od roditelja nakon 15 dana od rođenja, da nije živelo sa roditeljima u zajedničkom domaćinstvu, te da nije bilo moguće utvrditi veštine roditelja da se o detetu brinu jer nisu imali priliku da se brinu o detetu. Zaista je zabrinjavajuće da se od nekoga ko prvi put postaje otac očekuje da ima „veštine i iskustvo da se brine o detetu niskog kalendarskog uzrasta”. Te veštine i iskustvo mogu se steći brigom o detetu, uz adekvatnu podršku, ako je ona potrebna. Zabrinutost izaziva i to što se, prilikom donošenja odluke u pogledu mogućnosti G. A. H. da se stara o svom detetu, uzela u obzir i činjenica “da je stan prenatrpan koferima, a higijena na nižem nivou (neokrečeno, mračno)”. Kao što je poznato, hiljade dece danas u Srbiji odrasta u porodicama koje žive u nehigijenskim naseljima, često bez struje i vode, u podrumskim stanovima bez tračka svetlosti, ali to nije razlog da se deca odvajaju od svojih roditelja. Tvrđenje iz izjašnjenja da G. A. H. ima “sniženu senzitivnost na značenje rutina nege u svakodnevnoj brizi o detetu” ne treba posebno komentarisati jer se ono može smatrati običnom frazom, s obzirom da mu je sadržina nejasna i da nije potkrepljeno konkretnim činjenicama.
U zahtevu za izjašnjenje, pored ostalog, zatraženo je od Centra za socijalni rad Rakovica da se izjasni da li je prilikom donošenja odluke o postavljanju privremenog staratelja detetu, bila od uticaja činjenica da je G. A. H. rođen u Siriji, odnosno, da nije državljanin Srbije. Povodom ovog zahteva CSR Odeljenje Rakovica, navodi u izjašnjenju: „Prijava boravka i regulisan status stalno nastanjenog stranca uzeti su kao relevantni podaci u procenjivanju očevih roditeljskih sposobnosti. Iako činjenica da je strani državljanin nije bila od uticaja na odluku organa starateljstva u odnosu na vršenje roditeljskog prava, bila je uzeta u obzir pri proceni mreža podrške za oba roditelja, čija je porodična zajednica procenjena kao rizična za poziciju izolovanosti u familijarnoj i široj društvenoj sredini i sa slabom izgrađenom podrškom neposrednog socijalnog miljea”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da su ovi navodi kontradiktorni, neutemeljeni i nejasni, i ujedno ukazuje da činjenica da je G. A. H. strani državljanin sa stalnim boravkom u Republici Srbiji ne sme da bude od uticaja prilikom donošenja odluke o njegovim roditeljskim kompetencijama.
3.19. Sagledavajući sve činjenice i okolnosti, GCSR, Odeljenje Rakovica nije ponudio činjenice i dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su postojali objektivni razlozi koji bi potkrepili navode o postojanju ozbiljnih rizika po bezbednost i zdravlje deteta.
4. MIŠLjENjE
4.1. Donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja A. u postupku lišenja poslovne sposobnosti, Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici prekršio je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
4.2. Donošenjem odluke o određivanju privremenog staratelja maloletnom detetu A. B. i G. A. H, Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici prekršio je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
4.3. Donošenjem privremenog zaključka o obezbeđenju smeštaja maloletnom detetu A. B. i G. A. H. u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu, Centar za socijalni rad, Odeljenje u Rakovici prekršio je odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
5. PREPORUKA
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje GCSR, Odeljenje Rakovica:
5.1. Da preduzme sve potrebne mere u cilju otklanjanja posledica diskriminatornog postupanja prema A. i G. A. H.
5.2. Da ubuduće ne donosi odluke kojima se krše antidiskriminacioni propisi.
Potrebno je da Centar za socijalni rad, Odeljenje Rakovica obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.
Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Centar za socijalni rad, Odeljenje Rakovica ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti će o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
dr Nevena Petrušić
Pritužba A. B. i G. A. H. protiv Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta u oblasti socijalne zaštite 
