бр. 021-01-113/2019-02 datum: 25.6.2019. godine
Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje zdravstvenoj ustanovi________________________
PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti zdravstvenoj ustanovi________________:
– da preduzme mere iz svoje nadležnosti u cilju obezbeđivanja da podatke o HIV statusu pacijenata i pacijentkinja zdravstveni radnici upisuju u rubriku u medicinskoj dokumentaciji koja je predviđena za upisivanje dijagnoza (ili ostalih dijagnoza), istom veličinom i bojom slova kojom se uobičajeno upisuju dijagnoze i stanja od značaja za medicinski postupak, korišćenjem latinskog naziva i šifre bolesti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, povreda i uzroka smrti.
Zdravstvena ustanova obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njome ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.
Obrazloženje
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postupajući po pritužbama došao je do saznanja da se u pojedinim ustanovama zdravstvene zaštite u Republici Srbiji podaci o HIV statusu pacijenata i pacijentkinja upisuju na neadekvatan način, crvenom bojom ili povećanim slovima, van rubrika u medicinskoj dokumentaciji koja je predviđena za upisivanje dijagnoza.
Ustav Republike Srbije[2] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[3] u članu 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu.
Odredbom člana 2. stav 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima[4] garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, veri, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji[5] Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava uključio je zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost“ iz člana 2. stav 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju navedeno je da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi […].
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.[6] Kao poseban slučaj diskriminacije, odredbom člana 27. propisana je diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja.
Odredbom člana 21. Zakona o zdravstvenoj zaštiti[7] propisano je načelo pravičnosti zdravstvene zaštite koje podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, roda, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, zdravstvenog stanja, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije, dok je odredbom člana 54. stav 2. ovog zakona zagarantovana poverljivost podataka iz medicinske dokumentacije pacijenta.
Zakonom o pravima pacijenata propisano je da podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije, spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta, u skladu sa zakonom.[8] Odredbom člana 14. stav 1. ovog zakona propisano je da pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija, koje je saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku, uključujući i one koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja i lečenja u celini. Zabranjeno je da nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, saopšti drugim licima lične informacije iz stava 1. ovog člana.[9]
U skladu sa odredbama člana 38. stav 3. Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva,[10] nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik i drugo ovlašćeno lice dužno je da u postupku vođenja zdravstvene dokumentacije i evidencija poštuje najviše standarde ljudskih prava i bezbednosti pacijenta, uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Odredbom člana 40. navedenog zakona propisano je da podaci iz medicinske dokumetacije pacijenta predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti, i da su zdravstvene ustanove, privatna praksa i druga pravna lica, dužna da prikupljanje i obradu podatka o ličnosti pacijenta vrše na način kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava na privatnost i prava na poverljivost podataka o ličnosti pacijenta, u skladu sa zakonom kojim se uređuju prava pacijenata i zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti.
Radi obezbeđivanja jedinstvenog sistema vođenja zdravstvene dokumentacije i evidencija u sistemu zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, odredbom člana 42. stav 1. Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva propisano je da se primenjuju jedinstveni metodološki principi i standardi (definicije, nomenklature, klasifikacije, šifarnici) i postupci za vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencija, kreiranje izveštaja i dostavljanje. Jedinstvene metodološke principe, standarde i postupke iz stava 1. ovog člana propisuje ministar, na predlog zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije.[11] Pravilnikom o obrascima i sadržaju obrazaca za vođenje zdravstvene dokumentacije, evidencija, izveštaja, registara i elektronskog medicinskog dosijea[12] propisuju se obrasci i sadržaj obrazaca za vođenje osnovne zdravstvene dokumentacije i pomoćnih sredstava za vođenje evidencija u oblasti zdravstvene zaštite, sadržaj registara i elektronskog zdravstvenog dosijea, kao i sadržaj izveštaja, osim za oblasti koje su uređene propisima iz te oblasti: a) zaraznih bolesti (uključujući i bolničke infekcije) i obavezne imunizacije; b) transfuziološke delatnosti, transplantacije i biomedicinski potpomognute oplodnje, lekova i medicinskih sredstava; v) povreda na radu i profesionalnih oboljenja.
Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti[13] uređuju se zaštita stanovništva od zaraznih bolesti i posebna zdravstvena pitanja, određuju zarazne bolesti koje ugrožavaju zdravlje stanovništva Republike Srbije i čije sprečavanje i suzbijanje je od opšteg interesa za Republiku Srbiju, sprovođenje epidemiološkog nadzora i mera, način njihovog sprovođenja i obezbeđivanje sredstava za njihovo sprovođenje, vršenje nadzora nad izvršavanjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. Odredbama člana 5. ovog zakona propisano je da infekcija uzrokovana virusom humane imunodeficijencije (HIV-om) spada u zarazne bolesti nad kojima se sprovodi epidemiološki nadzor i protiv kojih se primenjuju mere sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti. Pravilnikom o prijavljivanju zaraznih bolesti i posebnih zdravstvenih pitanja propisano je da se dijagnoza zarazne bolesti upisuje na latinskom jeziku i šifrira prema važećoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.[14]
Kodeksom medicinske etike Lekarske komore Srbije[15] propisana je dužnost lekara da lekarsku pomoć pruža svima jednako, bez obzira na godine života, pol, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, društveni položaj, obrazovanje, socijalno poreklo, političko ili drugo ubeđenje, imovinsko stanje, jezik, kulturu, vrstu bolesti, psihički ili telesni invaliditet ili drugo lično svojstvo, poštujući ljudska prava i dostojanstvo svakog čoveka.
Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu[16] propisani su minimalni zahtevi koje je poslodavac dužan da ispuni u obezbeđivanju primene preventivnih mera za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu, a Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu[17] propisane su mere čijom se primenom, odnosno sprovođenjem osigurava bezbednost i zdravlje na radu. Odredbom člana 35. ovog zakona propisana je dužnost zaposlenog da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad, da namenski koristi sredstva za rad i opasne materije, da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu i da sa njima pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje kao i bezbednost i zdravlje drugih lica.
Navedeni propisi istovremeno štite bezbednost i zdravlje na radu, kao i dostojanstvo i integritet osoba koje žive sa HIV/AIDS-om.
Uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom u poslednje vreme, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u ovom domenu, navedeno je u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije[18]. U obrazloženju presude navedeno je i da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da sud smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije.
U Strategiji za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018-2025. godine[19] navedeno je da je od izuzetnog značaja poštovanje i promocija ljudskih prava osoba koje žive s HIV-om, ključnih populacija u riziku od HIV-a, kao i drugih osetljivih grupacija stanovništva.
Imajući u vidu navedeno, Poverenik, najpre, ističe da se, u skladu sa propisima o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, podaci o bolestima, stanjima i povredama pacijenata unose u medicinsku dokumentaciju i da je nesporno da se ovlašćena lica, prilikom upisivanja ovakvih podataka, rukovode medicinskim razlozima.
Pravilnikom o prijavljivanju zaraznih bolesti i posebnih zdravstvenih pitanja propisano je da se dijagnoza zarazne bolesti upisuje na latinskom jeziku i šifrira prema važećoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.
Poverenik ukazuje na obavezu medicinskog osoblja da u radu sa pacijentima koriste zaštitnu opremu, koja je utvrđena propisima iz oblasti zaštite na radu i Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalna samouprave[20]. Dodatno, treba imati u vidu i činjenicu da mnogi pacijenti ne znaju za svoj HIV status, te zbog toga i postoje protokoli kojima su propisani uslovi i način korišćenja zaštitne opreme.
Imajući u vidu prethodno navedeno, Poverenik ukazuje da prevencija bolesti i zaštita zdravlja stanovništva i zaposlenih uvek predstavlja opravdan cilj, ali za njegovo ispunjenje nije potrebno da se HIV status evidentira van mesta propisanog za to i na način koji nije dopušten.
Osobe koje žive sa HIV-om imaju pravo na privatnost, normalno školovanje, zdravstvenu zaštitu, rad, stanovanje i nediskriminišući odnos u svim područjima života. Javnost treba upoznati s važnošću prevladavanja predrasuda, neznanja i sprečavanja diskriminacije u cilju uspešne kontrole HIV infekcije i AIDS-a. Posebna odgovornost svih zaposlenih u javnim službama, a posebno u zdravstvenim, vaspitno-obrazovnim i ustanovama socijalne zaštite je u domenu uklanjanja predrasuda i suzbijanja straha prema osobama koji žive sa HIV-om. Javno-zdravstvene mere u pogledu zdravstvene zaštite, zaposlenja, obrazovanja, socijalne zaštite, stanovanja i drugih društvenih aktivnosti moraju se temeljiti na naučnim saznanjima o prenošenju HIV-a, a ne na pretpostavkama, spekulacijama i strahu.[21] Kako je u Strategiji za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji navedeno, čak oko 41% zdravstvenih radnika u Republici Srbiji ima diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om.[22] Većina slučajeva stigme i diskriminacije prijavljenih od strane PLHIV biva počinjeno od strane zdravstvenih radnika.[23]
Takođe, osobe koje žive sa HIV-om, ukazuju da je jedan od osnovnih problema sa kojima se suočavaju stigma i diskriminacija, pa tako oko 22% do 25% ispitanika smatra da je imalo iskustvo sa diskriminacijom, ali ona uglavnom nisu nikome prijavljena[24]. Ukoliko su slučajevi diskriminacije i prijavljeni, to je najčešće činjeno PLHIV udruženju. Osnovni razlog ovakvog stanja je činjenica da žrtve nisu voljne da uđu u proces dokazivanja diskriminacije iz razloga što bi njihov status postao poznat čitavoj zajednici, što bi opet moglo da poveća rizik od ponovne izloženosti diskriminaciji. Na to ukazuje i podatak da tek oko 3%-4% ispitanika javno govori o svom statusu[25].
Prema podacima iz Redovnog godišnjeg izveštaja Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2018. godinu, na petom mestu po brojnosti pritužbi nalaze se pritužbe zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja, a po tom osnovu su upravo najbrojnije pritužbe podnete od strane osoba koje žive sa HIV-om. Ove osobe su najviše stigmatizovane i diskriminisane u oblasti pružanja usluga i to najčešće u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, ali i u oblasti rada i zapošljavanja, kao i obrazovanja. Zabrinjavajući je i podatak dobijen istraživanjima da u Srbiji svega 7,7 odsto stanovništva nema diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om[26], a da čak 1/3 stanovništva uzrasta od 15 do 49 godina ne bi kupila povrće, voće i drugu hranu od HIV pozitivne osobe iako za takav stav nema nikakvih osnova jer se HIV ne prenosi hranom, vazduhom i socijalnim kontaktom.
Sagledavajući sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je zaštita ljudskih prava i stvaranje društva i okruženja bez stigme i diskriminacije prema osobama koje žive sa HIV-om, bitan uslov za normalan život, ali i osnaživanje ovih osoba da javno govore o izazovima sa kojima se susreću kako bi se eventualni problemi rešavali u partnerstvu svih relevantnih aktera. Za uspešan odgovor na HIV infekciju preduslov je poštovanje ljudskih prava. Prepreke u ostvarivanju ljudskih prava, postojanje stigme, diskriminacije, nasilja i različite zloupotrebe u značajnoj meri doprinose povećanju osetljivosti na HIV u ključnim populacijama i smanjenju kvaliteta života osoba koje žive sa HIV-om.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, postupajući u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti zdravstvenim ustanovama uz obavezu obaveštavanja o preduzetim merama u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 33. tač. 9.
[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06
[3] Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, broj 9/03, 5/05 i 7/05 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovoriˮ, broj 12/10 i 10/15)
[4] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni list SFRJ“, broj 7/71)
[5] Br. 20/09
[6] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 2.
[7] „Službeni glasnik RS“, broj 25/19
[8] Zakon o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“, broj 45/13 i 25/19 – dr. zakon), član 21. stav 1.
[9] Zakon o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“, broj 45/13 i 25/19 – dr. zakon), član 14. stav 2.
[10] „Službeni glasnik RSˮ, broj 123/14, 106/15, 105/17 i 25/19 – dr. zakon
[11] Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva („Službeni glasnik RS”, broj 123/14, 106/15, 105/17 i 25/19 – dr. zakon) , član 42. stav 2.
[12] „Službeni glasnik RSˮ, broj 109/16 i 20/19
[13] „Službeni glasnik RSˮ, broj 15/16
[14] Pravilnik o prijavljivanju zaraznih bolesti i posebnih zdravstvenih pitanja („Službeni glasnik RSˮ, broj 58/18),čl.13.
[15] Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/16), član 5.
[16] „Službeni glasnik RSˮ, broj 21/09 i 1/19
[17] „Službeni glasnik RSˮ, broj 101/05, 91/15 i 113/17 – dr. zakon
[18] Kiyutin v. Russia, predstavka broj 2700/10, presuda od 10. marta 2011. godine
[19] „Službeni glasnik RSˮ, broj 61/18
[20] „Službeni glasnik RSˮ, broj 106/18
[21] Strategija za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018-2025. godine („Službeni glasnik RSˮ, broj 61/18)
[22] Goran Opačić. Istraživanje znanja, stavova i ponašanja zdravstvenih radnika u oblasti HIV-a. (Beograd: Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, 2015) http://www.batut.org.rs/index.php?content=1330
[23] Aleksandra Božinović Knežević, Violeta Anđelković i Radoš Keravica. Monitoring ljudskih prava osoba koje žive sa HIV/sidom u Srbiji. (Beograd: Čovekoljublje, Dobrotvorna fondacija Srpske Pravoslavne Crkve, 2016)
[24] „Usluga podrške u zajednici za osobe koje žive sa HIV/AIDS-om”, autorka Slađana Baroš, Unija organizacija koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om u Srbiji, Beograd 2018 – dostupno na internet stranici: http://www.academia.edu/37068987/USLUGA_PODR%C5%A0KE_U_ZAJEDNICI_ZA_OSOBE_KOJE_%C5%BDIVE_SA_HIV_AIDS-om_PROCENA_ISHODA_Community-based_Peer_Support_Service_for_People_Living_with_HIV_Outcome_Assessment
[25] Isto, str. 69
[26] Strategija za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018-2025. godine („Službeni glasnik RSˮ, broj 61/18)
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti zdravstvenim ustanovama 
