br. 021-01-809/2022-02 datum: 7.10.2022.

Postupajući u okviru zakonom propisanih nadležnosti[1] da  prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje Ministarstvu omladine i sporta

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Ministarstvu omladine i sporta da:

– preduzme sve neophodne mere i radnje iz svoje nadležnosti, kako bi slepi i slabovidi šahisti – osvajači medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste bili ravnopravno tretirani sa ostalim šahistima – osvajačima medalja na Šahovskoj olimpijadi, u postupku za ostvarivanje prava na nacionalno sportsko priznanje i/ili novčanu nagradu.

Ministarstvo omladine i sporta će u roku od 30 dana od dana prijema ove preporuke obavestiti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama i radnjama iz svoje nadležnosti radi postupanja po preporuci.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je primio dopis u kojem je ukazano da je reprezentacija slepih i slabovidih šahista u oktobru 2021. godine osvojila bronzanu medalju na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste, da je u propisanom roku podnet zahtev za sportsko priznanje i novčanu nagradu, ali da Ministarstvo omladine i sporta (u daljem tekstu: Ministarstvo) još uvek nije odlučivalo po ovom zahtevu, odnosno da podnosioci zahteva nisu dobili nikakav odgovor o postupanju po podnetim zahtevima. U dopisu je ukazano da se u konkretnom slučaju radi o istoj stvari tj. o istom činjeničnom stanju, na osnovu kojeg je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu 25.1.2022. godine[2], u kojoj je utvrđeno diskriminatorno postupanje Republike Srbije prema podnosiocima predstavki – slepim i slabovidim šahistima, a kojima je prethodno uskraćeno pravo na isplatu sportske nagrade i na druga sportska priznanja. Navedeno je da je Evropski sud za ljudska prava u pomenutoj presudi naložio tuženoj državi –  Republici Srbiji da podnosiocima predstavki isplati po 4.500 evra, kao i sve nastale i buduće finansijske beneficije i/ili nagrade na koje bi imali pravo da su medalje osvojili na Šahovskoj olimpijadi za šahiste koji vide. S tim u vezi, od Poverenika je zatraženo da uputi preporuku Ministarstvu, da u najkraćem roku odluči o zahtevima slepih i slabovidih šahista iz 2021. godine, tretirajući na isti način osvajače olimpijskih medalja – slepe i slabovide šahiste kao i podnosioce predstavki Evropskom sudu za ljudska prava, na osnovu kojih je doneta pomenuta presuda, budući da se radi o istom činjeničnom stanju, koje je bilo predmet odlučivanja ovog suda.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti se ovim povodom obratio Ministarstvu omladine i sporta, kako bi dobio neophodna pojašnjenja u vezi sa navodima iz dopisa. Ministarstvo je uputilo Povereniku odgovor br. 07-00-00067/2022-02/1 od 5.9.2022. godine, u kojem je između ostalog navedeno da je Ministarstvu 25.11.2021. godine podnet zahtev lica koje se obratilo Povereniku za dodelu novčane nagrade za osvajanje bronzane medalje na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste, koja je održana u oktobru 2021. godine. Dalje je navedeno da Ministarstvo nije odlučivalo po ovom zahtevu iz razloga što odredbama Zakona o sportu i odredbama drugih relevantnih podzakonskih akata nije predviđena ova vrsta nagrade za takmičare koji su osvojili medalju na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste. Ministarstvo je takođe navelo da su povodom iste stvari, drugi slepi šahisti – osvajači medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide podneli predstavku Evropskom sudu za ljudska prava 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, odnosno povrede člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i da je Ministarstvo „posredno preko medija“ saznalo da je Evropski sud za ljudska prava doneo nepravnosnažnu odluku u postupku Negovanović protiv Srbije. Istaknuto je da je upravo zbog nepravnosnažnosti ove odluke Evropskog suda za ljudska prava, a iz razloga ekonomičnosti i celishodnosti, Ministarstvo zastalo sa postupkom rešavanja po zahtevima slepih i slabovidih šahista – osvajača medalja za ostvarivanje prava na nagradu do pravnosnažnosti odluke Evropskog suda za ljudska prava. Ministarstvo je navelo i da je presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Negovanović protiv Srbije, kojom je utvrđena diskriminacija slepih i slabovidih šahista osvajača medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide, postala pravnosnažna 20.6.2022. godine, te da su na osnovu toga otpočete konsultacije između Ministarstva i Državnog pravobranilaštva o tome kako na najbolji način sprovesti izvršenje pomenute presude. Na kraju, Ministarstvo je napomenulo da će, u saradnji sa državnim organima sa kojima je povezano rešavanje problema na koji je podnosilac pritužbe ukazao, preduzeti odgovarajuće mere iz svoje nadležnosti radi daljeg postupanja po podnetim zahtevima. Međutim, do dana donošenja ove preporuke Povereniku nisu dostavljene informacije da je po zahtevima odlučeno, što je potvrdilo u svom obraćanju i lice koje se obratilo Povereniku.

Imajući u vidu navedeno, Poverenik ukazuje da Ustav Republike Srbije^[3] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom^[4], čiji je cilj da unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva^[5]. Odredbama člana 5. Konvecije propisano je da su svi pojedinci jednaki pred zakonom i po zakonu, da imaju pravo da bez ikakve diskriminacije uživaju jednaku zaštitu i jednake pogodnosti u skladu sa zakonom, da će države strane ugovornice zabraniti svaku diskriminaciju po osnovu invalidnosti i garantovati osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu, da će preduzeti sve odgovarajuće korake za obezbeđenje razumnog prilagođavanja, kako bi unapredile jednakost i otklonile diskriminaciju, kao i da se neće smatrati diskriminacijom u smislu odredaba ove Konvencije posebne mere koje su neophodne za ubrzavanje ili dostizanje de fakto jednakosti osoba sa invaliditetom.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.^[6] Odredbama člana 26. stav 1. propisano je da diskriminacija osoba sa invaliditetom postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Članom 4. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom^[7], propisano je da su organi javne vlasti dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije. Članom 11. stav 1. ovog zakona propisano je da organ javne vlasti ne sme svojom radnjom ili propuštanjem vršiti diskriminaciju osoba sa invaliditetom, dok je stavom 2. istog člana između ostalog propisano da diskriminacija osoba sa invaliditetom od strane organa javne vlasti obuhvata uskraćivanje prava osobi sa invaliditetom, ako se ovo pravo u istim okolnostima priznaje osobama bez invaliditeta.

Članom 4. stav 3. Zakona o sportu^[8] propisano je da  je zabranjena svaka neposredna i posredna diskriminacija, uključujući i govor mržnje, po bilo kom osnovu, sportista, sportskih stručnjaka, sportskih organizacija i drugih lica učesnika u sistemu sporta, na otvoren ili prikriven način, a koja se zasniva na nekom stvarnom ili pretpostavljenom ličnom svojstvu, dok je stavom 10. propisano da se na zabranu diskriminacije iz st. 3. i 6. ovog člana primenjuju odredbe zakona kojim je uređena zabrana diskriminacije, ako ovim zakonom nije drukčije utvrđeno. Odredbama člana 112. ovog zakona određen je opšti interes u oblasti sporta, u kojem je između ostalog navedeno da opšti interes u oblasti sporta jeste i unapređenje sportske rekreacije, promocija i podsticanje bavljenja sportom svih građana Republike Srbije, a naročito dece, žena, mladih i osoba sa invaliditetom.

Odredbama člana 123. Zakona o sportu propisano je da se sportistima, državljanima Republike Srbije, koji kao reprezentativci Republike Srbije osvoje medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, ili su bili, odnosno budu nosioci svetskog rekorda u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, ili postanu finalisti DEJVIS kupa ili FED kupa Međunarodne teniske federacije, dodeljuje nacionalno sportsko priznanje u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja nakon navršenih 40 godina života (stav 1.), kao i da se sportistima i trenerima državljanima Republike Srbije, koji kao članovi reprezentacije Republike Srbije na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi i svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskoj ili paraolimpijskoj sportskoj disciplini osvoje jednu od medalja ili postanu finalisti DEJVIS kupa ili FED kupa Međunarodne teniske federacije, dodeljuje novčana nagrada (stav 2.). Članom 124. stav 2. i 3. ovog zakona propisano je da Vlada uređuje bliže uslove, način isplate i visinu nacionalnih sportskih priznanja i novčanih nagrada, kao i da odlučuje rešenjem o dodeli nacionalnog sportskog priznanja i novčane nagrade, na predlog Ministarstva, a po podnetom zahtevu lica koje ispunjava uslove iz člana 123. ovog zakona.

Uredbom o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama propisano je da se ovom uredbom utvrđuju bliži uslovi, način isplate i visina nacionalnih sportskih priznanja i novčanih nagrada za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta.^[9] Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe propisano je da sportista jeste državljanin Republike Srbije koji je kao član seniorske prve A selekcije nacionalne sportske reprezentacije Republike Srbije nastupao najmanje jedanput na utakmicama, odnosno pojedinačnim takmičenjima održanim u okviru međunarodnog sportskog takmičenja na kojem je ostvaren relevantan sportski rezultat u smislu ove uredbe, dok je tačkom 4. istog stava propisano da relevantan sportski rezultat predstavlja zlatna, srebrna ili bronzana medalja osvojena na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama i svetski rekord u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, kao i učešće u finalu DEJVIS kupa ili FED kupa Međunarodne teniske federacije. Članom 3. Uredbe, propisano je da se nacionalno sportsko priznanje dodeljuje sportistima, državljanima Republike Srbije, koji kao članovi nacionalne sportske reprezentacije Republike Srbije osvoje medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, ili su bili, odnosno budu nosioci svetskog rekorda u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, ili postanu finalisti DEJVIS kupa ili FED kupa Međunarodne teniske federacije.

U vezi sa odredbama člana 123. Zakona o sportu, kao i odredbama Uredbe o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, kojima je propisan krug lica koji mogu ostvariti pravo na nacionalno sportsko priznanje i/ili novčanu nagradu, kao i način ostvarivanja ovog prava, neophodno je ukazati na Presudu Evropskog suda za ljudska prava br. 29907/16 od 25.1.2022. godine, donetu na osnovu predstavki podnetih povodom odbijanja Republike Srbije – Minsitarstva omladine i sporta da slepim i slabovidim šahistima – osvajačima medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste prizna pravo na nacionalno sportsko priznanje i/ili novčanu nagradu. U tom smislu, neophodno je i napomenuti da je Evropski sud za ljudska prava postupao u bitno sličnoj pravnoj i činjeničnoj stvari, budući da su predmet razmatranja u ovom postupku bile odredbe člana 123. Zakona o sportu kao i odredbe Uredbe o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, kao i postupanje države prema podnosiocima predstavki na osnovu navedenih odredaba. Drugim rečima, predmet razmatranja Evropskog suda za ljudska prava u konkretnom slučaju bilo je utvrđivanje da li je Republika Srbija diskriminatorski postupila prema podnosiocima predstavki – slepim i slabovidim šahistima – osvajačima medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste, budući da napred navednim zakonskim i podzakonskim propisima nije omogućila ravnopravan tretman osvajača medalja na Šahovskoj olimpijadi i osvajača medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe, odnosno da nije propisala mogućnost ostvarivanja prava na nacionalno sportsko priznanje i novčanu nagradu za slepe i slabovide šahiste – osvajače medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i slabovide šahiste.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u toku postupka ispitivao da li postoji ista ili slična situacija, u vezi sa pravljenjem razlike u pogledu ostvarivanja prava na nacionalno sportsko priznanje i/ili novčanu nagradu između slepih i slabovidih šahista, osvajača medalja na Šahovskoj olimpijadi za slepe i šahista osvajača medalja na Šahovskoj olimpijadi. Evropski sud za ljudska prava je u ovoj presudi br. najpre konstatovao da je Svetska šahovska federacija (FIDE) poslala pismo Šahovskoj federaciji Srbije 29.10.2014. godine u kojem je navedeno da je „Međunarodna šahovska asocijacija na Brajevom pismu (IBCA) sastavni deo šahovske federacije…Rezultati koje postižu članovi IBCA na svedskim i evropskim prvenstvima takođe su zvanični rezultati FIDE. Slepi šahisti imaju iste šahovske titule, koje se stiču na isti način kao i zdravi šahisti. Pored toga, slepi šahisti se navode na registracionim i rejting listama FIDE zajedno sa zdravim šahistima, a na osnovu rezultata postignutih na IBCA takmičenjima, koja su deo takmičarskog sistema FIDE. Svaki slepi šahista kao i svaki zdrav ima svoj registracioni i matični broj, na osnovu kojeg…..(on ili ona)…..se mogu nalaziti na registracionoj i rejting listi FIDE. Svetska šahovska olimpijada, koja se održava u okviru takmičarskog sistema FIDE, obuhvata šahovske olimpijade za zdrave kao i za slepe (Šahovska olimpijada slepih). Isto je i sa drugim evropskim i svetskim turnirima koje organizuje FIDE – oni obuhvataju turnire i za zdrave i za slepe šahiste. Ovo mišljenje se izdaje na zahtev Šahovskog saveza Srbije radi ostvarivanja prava slepih šahista na dobijanje nacionalnih sportskih priznanja koja izdaje Republika Srbija na isti način na koji to čine zdravi šahisti. Kao što je radnije spomenuto, FIDE tretira obe grupe šahista jednako – oni imaju pravo na iste titule i rejtinge, te ista prava.“

Evropski sud za ljudska prava je konstatovao da se „podnosioci predstavki kao slepi šahisti koji su svoje medalje osvojili na šahovskoj olimpijadi slepih, s jedne strane, i šahisti zdravog vida koji su svoje medalje osvojili na šahovskoj olimpijadi, s druge strane, moraju prema mišljenju Suda posmatrati kao dve grupe lica koja se bave istom delatnošću, odnosno igranjem šaha, i pored toga, kao dve grupe čiji su članovi stekli neka od naznačajnijih međunarodnih priznanja. Iz toga proizlazi da se slepi šahisti sa zdravim vidom, u kontekstu ovog slučaja i u smislu prakse Suda, moraju smatrati dvema grupama lica u analognim ili relevantno sličnim situacijama“. Iz navedenog proizlazi da je nesporno da se radi o pravljenju razlike između slepih šahista i šahista koji vide u istoj ili sličnoj situaciji.

Što se tiče ispitivanja postojanja/nepostojanja objektivnog i razumnog opravdanja za navedeno pravljenje razlike u istoj ili sličnoj situaciji, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da, ako se država odluči da obezbedi određenu beneficiju, ona to mora učiniti na način koji je kompatibilan sa antidiskriminacionim propisima. Drugim rečima, s obzirom na činjenicu da je država odlučila da uspostavi sistem priznavanja i nagrađivanja sportskih dostignuća, morala je to učiniti na način koji ne krši propise o zabrani diskriminacije. Sud dalje u presudi navodi da Vlada Republike Srbije nije pokazala zašto bi nesumnjivo značajna priznanja koja su podnosiocima predstavki – slepim i slabovidim šahistima dodeljena, bila manje „popularna“ ili „međunarodno manje značajna“ od sličnih medalja koje su osvojili šahisti sa zdravim vidom. Sud je i konstatovao da je „nezamislivo da prestiž igre ili sporta kao takvog, uključujući na primer neke od najpopularnijih sportova, zavisi samo od toga da li ga praktikuju osobe sa ili bez invaliditeta“, napominjući da je sama Uredba o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama dodelila isti značaj Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama i da se stoga smatralo da dostignuća sportista – osoba sa invaliditetom u dotičnim sportovima zaslužuju jednako priznanje, dok u šahu to nije slučaj. Takođe je navedeno i da, u smislu doprinosa šaha razvoju i afirmaciji ugleda zemlje, ravnopravan tretman slepih šahista i šahista sa zdravim vidom za slična dostignuća, kako u srpskom zakonodavstvu, tako i u praksi, mogao je samo da doprinese unapređenju ugleda zemlje u inostranstvu i promociji inkluzivnosti u zemlji. Na kraju, Sud je naveo da „Imajući u vidu gore navedeno i bez obzira na polje slobodne procene države, Sud ne može a da ne zaključi da nije bilo objektivnog i razumnog opravdanja za različit tretman podnosilaca predstavki samo na osnovu njihovog invaliditeta…“

Uzimajući u obzir sve navedeno, kao i da, prema informacijama kojima Poverenik raspolaže, još uvek nije postupljeno po presudi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu ravnopravnog tretmana slepih i slabovidih šahista u odnosu na šahiste koji vide, a samim tim i jednakog tretmana slepih i slabovidih šahista koji su se našli u istoj situaciji nakon donete presude Evropskog suda za ljudska prava, Poverenik upućuje ovu preporuku mera Ministarstvu omladine i sporta za unapređenje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. U pogledu izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava nesporna je obaveza države da izvrši pravnosnažnu presudu. S tim u vezi, Poverenik ukazuje da je takođe nesporno da se presuda odnosi na podnosioce predstavki Evropskom sudu za ljudska prava, ali je isto tako nesporno da se nakon presude dogodila identična situacija u pogledu lica koja se tim povodom nisu obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Imajući u vidu da i dalje stoje svi razlozi iz obrazloženja presude Evropskog suda za ljudska prava u pogledu neopravdanog pravljenja razlike u pogledu ostvarivanja prava na nacionalno sportsko priznanje i/ili novčanu nagradu između slepih i slabovidih šahista i šahista koji vide, a koji su osvajači/ce medalja na određenim takmičenjima, neophodno je da Ministarstvo u što kraćem roku pored izvršenja presude Evropskog suda za ljudska prava primeni isti princip i za sve buduće slučajeve kada su u pitanju postignuća koja su bila predmet razmatranja suda u Strazburu.

Republika Srbija je kroz različite vidove podrške prepoznala značaj ravnopravnog bavljenja sportom i drugim aktivnostima za osobe sa invaliditetom o čemu svedoče i određene odredbe Zakona o sportu. Međutim, ukoliko je ovaj zakon potrebno unaprediti, Poverenik ukazuje da je Ministarstvo omladine i sporta ovlašćeni predlagač Zakona o sportu u skladu sa propisima Republike Srbije, te da je u nadležnosti ovog ministarstva priprema nacrta zakona koji će biti upućen Vladi radi utvrđivanja predloga.

Potrebno je da Ministarstvo omladine i sporta obavesti Poverenika o preduzetim radnjama i merama u cilju postupanja po datoj preporci u roku od 30 dana od dana prijema ove preporuke.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije (“Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tačka 9.

[2] Presuda Evropskog suda za ljudska prava „Negovanović i drugi protiv Srbije“ br. 29907/16 od 25.1.2022. godine, dostupno na https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22appno%22:[%2229907/16%22],%22itemid%22:[%22001-215183%22]}

[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06, 115/21 i 16/22), član 21. stav 3.

[4] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09

[5] Član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[6] Zakon o zabrani diskriminacije, član 2. stav 1. tačka 1.

[7] Član 4. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ( „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16)

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 10/16

[9] „Službeni glasnik RS“, br. 22/16, 83/17, 65/19 i 74/21, član 1.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti Ministarstvu omladine i sporta