br: 011-00-1/2015-02 datum: 20. 2. 2015.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (član 33. tačka 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, broj 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE
o pojedinim odredbama Nacrta zakona o udžbenicima

Dopisom br. 011-00-314/2014-02 od 6. februara 2015. godine, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatražilo je mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti na Nacrt zakona o udžbenicima (u daljem tekstu: Nacrt zakona). Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan i nezavisni državni organ nadležan za suzbijanje i zaštitu od diskriminacije, veoma je zainteresovan da se pitanje udžbenika za osnovne i srednje škole uredi na način koji će omogućiti da se deca i učenici obrazuju u duhu tolerancije, uvažavanja različitosti i poštovanja načela ravnopravnosti, bez bilo kakve neposredne ili posredne diskriminacije. U tom smislu, postupajući po zahtevu ministarstva, koristeći svoja zakonska ovlašćenja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti daje mišljenje o rešenjima sadržanim u Nacrtu zakona o udžbenicima, koja su relevantna s aspekta propisa o zabrani diskriminacije.

1. Nacrt zakona o udžbenicima uvodi posebnu kategoriju udžbenika – udžbenik za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Odredbom člana 4. Nacrta zakona o udžbenicima propisano je da se udžbenikom za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom smatra udžbenik sa izmenjenim, odnosno prilagođenim sadržajem, formom i pismom koji se koriste za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. U tekstu Nacrta zakona sadržane su i brojne druge odredbe koje se odnose na ovu posebnu kategoriju udžbenika namenjenih učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Analiza predloženih rešenja pokazuje da su autori Nacrta zakona nastojali da zakonska rešenja u oblasti izdavanja udžbenika projektuju na način koji će obezbediti razvoj inkluzivnog obrazovanja. Ipak, po mišljenju Poverenice, neka od predloženih rešenja nisu usklađena sa važećim antidiskriminacionim propisima i propisima kojima je uspostavljen pravni okvir inkluzivnog obrazovanja u Srbiji.

Pre svega, ne postoji osnov niti opravdanje za uvođenje posebnih udžbenika, nastavnih sredstava i nastavnih materijala namenjenih učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Postojanje posebnih udžbenika za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom suprotno je antdiskriminacionim propisima kojima je zabranjena diskriminacija na osnovu smetnji u razvoju i invaliditeta. Njihovo uvođenje bilo bi suprotno odredbi čl. 21. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), koji zabranjuje svaki oblik neposredne i posredne diskriminacije po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i smetnje u razvoju i invaliditet; odredbama čl. 19. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09), kojima je, pored ostalog, zabranjeno otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima i razvrstavati učenike po ličnom svojstvu; odredbama čl. 26. kojima je propisano da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života; odredbama čl. 3. st. 1. tač. 2. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) kojim je diskriminacija definisana kao svako pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na invalidnosti ili na razlozima u vezi sa njom.

Uvođenje posebnih udžbenika za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom bilo bi suprotno načelima sistema vaspitanja i obrazovanja, utvrđenim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011 i 55/2013), odnosno punoj društvenoj inkluziji, za koju se Republika Srbija jasno opredelila. Ovaj zakon sadrži niz mera sa ciljem sprečavanja diskriminacije i omogućavanja uključivanja dece sa smetnjama u razvoju i dece sa invaliditetom u obrazovni sistem Srbije, čime se doprinosi ostvarivanju ustavnog načela jednakosti i punoj socijalnoj inkluziji. Članom 3. stav 1. tačka 1. ovog zakona propisano je da „sistem obrazovanja i vaspitanja mora da obezbedi za svu decu, učenike i odrasle jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, odnosno prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovama. Članom 6. je propisano sa svako ima pravo na vaspitanje i obrazovanje, kao i da su građani jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje ili drugu ličnu osobinu. Odredbama člana 77. propisano je da za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, ustanova obezbeđuje otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka i donosi individualni obrazovni plan. Cilj individualnog obrazovnog plana je postizanje optimalnog razvoja deteta i učenika, uključivanje u vršnjački kolektiv i ostvarivanje opštih i posebnih ishoda obrazovanja i vaspitanja, odnosno, zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika.

Potrebno je imati u vidu i obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih konvencija – Konvencije o pravima deteta („Sl. list SFRJ, Međunarodni ugovori”, br. 15/90, „Sl. list SRJ, Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97), koja u članovima 23. i 28. utvrđuje jednakost dece sa smetnjama u razvoju sa ostalom decom i pravo na obrazovanje za svu decu, kao i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS, Međunarodni ugovori”, br. 42/2009), koja se u članu 7. posebno bavi decom sa invaliditetom i obavezuje države potpisnice da preduzmu sve potrebne mere kako bi osigurale da deca sa invaliditetom uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode na osnovu jednakosti sa drugom decom, a u članu 24. utvrđuje pravo na obrazovanje osoba sa invaliditetom bez diskriminacije i na osnovu jednakosti sa drugima.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da se odredba člana 4. Nacrta zakona ne može smatrati posebnom (afirmativnom) merom namenjenoj deci sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom. Naime, mogućnost uvođenja posebnih mera i njihov nediskriminatoran karakter regulisani su odredbom člana 21. stav 4. Ustava Republike Srbije, i to tako što je propisano da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima, kao i članom 14. Zakona o zabrani diskriminacije. Uvođenjem posebnih udžbenika za decu sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, bila bi, u suštini, izdvojena grupa dece, i to na osnovu njihovih ličnih svojstava, čime bi se podstakla dalja segregacija ove dece i onemogućena njihova puna uključenost i ravnopravnost sa ostalom decom u sistemu obrazovanja.

Treba imati, takođe, u vidu da propisi u oblasti obrazovanja ne daju mogućnost generalne izmene i prilagođavanja sadržaja udžbenika, s obzirom da zakonskim propisima nije predviđeno donošenje prilagođenih i/ili izmenjenih nastavnih planova i programa za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, što je u skladu sa standardima savremenog inkluzivnog obrazovanja. Naime, zakonodavac je propisao da se izmene i prilagođavanja vrše se na individualnom nivou i njihov smisao je da se učeniku obezbedi prilagođavanje/izmena u skladu sa njegovim individualnim potrebama, što se, pored ostalog, ostvaruje putem individualnog obrazovnog plana. S obzirom da nije predviđeno generalno menjanje sadržaja i/ili prilagođavanje nastavnog plana i programa za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, nema osnova ni za postojanje posebnih udžbenika za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. U prilog tome govori i činjenica da i među učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom postoje velike individualne razlike, kao što postoje i među decom koja nemaju ovu vrstu smetnji, odnosno invaliditeta.

S druge strane, Poverenica ukazuje da postojanje udžbenika u drugim formatima, kao što su na primer udžbenici štampani na Brajevom pismu, udžbenici u audio formatu, sa uvećanim slovima i slično, ne predstavljaju diskriminaciju već upravo njeno otklanjanje, jer se na taj način uvažavaju specifičnosti određenih učenika. Te udžbenike, takođe, ne treba označavati kao udžbenike za učenike sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, već kao udžbenike u drugom formatu, kojima se obezbeđuje da nastavni sadržaji budu učenicima pristupačni. Pri tome, treba imati u vidu da su to udžbenici sa istim sadržajem, samo im je format različit. Upravo je ovakav stav zauzeo i Komitet za prava osoba sa invaliditetom u svom Opštem komentaru o pristupačnosti , u kojem je naglašeno da obezbeđivanje pristupačnosti ne znači samo obezbeđivanje fizičke pristupačnosti prostora, već i pristupačnost informacija i komunikacija, uključujući tu i udžbenike.

Imajući u vidu savremeni koncept inkluzivnog obrazovanja i individualizovane nastave koje je usmerena ka zadovoljenju individualnih potreba svakog učenika na način koji obezbeđuje da se maksimalno utiče na njegovo učenje i razvoj, Poverenica je mišljenja da udžbenici i nastavna sredstva treba da budu isti za svu decu, pri čemu je sam način prilagođavanja nastavnih sadržaja deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i talentovanoj deci, regulisan odgovarajućim propisima iz oblasti obrazovanja. Saglasno tome, trebalo bi da svaki udžbenik i svaka nastavna celina koja se obrađuje, budu napisani tako da sadržaj odgovara svoj deci. To se može učiniti na mnogo načina, uključujući izdvajanje najvažnijih informacija koje se tiču određene nastavne celine, obezbeđivanje dodatnih informacija za talentovanu decu i/ili decu koja se posebno interesuju za određenu oblast i sl. Na taj način udžbenik bi omogućio primenu savremenih didaktičko-metodičkih postupaka kojima se obezbeđuje individualizacija nastave, uz uvažavanje individualnih razlika, i prevazilazi zastareli koncept nastave orjentisane ka „prosečnom” učeniku.

Ukoliko Ministarstvo prosvete prihvati stav da se kategorija posebnih udžbenika za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ukloni, potrebno je iz zakonskog teksta ukloniti, odnosno, izmeniti sve odredbe kojima se reguliše odobravanje, štampanje i druga pitanja koja se odnose na posebne udžbenike namenjene deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

2. U članu 11. stav 4. Nacrta zakona, pod rubrumom „Upotreba jezika i pisma”, propisano je da za izvođenje obrazovno-vaspitnog rada sa slepim i slabovidim, udžbenik, priručnik i nastavni materijal, dodatno nastavno sredstvo, didaktičko i didaktičko igrovno sredstvo može da se izdaje na Brajevom pismu, u elektronskoj formi ili formatima koji su prilagođeni (sadržaj cele strane štampan uvećano, fotografija obrađena za potrebe slabovidih učenika, fotografska uvećanja, reljefni crteži, sheme, karte, zvučni zapis, odnosno drugi oblik i medij). Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da izdavanje udžbenika u drugim formatima ne treba ostaviti kao mogućnost, već da je neophodno propisati obavezu izdavanja udžbenika, priručnika, nastavnih materijala i svih nastavnih i drugih sredstava u formatu za kojim je iskazana potreba.

3. U članu 10. Nacrta zakona, pod rubrumom „Finansiranje udžbenika sredstvima republičkog budžeta”, propisana je mogućnost da Vlada Republike Srbije, u skladu sa raspoloživim sredstvima republičkog budžeta, finansira, odnosno, sufinansira nabavku udžbenika, priručnika za obrazovanje odraslih i nastavnih pomagala, sa ciljem omogućavanja jednake dostupnosti udžbenika, priručnika i nastavnih pomagala učenicima i polaznicima iz socijalno/materijalno ugroženih porodica. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti pozdravlja ovo zakonsko rešenje, imajući u vidu činjenicu da su deca iz siromašnih i socijalno depriviranih sredina u riziku od diskriminacije zbog nepovoljnog društvenog i materijalnog položaja svojih porodica.

Odredbama stava 2. istog člana propisano je da Vlada može obezbediti sredstva za finansiranje, odnosno sufinansiranje udžbenika, priručnika i nastavnih materijala za učenike i polaznike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, pripadnike nacionalne manjine, kao i za stručne predmete u stručnim i umetničkim školama. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su cene udžbenika u drugim formatima (npr. Brajevo pismo), kao i druga nastavna pomagala zasnovana na modernim asistivnim tehnologijama po pravilu veoma visoke i da mnoge porodice neće biti u mogućnosti da izdvoje sredstva za njihovu kupovinu. Zbog toga Poverenica smatra da Vlada Republike Srbije treba da finansira, odnosno sufinansira nabavku ovih udžbenika i nastavnih pomagala, što bi bila posebna mera kojom podstiče inkluzivno obrazovanje, otklanjaju prepreke i stvara jednake mogućnosti za svu decu. S druge strane, nije jasno iz kog razloga je propisana mogućnost finansiranja, odnosno sufinansiranja udžbenika i drugih sredstava za pripadnike nacionalne manjine i za stručne predmete u stručnim i umetničkim školama, te bi, ukoliko je u pitanju posebna mera, to trebalo dodatno razraditi i detaljno regulisati.

4. U članu 12. stav 1. Nacrta zakona, pod rubrumom „Jednake mogućnosti i zabrana diskriminacije”, propisano je da udžbenik, priručnik i nastavni materijal, dodatno nastavno sredstvo, didaktičko i didaktičko igrovno sredstvo i priručnik za nastavnike, svojim sadržajem i oblikom treba da omoguće sprovođenje principa jednakih mogućnosti.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je za praktičnu primenu ovog pravila, čije unošenje u Nacrt zakona zaslužuje sve pohvale, od velike važnosti da ono bude na odgovarajući način razrađeno, posebno imajući u vidu da mnogim autorima udžbenika i onima koji će učestvovati u njihovom ocenjivanju nije sasvim poznato šta sve obuhvata pojam jednakih mogućnosti, što je i praksa, nažalost, potvrdila. Zbog toga je potrebno da se odredba iz čl. 12. stav. 1 Nacrta zakona razradi tako što bi se propisalo da udžbenici i sva druga nastavna sredstva i pomagala treba da promovišu pravo na nediskriminaciju, rodnu ravnopravnost i princip jednakih mogućnosti, kao i toleranciju i poštovanje i uvažavanje različitosti ljudskih ideniteta. Propisivanjem ovakvog pravila obezbedilo bi se da u udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima budu zastupljena teme od interesa za različite manjinske zajednice, da promovišu rodnu ravnopravnost, da udžbenici i nastavna sredstava svojim sadržajem neguju svest o različitostima, promovišu nenasilnu kulturu, ravnopravnost i nediskriminatornu praksu, kao postulate demokratskog društva zasnovanog na poštovanju ljudskih prava, da razvijaju svest o različitosti, interkulturalnosti i zajedničkim vrednostima kroz predstavljanje znamenitih ličnosti različitih etničkih, verskih grupa i kultura, da predstave mladima različite modele porodice u savremenom društvu (samohrani roditelji, starateljske porodice, porodice bez dece, pravo istopolnih partnera na porodicu i sl), kao i da se obezbedi veća vidljivost dece iz marginalizovanih grupa i koristi rodno osetljiva i korektna, neuvredljiva terminologija.

5. Odredbama iz člana 12. stav 2. Nacrta zakona propisano je da udžbenik, priručnik i nastavni materijal, dodatno nastavno sredstvo, didaktičko i didaktičko igrovno sredstvo i priručnik za nastavnike svojim sadržajem i oblikom ne smeju da ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu ili izdvajaju grupe i pojedince ili da podstiču na takvo ponašanje na osnovu rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske, polne pripadnosti, rodnog identiteta, smetnji u razvoju, invaliditeta, fizičkih i psihičkih svojstava, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja, kao i po drugim osnovama utvrđenim zakonom kojim se uređuje zabrana diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Ustavom Republike Srbije i antidiskriminacionim propisima propisana opšta zabrana diskriminacije u svim oblastima društvenog života. Ustavom je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavna zabrana diskriminacije dalje je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, a sam pojam diskriminacije definisan je u čl. 2. st. 1. t. 1. ovog zakona. Imajući u vidu da su zabrana diskriminacije, kao i sam pojam diskriminacije, adekvatno regulisani u našem pravnom poretku, Poverenica je stava da nema potrebe definisati diskriminaciju u budućem Zakonu o udžbenicima, već je dovoljno unošenje odgovarajuće antidiskriminacione klauzule. Ukoliko se, međutim, ostane pri opredeljenju da se Zakonom o udžbenicima reguliše zabrana diskriminacije, to treba učiniti u skladu sa važećim antidiskriminacionim propisima. U vezi sa tim, Poverenica ukazuje da odredba čl. 12. stav. 2. Nacrta zakona, zbog izraza koji su upotrebljeni („ugrožavanje”, „omalovažavanje”, „diskriminisanje”, „izdvajanje”) može da navede na pogrešan zaključak da, na primer, „omalovažavanje” ili „izdvajanje” na osnovu ličnih svojstava ne predstavlja oblik diskriminacije, s obzirom da je „diskriminisanje” navedeno kao posebno protivpravno delo. Konsekventno tome, pojava diskriminacije svodila bi se na nedopušteno razlikovanje, što je suprotno zakonskom pojmu diskriminacije iz čl. 2. st. 1. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je propisano: izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

6. U članu 22. Nacrta zakona, pod rubrumom „Lista ocenjivača rukopisa udžbenika” propisan je postupak izbora formiranja Liste ocenjivača rukopisa udžbenika, na osnovu koje se formira Komisija za ocenu rukopisa, za svaki predmet po nivoima i vrsti obrazovanja.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je neophodno propisati obavezno učešće eksperta/kinje za oblast ljudskih prava i antidiskriminacionog zakonodavstva u radu Komisija za ocenu rukopisa. Time bi se obezbedili neophodni preduslovi za ostvarivanje inkluzivnog obrazovanja. Naime, inkluzivno obrazovanje je obrazovanje koje uvažava specifičnosti sve dece i učenika, a sama reč inkluzija (uključivanje) koristi se, u širem smislu, da označi procese demokratizacije društva i prepoznavanje i podršku grupama koje su marginalizovane i osetljive. Ovim grupama je potrebna društvena podrška da bi se „uključile” u život zajednice. Cilj obrazovnih politika i inkluzivne prakse je stvaranje uslova u kojima je škola mesto gde sva deca učestvuju i tretirana su ravnopravno. Međutim, nije dovoljno samo obezbediti uključivanje dece iz društveno osetljivih grupa u redovan obrazovni sistem, već je potrebno razvijati i unapređivati metodologiju, obezbediti fleksibilnost i prohodnost u okviru obrazovnog sistema, stvoriti resurse i dr. Jedan od osnova je i učenje o ljudskim pravima i učenje za ljudska prava kako bi se učenici osposobili za prepoznavanje i sprečavanje diskriminacije, nasilja, usvojili stavove i ponašanja koja su bazirana na poštovanju ljudskih prava, uvažavanju različitosti i toleranciji i na taj način doprinosili stvaranju otvorenog, demokratskog i inkluzivnog društva. Vrlo je važno da deca iz osetljivih grupa, kroz udžbenike i nastavne programe takođe vide da tu pripadaju, da se obrađuju teme koje su njima bitne, da u udžbenicima ima slika dece koja su njima slična, da postoje deca koja koriste kolica, deca čija je boja kože tamnija, porodice koje se razlikuju od tipičnih i slično. Da li udžbenici, svojom sadržinom i formom, zadovoljavaju standarde koji proizlaze iz principa zabrane diskriminacije i jednakih mogućnosti, mogu valjano oceniti samo eksperti i ekspertkinje iz oblasti ljudskih prava i antidiskriminacionog prava, pa zato svaka Komisija za ocenu rukopisa mora imati po jednog eksperta/ekspertkinju iz ove oblasti.

7. U članu 40. stav 1. Nacrta zakona propisani su uslovi pod kojima udžbenik može da bude povučen iz upotrebe. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je potrebno dodati odredbu po kojoj bi udžbenik mogao da bude povučen iz upotrebe ako je svojim sadržajem suprotan odredbama člana 12. ovog zakona, kojim je regulisano poštovanje zabrane diskriminacije i principa jednakih mogućnosti. Takođe, u stavu 2. istog člana potrebno je propisati da zahtev za povlačenje udžbenika mogu da podnesu i državni organi, s obzirom da je u Nacrtu zakona propisano da zahtev mogu da podnesu zainteresovana fizička i pravna lica, a nije ostavljena mogućnost da to učini Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, drugi nezavisni državni organi, kao ni organi izvršne vlasti u čijoj su nadležnosti ljudska i manjinska prava.

8. U tekstu Nacrta zakona korišćene su reči u muškom rodu, kao generički neutralni termini i za muški i ženski rod, čime se narušava princip ravnopravnosti polova. Upotreba jezika, u kojem se prisustvo, jednak status i uloge žena i muškaraca u društvu ravnopravno odražavaju i tretiraju sa jednakom vrednošću i dostojanstvom, suštinski je aspekt rodne ravnopravnosti i od značaja je za postizanje faktičke ravnopravnosti polova. Ovaj stav je izražen u mnogim međunarodnim dokumentima koji se odnose na nediskriminatornu upotrebu jezika, kao što su Plan za korigovanje sadašnje neravnoteže između muškaraca i žena u političkom životu Međuparlamentarne unije (1994) i Preporuke Odbora ministara o eliminisanju seksizma u jeziku R (90)4, koje su usvojene 21. februara 1990. godine. Instrukcije o upotrebi rodno diferenciranog jezika sadržana su i u Uputstvu za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje Zaštitnika građana Republike Srbije, kojim je posebno naznačeno da rodno diferenciran jezik jeste jezik rodne ravnopravnosti.

Imajući sve to u vidu, potrebno je da odredbe budućeg zakona budu napisane rodno diferenciranim jezikom, bilo korišćenjem forme i reči u muškom i ženskom rodu ili uvođenjem klauzule da se sve zakonske odredbe podjednako odnose i na muškarce i žene. To će biti dodatni podsticaj da udžbenici i druga nastavna sredstva budu napisani rodno senzitivnim jezikom, kao i on bude korišćen i u svakodnevnoj nastavnoj praksi.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Mišljenje o pojedinim odredbama Nacrta zakona o udžbenicima