br. 07-00-425/2026-02 datum: 21.9.2026.
Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da postupa po pritužbama zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije[1], daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere, na osnovu člana 33. stav 1. tačka 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), povodom pritužbe koje su podneli AA i BB, protiv VV, zbog diskrimiacije na osnovu pretpostavljenog političkog uverenja i političke pripadnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti donosi
MIŠLjENjE
U postupku koji je sproveden po pritužbama AA i BB, protiv VV, a povodom njegove objave/teksta na facebook i X profilu 13.5.2026. godine, zbog diskriminacije na osnovu političkog uverenja, odnosno pretpostavljenog političkog uverenja i političke pripadnosti ili drugog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva podnosilaca pritužbi, nisu povređene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.
Imajući u vidu da su nakon objave koja je predmet pritužbe na nalogu VV usledili komentari drugih korisnika društvenih mreža koji sadrže uvredljive i omalovažavajuće navode o podnosiocima pritužbe, Poverenik, koristeći jedno od zakonom propisanih ovlašćenja iz člana 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje Janku Baljku:
PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE
Da preduzme odgovarajuće mere i ukloni uvredljive komentare koji su usledili nakon njegove objave od 13. 5. 2026. godine na društvenim mrežama facebook i X profilu, kao i da ubuduće vodi računa o tome da pravovremeno uklanja uvredljive komentare kojima se podstiču mržnja, diskriminacija ili nasilje prema bilo kom licu ili grupi lica, ukoliko takvi komentari budu objavljivani na njegovom nalogu, imajući u vidu odgovornost imaoca naloga za upravljanje sadržajem na samom nalogu.
Ova preporuka ne dovodi u pitanje pravo na slobodu izražavanja, uključujući pravo na iznošenje kritičkih stavova o pitanjima od javnog interesa, već se odnosi na potrebu da se prilikom korišćenja tog prava vodi računa o njegovim mogućim posledicama po ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu od diskriminacije.
VV obavestiće Poverenika za zaštitu ravnoparvnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.
O b r a z l o ž e nj e
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je primio pritužbe AA i BB, izjavljene protiv VV, a povodom njegove objave/teksta na facebook i X profilu 13.5.2026. godine, zbog diskriminacije na osnovu političkog uverenja, odnosno pretpostavljenog političkog uverenja i političke pripadnosti. Podnosioci pritužbe navode da ih je nakon njihovog gostovanja na televiziji G, 12.5.2026. godine, Janko Baljak javno politički etiketirao i predstavio kao pripadnike ili podržavaoce određene političke opcije. Ističu da su u njegovoj objavi predstavljeni kao lica koja svoj profesionalni rad stavljaju u službu „najgorih propagandista režima“, pri čemu se njihovo profesionalno delovanje dovodi u direktnu vezu sa pretpostavljenom političkom lojalnošću. Dalje navode da sporna objava ne sadrži samo njihovo političko etiketiranje već i moralnu diskreditaciju. Navodom da se „upisuju u niz umetnika koji su samo radili svoj posao“ smatraju da im je VV pripisao politički identitet koji nemaju, a zatim ih je kroz istorijsku analogiju moralno diskreditovao kao osobe koje služe propagandi i opravdavaju zlo. Takođe, ističu da je nakon objavljivanja spornog teksta usledio veliki broj komentara i reakcija drugih korisnika društvenih mreža, u kojima su bili izloženi uvredama, političkom etiketiranju, omalovažavanju i javnom targetiranju, a pojedini komentari odnosili su se na njihovu pretpostavljenu političku pripadnost, a pojedini i na njihovu nacionalnu pripadnost. Stalno javno targetiranje i predstavljanje kao pripadnika političke opcije, kojoj ne pripadaju stvorilo je kod njih osećaj straha za ličnu bezbednost i bezbednost porodice. Smatraju da je sporna objava dovela do stvaranja neprijateljskog, ponižavajućeg i uvredljivog okruženja prema njima i da predstavlja javno etiketiranje zasnovano na pretpostavljenom političkom uverenju i političkoj pripadnosti.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dostavio pritužbu na izjašnjenje VV na adresu fakulteta, sa zahtevom da se u roku od 15 dana izjasni na navode iz pritužbe. Prema povratnici koja je dostavljena Povereniku naveden je datum 19.6.2026. godine, ali kako u propisanom roku Poverenik nije primio izjašnjenje, zahtev za izjašnjenje je ponovljen na navedenu adresu, kao i elektronsku adresu. VV je dopisom od 16.9.2026. godine, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti dostavio izjašnjenje na pritužbu u kojem je, između ostalog naveo da u svom tekstu nije izneo ni jednu uvredljivu kvalifikaciju, niti je podnosioce pritužbe doveo u vezu sa bilo kojom političkom organizacijom na vlasti ili u opoziciji, zbog čega su pritužbe neosnovane. Dalje je naveo da je u tekstu izneo svoje profesionalno i političko mišljenje o umetnicima koji učestvuju u „prividu normalnosti“ u društvu, kao i svoj stav o odgovornosti umetnika u trenutku kada aktuelna vlast grubo urušava ustanove kulture, cenzuriše i ukida festivale i sprečava slobodu umetničkog stvaralaštva ukidanjem državne podrške na javnim konkursima u kulturi. Tema odgovornosti umetnika je jedna od najvažnijh tema kojom se bavi na svojim predavanjima i u svojim javnim nastupima, a ovoj temi je posvetio i poslednju kolumnu na portalu nedeljnika R. Ističe da su mu podnosioci pritužbe, u postu koji je predmet ove pritužbe poslužili kao primer za ponašanje onih umetnika koji pristaju da učestvuju u prividu normalnosti u kulturi. U odsustvu zdrave konkurencije oni koriste prostor koji je uskraćen umetnicima koji imaju kritički odnos prema aktuelnoj vlasti. Kao primer u ovoj objavi, navodi činjenicu da Ministarstvo kulture već treću godinu ne raspisuje konkurse za nove domaće filmove o čemu, bez uspeha, negoduju strukovna filmska udruženja. Na taj način je ogromnom broju umetnika ugrožena ravnopravnost i pravo na rad o čemu se ovo Povereništvo još uvek nije izjasnilo. U izjašnjenju dalje ističe da podnosiocima pritužbe nije spočitao ni pretpostavljeno političko uverenje, niti članstvo u političkim organizacijama, već je izneo stav da ih za legitimizaciju bolesnog stanja kulture i umetnosti u našem društvu, vode isključivo lukrativni razlozi. Takođe, je naveo da sa gnušanjem odbacuje pritužbe na osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, verske ili političke pripadnosti i imovnog stanja, i da svi koji prate njegove javne istupe i tekstove znaju koliko prezire svaki oblik nacionalne i verske mržnje. Dalje je naveo da ne poriče da je u tekstu upotrebio izraz „ćaci autori“. Dodaje da je reč „ćaci“ spontano nastala tokom poslednjih godina studentske i građanske pobune. Ona ne označava pripadnost nijednoj političkoj organizaciji i nije po pravilu uvredljiva. Poznato je i da se neki važni učesnici političkog i javnog života rado identifikuju sa ovim pojmom. I sam Predsednik Republike se više puta pojavljivao u javnosti u majici „I ja sam ćaci“ u sasvim afirmativnom kontekstu. Tako je, na primer, 4.4.2025. godine u majici s ovim natpisom čestitao studentima Dan studenata. Dalje ističe da u njegovoj rečenici „da se upisuju u niz umetnika koji su samo radili svoj posao“ podnosioci pritužbe pogrešno prepoznaju izjavu sa suđenja u Nirnbergu koja se pripisuje nacističkim zločincima. Navodi da u postu nije pisao o zločincima već o umetnicima, a „Samo raditi svoj posao“ je univerzalan izgovor za odricanje od lične moralne odgovornosti unutar bilo kog sistema, a koristi se još od srednjeg veka. Psihološkim fenomenom poslušnosti, ljudima koji su „samo radili svoj posao“, bavio se u svom eksperimentu američki psiholog Stenli Milgram, a on je o tome sam pisao u svojoj kolumni na portalu nedeljnika R., na primeru igranog filma Ekperimentator. U izjašnjenju dalje navodi da je na osnovu umetničkih radova podnosilaca pritužbi, tokom poslednje decenije, u tekstu izrazio stav i žaljenje što su svoj talenat stavili u službu najgorih propagandista ovog režima. Reći za nekog da je propagandista nije uvredljivo, osim što je teško spojivo sa bićem umetnosti, i ne smatra da je konstatovanje ove činjenice osnov za bilo kakvu diskriminaciju. U svom izjašnjenju dalje navodi da povodom komantara koji je njegov post izazvao, a od kojih su neki sadržavali i uvrede na nacionalnoj i verskoj osnovi, navodi da nije bio upoznat s komentarima, niti ima bilo kakav uticaj na to šta će treća, anonimna lica napisati u sekciji za komentare, niti ima tehničku mogućnost da odobrava komentare pre objavljivanja. Navodi da izražava žaljenje što su neki komentari, koje nije pisao „izazvali osećaj nesigurnosti i uznemirenosti“ kod AA i BB. Ističe da je i on kao javna ličnost, zbog svojih političkih stavova, svakodnevno „uznemiren“, izložen uvredama, pretnjama, targetiranju i organizovanim botovskim napadima, da je nažalost to rizik svakog javnog angažmana u toksičnom svetu društvenih mreža. Ako bi po logici podnosioca pritužbe za svaki uvredljiv komentar upućen njemu i njegovoj porodici pisao pritužbe Povereniku, kancelarija bi svakodnevno bila zasuta njegovim pritužbama.Tako je, na primer, pre nekoliko meseci, na gledanoj privatnoj provladinoj televiziji, proglašen za bliskog rođaka surovog ustaškog koljača iz Jasenovca. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je mogao, a nije reagovao javnim oglašavanjem i upozoravanjem javnosti. Na kraju navodi da društvene mreže nikada nije koristio kako bi javno diskriminisao bilo koju osobu, već na njima najčešće izražava svoje političke, profesionalne i moralne stavove, a u toj nameri je bio napisan i objavljen i post od 13.5.2026. godine.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije[2] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da organima javne vlasti i drugim licima upućuje preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. [3]
Ustav Republike Srbije[4] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Zakonom o zabrani diskriminacije propisano je da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (član 2).
Članom 25. ovog zakona propisano je da je zabranjena diskriminacija lica, odnosno grupe lica, s obzirom na njihova politička uverenja ili pripadnost, odnosno nepripadnost političkoj stranci, odnosno sindikalnoj organizaciji.
Da bi u konkretnom slučaju bio izvršen akt diskriminacije, potrebno je da je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje zasnovano na nekom osnovu diskriminacije (ličnom svojstvu), kao i da postoji uzročno-posledična veza između ličnog svojstva navedenog u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije i učinjenog akta diskriminacije.
Odredbom člana 50. stav 3. Ustava Republike Srbije[5] propisano je da u Republici Srbiji nema cenzure, a nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Članaom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[6], regulisana sloboda izražavanja, tako što je u stavu 1. propisano da svako ima pravo na slobodu izražavanja, a da to pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, dok su stavom 2. propisana ograničenja, odnosno, da s obzirom da korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
U objavi VV na facebook i X profilu od 13.5.2026. godine, ispod zajedničke slike podnosilaca pritužbi navedeno je:
„Nikakav problem da T. S. ©..Srbija uradi prijateljski intervju sa AA i njenim partnerom BB povodom eventa u K. Ali ovi ćaci autori, osim friendly pitanja duguju mnogo ozbiljnije odgovore na druga lukrativna pitanja. Zašto učestvuju u prividu normalnosti u trenutku kada srpska kinematografija više ne postoji osim za potpisnike V. podrške? Kada već dve godine nema konkursa FCS i ni dinara podrške autorima? Zašto su svoj talenat stavili u službu najgorih propagandista ovog režima poput G. A. koji im je najdraži klijent i zašto ih sva ova pitanja osim samopromocije ne dotiču? Da li i zbog čega žele da se upišu u niz umetnika koji su samo „radili svoj posa“? Kako gledaju na to da se u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Kanskog festivala bez dinara podrške i uprkos hapšenjima i progonima ovog režima dva filma Fakulteta dramskih umetnosti? Da li su ikada rekli jednu reč protiv hapšenja, batinjanja i represije nad studentima? Sve to sam nakon friendly priče voleo da čujem na … Srbija. A nisam.“
Iz sadržine objave koja je predmet pritužbe, može se zaključiti da VV iznosi sopstveni vrednosni sud o podnosiocima pritužbi, odnosno o njihovom odnosu prema stanju u kinematografiji i hapšenjima studenata. U tom smislu, potrebno je imati u vidu da političko uverenje, kao lično svojstvo, odnosno pretpostavljeno političko uverenje, uživa zaštitu od diskriminacije. Međutim, prilikom ocene da li određeno izražavanje predstavlja diskriminaciju na osnovu političkog uverenja, neophodno je uzeti u obzir i standarde slobode izražavanja. S tim u vezi Poverenik je imao u vidu i do sada razvijene standarde u praksi Evropskog suda za ljudska prava.[7]
Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi dosledno ističe da sloboda izražavanja predstavlja jedan od osnovnih temelja demokratskog društva, jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj svakog pojedinca. Zbog toga se zaštita iz člana 10. Evropske konvencije ne odnosi samo na informacije i ideje koje se povoljno prihvataju ili koje se smatraju neuvredljivim i ne izazivaju reakcije, već i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, budući da su pluralizam, tolerancija i širokoumnost neophodni elementi demokratskog društva.[8]
Evropski sud je, u više svojih odluka zauzeo stav da su granice kritike šire kada je reč o javnim ličnostima, uključujući umetnike, novinare i političare, nego kada je reč o privatnim licima. Javne ličnosti, samim tim što su izložene javnosti i učestvuju u javnom životu, moraju pokazati veći stepen tolerancije prema kritikama koje su usmerene na njihov rad i javno delovanje. S tim u vezi, državne vlasti moraju imati naročito ubedljive razloge za ograničenje slobode izražavanja u kontekstu kritike javnih ličnosti, političara ili pitanja od javnog interesa.[9] Sud je ukazao na razliku između činjenica, čije se postojanje može dokazivati, i vrednosnih sudova, čija se istinitost po svojoj prirodi ne može dokazivati na isti način. Zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda može predstavljati povredu same slobode mišljenja, koja predstavlja jedan od temelja prava na slobodu izražavanja.[10]
Prilikom ocene sadržine spornog izražavanja, pored toga, važno je imati u vidu i razliku između oštre, uvredljive ili provokativne kritike, s jedne strane, i govora mržnje, s druge strane. Činjenica da je određeno izražavanje oštro, grubo, provokativno ili uvredljivo sama po sebi nije dovoljna za zaključak da je reč o govoru mržnje ili da je prekoračena granica slobode izražavanja.[11] Poverenik ukazuje i na stavove Evropskog suda za ljudska prava prema kojima, u slučajevima kada izraženi stavovi ne predstavljaju podsticanje na nasilje, ne pozivaju na nasilne radnje ili krvavu osvetu, ne opravdavaju izvršenje terorističkih krivičnih dela i ne predstavljaju verovatno podsticanje na nasilje izražavanjem duboko ukorenjene i iracionalne mržnje prema jasno identifikovanim licima, ograničenje prava javnosti da bude obaveštena i da čuje određene stavove mora biti posebno pažljivo obrazloženo.[12]
Polazeći od navedenih standarda, Poverenik je ocenio da sama objava VV koja je predmet pritužbe, posmatrana u svom kontekstu i u celini, predstavlja iznošenje kritičkog stava o profesionalnom delovanju podnosilaca pritužbe i njihovom odnosu prema pitanjima od javnog interesa. Pri tome, Poverenik ne zanemaruje činjenicu da su pojedini navodi iz objave oštri i da mogu biti doživljeni kao uvredljivi ili omalovažavajući. Međutim, uvredljivost ili oštrina određenog izraza sama po sebi nije dovoljna za utvrđivanje diskriminacije, ukoliko nije povezana sa nekim aktom nejednakog postupanja, isključivanja, ograničenja ili uskraćivanja prava zasnovanog na ličnom svojstvu koje je zaštićeno antidiskriminacionim propisima. Stoga Poverenik nije našao da je samim tekstom objave povređeno pravo podnosilaca pritužbe na ravnopravnost. Naime, iz same objave ne proizlazi da su podnosioci pritužbe zbog svog stvarnog ili pretpostavljenog političkog uverenja stavljeni u nepovoljniji položaj, niti da im je uskraćeno ili ograničeno neko pravo. Objava, u tom delu, predstavlja iznošenje kritičkog političkog i društvenog stava, koje uživa zaštitu slobode izražavanja. Navedeno ne znači da objavom nisu povređena druga prava podnosilaca pritužbi ili interesi zaštićeni zakonom, uključujući propise kojima se uređuje oblast javnog informisanja. S tim u vezi, ukoliko podnosioci pritužbe smatraju da su spornom objavom povređena njihova druga prava, zaštitu mogu potražiti pred nadležnim organima u odgovarajućem postupku.
Poverenik dalje ukazuje da su nakon objave na nalogu VV usledili komentari drugih korisnika društvenih mreža, među kojima su i sledeći komentari: „V postavlja suštinsko pitanje.Čekamo odgovor“; „Bravo“ „Saglasna. Ćacad… U oblandi“; „Tako je, njih politika ne zanima, samo lova“; „Super, ali tema su ovo dvoje i činjenica da su postali ćacad…to je tema posta…i da ih je neko pitao i da nije, to ne menja njihovo ponašanje, kad si ubica kulture, to si, sve jedno da li te neki novinar, koji god, pita o tome ili ne…to ne umanjuje zločin“; „Pa oni nisu ni Srbi, šta očekujete“, „E ne lupaj sad…mnogo Srba čistokrvnih su ćacad“; „E tako treba sa ljigavcima“; „Tužno je gledati ove sad kvazi umetnike koji se batrgaju u blatu i kalu ovog nakaradnog režim, služeći mu…a vrlo “blag i prijateljski“ osvrt novinara u intervjuu sa ovim ćaci parom koji je slep nad dešavanjima i golgotama studenata je baš poražavajuće…Prosto, nije trebalo i da ga bude“.
Ovi komentari za razliku od same objave VV, sadrže izraze kojima se podnosioci pritužbe vređaju, omalovažavaju i, u pojedinim delovima, dovode u vezu sa njihovim ličnim svojstvima, na način koji prevazilazi granice dozvoljene kritike.
Nesporno je, kao što je i navedeno u izjašnjenju, da autor ovih komentara nije VV, već treća lica, protiv kojih nije podneta pritužba. Međutim, Poverenik ukazuje da su ovi komentari ostavljeni na nalogu VV, odnosno ispod objave čiji je on autor, te da je kao imalac naloga na društvenoj mreži imao mogućnost da, nakon objavljivanja komentara, upravlja komentarima koji su objavljeni na tom nalogu. U tom smislu, odgovornost VV ne zasniva se na sadržini izjava drugih korisnika, niti na pretpostavci da je on saglasan sa njihovim stavovima što je i on sam u izjašnjenju naveo da nije, već na njegovom propuštanju da, nakon što su komentari objavljeni na njegovom nalogu, preduzme raspoložive mere radi njihovog uklanjanja. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj novijoj praksi ukazao na potrebu da pravila koja uspostavljaju odgovornost privatnih lica za komentare trećih lica na društvenim mrežama budu dovoljno precizna i da jasno utvrđuju okolnosti pod kojima takva odgovornost može postojati.[13] S tim u vezi, Poverenik je imao u vidu da se u konkretnom slučaju komentari ne pojavljuju u potpuno odvojenom prostoru, već kao reakcija na objavu VV i u okviru komunikacije koja se odvija na njegovom nalogu. Imajući u vidu navedeno, Poverenik je u konkretnom slučaju razlikovao dve radnje: prvu, koja se odnosi na samu objavu VV i koja, imajući u vidu njen sadržaj, kontekst i predmet, predstavlja izražavanje koje uživa zaštitu slobode govora, i drugu, koja se odnosi na njegovo propuštanje da ukloni komentare trećih lica koji su bili dostupni na njegovom nalogu. Sloboda izražavanja ne podrazumeva pravo da se na sopstvenom nalogu, nakon saznanja o njihovom postojanju i uz mogućnost njihovog uklanjanja, neograničeno održavaju sadržaji kojima se podstiče ili proizvodi ponižavajuće, uvredljivo ili neprijateljsko okruženje za lica koja su predmet objave. Pri tome, Poverenik je posebno imao u vidu da je cilj primene Zakona o zabrani diskriminacije da se obezbedi stvarna i delotvorna zaštita od diskriminacije, uključujući sprečavanje stvaranja okruženja u kojem se lica zbog svog ličnog svojstva vređaju, ponižavaju ili izlažu neprijateljskom postupanju.
Na osnovu svega izloženog, Poverenik je utvrdio da samom objavom VV nije povređeno pravo podnosilaca pritužbe na ravnopravnost, ali da su nakon objave koja je predmet pritužbe usledili komentari drugih korisnika društvenih mreža koji sadrže uvredljive i omalovažavajuće navode o podnosiocima pritužbe.
S tim u vezi, Poverenik je, koristeći jedno od zakonom propisanih ovlašćenja, u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, VV uputio preporuku mera kojom mu je preporučeno da preduzme odgovarajuće mere i ukloni uvredljive komentare koji su usledili nakon njegove objave od 13. 5. 2026. godine na društvenim mrežama, kao i da ubuduće vodi računa o tome da pravovremeno uklanja uvredljive komentare kojima se podstiču mržnja, diskriminacija ili nasilje prema bilo kom licu ili grupi lica, ukoliko takvi komentari budu objavljivani na njegovom nalogu, imajući u vidu odgovornost imaoca naloga za upravljanje sadržajem na samom nalogu.
Što se tiče odgovornosti imaoca naloga, Poverenik ukazuje da je 2026. godine uputio preporuke mera svim registrovanim medijima koje se tiču uklanjanja spornih komentara koijma se podstiče, mržnja, diskriminacija ili nasilje. Ova preporuka u kojoj je predstavljen i pravni okvir koji se odnosi na obavezu uklanjanja uvredljivih komentara dostupna je na internet stranici Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, na linku: https://ravnopravnost.gov.rs/551-26-preporuka-mera-za-ostvarivanje-ravnopravnosti-data-medijima/). Poverenik takođe podseća i na jednu od presuda Evropskog suda za ljudska prava[14] u kojoj je Sud, između ostalog, za komercijalni internet portal našao da taj portal, iako je mogao i znao da spreči klevete, to nije uradio, pritom je klevete ostavio na internet stranici šest nedelja, što je dovelo do širenja potencijalno klevetničke i retorike pune mržnje. Sud je zato izrekao obavezu njihovog uklanjanja i blokiranja bez odlaganja.
Poverenik ističe da ova preporuka ne dovodi u pitanje pravo na slobodu izražavanja, uključujući pravo na iznošenje kritičkih stavova o pitanjima od javnog interesa, već se odnosi na potrebu da se prilikom korišćenja tog prava vodi računa o njegovim mogućim posledicama po ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu od diskriminacije.
Povodom navoda iz izjašnjenja VV, da je godinama, kao javna ličnost, svakodnevno izložen uvredama, targetiranju, zbog svojih političkih stavova, Poverenik ukazuje da svako lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju može podneti pritužbu Povereniku za zaštitu od diskriminacije u skladu sa odredbom člana 35. Zakona o zabrani diskriminacije.
Protiv pravnih akata koje Poverenik donosi u okviru svoje nadležnosti, u skladu sa zakonom, nije propisana mogućnost izjavljivanja žalbe ili prigovora.
[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21) član 33. stav.1. tačka.1.
[2] Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21), član 1. stav 2.
[3] Zakon o zabrani diskriminacije, član 33.
[4] Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21 i 16/2022)
[5] Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21)
[6] Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Sl. list SCG – Međunarodni ugovori“, – br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 – ispr. i „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010)
[7] Član 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; član 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/2009 i dr.), kojim su propisani zaštićeni osnovi, uključujući politička ubeđenja.
[8] Evropski sud za ljudska prava, Bodrožić protiv Srbije, predstavka br. 32550/05, presuda od 23. juna 2009. godine, § 46. Sud je naveo da je sloboda izražavanja jedan od suštinskih osnova demokratskog društva i da se zaštita odnosi i na izražavanja koja „vređaju, šokiraju ili uznemiravaju“.
[9] Bodrožić protiv Srbije, citirano delo, § 54–56; videti i Bodrožić i Vujin protiv Srbije, predstavka br. 38435/05, presuda od 23. juna 2009. godine, § 34. U predmetu Bodrožić protiv Srbije Sud je posebno ukazao da su granice prihvatljive kritike šire u odnosu na političare i javne ličnosti, kao i da postoji malo prostora za ograničenje rasprave o pitanjima od javnog interesa.
[10] Bodrožić protiv Srbije, citirano delo, §§ 46, 53–57. Sud je posebno razlikovao činjenične tvrdnje od vrednosnih sudova i ukazao da se istinitost vrednosnih sudova ne može dokazivati, ali da vrednosni sud mora imati dovoljnu činjeničnu osnovu.
[11] Evropski sud za ljudska prava, Perenček protiv Švajcarske [Veliko veće], predstavka br. 27510/08, presuda od 15. oktobra 2015. godine, §§ 204–208, 230. Sud u ovoj oblasti primenjuje kontekstualni pristup, uzimajući u obzir sadržinu izražavanja, kontekst u kojem je dato, način na koji je formulisano i njegove moguće posledice
[12] Bodrožić protiv Srbije, citirano delo, § 56. Sud je u tom predmetu posebno uzeo u obzir činjenicu da sporne izjave nisu imale za cilj podsticanje nasilja i da su bile deo javne rasprave o pitanju od opšteg interesa
[13] Evropski sud za ljudska prava, Alexandru Pătrașcu protiv Rumunije, 2025, u delu koji se odnosi na odgovornost za komentare trećih lica na privatnoj Fejsbuk stranici. Sud je posebno ukazao da pravila kojima se uspostavlja takva odgovornost moraju biti dovoljno precizna i da se moraju ceniti konkretne okolnosti slučaja.
[14] Delfi protiv Estonije (VV), predstvaka br. 64569/09, 16. jun 2015.
POVERENIK ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Milan Antonijević
435-26 Diskriminacija na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva 
