949-25 Diskriminacija osoba sa invaliditetom u oblasti socijalne zaštite

07. Apr 2025.

br. 07-00-685/2024-02 datum: 7.4. 2025.

 

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe udruženja građana protiv Gradske uprave grada Beograda, zbog diskriminacije grupe lica na osnovu invaliditeta kao ličnog svojstva. U pritužbi je navedeno da je čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda povređeno načelo jednakosti, odnosno da je spornom odlukom u članu 19. propisano da se usluga stanovanja uz podršku dece i mladih sa smetnjama u razvoju pruža samo deci i mladima sa „lakom i umerenom ometenošću“, koji mogu postići određen stepen samostalnosti, kao i da je stavom 2. predviđeno da se ova usluga pruža u trajanju do pet godina. Dalje je navedeno da se odredbama člana 20. ove odluke reguliše stanovanje uz podršku za „odrasle i starije sa smetnjama u razvoju“ sa istim ograničenjima u pogledu stepena ometenosti i trajanje usluge. U izjašnjenju Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu je, između ostalog, navedeno da usluga stanovanja uz podršku u gradu Beogradu nije u potpunosti zaživela i da na teritoriji grada Beograda postoji samo jedan licencirani pružalac usluge kapaciteta za dva korisnika; da je predmetna usluga namenjena korisnicima koji imaju kapacitet da uz stručnu pomoć i aktivnosti propisane Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, doprinesu njihovom osamostaljivanju, kao i da je funkcionalna procena obavezujuća faza stručnog postupka u radu sa korisnicima i ishoduje utvrđivanjem potrebnog stepena podrške, a cilj je da se nakon procene isplaniraju aktivnosti koje će na najefikasniji način i u najvećoj mogućoj meri zadovoljiti potrebe korisnika, prevashodno na način bezbedan za korisnika. Dalje je navedeno da je procenjeno da je realna ciljna grupa potencijalnih korisnika iz grupe korisnika „lake i umerene mentalne ometenosti“ koji se u periodu do pet godina mogu osposobiti za relativno samostalan život u zajednici, u suprotnom, ovi korisnici bi gotovo trajno ostali u objektima stanovanja uz podršku što bi predstavljalo nekakvu vrstu „ležernog režima domskog smeštaja“ i onemogućilo potrebnu fluktuaciju korisnika. Poverenik ističe da Komitet UN o pravima osoba sa invaliditetom ukazuje da se pravo na samostalan život i uključivanje u zajednicu odnosi na sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na lična svojstva, kao i da procena korisnika treba da se zasniva na pristupu individualnosti koja se zasniva na ljudskim pravima, da se fokusira na zahteve korisnika zbog prepreka unutar društva, a ne zbog invaliditeta. Komitet jasno ukazuje da se kriterijumi podobnosti i procedure za pristup uslugama podrške definišu na nediskriminatoran način, objektivno i fokusirajući se na zahteve osoba (korisnika), a ne na vrstu invaliditeta, u skladu sa pristupom zasnovanom na ljudskim pravima. U postupku je utvrđeno da je Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite propisano propisano da je usluga stanovanja uz podršku dugotrajno dostupna osobama sa fizičkim invaliditetom, intelektualnim ili mentalnim teškoćama, sa navršenih 15 godina. Obe sporne odredbe Odluke grada Beograda propisuju da uslugu stanovanja uz podršku ostvaruju osobe sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom koja su sposobna za postizanje određenog stepena samostalnosti. U tom smislu, stepen poteškoće osobe sa invaliditetom može ali i ne mora igrati ulogu u sposobnosti osobe za postizanje samostalnosti koja je propisana kao uslov da koristi podršku, zbog čega stepen samostalnosti treba ceniti u svakom konkretnom slučaju. Takođe, utvrđeno je da je Republički zavod za socijalnu zaštitu objavio smernice za uspostavljanje i pružanje ove usluge u kojima je, između ostalog, ukazao da osobe sa invaliditetom uslugu stanovanje uz podršku mogu koristiti duži vremenski period, a za neke korisnike stanovanje uz podršku može biti trajnije rešenje, odnosno oni ovu uslugu mogu koristiti doživotno. Nakon analize je utvrđeno da ne postoji objektivno i razumno opravdanje za isključivanje jedne grupe osoba sa invaliditetom iz usluge koja je namenjena podršci osobama sa invaliditetom i njihovom životu u zajednici. Poverenik je ukazao i da izrazi „laka, umerena i teška ometenost“ i „odrasli sa smetnjama u razvoju“ nisu adekvatni izrazi i da su savremeni terminološki standardi oslanjaju na izraze koji naglašavaju funkcionalnu sposobnost i potrebe za podrškom. Nakon sprovedene analize, Poverenik je doneo mišljenje da je odredbama čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite povređeno načelo jednakih prava i obaveza i da se uskraćuje pravo na uslugu stanovanje uz podršku nekim osobama sa intelektualnim i mentalnim teškoćama. Poverenik je preporučio Gradskoj upravi grada Beograda, Sekretarijatu za socijalnu zaštitu da izmene odredbe čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite tako da pravo na uslugu stanovanje uz podršku ostvaruju osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, bez ograničenja na „laku i umerenu ometenost“ i bez ograničavanja vremenskog perioda na koji se pruža podrška u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, koristeći adekvatnu terminologiju koja osnažuje i ne diskriminiše osobe sa invaliditetom u skladu sa opšte prihvaćenim standardima, kao i da ubuduće u okviru svojih aktivnosti ne krše zakonske propise o zabrani diskriminacije.

 

  1. TOK POSTUPKA
    • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu udruženja građana iz Beograda u kojoj se ističe da je čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda povređeno načelo jednakosti i zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i da je odluka u suprotnosti sa čl. 4, 8. i 14. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije.
    • U pritužbi je, između ostalog, navedeno:
  • da je Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite[1] grada Beograda u članu 19. propisana usluga stanovanja uz podršku dece i mladih sa smetnjama u razvoju samo za decu i mlade sa „lakom i umerenom ometenošću“, koji mogu postići određen stepen samostalnosti, kao i da je stavom 2. predviđeno da se ova usluga pruža u trajanju do pet godina.
  • da se odredbama člana 20. reguliše stanovanje uz podršku za „odrasle i starije sa smetnjama u razvoju“ i propisuju ista ograničenja u pogledu stepena invaliditeta i trajanje usluge;
  • da Komitet pravnika za ljudska prava smatra da ovako ograničena usluga diskriminiše lica sa „teškom ometenošću“. U slučaju ograničenja usluge stanovanja uz podršku, koja je dostupna samo licima sa „lakom i umerenom ometenošću“, osobama sa „težim stepenom ometenosti“ uskraćuje se pravo na ovu uslugu na osnovu ličnog svojstva, što predstavlja povredu načela jednakih prava i obaveza (član 8. Zakona o zabrani diskriminacije);
  • da ovakvo uskraćivanje prava ne služi legitimnom cilju, jer ne postoji objektivno i razumno opravdanje za isključivanje jedne grupe osoba sa invaliditetom iz usluge koja je namenjena podršci njihovom životu u zajednici i ograničavanje pristupa usluzi dodatno ugrožava pravo osoba sa „težom ometenošću“ na dostojanstven život i uključivanje u zajednicu;
  • da ograničenje trajanja usluge na pet godina ne uzima u obzir potrebu lica koja ne mogu postići potreban stepen samostalnosti u tom periodu, da im je potrebno pružati podršku duži period kako bi ojačali da samostalno ili uz podršku donose odluke;
  • da se Pravilnikom o bližim standardima za pružanje usluga socijalne zaštite ne prave razlike u stepenu ometenosti kada su u pitanju dnevne usluge u zajednici;
  • da Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom prepoznaje da su države potpisnice u obavezi da osobama sa invaliditetom priznaju jednako pravo da žive u zajednici i uživaju pravo izbora jednako sa drugima, i zahteva da država preduzme efikasne i odgovarajuće mere kako bi olakšala osobama sa invaliditetom da u potpunosti uživaju ovo pravo, omoguće njihovu punu uključenost u zajednicu i učešće u životu zajednice. Da Konvencija ne pravi razliku između osoba sa različitim poteškoćama i podjednako se odnosi na sve osobe sa invaliditetom, što znači da bi svako trebalo da ima pravo da živi samostalno, bez obzira na „težinu“ poteškoće, godine, pol, nacionalnu pripadnost, materijalni status ili bilo koju drugu osobinu.
  • da usluge namenjene osobama sa invaliditetom moraju biti dostupne svima, bez obzira na vrstu ili stepen invaliditeta, i prilagođene individualnim potrebama korisnika. Konvencija izričito zabranjuje isključivanje bilo koje osobe sa invaliditetom iz ovih usluga, bez obzira na obim ili vrstu podrške koja im je potrebna, što podrazumeva stvaranje uslova u kojima svi mogu ravnopravno učestvovati u životu zajednice, što je suština člana 19 Konvencije;
  • da je cilj sporne odluke grada Beograda poboljšanje odnosno očuvanje kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranje mogućnosti da se samostalno živi u društvu. U tom smislu samostalni život zahteva da su izgrađena sredina i prevoz pristupačni, da su na raspolaganju tehnička pomagala, pristup personalnoj asistenciji i/ili uslugama u lokalnoj zajednici;
  • da je grad Pančevo doneo Odluku o socijalnoj zaštiti građana grada Pančeva koja ne prepoznaje ograničenja, već je odlukom usluga stanovanja uz podršku namenjena mladim i odraslim osobama sa intelektualnim teškoćama, dok se vremensko ograničenje i ne pominje. Ovo je inkluzivno rešenje koje ne isključuje lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, niti trajanje usluge vremenski ograničava.
    • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom 37. Zakona o zabrani diskriminacije[2], pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu.
    • U izjašnjenju Sekretarijata za socijalnu zaštitu je, između ostalog, navedeno:
  • da je pritužba neosnovana i da nije povređeno načelo jednakosti, odnosno jednakih prava i obaveza odredbama čl. 19 i 20 Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite, kao i da ne postoji diskriminacija ni po jednom osnovu u navedenim članovima;
  • da je usluga stanovanja uz podršku u gradu Beogradu sistemski organizovana i definisana: Zakonom o socijalnoj zaštiti, Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, Pravilnikom o licenciranju organizacija socijalne zaštite, Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite;
  • korisnici usluga socijalne zaštite mogu biti lica koja imaju prebivalište na teritoriji grada Beograda, a usluga se pruža na teritoriji lokalne samouprave na koju se odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite odnosi. Svaka lokalna samouprava propisuje usluge za građane koji žive na teritoriji te lokalne samouprave i na kojoj iste obezbeđuje, a grad Beograd obezbeđuje stanove za ostvarivanje predmetne usluge u skladu sa mogućnostima (član 23 Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite);
  • da usluga stanovanja uz podršku u gradu Beogradu nije u potpunosti zaživela i da na teritoriji grada Beograda postoji samo jedan licencirani pružalac usluge kapaciteta za dva korisnika;
  • da je predmetna usluga iz korpusa podrške za samostalni život, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Stanovanje uz podršku je usluga namenjena korisnicima koji imaju kapacitet da uz stručnu pomoć i aktivnosti propisane Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, doprinesu njihovom osamostaljivanju. Funkcionalna procena kao obavezujuća faza stručnog postupka u radu sa korisnicima ishoduje utvrđivanjem potrebnog stepena podrške, a cilj je da se nakon procene isplaniraju aktivnosti koje će na najefikasniji način i u najvećoj mogućoj meri zadovoljiti potrebe korisnika, prevashodno na način bezbedan za korisnika;
  • da je navedenim pravilnikom definisano četiri stepena podrške i to: podrška I stepena – znači da korisnik nije sposoban da se samostalno brine o sebi i uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici, zbog čega mu je potrebno fizičko prisustvo i kontinuirana pomoć drugog lica. Podrška II stepena – znači da korisnik može da brine o sebi i da se uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici uz fizičko prisustvo i pomoć drugog lica. Podrška III stepena – znači da korisnik može da brine o sebi i da se uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici, ali mu je usled nedovoljno razvijenih znanja i veština potreban nadzor i podrška drugog lica. Podrška IV stepena – znači da korisnik samostalno, odnosno uz podsećanje, može da obavlja sve životne aktivnosti;
  • da sa aspekta propisanih programskih aktivnosti u navedenom pravilniku usluga stanovanja uz podršku ostvaruje se realizacijom aktivnosti u skladu sa procenom individualnih potreba i potreba korisničke grupe gde je pod 1) označeno da se osigurava bezbedno okruženje i nadzire bezbednost korisnika;
  • sa aspekta propisanih aktivnosti usmerenih ka razvijanju i očuvanju potencijalnih korisnika, odnosno pripremi korisnika za održiv nezavisan život, u aktuelnom pravilniku je navedeno da se aktivnosti realizuju u skladu sa svrhom usluge, karakteristikama korisničke grupe, kapacitetima korisnika, individualnim planom, a u skladu sa procenom potreba korisnika mogu obuhvatiti: 1) podršku uspostavljanju i održavanju pozitivnih odnosa sa licima u okruženju; 2) organizovanje radno-okupacionih i edukativnih aktivnosti koje podstiču sticanje novih znanja i veština; 3) ovladavanje praktičnim veštinama, koje se koriste u svakodnevnom životu, posebno onim veštinama koje se odnose na pripremu ishrane, održavanja lične higijene i higijene stanovanja, vođenje domaćinstva, poznavanja i korišćenja resursa zajednice; 4) podršku u razvoju samostalnosti u donošenju odluka i preuzimanja odgovornosti, 5) pomoć prilikom održavanja stanova i staranja o ličnim stvarima; 6) organizovanje slobodnog vremena u skladu sa potrebama i interesovanjima korisnika; 7) organizovanje zabavnih sadržaja u skladu sa interesovanjima, željama i sposobnostima korisnika; 8) razvoj veština za prepoznavanje i rešavanje problema; 9) razvoj socijalnih i komunikacionih veština; 10) razvoj veština za samozaštitu;
  • aktivnosti usmerene na podršku pri školovanju i zapošljavanju korisnika, u skladu sa kapacitetima i procenom potreba korisnika, obuhvataju: 1) pomoć u profesionalnoj orijentaciji, započinjanju i nastavku školovanja; 2) podršku u sticanju i razvoju veština potrebnih za pronalaženje i zadržavanje zaposlenja ili radnog angažovanja. „Iz navedenog je nesporno da se određene aktivnosti ne mogu realizovati u svrhu za koju su propisane za kategoriju lica koju navodite u dopisu obzirom da nisu svrsishodne poput podrške zapošljavanju.“;
  • da pojam „dugotrajno“ u Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite nije najjasniji, te se postavlja pitanje da li je to podvrsta domskog smeštaja najnižeg stepena podrške, obzirom da se i domski smeštaj deklariše kao „privremeni“, kao i da je ovo, takođe, jedno od pitanja koje će Sekretarijat za socijalnu zaštitu razjasniti u saradnji sa resornim ministarstvom;
  • da namera Sekretarijata za socijalnu zaštitu, donoseći Odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite u delu koji se odnosi na stanovanje uz podršku, svakako nije bila diskriminatorna, niti je namera da se korisnici dele po osnovu svojih realnih kapaciteta, već se Sekretarijat vodio definisanim ciljem usluge stanovanja uz podršku i procenom rizika po korisnike u tom režimu življenja, s obzirom da je normativ kadrova koje je propisalo Ministarstvo veoma ležeran i za kategoriju lica sa težim smetnjama u razvoju nedovoljan. Stoga je procenjeno da je realna ciljna grupa potencijalnih korisnika iz grupe korisnika trećeg i četvrtog stepena podrške, odnosno „lake i umerene mentalne ometenosti“ koji se u periodu do pet godina mogu osposobiti za relativno samostalan život u zajednici ukoliko za to postoje realne mogućnosti u otvorenoj saradnji kao što su: porodična podrška, izvor finansijskih sredstava, stambeni prostor i sl. U suprotnom, ovi korisnici bi gotovo trajno ostali u objektima stanovanja uz podršku što bi predstavljalo nekakvu vrstu „ležernog režima domskog smeštaja“ i onemogućilo potrebnu fluktuaciju korisnika.
  • da bi bilo dobro obratiti se resornom ministarstvu kao donosiocu propisa da se bliže definišu standardi za lica prvog i drugog stepena podrške, ukoliko se insistira da je adekvatna usluga za njih stanovanje uz podršku, a sve sa ciljem da se predupredi bilo kakav rizik po korisnike na smeštaju u ovim kapacitetima;
  • da je grad Beograd predvideo uslugu stanovanje uz podršku za osobe sa smetnjama u razvoju i to za decu, mlade, odrasle i starije koji imaju „laku i umerenu ometenost“, ali da ista nije zaživela;
  • da smatraju da je, radi sprovođenja nacionalnog zakonodavstva, naročito Strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022-2026, neophodno i usklađivanje i izmene/dopune pojedinih propisa, donošenje akcionih planova i sistematičan i multidisciplinarni pristup na nacionalnom planu, kao i da određeni republički propisi koji su doneti pre više godina „ne prate ovaj trend“ poput Strategije razvoja zaštite mentalnog zdravlja, Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, Zakona o vanparničnom postupku, Zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti i dr.
  • da će Grad Beograd i Sekretarijat za socijalnu zaštitu nastaviti da vode odgovornu politiku i u pogledu predmetne usluge obezbediti sredstva u budžetu ukoliko ista zaživi, radi daljeg unapređenja kvaliteta života osoba sa invaliditetom, kao i da je Sekretarijat spreman da podrži inicijativu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u „smislu izmena/dopuna koje će ići u pravcu rešavanja ovog i sličnih slučajeva na nivou sistemskog rešavanja kroz propise koji će regulisati takve situacije u svim jedinicama lokalne samouprave po istom modelu“.

 

  1. ČINjENIČNO STANjE

 

  • Uvidom u Odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda[3], utvrđeno je da je odredbama člana 19. ove odluke, u delu u kojem se odnosi na uslugu stanovanje uz podršku, propisano da uslugu stanovanja uz podršku ostvaruju deca i mladi sa smetnjama u razvoju stepena lake i umerene ometenosti, koja su sposobna za postizanje određenog stepena samostalnosti. Korisnicima stanovanja uz podršku obezbeđuje se stanovanje u stanovima prilagođenim potrebama osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju, stručna podrška, realizacija aktivnosti koje podstiču razvoj i održavanje praktičnih veština neophodnih za svakodnevni život (higijena, ishrana), zdravstvena nega i uzimanje lekova, podrška u učenju za decu koja pohađaju školu ili za koju je planiran nastavak obrazovanja, pružanje rehabilitacionih i terapeutskih usluga, podrška u povezivanju sa drugim službama i angažovanju u zajednici i ukoliko je moguće, pri zapošljavanju, podsticanje, podrška i praćenje korisnika u početnim danima novog zaposlenja, nadzor i drugi oblici pomoći u samostalnom življenju, kao i da se stanovanje uz podršku ostvaruje u trajanju do pet godina.
  • Dalje je odredbama člana 20. ove odluke propisano da uslugu stanovanja uz podršku ostvaruju „odrasli i stariji sa smetnjama u razvoju“ stepena lake i umerene ometenosti, koji su sposobni za postizanje određenog stepena samostalnosti. Korisnicima stanovanja uz podršku obezbeđuje se stanovanje u stanovima prilagođenim potrebama osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju, stručna podrška, realizacija aktivnosti koje podstiču razvoj i održavanje praktičnih veština neophodnih za svakodnevni život (higijena, ishrana), zdravstvena nega i uzimanje lekova, pružanje rehabilitacionih i terapeutskih usluga, podrška u povezivanju sa drugim službama i angažovanju u zajednici i ukoliko je moguće, pri zapošljavanju, podsticanje, podrška i praćenje korisnika u početnim danima novog zaposlenja, nadzor i drugi oblici pomoći u samostalnom življenju, kao i da se stanovanje uz podršku ostvaruje u trajanju do pet godina.
  • Pravo na stanovanje uz podršku dece i mladih, odnosno odraslih sa telesnim invaliditetom, koje je takođe vremenski ograničeno, propisano je odredbama čl. 21. i 22. Odluke.

 

  1. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i antidiskriminacione i druge domaće i međunarodne propise.

Pravni okvir

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ustanovljen je Zakonom o zabrani diskriminacije[4] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog povreda odredaba kojima se zabranjuje diskriminacija. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
  • Ustav Republike Srbije[5] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
  • Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom[6] u članu 19. između ostalog definiše da države strane ugovornice ove konvencije priznaju jednako pravo svim osobama sa invaliditetom da žive u zajednici, da imaju jednak izbor kao i drugi i da će preduzeti efikasne i odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom olakšaju potpuno uživanje ovog prava i njihovo potpuno uključivanje i učešće u zajednici, uključujući obezbeđenjem da osobe sa invaliditetom imaju pristup većem broju kućnih, rezidencijalnih i drugih usluga za pružanje podrške od strane zajednice, uključujući ličnu pomoć koja im je potrebna za život i uključivanje u zajednicu, kao i sprečavanje izolacije ili izopštavanja iz zajednice, kao i da usluge i olakšice koje zajednica pruža stanovništvu u celini budu pod istim uslovima dostupne osobama sa invaliditetom i da zadovoljavaju njihove potrebe.
  • Opšti komentar br. 5 Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom[7] naglašava da pozitivan aspekt obaveze poštovanja člana 19. Konvencije zahteva od države ugovornice da preduzme sve neophodne mere kako ni država niti fizička lica ne bi prekršila nijedno pravo predviđeno članom 19 Konvencije. Obaveza poštovanja zahteva od države ugovornice da se uzdrži od direktnog ili indirektnog mešanja ili bilo kakvog ograničavanja individualnog prava na samostalni život i uključenost u zajednicu. Države ugovornice ne treba nikome da ograničavaju niti uskraćuju mogućnost samostalnog života u zajednici, što se odnosi i na zakone koji osobama sa invaliditetom direktno ili indirektno ograničavaju samostalnost i opcije da izaberu sopstveno mesto boravka, odnosno gde, kako i sa kime će živeti. Države ugovornice treba da u kriterijume podobnosti za dobijanje pomoći uključe sledeće elemente: procena treba da se zasniva na pristupu invalidnosti koji se zasniva na ljudskim pravima; fokusirati se na zahteve osobe koji postoje zbog prepreka unutar društva, a ne zbog invaliditeta, uzeti u obzir i slediti volju i preferencije osobe i obezbediti puno uključivanje osoba sa invaliditetom u proces donošenja odluka. Komitet dalje ukazuje da ugovornice treba da definišu kriterijume podobnosti i procedure za pristup uslugama podrške na nediskriminatoran način, objektivno i fokusirajući se na zahteve osoba, a ne na vrstu invaliditeta, u skladu sa pristupom zasnovanim na ljudskim pravima. Uspostavljanje posebnih usluga za osobe sa invaliditetom u određenim okolnostima u kojima se nađu osobe sa invaliditetom i u skladu sa njihovim zahtevima, kao što su usluge za decu, studente, zaposlene i starije osobe sa invaliditetom, ne treba smatrati diskriminatornim kršenjem Konvencije nego pravednom i zakonski dostupnom afirmativnom radnjom.
  • Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u članu 2. stav 1. tačka. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama člana 8. Zakona propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.
  • Zakon o socijalnoj zaštiti[8] u članu 4. propisuje da usluge socijalne zaštite predstavljaju aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranje mogućnosti da samostalno žive u društvu. Dalje članom 29. Zakona propisano je da se socijalna zaštita ostvaruje na način koji obezbeđuje pravovremeno uočavanje potreba korisnika i pružanje usluga radi sprečavanja nastanka i razvoja stanja koja ugrožavaju bezbednost i zadovoljavanje životnih potreba i ometaju uključivanje u društvo.
  • Dalje, članom 40. stav 1. tačka 3. Zakona kao jedna od vrsta usluga socijalne zaštite posebno su navedene usluge podrške za samostalan život (stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu). Na kraju, članom 45. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da se usluge podrške za samostalan život pružaju pojedincu da bi se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile sa mogućnostima ostalih članova društva, da bi mu se poboljšao kvalitet života i da bi mogao da vodi aktivan i samostalan život u društvu, kao i da ove usluge obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako ovim zakonom nije predviđeno da ih obezbeđuje Republika Srbija.
  • Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite[9] u članu 88. propisuje da je usluga stanovanja uz podršku dugotrajno dostupna osobama sa fizičkim invaliditetom, intelektualnim ili mentalnim teškoćama, sa navršenih 15 godina. Svrha ove usluge za osobe sa fizičkim invaliditetom, intelektualnim ili mentalnim teškoćama, u skladu sa članom 89. stav 1 Pravilnika, jeste pomoć i podrška u sticanju što većeg stepena samostalnosti koji im omogućava kvalitetniji nezavisan život u zajednici. Dalje je odredbama st. 3. i 4. ovog člana propisano da se stanovanjem uz podršku obezbeđuju odgovarajući smeštaj, stručna pomoć i podrška za što potpunije osamostaljivanje i uključivanje korisnika u zajednicu i da se usluga obazbeđuje radi sprečavanja korišćenja usluge domskog smeštaja.
  • Osnovni cilj Strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022–2026. godine[10] je ostvarivanje prava na život u zajednici korisnika socijalne zaštite kroz procese deinstitucionalizacije i socijalne inkluzije. Predviđeno je da se ovaj cilj ostvari kroz set posebnih ciljeva i aktivnosti koje će kroz razvoj usluga u zajednici, obezbeđivanje stabilnih izvora finansiranja i uslova za integraciju, prevenirati smeštaj korisnika u institucije, odnosno njihov povratak u lokalne zajednice. Razvijanje stanovanja uz podršku za različite korisničke grupe u skladu sa procenjenim potrebama korisnika kao meru za ostvarivanje Drugog posebnog cilja Strategije.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

  • S obzirom na predmet pritužbe, u konkretnom slučaju potrebno je razmotriti da li su osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom stavljene u nepovoljniji položaj odredbama čl. 19 i 20 Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite, time što je propisano da su korisnici usluge socijalne zaštite Stanovanje uz podršku samo lica sa „lakšom i umerenom ometenošću“. Zadatak Poverenik je da utvrdi da li je ovako propisanom odredbom povređeno načelo jednakih prava i obaveza uskraćivanjem prava na uslugu socijalne zaštite, odnosno da li je to opravdano legitimnim ciljem, i da li su sredstva za postizanje tog cilja primerena i nužna.
  • Nesporno je da grad Beograd, u skladu sa odredbama Zakona o socijalnoj zaštiti, ovlašćen da obezbeđuje pružanje usluge socijalne zaštiti Stanovanje uz podršku na teritoriji grada. Naime, usluge podrške za samostalan život obezbeđuje jedinica lokalne samouprave i, u skladu sa zakonom, organ jedinice lokalne samouprave nadležan za socijalnu zaštitu može propisati primenu viših standarda i povoljnije uslove za ostvarivanje usluga koje obezbeđuje.
  • Analizom odredbi čl. 19. i 20, utvrđeno je da se pravo na uslugu stanovanja uz podršku, kada su u pitanju osobe sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom propisuje samo osobama sa stepenom „lake i umerene ometenosti“ dok su ostale osobe sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom isključene.
  • Poverenik ukazuje da ne postoji objektivno i razumno opravdanje za isključivanje jedne grupe osoba sa invaliditetom iz usluge koja je namenjena podršci njihovom životu u zajednici. Obe sporne odredbe propisuju da uslugu stanovanja uz podršku ostvaruju osobe sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom koje su sposobne za postizanje određenog stepena samostalnosti. U tom smislu, stepen poteškoće osobe sa invaliditetom može ali i ne mora igrati ulogu u sposobnosti osobe za postizanje samostalnosti koja je propisana kao uslov da živi uz podršku, zbog čega stepen samostalnosti treba ceniti u svakom konkretnom slučaju. U izjašnjenju Sekretarijata za socijalnu zaštitu je navedeno da je usluga stanovanje uz podršku namenjena korisnicima koji imaju kapacitet da stručna pomoć doprinese njihovom osamostaljivanju i da je obavezujuća faza stručnog postupka u radu sa korisnicima funkcionalna procena, koja ishoduje utvrđivanjem posebnog stepena podrške. Takođe, navedeno je i da se podrška ostvaruje u skladu sa procenom individualnih potreba i potreba korisničke grupe. S tim u vezi, a u skladu sa Komentarom UN, procena korisnika treba da se zasniva na pristupu individualnosti koja se zasniva na ljudskim pravima, da se fokusira na zahteve korisnika zbog prepreka unutar društva a ne zbog invaliditeta. Komitet jasno ukazuje da se kriterijumi podobnosti i procedure za pristup uslugama podrške definišu na nediskriminatoran način, objektivno i fokusirajući se na zahteve osoba (korisnika), a ne na vrstu invaliditeta, u skladu sa pristupom zasnovanom na ljudskim pravima. U kontekstu prava na stanovanje uz podršku, ključno je govoriti o individualnim potrebama i podršci, a ne o „stepenu ometenosti“, jer to može voditi ka isključivanju osoba iz zajednice umesto ka njihovom uključivanju. Pravo na stanovanje uz podršku ne treba da zavisi isključivo od stepena invaliditeta, već od potreba osobe za podrškom i njenog prava na život u zajednici.
  • Upotreba medicinskih i nekorektnih izraza može dovesti do i ograničavanja pristupa uslugama i diskriminacije. S tim u vezi, Poverenik ukazuje da je korišćenje termina „laka, umerena i teža ometenost“ neprikladna iz višnje razloga. Pre svega, ovi izrazi nisu ispravni jer su zastareli, medicinski orijentisani i ne odražavaju savremeni pristup pravima osoba sa invaliditetom, posebno u kontekstu deinstitucionalizacije i usluga podrške u zajednici, kao što je stanovanje uz podršku. Ovi izrazi potiču iz medicinskog modela, koji invaliditet posmatra isključivo kao zdravstveni problem ili oštećenje. Savremeni pristup, zasnovan na ljudskim pravima i koji je kod nas prihvaćen ratifikacijom Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, naglašava da invaliditet nije samo medicinsko stanje, već rezultat prepreka u društvu. Republika Srbija je ratifikovanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom prihvatila socijalni pristup invaliditetu, koji pored medicinskih, obuhvata socijalne, psihološke i druge faktore koji su od uticaja na položaj osoba sa invaliditetom. Ovakav model pristupa invaliditetu zasnovan je na poštovanju ljudskih prava koji promoviše Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom. S tim u vezi, ograničavanje pružanje podrške samo osobama sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom stepena „lake i umerene ometenosti“ nije u saglasnosti sa konceptom socijalnog pristupa invaliditetu, već sa medicinskim pristupom. Medicinski pristup može da bude relevantan u oblasti pružanja zdravstvene zaštite i medicinskih tretmana, ali ne i u oblasti ostvarivanja prava na uslugu socijalne zaštite. Zatim, korišćenje izraza kao što su laka ili teža ometenost implicira hijerarhiju i može nositi negativne konotacije, dok se savremeni terminološki standardi oslanjaju na izraze koji naglašavaju funkcionalne sposobnosti i potrebe za podrškom (npr. “osobe sa intelektualnim teškoćama” ili “osobe sa višestrukim invaliditetom”). U skladu sa međunarodnim standardima i preporukama organizacija koje se bave pravima osoba sa invaliditetom, koristi se terminologija koja osnažuje i ne diskriminiše, poput “osobe sa intelektualnim teškoćama” i “osobe koje imaju potrebu za većom podrškom”.
  • Takođe, povodom izraza „odrasli i stariji sa smetnjama u razvoju“, ukazujemo da se termin “smetnje u razvoju” najčešće koristi za decu, budući da se odnosi na prepreke u razvoju tokom ranih faza života, dok je odrasla osoba završila svoj psihofizički razvoj. Kada govorimo o odraslim osobama, prikladniji termini mogu biti: “odrasle osobe sa intelektualnim i/ili fizičkim invaliditetom”, “odrasle osobe sa razvojnim teškoćama”, “osobe sa invaliditetom”. Konvencija o pravima deteta navodi da je dete svako ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina, osim ako nacionalno zakonodavstvo ne definiše punoletstvo na drugačiji način[11]. Iako ovo deluje kao opšteprihvaćen stav i osnovno razumevanje, česta je praksa da se o odraslim osobama sa intelektualnim teškoćama govori kao o deci gde se pritom navode različita tumačenja intelektualnog razvoja te osobe kao opravdanje za nazivanje detetom. Svaka osoba preko 18 godina života, bez obzira na svoj status, položaj u društvu, intelektualne, psihosocijalne ili emotivne karakteristike je odrasla osoba i u skladu sa tim se toj osobi treba i obraćati, pričati o njoj uz uvažavanje ovog osnovnog principa. Tek kada prepoznamo da govorimo o odraslim osobama bićemo u stanju da na adekvatan način prepoznamo individualne potrebe te osobe i planiramo kvalitetnu i sveobuhvatnu podršku baziranu na ljudskim pravima. Pitanje upotrebe jezika, kada govorimo o osobama sa invaliditetom ili decom sa smetnjama u razvoju nije pitanje stila, već opredeljenosti za uvažavanje ličnosti i poštovanje njene različitosti i ljudskih prava[12].
  • Cilj pružanja podrške je sticanje što većeg stepena samostalnosti koji omogućava kvalitetan nezavisan život u zajednici, što znači da se osoba sa invaliditetom osposobljava za život u zajednici i da to podrazumeva podršku bliskih lica, članova porodice ili profesionalaca u manjem ili većem obimu. U pitanju je usluga socijalne zaštite kojom se korisniku želi pružiti podrška u sticanju što veće samostalnosti, odnosno potpunog osamostaljivanja i uključivanja u zajednicu. Iz tog razloga ne treba se trajanje pružanja podrške vremenski ograničavati već potrebu za ovom uslugom pratiti u svakom konkretnom slučaju. Republički zavod za socijalnu zaštitu objavio je smernice za uspostavljanje i pružanje ove usluge u kojima je, između ostalog, ukazao da osobe sa invaliditetom uslugu stanovanje uz podršku mogu koristiti duži vremenski period, a za neke korisnike stanovanje uz podršku može biti trajnije rešenje, odnosno oni ovu uslugu mogu koristiti doživotno. Za druge korisnike ova usluga može biti privremena podrška, kao što je slučaj sa osobama koje su napustile instituciju, pa uslugu stanovanje uz podršku koriste do stvaranja uslova za povratak u svoju biološku porodicu[13].
  • Odlukom grada Beograda pružanje usluge stanovanja uz podršku ograničava se na period do pet godina za decu, mlade i odrasle sa intelektualnim ili mentalnim smetnjama, dok se kod osoba sa telesnim invaliditetom ograničava do završetka školovanja, a najduže do 30 godina života, kod dece i mladih, odnosno do zasnivanja radnog odnosa, a najduže pet godina, kod odraslih (čl. 21 i 22). Ovako propisano ograničenje pružanja usluge podrške nije u saglasnosti sa ciljem (svrhom) ove usluge socijalne zaštite jer, kao što je navedeno, određenim osobama sa invaliditetom je usluga stanovanja uz podršku potrebna duži period ili doživotno. Ova usluga se pruža radi sprečavanja korišćenja usluge domskog smeštaja i, ukoliko je pružanje usluge vremenski ograničeno, nameće se pitanje kako će korisnici usluge nastaviti život u zajednici nakon prestanka pružanja usluge ili će biti prinuđeni da se smeste (vrate) u institucije. Stanovanje uz podršku jedna je od najznačajnijih usluga socijalne zaštite za uspešnost procesa deinstitucionalizacije, s obzirom na to da se s jedne strane sprečava institucionalizacija, dok sa druge omogućava izlazak iz institucije.
  • Usluga stanovanja uz podršku ne mora imati ograničeno trajanje, jer pravo na život u zajednici nije vremenski ograničeno pravo. Podrška se pruža onoliko dugo koliko je osobi potrebna i može se prilagođavati kroz vreme – može se smanjivati, povećavati ili menjati u zavisnosti od promena u životnim okolnostima korisnika. Neke osobe mogu nakon određenog perioda postati potpuno samostalne i više im neće biti potrebna podrška, dok će drugima podrška biti neophodna dugoročno. Ključno je da usluga bude fleksibilna i individualizovana, a ne vremenski ograničena po unapred zadatim kriterijumima. Usluga stanovanja uz podršku može se pružati bez obzira na to da li osoba živi u stanu koji je obezbedila država ili u svom privatnom stanu. Ključni cilj ove usluge nije stambeno zbrinjavanje, već pružanje podrške osobi sa invaliditetom kako bi mogla da živi samostalno u zajednici. Osoba sa invaliditetom ima pravo da bira gde i sa kim će živeti, u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom. Usluga pruža podršku koja omogućava korisniku da živi dostojanstveno i samostalno, bez obzira na to gde se nalazi.
  • Usluga stanovanja uz podršku je usluga socijalne zaštite koja je namenjena osobama sa fizičkim invaliditetom, intelektualnim ili mentalnim teškoćama, sa svrhom pružanja dugotrajne pomoći i podrške u sticanju što većeg stepena samostalnosti koji im omogućava kvalitetniji nezavisan život u zajednici. Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite ne pravi se razlika između osoba sa invaliditetom i teškoćama po stepenu poteškoće, niti se usluga podrške vremenski ograničava. Takođe, Komitet UN ukazuje da se pravo na samostalan život i uključivanje u zajednicu odnosi na sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na rasu, boju kože, poreklo, pol, trudnoću i materinstvo, građansku situaciju, porodičnu situaciju ili situaciju sa negovateljem, rodni identitet, seksualnu orijentaciju, jezik, veroispovest, političko ili neko drugo mišljenje, nacionalno, etničko, urođeno ili socijalno poreklo, status migranta, azilanta ili izbeglice, povezivanje sa pripadnikom nacionalne manjine, ekonomskim statusom ili imovinom, zdravstveno stanje, genetsku ili neku drugu predispoziciju u odnosu na bolest, rođenje i starost, ili na bilo koji drugi status.
  • S tim u vezi, nesporno je da uskraćivanje prava na uslugu socijalne zaštite stanovanje uz podršku jednoj grupi osoba sa invaliditetom na osnovu poteškoće koje ima osoba, odnosno stepena invaliditeta nema razumno opravdanje. Kao što je Komitet UN ukazao, kriterijume podobnosti i procedure za pristup uslugama podrške treba definisati na nediskriminatoran način, objektivno i fokusirajući se na zahteve osoba, a ne na vrstu invaliditeta, u skladu sa pristupom zasnovanim na ljudskim pravima.
  • Povodom navoda iz izjašnjenja da namera Sekretarijata nije bila diskriminatorna, niti je namera da se korisnici dele po osnovu svojih realnih kapaciteta, Poverenik ukazuje da u slučajevima diskriminacije namera nije pravno relevantna, odnosno, da za utvrđivanje da li je neko izvršio akt diskriminacije, nije od značaja da li je postojala namera da se drugo lice diskriminiše. Diskriminacija se može izvršiti i bez postojanja namere, dakle i u neznanju da je akt koji se vrši diskriminatoran i bez postojanja svesti da se neko diskriminiše.
  • Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik je mišljenja da je odredbama čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite[14] povređeno načelo jednakih prava i obaveza i da se uskraćuje pravo na uslugu stanovanje uz podršku nekim osobama sa intelektualnim i mentalnim teškoćama na osnovu njihovog invaliditeta. Propisivanje da pravo na uslugu stanovanje uz podršku imaju samo osobe sa „lakom i umerenom ometenošću“ nije opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja nisu primerena i nužna.

 

  1. MIŠLjENjE

U postupku po pritužbi udruženja građana iz Beograda, doneto je mišljenje da je Gradska uprava grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu povredila odredbe člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije.

 

  1. PREPORUKA

 

Poverenik preporučuje Gradskoj upravi grada Beograda, Sekretarijatu za socijalnu zaštitu da:

  • Izmeni odredbe čl. 19. i 20. Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite tako da pravo na uslugu stanovanje uz podršku ostvaruju osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, bez ograničenja na „laku i umerenu ometenost“ i bez ograničavanja vremenskog perioda na koji se pruža podrška u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite.
  • U svojim aktima koristi terminologiju koja osnažuje i ne diskriminiše osobe sa invaliditetom, u skladu sa opšte prihvaćenim standardima.
  • Ubuduće u okviru svojih aktivnosti ne krše zakonske propise o zabrani diskriminacije.

 

Potrebno je da Gradska uprava grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Gradska uprava grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu, ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni list grada Beograda“, br. 55/2011, 8/20212 – ispr., 8/2012, 42/2012, 65/2021, 31/2013, 57/2013, 37/2014, 82/2015, 4/2016, 37/2016, 56/2016, 114/2016, 102/2017, 50/2018,  103/2018, 115/2019, 138/2019, 17/2020, 138/2020, 40/2021, 120/2021, 109/2022 i 65/2023

[2] „Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/2021

[3] „Službeni list grada Beograda“, br. 55/2011, 8/20212 – ispr., 8/2012, 42/2012, 65/2021, 31/2013, 57/2013, 37/2014, 82/2015, 4/2016, 37/2016, 56/2016, 114/2016, 102/2017, 50/2018,  103/2018, 115/2019, 138/2019, 17/2020, 138/2020, 40/2021, 120/2021, 109/2022 i 65/2023

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[5] „Službeni glasnik RS“, broj  98/06 i 115/21

[6] „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 42/09

[7] Komitet za prava osoba sa invaliditetom UN, Opšti komentar o članu 19: Samostalni život i uključivanje u zajednicu

[8] „Službeniglasnik RS“, br. 24/11 i 117/22 – odluka US

[9] „Službeni glasnik RS“, br. 42/13, 89/18 i 73/19

[10] „Službeni glasnik RS”, broj 12/22

[11] Član 1. Konvencije o pravima deteta, Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, „Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 15/90 i „Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori“, br. 2/97

[12] Poseban izveštaj o diskriminaciji osoba sa invaliditetom, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, str. 78, dostupan na https://ravnopravnost.gov.rs/posebni-izvestaji/

[13] Stanovanje uz podršku za mlade koji se osamostaljuju i osobe sa invaliditetom Smernice za uspostavljanje i pružanje usluge, Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd 2013. godine, https://www.unicef.org/serbia/publikacije/stanovanje-uz-podr%C5%A1ku-za-mlade-koji-se-osamostaljuju-i-osobe-sa-invaliditetom

[14] „Službeni list grada Beograda“, br. 55/2011, 8/20212 – ispr., 8/2012, 42/2012, 65/2021, 31/2013, 57/2013, 37/2014, 82/2015, 4/2016, 37/2016, 56/2016, 114/2016, 102/2017, 50/2018,  103/2018, 115/2019, 138/2019, 17/2020, 138/2020, 40/2021, 120/2021, 109/2022 i 65/2023

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

microsoft-word-icon949-25 Diskriminacija osoba sa invaliditetom u oblasti socijalne zaštite Download

Print Friendly, PDF & Email
back to top