br. 021-01-1868/2024-02 datum: 31.10.2024.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje, svim domovima zdravlja

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Domu zdravlja da preduzme sve potrebne mere i aktivnosti u cilju obezbeđivanja pristupačnosti zadravstvene ustanove i zdravstvenih usluga osobama sa invaliditetom, i to:

– fizičke pristupačnosti objekta koji koristi Dom zdravlja za osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica ili se otežano kreću. U slučaju da je samo jedan ulaz pristupačan, Domu zdravlja se preporučuje da preduzme aktivnosti na obezbeđivanju pristupačnosti što većeg broja ulaza, kao i da postavi odgovarajuće i vidljivo obaveštenje, odnosno putokaz do pristupačnog ulaza.

– informacione i komunikacione pristupačnosti zdravstvenih usluga osobama sa senzornim invaliditetom, prvenstveno obezbeđivanjem pristupačnosti informacija kako u Domu zdravlja, tako i na zvaničnim internet prezentacijama, kako bi se omogućilo potpuno i pravovremeno informisanje ovih osoba u pogledu ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu i korišćenje zdravstvenih usluga.

Dom zdravlja će u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti obavestiti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke

Protiv ove preporuke mera, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti su se obraćali građani, kao i organizacije civilnog društva ukazujući na nepristupačnost pojedinih objekata u javnoj upotrebi, među kojima su i objekti koje koriste zdravstvene ustanove ukazujući da im to dodatno otežava korišćenje zdravstvenih usluga koje su od suštinske važnosti za njihov život i svakodnevno funkcionisanje. Primera radi, isticano je da na ulazu u dom zdravlja ne postoji kosa rampa, ili da je ona pod takvim uglom i kosinom da predstavlja nepremostivu prepreku za bezbedno kretanje i pristup objektu. Takođe su ukazivali da čak i kada je objekat koji koristi dom zdravlja pristupačan, do ulaza je teško doći zbog oštećenja prilaznog puta ili visoko postavljenih ivičnjaka, pragova ili drugih prepreka koje ometanju kretanje, da ulazna vrata nisu prilagođena, da ne postoji lift a da se pojedine zdravstvene usluge pružaju na spratu, kao i da na prakinzima uz objekat nema ili ima malo parking mesta koja su rezervisana za osobe sa invaliditetom i sl. Jedan od problema na koji ukazuju je i da pojedine zdravstvene ustanove imaju samo jedan pristupačan ulaz što im dodatno otežava položaj, pri čemu ne postoji obaveštenje, odnosno putokaz iz kojeg bi osoba koja za kretanje koristi kolica ili se otežano kreće mogla da sazna za njegovo postojanje, kao i da na sajtu doma zdravlja ne postoje prilagođeni formati, odnosno dostupnost informacija osobama sa senzornim invaliditetom.

Navedeno potvrđuju i nalazi pojedinih istraživanja. Iako je napredak poslednjih godina evidentan u pogledu izgradnje i adaptacije zdravstvenih ustanova, još uvek je određeni broj objekata koje koriste zdravstvene ustanove primarne zdravstvene zaštite delimično ili u potpunosti nepristupačan, pri čemu većina domova zdravlja nema obezbeđenu komunikacionu i informacionu pristupačnost, što bitno otežava osobama sa senzornim invaliditetom pristup zdravstvenim uslugama.

Imajući u vidu ovakvo stanje stvari, na osnovu člana 33. stav 1. tačka 9) Zakona o zabrani diskriminacije Poverenik upućuje ovu preporuku mera u cilju unapređenja ravnopravnosti svim domovima zdravlja i to kako onima koji su pristupačni kako bi taj standard u potpunosti održavali tako i onima kod kojih je ovaj standard potrebno dodatno unaprediti, s obzirom na veliku važnost ustanova primarne zdravstvene zaštite u pristupu građana zdravstvenim uslugama.

Naime, u strateškim dokumentima, Republika Srbija se opredelila za unapređenje pristupačnosti, pa je tako u okviru Strategije javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018–2026. godine[2] kao jedan od ciljeva navedeno je unapređenje pristupačnosti zdravstvenih usluga i dostupnosti zdravstvene zaštite osetljivim društvenim grupama na teritoriji jedinica lokalne samouprave, kontinuirano. Takođe, u okviru cilja podrška razvoju dostupne, kvalitetne i efikasne zdravstvene zaštite u tački 4.5.1. definisano je unapređenje dostupnosti i pristupačnosti zdravstvene službe, dok je u tački 4.5.1.7. definisano kontinuirano unapređivanje dostupnosti i pristupačnosti zdravstvene službe za osetljive populacione grupe. U Strategiji za unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine[3] definisano je da države treba da identifikuju prepreke i barijere u pristupačnosti, između ostalog i u odnosu na: (a) zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta; (b) informacije, komunikacije i druge usluge, uključujući i elektronske usluge i hitne službe. Pomenute „druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru” trebalo bi, između ostalog, da obuhvataju zgrade organa javnog reda, pravosudne objekte i zatvore, socijalne ustanove, prostore i objekte za društvene interakcije, rekreaciju, kulturne, verske, političke i sportske aktivnosti, kao i trgovinske objekte, dok „druge usluge” treba da obuhvataju, između ostalog, pošte, banke, telekomunikacijske i informativne usluge i servise. Dalje je navedeno da se osobe sa invaliditetom i dalje se suočavaju sa preprekama u pristupu zdravstvenim uslugama, usled arhitektonske, komunikacijske i tehničke nepristupačnosti zdravstvenih usluga, kao i zbog nedostatka osoblja senzibilisanog za rad sa osobama sa invaliditetom što može da dovede do nejednakosti u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu. Istraživanje o praćenju individualnih iskustava osoba sa invaliditetom pokazuje da je oblast zdravlja i rehabilitacije jedna od najvažnijih za ispitane osobe sa invaliditetom. Iskustva u ograničenjima u korišćenju zdravstvenih usluga i rehabilitacije zbog nepristupačnosti ili restriktivnih kriterijuma za ostvarivanje pojedinih prava iz oblasti zdravstvene zaštite, doživelo je 45% ispitanika. Diskriminaciju u ovoj oblasti doživelo je 28,3% ispitanika, a u oblasti ostvarivanja prava na zaštitu reproduktivnog zdravlja 43,3%.

U jednom istraživanju koje je rađeno na kraju 2020. godine navedeno je da manje od polovine, odnosno 41% zdravstvenih ustanova ima mogućnost da zdravstvenu zaštitu pruži osobama sa invaliditetom. Ovaj stav potvrđuje se i činjenicom da samo 37% zdravstvenih ustanova na glavnom ulazu poseduje rampu, dok na sporednim ulazima 83% zdravstvenih ustanova uopšte nema rampu za osobe sa invaliditetom. Važan podatak jeste taj da veliki procenat, odnosno 79% zdravstvenih ustanova nema prilagođena ulazna vrata za osobe sa invaliditetom. Od ukupnog broja nadziranih zdravstvenih ustanova u primarnoj zdravstvenoj zaštiti samo 21% poseduje ulazna vrata prilagođena osobama sa invaliditetom. Prema nalazima ovog istraživanja od 43% zdravstvenih ustanova koje se nalaze u višespratnim objektima u 33% ne postoji lift. Rezultati istraživanja internet stranica pokazuju da nijedan od posmatranih domova zdravlja nema opciju za audio čitanje teksta slepim i slabovidim osobama. Sa druge strane, samo 3% domova zdravlja na svojoj internet stranici ima predviđenu opciju podešavanja teksta u smislu povećanja/smanjenja teksta, sive skale i negativnog kontrasta.[4]

Na internet prezentaciji Saveza za pristupačnost Srbije – za društvo bez barijera je navedeno da je pristupačnost od suštinskog značaja za 15% populacije, a da je neophodna za 40% populacije, pri čemu je pristupačnost značajna za sve.[5]

Takođe, prema podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje[6] iz maja 2024. godine, 230.798 lica su korisnici invalidske penzije, 13.761 lice je korisnik novčane naknade za pomoć i negu drugog lice po osnovu prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, 38.994 lica su korisnici prava na novčane naknade za telesno oštećenje. Još 5.024 lica prima naknade po drugim osnovima u vezi sa invaliditetom, a 758 naknada se isplaćuje za decu sa invaliditetom. Ukoliko bi se ovom broju dodao i podatak o broju korisnika prava na pomoć i negu drugog lica na osnovu propisa iz oblasti socijalne zaštite, dobio bi se podatak koji je približan ili sličan broju lica koja su se, kroz Popis stanovništva, izjasnila kao osobe sa invaliditetom.

Na osnovu rezultata poslednjeg Popisa stanovništva^[7], prema zvaničnim podacima, 356.404 građana se izjasnilo kao osobe sa invaliditetom, što predstavlja 5,4% ukupne populacije. Od ovog broja 58% čine žene, a najbrojnija starosna grupa osoba sa invaliditetom je sa 65 i više godina života. Među ovim osobama najviše njih ima problem sa hodom (60%), dok je najmanji udeo onih koji imaju probleme vezane za komunikaciju (12,8%).

Imajući u vidu važnost pristupačnosti, Poverenik ukazuje na pojedine odredbe propisa koje se odnose na ovo pitanje.

S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Ustavom Republike Srbije[8] propisana zabrana diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom^[9], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva^[10]. Konvencija pod diskriminacijom na osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje po osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Članom 9. Konvencije između ostalog je propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje stoje na raspolaganju javnosti. Te mere, koje uključuju i identifikaciju i uklanjanje prepreka i barijera pristupačnosti, odnose se, između ostalog i na zgrade.

U Opštem komentaru broj 2 (2014), na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Komitet za prava osoba sa invaliditetom najpre je istakao da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u  društvu, kao i da bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje, je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima^[11] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodnom konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije^[12] (član 5 f).

Komitet za prava osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija je u svojim Zaključnim zapažanjima na Inicijalni izveštaj Republike Srbije o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom izrazio zabrinutost zbog nepostojanja nacionalne strategije obezbeđivanja pristupačnosti i zakonskih propisa koji bi sadržavali delotvorne sankcije za nepoštovanje propisa, zbog niskog stepena mogućnosti pristupa javnim objektima, institucijama i uslugama. Iz ovih razloga, Komitet je između ostalog preporučio da se razvije sveobuhvatan plan za obezbeđivanje pristupačnosti uz efikasan nadzor i mapu puta koja će postaviti polazne tačke za uklanjanje postojećih prepreka; promociju univerzalnog dizajna za sve zgrade, javne servise i javni transport.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je definisana Zakonom o zabrani diskriminacije^[13], koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Dalje, odredbom člana 17. stav 2. ovog zakona propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), u skladu sa zakonom. Takođe, članom 26. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom^[14], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Odredbom člana 13. stav 1. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, dok je stavom 2. istog člana propisano da se pod uslugom, u smislu ovog zakona smatra svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično.^[15] Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta.

Odredbom člana 23. Zakona o zdravstvenoj zaštiti[16] propisano je da načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite podrazumeva obezbeđivanje odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima, koja je fizički, komunikacijski, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturološki prihvatljiva, a posebno osobama sa invaliditetom.

Odredbama člana 5. Zakona o planiranju i izgradnji^[17] propisano je da se zgrade javne i poslovne namene moraju projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama^[18] se bliže utvrđuju tehnički standardi pristupačnosti za nesmetano kretanje osoba sa invaliditetom. Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, rezultat je primene tehničkih rešenja u projektovanju i građenju građevina, kojim se osobama sa invaliditetom omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u tim građevinama na jednakoj osnovi kao i ostalim osobama. Odredbom člana 2. ovog pravilnika navedeni su objekti koji se mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju objekti u oblasti zdravstva. Odredbom člana 3. stav 1. tačka 2. propisano je da su osobe smanjenje pokretljivosti osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjenja usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, kao i da je tačkom 6. utvrđeno da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili u radu. Tačkom 8. navedenog člana utvrđeno je da pristupačan objekat, njegov deo ili oprema jeste onaj objekat, deo objekta ili opreme koja osigurava ispunjavanje obaveznih elemenata pristupačnosti propisanih ovim pravilnikom. Odredbom člana 5. ovog pravilnika kao obavezni elementi pristupačnosti između ostalih utvrđeni su i elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika, koji podrazumevaju obezbeđivanje pristupačnosti prilaza do objekata, ulaza u objekat i slično i elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekte za javno korišćenje, koji podrazumevaju obezbeđivanje nesmetanog kretanja i boravka u prostoru, savladavanje etažnih razlika, obezbeđivanje pristupačnosti toaleta i slično,  dok je članom 9. utvrđeno da su obavezni elementi pristupačnosti elementi za projektovanje, građenje, rekonstrukciju, dogradnju i adaptaciju kojima se određuje veličina, svojstva, instalacije, uređaji i druga oprema na javnim površinama i objektima radi osiguranja pristupa, kretanja, boravka i rada za sve potencijalne korisnike, a u skladu sa ovim pravilnikom.

U redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2023. godinu[19] ukazano je da je invaliditet kao lično svojstvo treći osnov diskriminacije po broju podnetih pritužbi, a osobe sa invaliditetom su jedna od najugroženijih grupa u svim oblastima društvenog života kada govorimo o diskriminaciji. Najveći broj pritužbi podnet je zbog nepristupačnosti različitih objekata i usluga. Takođe, Poverenik je u izveštaju naveo da je naročito važno da su pristupačne ustanove u kojima građani najčešće ostvaruju prava i usluge, kao što su na primer obrazovne institucije, ustanove zdravstvene, socijalne zaštite, banjska lečilišta i rehabilitacioni centri, objekti koje koriste jedinice lokalnih samouprava i komunalna preduzeća, sudovi, ali i ustanove kulture, bioskopi i pozorišta i dr. Imajući u vidu značaj pristupačnosti, Poverenik je uputio Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture tri inicijative, i to, dve za izmene Zakona o planiranju i izgradnji, a jednu za izradu sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti svih objekata u javnoj upotrebi i javnim površinama. U okviru Preporuka za unapređivanje ravnopravnosti i suzbijanje diskriminacije Poverenik je istakao da je potrebno unaprediti dostupnost i pristupačnost usluga zdravstvene zaštite na čitavoj teritoriji, kao i da je potrebno izraditi sistemski dugoročni plan na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Nužno je pristupačnost bude stalno u vrhu prioriteta kako bi objekti u javnoj upotrebi bili što pre pristupačni, naročito one ustanove koje su od ključne važnosti za svakodnevno funkcionisanje i život, kao što su objekti zdravstvene, socijalne zaštite, obrazovne institucije i sl.

O položaju osoba sa invaliditetom govore i rezultati istraživanja Odnos građana i građanki prema diskriminaciji u Srbiji[20], koje je Poverenik sproveo tokom 2023. godine. Naime, učesnici istraživanja smatraju da je među najprisutnijim diskriminacija po osnovu invaliditeta kao ličnog svojstva (54%). Takođe, značajna većina od 82% ispitanika veruje da osobe sa invaliditetom, ukoliko dobiju adekvatnu podršku, mogu da se uključe u život zajednice, dok 80% smatra da javni objekti i saobraćaj treba da budu prilagođeni osobama sa invaliditetom i drugim licima koja se otežano kreću. Na kraju, kada se posmatra praksa Poverenika u periodu 2015-2023. godine u radu po pritužbama građana, imajući u vidu lična svojstva koja su kao osnov diksriminacije navedena u podnetim pritužbama po kojima su vođeni postupci (pored mnogih drugih vrsta obraćanja) najviše pritužbi je podneto upravo zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta, kao i starosnog doba.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da pristupačnost predstavlja jedan od osnovnih preduslova za ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim sferama društvenog života. Nepristupačnošću javnih površina i objekata osobe sa invaliditetom se dovode u situaciju u kojoj im je onemogućeno ili veoma otežano ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, koja su dostupna drugim građanima. Neprihvatljivo je zdravstvene ustanove, banje, a posebno rehabilitacioni centri, ne budu pristupačni, jer je ova vrsta usluge jedna od najbitnijih za osobe sa zdravstvenim teškoćama i invaliditetom.

Sagledavajući poteškoće sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom, a imajući u vidu da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne, intelektualne karakteristike, ili godine starosti, osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad u objektima u javnoj upotrebi, u koje kao jedne od najvažnijih spadaju ustanove zdravstvene zaštite, Poverenik ističe da neobezbeđivanje samo jednog od propisanih obaveznih elementa pristupačnosti može dovesti osobe sa invaliditetom u situaciju tzv. „prekinutog lanca kretanja” a samim tim i do onemogućavanja samostalnog ostvarivanja zagarantovanih prava.

Dakle, u skladu sa navedenim propisima, neophodno je da korisnici javnih objekata i površina preduzmu adekvatne mere i aktivnosti kako bi identifikovale i uklonile barijere koje ometaju ili otežavaju pristup objektima zdravstvene zaštite na način da ovim objektama i uslugama koje se u njima pružaju može da pristupi svaki građanin, bez diskriminacije.

Imajući u vidu važnost ustanova primarne zdravstvene zaštite, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je koristeći ovlašćenje iz člana 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, uputio ovu preporuku mera svim domovima zdravlja.

Dom zdravlja obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tač. 9.

[2] „Službeni glasnik RS“, broj 61/18,  https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2018/61/1/reg

[3] „Službeni glasnik RS“, broj  44/20,  https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2020/44/1

[4] Pravni skener „Stanje primarne zdravstvene zaštite u Srbiji“, novembar 2020. godine

[5] Savez za pristupačnost Srbije, link: https://saps.rs/

[6] Dostupno na: https://www.pio.rs/sites/default/files/Statistike/Bilten/2024/Statisticki%20bilten%20maj2024.pdf

[7]Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2022. godine, Republički zavod za statistiku, dostupno na internet stranici: https://data.stat.gov.rs/ Home/Result/3104020901?languageCode=sr-Cyrl

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21

[9] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09)

[10] Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom,  član 1. stav 1.

[11] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJˮ, broj 7/71)

[12] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ“, broj 31/67)

[13] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21

[14] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[15] Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16), član 13. stav 3.

[16] „Službeni glasnik RS“, br. 25/2019 i 92/2023 – autentično tumačenje

[17] „Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – dr. zakon, 9/20, 52/21 i 62/23

[18] „Službeni glasnik RS“, broj  22/15

[19] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

[20] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaj-o-percepciji-gradjana-i-gradjanki-o-diskriminaciji-u-srbiji/

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

715-24 Preporuka mera zdravstvenim ustanovama