br. 011-00-00029/2024-02 datum: 2.10.2024. godine
MINISTARSTVO ZDRAVLjA
Dr Zlatibor Lončar, ministar
11000 BEOGRAD
Nemanjina 22-26
Predmet: Inicijativa za izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti ili donošenje posebnog propisa kojim bi se detaljnije uredio rad službi Hitne pomoći
Poštovani gospodine Lončar,
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u okviru nadležnosti propisanih Zakonom o zabrani diskriminacije[1] prati sprovođenje zakona i drugih propisa i inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. S tim u vezi, imajući u vidu obraćanja građana, praksu Poverenika i dostupne analize i istraživanja, obraćamo Vam se inicijativom da se razmotre izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti ili donošenje posebnog propisa kojim bi se detaljnije uredio rad Hitne pomoći.
Ustav Republike Srbije[2] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u odredbama člana 2. propisuje da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima[3]. Načelo jednakosti razrađeno je članom 4. ovog zakona u kojem je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Dalje, članom 27. Propisano je da je zabranjena diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Diskriminacija iz stava 1. ovog člana postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.
Članom 83. stav 1. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti propisano je da Zavod za urgentnu medicinu je zdravstvena ustanova koja obavlja hitnu medicinsku pomoć na mestu medicinske hitnosti, u Zavodu za urgentnu medicinu, tokom prevoza obolelih i povređenih u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu radi definitivnog zbrinjavanja i lečenja, kao i hitan sanitetski prevoz i prevoz pacijenata na dijalizi. Stavom 2. istog člana propisano je da Zavod za urgentnu medicinu obavlja i sanitetski prevoz koji nije hitan, kada je opravdan i medicinski neophodan, u skladu sa propisima kojima se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje, dok je stavom 3. propisano da se Zavod za urgentnu medicinu osniva za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave. Stavom 4. ovog člana propisano je da ministar propisuje način i organizaciju obavljanja zdravstvene delatnosti hitne medicinske pomoći iz stava 1. ovog člana i člana 76. stav 1. ovog zakona.
U skladu sa ovim zakonom Zavod, kao i druge ustanove zdravstvene zaštite mogu da zaključe ugovore i sa drugim zdravstvenim ustanovama kako u javnoj svojini, tako i u sa ustanovama u privatnoj svojini, kojima se može ukazati medicinska pomoć kada iz opravdanih razloga nije moguća lekarska intervecija ordinirajućeg lekara, a intervencija ne predstavlja osnovnu delatnost mobilne lekarske ekipe.
Izvesni aspekti pružanja hitne medicinske pomoći, kao na primer pregledi i lečenje u slučaju povreda i bolesti propisani su i Zakonom o zdravstvenom osiguranju (član 55. stav 1. tačka 1), a od značaja su i Pravilnik o uslovima i načinu unutrašnje organizacije zdravstvenih ustanova[4], Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe, Pravilnik o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Praksa Poverenika je raznovrsna i pokazuje različite probleme u oblasti pružanja zdravstvene zaštite, pa tako i u pružanju hitne medicinske pomoći. Prošle kao i prethodnih godina (što je bilo i očekivano s obzirom na pandemiju korona virusa), jedan od najčešćih razloga obraćanja Povereniku bio je po osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva[5], i to najčešće u oblasti zdravstvene zaštite. Neke od pritužbi, kao i drugih obraćanja građana odnosile su se na rad službi Hitne pomoći ukazujući da pomoć nije pružena na vreme ili da uopšte nije pružena jer je na primer u pitanju starija osoba, da Hitna pomoć nije izašla na lice mesta jer je u pitanju udaljeno ruralno mesto, ili je roditeljima bebe bilo preporučeno da bebu donesu u zdravstvenu ustanovu i pored činjenice da je u pitanju urgentno stanje i sl. Pored toga podnosioci pritužbi su smatrali da su diskriminisani postupanjem medicinskog osoblja prema pripadnicima romske nacionalne manjine, osobama koje žive sa HIV-om i sl. Iako se u većini slučajeva nije radilo o povredi prava iz Zakona o zabrani diskrimnacije, praksa Poverenika pokazuje da je potrebno unaprediti propise u ovoj oblasti kako u pružanja adekvatne i pravovremene pomoći na celoj teritoriji zemlje, tako i kako bi se postiglo veće razumevanje u pogledu funkcionisanja ovih službi. Nesporno je da je broj vozila i medicinskog osoblja ograničen, dok su sa druge strane potrebe građana velike, kao i njihova očekivanja u pogledu toga šta predstavlja pravovremenu i adekvatnu reakciju sistema zdravstvene zaštite.
Takođe treba razumeti da sistem zdravstvene zaštite, nije sistem sam za sebe i da u mnogome zavisi od funkcionisanja drugih sistema, kao što je sistem socijalne zaštite, obrazovanja, ali i razvijenosti infrastrukture, regionalnog razvoja i dr.
Prilikom analize stanja u cilju sagledavanja problema na ovom polju, može se konstatovati da ne postoji dovoljno podataka, ni kvalitativnih, ni kvantitativnih o radu službi hitne pomoći, te da se nešto više podataka može naći samo na nivou pojedinih lokalnih samouprava koje su nadležne da donose planove rada i razvoja pružanja ove vrste medicinske pomoći.
Rad službi Hitne pomoći, pored kvantitativnih i kvalitativnih kapaciteta ovih službi, velikim delom zavisi od rada svih zdravstvenih službi u sistemu.
Tokom 2023. godine NALED je uradio istraživanje o zadovoljstvu građana i lekara zdravstvenim sistemom[6] u kome je, između ostalog, navedeno da je kvalitetom zdravstvenih usluga zadovoljno 54% ispitanih građana, a kao najveći problemi u zdravstvu navedeni su: loša organizacija zdravstvenih ustanova (predugo čekanje na preglede/prijem u zakazanom terminu, nemogućnost zakazivanja termina); nedostatak stručnih/kvalitetnih kadrova i nedovoljno motivisani i nedovoljno posvećeni zdravstveni radnici. U ovom istraživanju je navedeno i da više od polovine građana koji su u prethodnih pet godina posećivali lekare u državnim zdravstvenim ustanovama gotovo uvek ili uglavnom su morali da nose prethodnu zdravstvenu dokumentaciju u papiru, zato što lekari nisu mogli da je vide u elektronskom obliku u sistemu, što otežava i rad samih lekara koji veliki deo svog radnog vremena posvećuju dokumentaciji. U delu istraživanja koje se odnosi na zadovoljstvo lekara zdravstvenim sistemom kao najveće probleme u zdravstvu lekari identifikuju preopterećenost medicinskog osoblja (50%) i niske zarade, previše administracije i papirologije (33%), narušen ugled profesije (28%), dok 21% smatra da je neadekvatna oprema u ustanovama najveći problem. Kao najbolje strane zdravstvenog sistema navode posvećenost i stručnost lekara (60%), teritorijalnu pokrivenost (26), poverenje u državni zdravstveni sistem (24%), postojanja elektronskih servisa u zdravstvu (21%), nova infrastruktura (15%) i dr.
U saopštenju Svetske zdravstvene organizacije povodom Svetskog dana zdravlja[7] ukazano je da je kvalitetna, dostupna i pristupačna primarna zdravstvena zaštita najdelotvorniji i najisplativiji način da se zdravstvene usluge približe ljudima, te da ona mora da dosegne i angažuje i one sa najvećim, često neprepoznatim potrebama, u svim starosnim kategorijama. Svetska zdravstvena organizacija je ukazala da je važno da primarna zdravstvena zaštita uvažava principe pravičnosti, rodne senzitivnosti i zasnovanosti na pravima u svakodnevnim aktivnostima pružanja zdravstvenih usluga kroz specifične programe, namenjene posebno osetljivim grupama.
Strategija javnog zdravlja u Republici Srbiji za period od 2018-2026. godine, kao ni pripadajući akcioni plan, ne sadrže eksplicitno planove razvoja službe pružanja hitne medicinske pomoći, već se fokus stavlja na generalne planove za unapređenje pružanja svake vrste medicinske pomoći, što je svakako potrebno i pohvalno, ali sa aspekta rada službi Hitne pomoći, nedovoljno.
Uvidom u internet prezentaciju Lekarske komore Srbije dostupni su podaci[8] u kojima je navedeno da su nedostaci postojećeg sistema hitne medicinske pomoći u Republici Srbiji, nedovoljno edukovan zdravstveni kadar, nepostojanje jasno profilisanog kadra koji treba da radi u službi, nepostojanje protokola lečenja i osnovne medicinske opreme za hitna stanja, nepostojanje jasno definisanog kretanja urgentnog pacijenta kroz zdravstveni sistem, loša teritorijalna pokrivenost ekipama hitne pomoći i radio vezom, slaba komunikacija i koordinacija svih službi koje učestvuju u vandrednim situacijama. Iz perspektive stručnjaka navedeno je i da su problem, između ostalog, niske plate, loši uslovi rada, preopterećenost, nedovoljan broj ambulantnih vozila, računara i sl.
Uvidom u Informator o radu Zavoda za urgentnu medicinu Beograd[9] može se konstatovati da iako u Informatoru postoji odeljak (broj 10) pod nazivom „Postupak radi pružanja usluga“, u tom delu postoje uglavnom samo brojevi telefona za određene sektorske jedinice, iako termin „postupak“ asocira na potpuno drugi tip informacija.
Uvidom u Analizu efikasnosti rada Zavoda za urgentnu medicinu Beograd koju je objavila organizacija civilnog društva „Pokret Meri“, između ostalog, navedeno je „da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nema zakon (ni podzakonski akt) koji uređuje rad službe hitne pomoći.“ U analizi je navedeno da ovaj nedostatak utiče na neujednačenu praksu u pružanju hitne zdravstvene zaštite i da pružanje ove pomoći zavisi od zaposlenih u svakom konkretnom mestu/naselju.[10]
U uporednopravnoj praksi zemalja u regionu regulativa u ovoj oblasti uređena je zakonskim propisima kao i različitim podzakonskim aktima. Analizom ove prakse može se zaključiti da je Republika Srbija jedna od retkih zemalja koja nema poseban Zakon o hitnoj medicinskoj pomoći, niti drugu detaljniju regulativu koja u potpunosti reguliše funkcionisanje sistema Hitne pomoći.
Imajući u vidu važnost službi Hitne pomoći, a polazeći od nadležnosti propisanih članom 33. stav 1. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik podnosi ovu inicijativu kako bi se na što celovitiji način regulisalo efikasno funkcionisanje ovog sistema, kao veoma važnog segmenta zdravstvene zaštite uopšte.
Potrebno je da Ministarstvo obavesti Poverenika o postupanju po ovoj inicijativi.
[1] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21, član 33. stav 1. tačka 7, a u vezi tačke 5.
[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06 i 115/21
[3] „Službeni glasnik RS“ br. 22/09 i 52/21
[4] „Službeni glasnik RS“, br. 43/06, 126/14
[5] Redovni godišnji izveštaj o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2023. godinu https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
[6] Istraživanje zadovoljstva građana i lekara zdravstvenim sistemom, NALED, 2023, dostupno na: https://naled.rs/htdocs/Files/12608/Zadovoljstvo-gradjana-i-lekara-zdravstvenim-sistemom-u-Srbiji_NALED.pdf
[7] Dostupno na: https://www.zdravlje.org.rs/index.php/lat/aktuelne-vesti/1201-svetski-dan-zdravlja-2023
[8] Regionalizacija službe hitne medicinske pomoći Srbije – prihvatljiv model reforme https://www.lks.org.rs/images/Documents/finansije/3.%20Regionalizacija%20slu%C5%BEbe%20hitne%20medicinske%20pomo%C4%87i%20%E2%80%93prihvatlj.pdf
[9] https://www.beograd94.rs/%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B0/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%82
[10] https://pokretmeri.org.rs/home/2023/02/20/analiza-efikasnosti-rada-zavoda-za-urgentnu-medicinu-beograd/
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
594-24 Inicijativa za izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti ili donošenje posebnog propisa kojim bi se detaljnije uredio rad službi Hitne pomoći 
