br. 07-00-326/2021-02 datum: 14.12.2021.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe AA, podnete u ime maloletne ćerke, protiv Doma zdravlja „Smederevo“ u Smederevu, zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta. U pritužbi je navedeno da je školski dispanzer Doma zdravlja „Smederevo“ koji se nalazi na drugom spratu nepristupačan osobama sa invaliditetom, kao i da su lekari školskog dispanzera prinuđeni da idu u ostale ordinacije u prizemlju ustanove i da mole svoje kolege da im se ustupi prostor kako bi se obavio pregled. Takođe je navedeno da su to uglavnom prostorije u kojima se već nalaze odrasli pacijenti koji primaju određene terapije, zbog čega je svaka privatnost sa lekarom narušena. U pritužbi ističe da ovaj problem nije postojao do detetove šeste godine života s obzirom da se prostor službe dečijeg dispanzera, pre epidemije Kovid-19 virusa, nalazila u prizemlju gde postoji rampa za osobe sa invaliditetom. Međutim, problem je nastao kada je dete zbog godina starosti moralo da pređe u Školski dispanzer, koji se nalazi u odvojenoj zgradi takozvanoj „medicini rada“, na drugom spratu, gde se nalazio i pre epidemije Kovid-19 virusa. Dalje je navedeno da ustanova poseduje lift koji ne radi unazad dve decenije, kao i da se pisanim putem obraćala Domu zdravlja uz molbu da se u prizemlju obezbedi prostorija za decu koja su u kolicima. U izjašnjenju Doma zdravlja navedeno je da je AA obaveštena da je Služba za zdravstvenu zaštitu dece privremeno izmeštena iz svog radnog prostora, usled situacije izazvane epidemijom Kovid-19 virusa. Dalje je navedeno da je podnositeljki pritužbe pojašnjena celokupna situacija i predloženo da telefonskim putem najavi posetu u situaciji kada njena ćerka ima potrebu da bude pregledana, kao i da će u toj situaciji pedijatar sa prvog sprata sići u prizemlje i obaviti pregled deteta. U izjašnjenju je takođe navedeno da je tačno da se od sedme godine dete podnositeljke pritužbe leči u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine, koja se nalazi na drugom spratu ustanove. U toku postupka je utvrđeno da se dete podnositeljke pritužbe od svoje sedme godine leči u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine, koja se nalazi na drugom spratu Doma zdravlja „Smederevo“ i koja nije pristupačna osobama sa invaliditetom. Zbog toga je Poverenik dao mišljenje da Doma zdravlja „Smederevo“ u Smederevu, Služba za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine nije pristupačna za osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, čime su povređene odredbe člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Domu zdravlja „Smederevo“ u Smederevu je preporučeno da, do obezbeđivanja pune pristupačnosti, Dom zdravlja, bilo novim rasporedom ordinacija ili na drugi način organizuje rad i preduzme sve potrebne mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti Službe za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine osobama koje za kretanje koriste kolica ili se otežano kreću, kao i da ubuduće vode računa da ne krše zakonske propise o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA
   • Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratila AA u ime svoje maloletne ćerke, protiv Doma zdravlja „Smederevo“, zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.
   • U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

• da je školski dispanzer Doma zdravlja „Smederevo“ koji se nalazi na drugom spratu, nepristupačan osobama sa invaliditetom;
• da ustanova poseduje lift koji ne radi unazad dve decenije;
• da se pisanim putem obraćala Domu zdravlja „Smederevo“ uz molbu da se u prizemlju obezbedi prostorija za decu koja su u kolicima;
• da lekari školskog dispanzera siđu u najkraćem roku, ali da su prinuđeni da idu u ostale ordinacije i zamole svoje kolege da ih neko pusti da obave pregled;
• da su to uglavnom prostorije u kojima se već nalaze odrasli pacijenti koji primaju određene terapije, zbog čega je svaka privatnost sa lekarom narušena;
• da vrlo često dobija sažaljevajuće komentare prisutnih odraslih pacijenata, da njena ćerka ulazi u pubertet i da je sprečena da dobije konsultacije sa izabranim doktorom;
• da da se pisanim putem obratila Domu zdravlja sa molbom da se u prizemlju obezbedi prostorija za decu sa invaliditetom koja su u kolicima, ali da ni nakon 60 dana nije dobila odgovor i da se potom obratila
  • Uz pritužbu je, kao prilog dostavljena Kopija odgovora Sektora za inspekcijske poslove Ministarstva zdravlja povodom predstavke podnositeljke pritužbe br. … od 29. januara 2021. godine i Kopija podneska podnositeljke pritužbe upućenog Sektoru za inspekcijske poslove Ministarstva zdravlja.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom članom 37. st. 1. i 2. Zakona o zabrani diskriminacije,[1] pa je u toku postupka zatražio izjašnjenje od BB, v.d. direktorke Doma zdravlja u Smederevu.
  • U izjašnjenju Doma zdravlja „Smederevo“, između ostalog, navedeno je:
• da je AA u telefonskom razgovoru obaveštena da je Služba za zdravstvenu zaštitu dece privremeno izmeštena iz svog radnog prostora, usled situacije izazvane epidemijom Kovid-19 virusa;
• da se matični prostor službe u kojoj se leči ćerka podnositeljke pritužbe nalazi u prizemlju ustanove, kao i da je pristupačan osobama sa invaliditetom;
• da se matični prostor ove službe, u kojoj se leči dete imenovane, nalazi u prizemlju ustanove i da je potpuno pristupačan za osobe sa invaliditetom;
• da je taj prostor trenutno najpogodniji za Kovid ambulantu, koja se tu nalazi, obzirom da se prostorijama pristupa spolja, jer je spojen sa službom u kojoj se vrši snimanje pluća i blizu je biohemijske laboratorije, kao i da je odvojen od ostalih službi i zbog toga ne dolazi do mešanja bolesnih i zdravih;
• da je služba za zdravstvenu zaštitu dece podeljena u smislu da se pregledi bolesne dece obavljaju na prvom spratu Doma zdravlja, dok se preventivni pregledi dece obavljaju u izdvojenoj ambulanti, van kontakta sa bolesnom decom;
• da Dom zdravlja „Smederevo“ nema lift;
• da je podnositeljki pritužbe tokom telefonskog razgovora pojašnjena celokupna situacija i dat predlog da telefonskim putem najaviti posetu u situaciji kada dete ima potrebu da bude pregledano, kao i da će se pregled obaviti u prizemlju Doma zdravlja;
• da Dom zdravlja ima rampu za osobe sa invaliditetom i da će u toj situaciji pedijatar sa prvog sprata sići u prizemlje i u posebnoj prostoriji obaviti pregled deteta;
• da su svoje prostorne kapacitete morali da prilagode trenutnoj epidemiološkoj situaciji;
• da su u prethodnom periodu izlazili u susret zahtevu podnositeljke pritužbe i upućivali defektologa/logopeda da u kućnim uslovima u M radi sa detetom;
• da smatraju da ne vrše diskrimnaciju osoba sa invaliditetom i da su potpuno otvoreni za sve predloge i sugestije oko pružanja zdravstvene zaštite pacijentu.

1.6. Radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, i daljeg postupanja po pritužbi, saglasno članu 37. stav 1. i 2. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik je zatražio od podnositeljke pritužbe da pojsni događaje opisane u pritužbi s obzirom na navode iz izjašnjenja Doma zdravlja „Smederevo“.

1.7. U dopuni pritužbe, između ostalog je, navedeno:

• da se matični prostor službe dečijeg dispanzera nalazi u prizemlju i do detetovih šest godina nije postojao problem;
• da se školski dispanzer nalazi u odvojenoj zgradi takozvanoj „medicini rada“, na drugom spratu i da je prebacivanjem kartona u školski dispanzer, zbog godina deteta nastao problem sa pristupačnošću objekta;
• da se godinama unazad i pre početka epidemije izazvane Kovid-19 virusom, dečiji dispanzer nalazio u prizemlju zgrade, koja poseduje rampu za osobe sa invaliditetom, ali da se pristupačnost objektu završava u prizmelju zgrade;
• da se u zgradi gde se nalazi školski dispanzer, ženski dispanzer, kao i ostali specijalistički pregledi, sa desne strane na samom ulasku u prizemlje, nalazi lift koji nije u funkciji;
• da telefonskim putem podnositeljku pritužbe niko nije obaveštavao, a da je videla tokom pandemije da je dečiji dispanzer koji se nalazio u zasebnoj zgradi i u kome je njena ćerka imala karton do šeste godine, pretvoren u Kovid ambulantu, i da se slaže sa navodima da je sa mesta kovid ambulante pristupačnost snimanja pluća mnogo bliža;
• da su dečiji dispanzer premestili na drugi sprat, uz sam ulaz školskog dispanzera;
• da je od strane Doma zdravlja „Smederevo“, pisanim putem kada su odgovarali na pritužbu obaveštena sa promenom tj. raspodelom dece na zdravu i bolesnu, kao i da je u obaveštenju zatraženo razumevanja zbog situacije izazvane pandemijom;
• da ne zna kako izgleda taj drugi objekat i kakva je njegova pristupačnost, jer kako se radi o specifičnoj bolesti, dete vodi isključivo kod izabranog pedijatra, jer je posvećena i upoznata sa problemom deteta;
• da je 12. avgusta 2021. godine u prepodnevnim časovima posetila pravnu službu Doma zdravlja, gde joj je usmenim putem rečeno da će biti obezbeđena prostorija u prizemlju za osobe sa invaliditetom, kao i da će pedijatar obaviti pregled nesmetano u prizemlju Doma zdravlja, ukoliko posetu najavi telefonskim putem unapred;
• da je logoped dolazio jednom nedeljno da radi sa detetom dva meseca, ali je ustanova nakon dva meseca ostala smo sa jednim logopedom, dok je somatoped koja je takođe trebalo da radi sa detetom bila na trudničkom bolovanju, a zamenu ustanova nije imala;
• da osporava izjavu da je logoped dolazio u M, iz razloga što dete ne živi u M, već u D .

1.8. Poverenik je od BB, v.d. direktorke Doma zdravlja u Smederevu, zatražio dopunu izjašnjenja na okolnosti iz dopune pritužbe AA.

1.9. U dopuni izjašnjenja, između ostalog je, navedeno:

• da Dom zdravlja „Smederevo“ nema lift, nikada ga nije imao, kao i da ne postoji obezbeđen prostor za ugradnju lifta;
• da se dete podnositeljke pritužbe do svoje sedme godine lečilo u Službi za zdravstvenu zaštitu dece, koja je sada izmeštena iz svog radnog prostora privremeno, zbog situacije izazvane aktuelnom epidemijom Kovid-19 virusa;
• da se od svoje sedme godine dete leči u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine, koja se nalazi na drugom spratu Doma zdravlja „Smederevo“;
• da Dom zdravlja ima prilaznu rapmu za osobe sa invaliditetom;
• da je podnositeljki pritužbe u telefonskom razgovoru pojašnjena celokupna situacija, i dat predlog da telefonskim putem najavi posetu u situaciji kada dete ima potrebu da bude pregledano, kao i da bi tom prilikom pedijatar sa drugog sprata sišao u prizemlje i u posebnoj prostoriji u prizemlju obavio pregled deteta;
• da se isto postupa i u situaciji ukoliko je potrebno pregledati školsko bolesno dete, koje zbog određenih razloga (ortopedskih povreda i sl.) ne može da se popne na drugi sprat.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u dopis podnositeljke pritužbe utvrđeno je da se obratila Domu zdravlja „Smederevo“, u kojem je navela da je majka deteta sa retkom bolešću i teškim stepenom invalidteta. U dopisu je navela da se školski dispanzer nalazi na drugom spratu, a da lift nije u funkciji godinama, i da su osobe sa invaliditetom koje koriste kolica primorane da čekaju u prizemlju, ne bi li neko od lekara sišao i obavio pregled. U dopisu je navedeno da moraju dolaziti u pratnji dva lica kako bi jedno ostalo sa deteteom, a drugo obavestilo sestre na šalteru. Pored toga navedeno je i da to nije jedini problem, jer ordinirajući lekar mora da ide od ordinacije do ordinacije, kako bi zamolio da ga neko pusti da odradi pregled. Često se dešava da to bude i sama intervencija u prizemlju koja je namenjena za odrasle, gde u trenutku zna biti i po više pacijenata tako da nema privatnosti sa doktorom. Navodi se da je prošle godine zdravo dete ušlo u intervenciju kako bi primilo vakcinu, a da su se untra nalazili bolesni pacijenti na terapiji, kao i da je u septembru dete bilo febrilno bez znakova kovida, a pregledano je u izolaciji namenjnoj kovid pacijentima. U dopisu se ističe da se radi o osetljivoj i jako ugroženoj grupi dece, pogotovo sada dok vlada kovid i da moli nadležne da obezbede prostoriju u prizemlju koja će biti isključivo namenjena osobama sa invaliditetom ili da razmlotre mogućnost popravke lifta.

2.2. Uvidom u dopis podnositeljke pritužbe utvrđeno je da se povodom istog problema obratila i zdravstvenoj inspekciji. U dopisu je navela da moli za podršku, razumevanje i rešavanje problema, s obzirom da se Domu zdravlja Smederevo obratila pre više od 60 dana dopisom, koji dostavlja u prilogu, povodom dugogodišnjeg problema, a da odgovor nije dobila.

2.3. Uvidom u dopis Ministarstva zdravlja, Sektora za inspekcijske poslove, Odeljenje zdravstvene inspekcije, Odsek u Beogradu, Broj: … od 29. januara 2021. godine utvrđeno je da je podnositeljka pritužbe obaveštena da je zdravstveni inspektor izvršio inspekcijski nadzor dana 29. decembra 2020. godine, u Domu zdravlja „Smederevo“ i sa sadržinom predstavke upoznao dr BB, v.d. direktora i Snežanu Rakić, glavnu sestru ustanove. Da je tom prilikom odgovorno lice ustanove izjavilo da će se u periodu epidemijskih mera, Kovid zdrava deca na sistematske preglede upućivati u zasebni objekat tzv. „Vojna ambulanta“, koja pripada Domu zdravlja, na adresi ul. Karađorđeva br. 9., Smederevo. Takođe, da je  dr BB izjavila da će nakon okončanja epidemijskih mera, učiniti sve, u okviru svojih ovlašćenja, u smislu dugoročnog rešavanja navedenog problema.

2.4. Na osnovu navoda pritužbe, dopune pritužbe, izjašnjenja i dopune izjašnjenja utvrđeno je da se dete podnositeljke pritužbe do svoje sedme godine lečilo u Službi za zdravstvenu zaštitu dece, koja je sada izmeštena iz svog radnog prostora u prizemlju ustanove privremeno, zbog situacije izazvane aktuelnom epidemijom Kovid-19 virusa. Takođe je utvrđeno da se od svoje sedme godine dete leči u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine, koja se nalazi na drugom spratu Doma zdravlja „Smederevo“.

2.5. U postupku je utvrđeno da Dom zdravlja „Smederevo“ ima prilaznu rampu za osobe sa invaliditetom do ulaza u ustanovu, zbog čega je prizemlje ove ustanove pristupačno osobama sa invaliditetom. Međutim, Služba za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine u kojoj se dete podnositeljke pritužbe leči od svoje sedme godine, koja se nalazi na drugom spratu, nije pristupačna osobama sa invaliditetom.

3. RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom donošenja mišljenja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2.  Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije[2]  kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Ustav Republike Srbije[3] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.4. Republika Srbija ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom^[4], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva^[5]. Konvencija pod diskriminacijom na osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje po osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencijom su obuhvaćeni i svi oblici diskriminacije, uključujući i uskraćivanje razumnog prilagođavanja, a države ugovornice se obavezuju da zabrane svaku diskriminaciju po osnovu invaliditeta i garantuju osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu. Članom 9. Konvencije između ostalog je propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje stoje na raspolaganju javnosti. Te mere, koje uključuju i identifikaciju i uklanjanje prepreka i barijera pristupačnosti, odnose se, između ostalog na zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta. Nadalje, članom 25. stav 1.  Konvencije propisano je da države strane ugovornice priznaju osobama sa invaliditetom pravo na ostvarivanje najvišeg mogućeg standarda bez diskriminacije zasnovane na invaliditetu, kao i da će države strane ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi osobama sa invaliditetom omogućile pristup zdravstvenim uslugama, vodeći računa o polu, uključujući i rehabilitaciju u vezi sa zdravljem.

3.5. U Opštem komentaru broj 6 o ravnopravnosti i nediskriminaciji od 26. aprila 2018. godine, Komitet UN za prava osoba sa invaliditetom ukazao je da su pristupačnost i razumno prilagođavanje dva zasebna koncepta zakona i politika o ravnopravnosti: (a) obaveze pristupačnosti odnose se na grupe i moraju se sprovoditi postepeno, ali bezuslovno, (b) obaveze razumnog prilagođavanja su individualizovane, odnose se direktno na sva prava i mogu biti nesrazmerno ograničene. Dalje je ukazano da, zbog toga što postepeno ostvarivanje pristupačnosti zgrada u okruženju, javnog prevoza i informativnih i komunikacijskih usluga može da potraje, razumno prilagođavanje se u međuvremenu može iskoristiti kao sredstvo za pružanje pristupa pojedincu, kao neposredna obaveza.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Pored toga odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), u skladu sa zakonom.  Ovom pravu korespondira dužnost nadležnih organa javne vlasti da preduzmu mere radi uklanjanja barijera koje osobama sa invaliditetom ometaju ili otežavaju pristup objektima u javnoj upotrebi, što je samo jedan od elemenata šireg prava na pristup, koje podrazumeva da osobe sa invaliditetom imaju jednake mogućnosti da uživaju ljudska prava i slobode, kao i sve druge osobe. Članom 26. stav 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

3.7. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom^[6], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom člana 13. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi.  Stavom 3. ovog člana propisano je da se pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično. Istim članom zabranjeno je odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta, dok je stavom 2. propisano, da ovu obavezu ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovoreno drugačije. Stavom 3. istog člana, propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.

3.8. Zakonom o planiranju i izgradnji^[7] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisano je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu, moraju  projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

3.9. Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama[8] detaljno se propisuju uslovi za planiranje prostora i projektovanje objekata za javno korišćenje za osobe sa invaliditetom, kao i posebnih uređaja u njima. Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, rezultat je primene tehničkih rešenja u projektovanju i građenju građevina, kojima se osobama sa invaliditetom omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u tim građevinama na jednakoj osnovi kao i ostalim osobama. Odredbom člana 2. Pravilnika regulisano je koji se objekti mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju, između ostalog i objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kao i poslovni objekti. Odredbama člana 3. propisano je da su osobe smanjene pokretljivosti osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, kao i da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Istim članom propisano je da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. Odredbama člana 5. propisano je da su obavezni elementi pristupačnosti: 1) elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika; 2) elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje i 3) elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Dalje, pravilnikom je objašnjeno na koje načina prevazići određene barijere (rampa, kosa ravan, vizuelna i zvučna najava i druge). Odredbama člana 17. ovog pravilnika, između otalog, propisane su dimenzije širine ulaznih vrata, neophodne za nesmetan prolaz osoba sa invaliditetom, koje se kreću uz pomoć kolica, dok je članom 18. stav 2. propisano da podovi u stambenim i drugim prostorijama ne mogu imati visinske razlike niti druge prepreke (pragove), a ako ih imaju one ne mogu biti više od 2 centimetra i moraju biti zaobljenih ivica.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.10. Imajući u vidu sadržinu pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je ispitati da li je Dom zdravlja „Smederevo“ stavio u nepovoljniji položaj ćerku podnositeljke pritužbe, na osnovu invaliditeta kao ličnog svojstva, odnosno kao osobu koja za kretanje koristi kolica.

3.11. Poverenik ukazuje da je za analizu u konkretnom predmetu bitno posebno pravilo o teretu dokazivanja, propisano članom 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Naime, prema ovom pravilu, podnosilac pritužbe treba da učini verovatnim da je lice protiv koga se podnosi pritužba izvršilo akt diskriminacije zbog nekog njegovog ličnog svojstva, a ukoliko to učini, teret dokazvanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, leži na licu protiv koga je pritužba podneta.

3.12. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je podnositeljka pritužbe dokazima dostavljenim uz pritužbu učinila verovatnim akt diskriminacije, odnosno pružila dokaze da se zdravstvena usluga njenom detetu ne pruža na isti način kao i deci koja za kretanje ne koriste kolica. Poverenik dalje konstatuje da je nesporno da se podnositeljka pritužbe više puta obraćala Domu zdravlja sa molbom da se navedeni problem reši, kao i da se obratila Inspekciji sa zahtevom da se izvrši inspekcijski nadzor.

3.13. Dalje, Poverenik konstatuje da među stranama nije sporno da se dete podnositeljke pritužbe do svoje sedme godine lečilo u Službi za zdravstvenu zaštitu dece, koja se pre epidemije Kovid-19 virusa, nalazila u prizemlju ustanove i koja je bila pristupačna osobama sa invaliditetom. Takođe, Poverenik konstatuje da je nesporno da se maloletna ćerka podnositeljke pritužbe sada leči u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine, koja se nalazi na drugom spratu Doma zdravlja „Smederevo“ i koja nije pristupačna osobama sa invaliditetom. Podnositeljka pritužbe je u svojoj pritužbi navela da ustanova poseduje lift koji ne radi unazad dve decenije, međutim Dom zdravlja je sporio ove navode tvrdeći da Dom zdravlja nema lift. Iz izvedenih dokaza nesporno je da pedijatri ili lekari drugih specijalnosti moraju silaziti u prizemlje i tražiti ordinaciju u kojoj će pregledati dete sa invaliditetom, kao i decu koja se otežano kreću. Prema navodima iz pritužbe, koje Dom zdravlja nije sporio, niti pružio dokaze, pregledi se obavljaju u delu namenjenom odraslim pacijentima. Takođe, Dom zdravlja nije dostavio dokaze da su ordinacije u prizemlju snabdevene odgovarajućom opremom za specijalističke preglede.

3.14. Poverenik ističe da je nesporno da je epidemija Kovid-19 virusa nužno, zbog načina širenja bolesti, uticala na organizaciju rada zdravstvenih ustanova. Međutim, Poverenik ukazuje i da Dom zdravlja pre proglašene epidemije Kovid -19 virusa nije u potpunosti bio pristupačan. Poverenik podseća na zakonske odredbe i obavezu vlasnika odnosno korisnika objekata u javnoj upotrebi u pogledu pristupačnosti kako objekata tako i usluga, naročito kada su u pitanju objekti iz sistema zdravstvene i socijalne zaštite. Ovi propisi su na snazi mnogo pre proglašenja epidemije virusa. Takođe, Poverenik je mišljenja da je prilikom organizacije rada zdravstvene ustanove za vreme trajanja epidemije trebalo imati u vidu i obezbeđivanje pristupačnosti ordinacije i deci ali i odraslima sa invaliditetom koji za kretanje koriste kolica, a koji nisu zaraženi virusom.

3.15. Pored toga primenom pravila o prebacivanju tereta dokazivanja Dom zdravlja Smederevo nije dostavio dokaze da je u ranijem preiodu preduzimao određene aktivnosti u pogledu obezbeđivanja pristupačnosti ordinacija (kako ordinacija opšte prakse, tako i specijalističkih ordinacija) koje se nalaze na drugom spratu. Dakle nova organizacija rada izazvana proglašenom epidemijom Kovid-19 virusa ne menja činjenicu da Služba za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine gde se sada leči ćerka podnositeljke pritužbe, a koja se i ranije nalazila na drugom spratu, nije pristupačna deci sa invaliditetom koja za kretanje koriste kolica. Poverenik takođe ističe da Dom zdravlja ni nakon obraćanja podnositeljke pritužbe i ukazivanja na probleme dece sa invaliditetom nije preduzeo aktivnosti da organizuje rad tako da rad bar jedne ordinacije za školsku decu i omladinu bude u prizemlju u skladu sa standardima pristupačnosti.

3.16. Poverenik ukazuje da obezbeđivanje pristupačnosti objekata i usluga predstavlja preduslov za samostalan život osoba sa invaliditetom na ravnopravnoj osnovi. Posebno treba uvažiti činjenicu da različiti tretman kod dece sa invaliditetom izaziva osećaj poniženosti i isključenosti. Poverenik ukazuje da ukoliko samo jedan od elemenata pristupačnosti nije ispunjen, osoba sa invaliditetom će se naći u situaciji tzv. „prekinutog lanca kretanja“, odnosno biće dovedena u situaciju nemoći, u kojoj nema mogućnost da samostalno funkcioniše i ostvari sva Ustavom i zakonom zagarantovana prava. Poverenik konstantuje da je sa aspekta zabrane diskriminacije i obaveze omogućavanja osobama sa invaliditetom da koriste usluge zdravstvene zaštite pod jednakim uslovima kao i druga lica, Dom zdravlja „Smederevo“ u obavezi da preduzme sve neophodne mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti objekta i usluga kako bi se osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste invalidska kolica omogućilo nesmetano kretanje i pristup zdravstvenoj zaštiti.

4. MIŠLjENjE

Doma zdravlja „Smederevo“ u Smederevu, Služba za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine nije pristupačna za osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, čime su povređene odredbe člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Domu zdravlja „Smederevo“ u Smederevu:

5.1. Da, do obezbeđivanja pune pristupačnosti, Dom zdravlja, bilo novim rasporedom ordinacija ili na drugi način organizuje rad i preduzme sve potrebne mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti Službe za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine osobama koje za kretanje koriste kolica ili se otežano kreću.

5.2. Da ubuduće vode računa da ne krše zakonske propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da Dom zdravlja „Smederevo“ obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Dom zdravlja „Smederevo“ ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[3]„Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[4] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09)

[5] Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom,  član 1. stav 1.

[6] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[7] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – dr. zakon, 9/20 i 52/21

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 22/15

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

478-21 Pritužba protiv doma zdravlja zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta