br. 07-00-575/2022-02  datum: 17.3.2023.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe AA, podnete protiv Javnog komunalnog preduzeća BB, zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta. U pritužbi je navedeno da je AA 1.12.2022. godine u 14 i 30 časova pokušao da se sa svojim automobilom koji ima „invalidsku nalepnicu“ parkira na javnom parkiralištu, da ovo javno parkiralište nema posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, da ulaz na ovo javno parkiralište nema adekvatnu širinu tako da ne postoji mogućnost da istovremeno uđu jedna, a izađu druga kola, kao i da smatra da osobe sa invaliditetom imaju pravo pristupa objektu u javnoj upotrebi i javnim površinama, dok na navedenom javnom parkiralištu nije omogućen pristup osobama sa invaliditetom. Poverenik je u toku postupka zatražio izjašnjenje od direktora JKP BB. U izjašnjenju direktora JKP BB, između ostalog, navedeno je da su odredbama gradskih propisa regulisani način i uslovi pod kojima se osobama sa invaliditetom izdaju posebne parking nalepnice na osnovu kojih mogu koristiti usluge parkiranja pod povoljnijim uslovima, da su tačni navodi podnosioca pritužbe da na javnom parkiralištu ne postoji posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, ali da je podnosilac pritužbe koristio usluge parkiranja koristeći ostala parking mesta, da je podnosiocu pritužbe, s obzirom na to da na posebnom parkiralištu nema obeleženog parking mesta za osobe sa invaliditetom, bilo na raspolaganju da bez plaćanja koristi Rešenjem o javnim parkiralištima određena posebna parking mesta za osobe sa invaliditetom u nekoliko obližnjih ulica, kao i da podnosilac pritužbe nije imao važeću „IPK“ nalepnicu na osnovu koje bi ostvario pravo na parkiranje pod povoljnijim uslovima. Poverenik najpre konstatuje da predmet analize nije bila činjenica da li podnosilac pritužbe ima izdatu važeću „IPK“ nalepnucu već je predmet analize bio to da li je javno parkiralište pristupačno osobama sa invaliditetom, odnosno da li ima obeležena parking mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Analizirajući navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i dokaze koji su priloženi uz pritužbu, Poverenik je utvrdio da među strankama nije sporno da na Javnom parkiralištu ne postoji posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom. S tim u vezi, Poverenik je posebno ukazao na odredbe člana 36. Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, kojima je propisano, između ostalog da javne garaže, javna parkirališta, kao i parkirališta uz objekte za javno korišćenje i stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova, moraju imati najmanje 5 % mesta od ukupnog broja mesta za parkiranje, a najmanje jedno mesto za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Budući da je u postupku utvrđeno da Javno parkiralište, nema posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je dao mišljenje da je u konkretnom slučaju došlo do povrede odredaba člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Poverenik je preporučio JKP BB, kao preduzeću koje obavlja komunalnu delatnost upravljanja javnim parkiralištima na teritoriji Grada …, da preduzme sve potrebne mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti usluga Javnog parkirališta osobama sa invaliditetom, obezbeđivanjem neophodnog broja posebno obeleženih parking mesta za osobe sa invaliditetom, kao i da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

1.  TOK POSTUPKA

1.1.  Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu AA, podnetu protiv Javnog komunalnog preduzeća BB (u daljem tekstu: JKP BB), zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta.

1.2.  U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

–        da je AA 1.12.2022. godine u 14 i 30 časova pokušao da se sa svojim automobilom koji ima „invalidsku nalepnicu“ parkira na javnom parkiralištu;

–        da ga je radnica javnog parkirališta obavestila da na tom javnom parkiralištu ne postoje obeležena parking mesta za osobe sa invaliditetom i da parkiranje „mora da plati“;

–        da na ulazu u ovo javno parkiralište postoji „kućica samo sa desne strane tako da osobe koje koriste kolica za kretanje ne mogu da uzmu parking kartu, jer bi morali da izađu iz vozila;

–        da ulaz na ovo javno parkiralište nema adekvatnu širinu tako da ne postoji mogućnost da istovremeno uđu jedna, a izađu druga kola;

–        da smatra da osobe sa invaliditetom imaju pravo pristupa objektu u javnoj upotrebi i javnim površinama, dok na navedenom javnom parkiralištu nije omogućen pristup osobama sa invaliditetom.

1.3.   Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje od direktora JKP BB.

1.4.  U izjašnjenju direktora JKP BB, između ostalog, navedeno je:

–        da su Odlukom o javnim parkiralištima[1] uređeni uslovi i način obavljanja komunalne delatnosti upravljanja javnim parkiralištima;

–        da je članom 4. navedene Odluke propisano da Gradsko veće na predlog Gradske uprave nadležne za poslove saobraćaja, određuje Rešenjem koja su to javna parkirališta i javne garaže na kojima se plaća parkiranje, kao i da navedeno Rešenje sadrži vrstu parkirališta, zone parkiranja, naziv ulice, bliži opis lokacije, trajanje parkiranja, kategoriju vozila, vrstu korisnika, način plaćanja, korišćenje po povlašćenim uslovima parking mesta za osobe sa invaliditetom, roditelje dece sa smetnjama u razvoju i roditelje dece obolele od autizma, na opštim i posebnim parkiralištima, lokacije za parkiranje bicikala i druga pitanja koja se odnose na obavljanje ove komunalne delatnosti;

–        da je članom 7a stav 1. Odluke o javnim parkiralištima definisano da osobe sa invaliditetom imaju pravo na korišćenje posebno obeleženog parking mesta na opštim i posebnim parkiralištima, a ukoliko je zauzeto, imaju pravo na korišćenje svih parking mesta na opštim parkiralištima uz posedovanje povlašćene karte;

–        da je Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava na korišćenje obeleženog parking mesta na javnim parkiralištima za osobe sa invaliditetom i druga lica[2] uređeno pravo i uslovi za korišćenje posebno obeleženog parking mesta na opštim i posebnim parkiralištima, pravo na korišćenje svih parking mesta na opštim parkiralištima uz posedovanje povlašćene karte – posebne nalepnice kao i pravo na rezervaciju parking mesta na opštim parkiralištima na teritoriji Grada … u skladu sa Odlukom o javnim parkiralištima;

–        Da je članom 16. navedenog pravilnika definisano da pravo na povlašćenu parking kartu u skladu sa uslovima propisanim ovim pravilnikom, može se koristiti na svim posebno obeleženim parking mestima na opštim parkiralištima i to vremenski neograničeno u okviru zone „I“ i „II”, dok se u zoni „O“ na opštim parkiralištima mora poštovati režim vremenskog ograničenja parkiranja od 180 minuta;

–        Da osoba sa invaliditetom i drugo lice koje je ostvarilo pravo na povlašćenu parking kartu, istu može koristiti i na posebno obeleženom parking mestu na posebnom parkiralištu, isključivo na mestu obeleženom za osobe sa invaliditetom, vremenski neograničeno;

–        Da iz svega navedenog proizlazi da su navodi podnosioca pritužbe da mu je uskraćen pristup posebnom parkiralištu kao osobi sa invaliditetom netačni, jer je podnosilac pritužbe imao pristup parkiralištu i koristio ga je, o čemu svedoči priznanica o plaćenom korišćenju;

–        Da je podnosiocu pritužbe, s obzirom na to da na posebnom parkiralištu nema obeleženog parking mesta za osobe sa invaliditetom, bilo na raspolaganju da bez plaćanja koristi Rešenjem o javnim parkiralištima određena posebna parking mesta za osobe sa invaliditetom u nekoliko obližnjih ulica;

–        da su navodi podnosioca pritužbe, u vezi sa time da parking kućica na ovom parkiralištu nije pozicionirana na odgovarajući način, tačni, ali da tehnički uslovi u konkretnom slučaju ne dozvoljavaju drugačije rešenje;

–        da podnosilac pritužbe prilikom korišćenja usluge parkiranja nije imao validnu „IPK“ nalepnicu koju izdaje nadležni organ jedinice lokalne samouprave, osim posebne karte koja je izdata 2010. godine, dok se pomenute nalepnice koriste od 1.1.2012. godine.

2.    ČINjENIČNO STANjE

2.1.   Uvidom u odredbu člana 6. stav 1. Odluke o javnim parkiralištima utvrđeno je da JKP BB obavlja komunalnu delatnost upravljanja javnim parkiralištima na teritoriji Grada …

2.2.  Uvidom u kopiju dokumenta koji je dostavljen uz pritužbu, utvrđeno je da podnosilac pritužbe ima izdatu inostranu parking kartu za osobe sa invaliditetom, br. 082636 od 25.3.2010. godine.

2.3.   MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1.  Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je prilikom odlučivanja u ovom predmetu imao u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir  

3.2.  Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ustanovljen je Zakonom o zabrani diskriminacije^[3]kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom.  Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahteve za pokretanje prekršajnog postupka zbog povreda odredaba kojima se zabranjuje diskriminacija. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3.  Ustav Republike Srbije[4] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.4.  Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Republika Srbija ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom^[5], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva^[6]. Ratifikacijom ove Konvencije, Republika Srbija se obavezala da preduzima odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbedi pristupačnost fizičkog okruženja, ravnopravno sa drugima, u cilju samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života. Te mere, između ostalog, uključuju identifikovanje i uklanjanje barijera koje ometaju ili otežavaju pristup zgradama, putevima, prevoznim sredstvima i drugim objektima u zatvorenom i otvorenom prostoru, uključujući tu i pristup informacijskim i komunikacijskim tehnologijama, kao i pristup drugim uslugama i objektima namenjenim javnosti. Republika Srbija se, takođe, obavezala da će preduzeti odgovarajuće mere da utvrdi, promoviše i prati minimalne standarde i smernice za pristupačnost objekata i usluga koje su otvorene, odnosno, koje stoje na raspolaganju javnosti^[7].

3.5.  U Opštem komentaru broj 2 (2014), na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Komitet za prava osoba sa invaliditetom najpre je istakao da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u  društvu, kao i da bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive. Takođe, Komitet je naveo da osobe sa invaliditetom treba da imaju jednak pristup svim dobrima, proizvodima i uslugama namenjenim javnosti na način koji će poštovati dostojanstvo tih osoba i osigurati ravnopravno i efikasno korišćenje. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje, je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima^[8] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodnom konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije^[9] (član 5 f).

3.6.  Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Pored toga odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi u skladu sa zakonom. Ovom pravu korespondira dužnost nadležnih organa javne vlasti da preduzmu mere radi uklanjanja barijera koje osobama sa invaliditetom ometaju ili otežavaju pristup objektima u javnoj upotrebi, što je samo jedan od elemenata šireg prava na pristup, koje podrazumeva da osobe sa invaliditetom imaju jednake mogućnosti da uživaju ljudska prava i slobode, kao i sve druge osobe. Članom 26. stav 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

3.7.  Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom^[10], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom člana 13. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi.  Stavom 3. ovog člana propisano je da se pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično. Istim članom zabranjeno je odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta, dok je stavom 2. propisano, da ovu obavezu ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovoreno drugačije. Stavom 3. istog člana, propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.

3.8.  Zakonom o planiranju i izgradnji^[11] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisano je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju  projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

3.9.        Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama^[12] detaljno se propisuju uslovi za planiranje prostora i projektovanje objekata za javno korišćenje za osobe sa invaliditetom, kao i posebnih uređaja u njima. Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, rezultat je primene tehničkih rešenja u projektovanju i građenju građevina, kojima se osobama sa invaliditetom omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u tim građevinama na jednakoj osnovi kao i ostalim osobama. Odredbom člana 2. Pravilnika regulisano je koji se objekti mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju, banke, bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti kulture, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, poslovni objekti, pošte, rehabilitacioni centri, saobraćajni terminali, sportski i rekreativni objekti, ugostiteljski objekti, hoteli, hosteli, škole i drugi objekti. Odredbama člana 3. propisano je da su osobe smanjene pokretljivosti osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, kao i da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Istim članom propisano je da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. U odeljku II ovog pravilnika propisani su uslovi za planiranje, projektovanje i izgradnju pristupačnog prostora u skladu sa tehničkim standardima pristupačnosti. Odredbama člana 5, a u okviru navedenog odeljka, propisani su obavezni elementi pristupačnosti, među kojima se nalaze i elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Stavom 2. istog člana propisano je da se obavezni elementi pristupačnosti primenjuju odabirom najpovoljnijeg rešenja u odnosu na namenu, ako nije drugačije predviđeno međunarodnim standardima koji uređuju oblast javnog saobraćaja. Odredbama člana 36. Pravilnika, bliže su određeni uslovi za planiranje, projektovanje i izgradnju pristupačnog prostora i skladu sa tehničkim standardima pristupačnosti kada su u pitanju mesta za parkiranje. Stavom 1. ovog člana propisano je da se mesta za parkiranje vozila koja koriste osobe sa invaliditetom predviđaju u blizini ulaza u stambene zgrade, objekata za javno korišćenje i drugih objekata. Stavom 2. istog člana bliže su određeni tehnički uslovi parking mesta namenjenog za osobe sa invaliditetom koji moraju biti ispunjeni. Pored uslova iz stava 2. ovog člana, stavom 3. je između ostalog, propisano da javne garaže, javna parkirališta, kao i parkirališta uz objekte za javno korišćenje i stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova, moraju imati najmanje 5 % mesta od ukupnog broja mesta za parkiranje, a najmanje jedno mesto za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom

3.10.      Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja i dostavljenih priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.11.      Imajući u vidu sadržinu pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je ispitati da li je pristupačno Javno parkiralište osobama sa invaliditetom, odnosno da li su u konkretnom slučaju povređeni antidiskriminacioni propisi.

3.12.      Poverenik najpre konstatuje da predmet analize nije bila činjenica da li podnosilac pritužbe ima izdatu važeću „IPK“ nalepnucu već je predmet analize bio to da li je javno parkiralište pristupačno osobama sa invaliditetom, odnosno da li ima obeležena parking mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Po pitanju priznavanja odnosno važenja nalepnica koje su izdate osobama sa invaliditetom Poverenik je već postupao u ranijem periodu po pritužbama AA i to u predmetu br. 07-00-131/2018-02 i 07-00-560/2016-02. Bez obzira na važenje nalepnice u Republici Srbiji koju je izdala strana država, nesporno je da je podnosilac pritužbe osoba sa invaliditetom.

3.13.      Uvidom u podnete dokaze uz pritužbu, Poverenik konstatuje da je podnosilac pritužbe  1.12.2022. koristio usluge parkiranja u Javnoj garaži. Uzimajući u obzir da je podnosilac pritužbe naveo da Javno parkiralište nema posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, te da to u svom izjašnjenju direktor JKP BB nije osporio, utvrđeno je kao nesporno da na Javnom parkiralištu, ne postoji posebno obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, te da je podnosilac pritužbe bio primoran da se parkira na drugo parking mesto koje nije obeleženo kao posebno parking mesto za osobe sa invaliditetom.

3.14.      Kako među stranama nije sporno da Javna garaža nema obeleženo parking mesto za osobe sa invaliditetom, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je JKP BB, kao preduzeće koje obavlja komunalnu delatnost upravljanja javnim parkiralištima, u skladu sa odredbama člana 36. Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, bilo dužno da izvrši adaptaciju prostora Javnog parkirališta, tako što bi omogućilo da se na navedenom parkiralištu obezbedi određeni broj posebnih parking mesta za osobe sa invaliditetom, odnosno najmanje 5% od ukupnog broja parking mesta.

3.15.      S tim u vezi, Poverenik ukazuje da nije mogao uvažiti navode iz izjašnjenja direktora JKP BB, u kojima je ukazao na odredbe Rešenja o javnim parkiralištima Grada …,  kojima je taksativno navedeno u kojim ulicama se nalaze posebna parking mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom, iz razloga što se radi o propisu koji je niže pravne snage u odnosu na Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Drugim rečima, odredbe akata gradskih organa ne mogu derogirati odredbe republičkih propisa. S tim u vezi, pored odredaba Rešenja o javnim parkiralištima Grada …, kojima je pripisano u kojim se ulicama nalaze posebno obeležena parking mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom, Poverenik ukazuje da svako javno parkiralište, kao objekat za javnu upotrebu, mora ispunjavati uslove napred navedenog pravilnika, pa samim tim i uslove iz člana 36. pravilnika, u pogledu obaveze postojanja najmanje 5% parking mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom.

3.16.      Što se tiče navoda iz izjašnjenja JKP BB, u kojima se osporavaju navodi iz pritužbe, pozivajući se na odredbe člana 7a Odluke Grada … o javnim parkiralištima, Poverenik ukazuje da odredbe ovog člana propisuju pravo osoba sa invaliditetom da koriste posebno obeleženo parking mesto na opštim i posebnim parkiralištima, a ukoliko je takvo mesto zauzeto, da mogu koristiti ostala slobodna parking mesta, uz posedovanje povlašćene karte. Dakle, navedene odredbe člana 7a Odluke grada … su u konkretnom slučaju pravno irelevantne, iz razloga što predmet pritužbe nije nemogućnost parkiranja podnosioca pritužbe na javnom parkiralištu, već činjenica da na ovom javnom parkiralištu uopšte nema obeleženog parking mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom.

3.17.       Na kraju, Poverenik koristi priliku da ukaže i da navodi iz izjašnjenja direktora JKP BB, koji se odnose da podnosilac pritužbe nije imao važeću nalepnicu na prevoznom sredstvu, kako bi mogao da koristi pogodnosti parkiranja za osobe sa invaliditetom, takođe nisu pravno relevantne u konkretnom slučaju, jer ne umanjuju odgovornost ovog preduzeća u pogledu preduzimanja svih mera kako bi javno parkiralište bilo pristupačno osobama sa invaliditetom, kako u pogledu postojanja adekvatnog broja posebno obeleženih parking mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom, tako i pogledu drugih uslova pristupačnosti propisanih Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

4.            MIŠLjENjE

Javno parkiralište, nije pristupačno za osobe sa invaliditetom, čime su povređene odredbe člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

5.            PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje JKP BB:

5.1.        Da preduzme sve potrebne mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti usluga Javnog parkirališta  osobama sa invaliditetom, obezbeđivanjem neophodnog broja posebno obeleženih parking mesta za osobe sa invaliditetom.

5.2.        Da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da JKP BB, kao preduzeće koje obavlja komunalnu delatnost upravljanja javnim parkiralištima na teritoriji Grada …, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko JKP BB ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni list grada …“, br. 18/14 – prečišćen tekst, 21/15, 29/15, 14/17, 11/18, 27/19, 14/20, 16/21 i 40/21

[2] „Službeni list grada …“, br. 19/17, 16/19 i 2/20

[3] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[4] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06 i 115/21)

[5] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09)

[6] član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[7] član. 9. st. 1 i 2. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[8] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJˮ, broj 7/71)

[9] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ“, broj 31/67)

[10] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[11] „Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – dr. zakon, 9/20 i 52/21

[12] „Službeni glasnik RS“, broj  22/15

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

938-22 Pritužba zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta prilikom pružanja javnih usluga