br. 07-00-378/2018-02 datum: 16.12. 2019.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacija civilnog društva AA i BB, protiv Centra za socijalni rad A. i zamenika direktora Centra za socijalni rad A., zbog diskriminacije lica romske nacionalnosti. U pritužbi je navedeno da je u dnevnom listu „Alo“ 11. jula 2019. godine objavljen članak, pod naslovom „Prodala sam ćerke i unuke za stotinu hiljada evra“ koji govori o prodaji romskih devojčica u cilju sklapanja braka. Na ovu temu je u članku preneta i izjava VV koja glasi: „prodaja dece prilikom sklapanja braka je običajno pravo za romsku populaciju i mi nikada nismo izlazili na teren zbog toga, a konkretno u romskim porodicama se borimo sa nekim drugim problemima“. Podnosioci pritužbe smatraju da je ovom izjavom prekršen Zakon o zabrani diskriminacije i to propuštanjem/nečinjenjem, s obzirom da ona ukazuje da u situaciji kada Centar ima saznanja o izvršenju krivičnog dela, i potrebe za davanjem zaštite, neće reagovati ukoliko se radi o Romima. U izjašnjenju na pritužbu, Centar za socijalni rad je negirao navode iz pritužbe da ne postupa u slučajevima prodaje i trgovine decom u romskim porodicama, ističići da nije imao nikakva saznanja o prodaji i trgovini decom u slučaju porodice M. do dostavljanja dopisa Poverenika, 19.8.2019. godine,  i dostavio je dokaze da je odmah nakon saznanja da postoji sumnja na prodaju i trgovinu decom u porodici M., preduzeo mere i obavestio nadležne organe o ovom slučaju. Predmet pritužbe i analize Poverenika u konkretnom slučaju jeste i postupanje, odnosno izjava VV, koji je u trenutku odsutnosti direktorke obavljao funkciju zamenika direktora Centra za socijalni rad A. VV, u izjašnjenju na pritužbu nije negirao da je dao izjavu novinarki lista „Alo“, ali je ukazao da ta izjava nije bila zvanična. Odgovorio je na telefonski poziv novinarke koja se predstavila kao novinarka dnevnog lista „Alo“ i interesovala se o radu Centra u slučaju porodice M. Takođe, naveo je da je njegova izjava izvučena iz konteksta njegovog komentara koji je dao novinarki i uopštenog odgovora, a koji nije imao nikakve veze sa konkretnim slučajem, niti sa postupanjem Centra u slučajevima trgovine ljudima. Tom prilikom je pojasnio novinarki da nije u mogućnosti da pruži informacije o radu Centra u slučaju porodice M. i da se obrati direktorki koja je tada bila na godišnjem odmoru. Nakon sprovedenog postupka Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, konstatovao je da je nesporno da je VV razgovarao sa novinarkom dnevnog lista „Alo“. Iako se ne može tačno utvrditi šta je VV tom prilikom izgovorio, nesporno je da je tema razgovora bila postupanje Centra za socijalni rad Aleksinac u slučajevima prodaje dece u romskim porodicama u cilju sklapanja braka, a povod razgovora konkretan slučaj porodice M. iz T., za koji se novinarka interesovala, kao što je navedeno u izjašnjenju na pritužbu. Prema tome, VV je tada, kao zamenik direktora Centra za socijalni rad A. i odgovorno lice ovog organa, imao saznanja da postoji sumnja na prodaju i trgovinu decom u romskoj porodici. Međutim, tokom postupka, VV nije pružio dokaze da je, odmah po ovom saznanju, preduzeo mere u cilju zaštite dece u ovoj porodici, iako je menjao direktorku Centra, čime se na indirektan način mogu potvrditi njegovi navodi, odnosno stereotipni stavovi o Romima, objavljeni u dnevnom listu „Alo“ 11. 7. 2019. godine. Zbog toga je postupanje VV diskriminatorno, jer u trenutku kada je kao zamenik direktora Centra za socijalni rad (period zamene direktorke koja je na odmoru) imao saznanja o povredi prava deteta, nije preduzeo mere iz nadležnosti Centra, u cilju zaštite romske dece, što predstavlja povredu člana 6. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije. Sa druge strane Centar za socijalni rad A. je tokom postupka pružio dokaze o postupanju u slučajevima kada ima saznanja ili sumnju na trgovinu i prodaju dece u romskim porodicama, navodeći da ovaj Centar ima evidentiran 21 slučaj, koji se odnosi na prodaju dece u cilju sklapanja braka, prosjačenja i slično, u kojim slučajevima je obaveštavao nadležne organe. Takođe, Centar je dostavio dokaze o postupanju u predmetnom slučaju porodice M., a u cilju zaštite devojčica u ovoj porodici i prikupljanja relevanthih informacija od drugih državnih organa. S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je doneo mišljenje da  Centar za socijalni rad u A. nije povredio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, a da je VV, propuštanjem da preduzme mere iz nadležnosti Centra, kako bi zaštitio prava dece romske nacionalnosti, u trenutku obavljanja funkcije zamenika direktora Centra za socijalni rad A., povredio odredbe člana 6. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije. VV je preporučeno da ubuduće svojim postupcima i izjavama i u okviru obavljanja svojih redovnih poslova i aktivnosti ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije, te da svojim postupanjem doprinosi izmeni obrazaca, običaja i prakse koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju u odnosu na romsku nacionalnu manjinu.  

1. TOK POSTUPKA
   • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je primio pritužbu AA i BB, izjavljenu protiv VV, zamenika direktora Centra za socijalni rad A. i Centra za socijalni rad A.
   • U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

• da se u članku koji je objavljen u dnevnom listu “ALO“ od 11. jula 2019. godine, pod naslovom: „Prodala sam ćerke i unuke za stotinu hiljada evra“ govori o temi prodaje romskih devojčica zarad sklapanja braka i prenose izjave Radmile Mikulović, koja podržava prodaju devojčica i njenog sina koji se tome protivi;
• da je preneta i izjava VV, zamenika direktora Centra za socijalni rad A., koji je rekao: „Mi nikada nismo izlazili na teren zbog toga, a konkretno u romskim porodicama se borimo sa nekim drugim problemima. Takođe, u tekstu je navedeno da je Milan Momčilović rekao „da je prodaja dece prilikom sklapanja braka običajno pravo za romsku porodicu“;
• da je davanjem ove izjave prekršen Zakon o zabrani diskriminacije, s obzirom da ova izjava ukazuje da u situaciji kada imaju saznanja o izvršenju krivičnog dela, ugrožavanja prava i potrebe za davanjem zaštite, Centar za socijalni rad A. neće reagovati ukoliko se radi o Romima;
• da ovakve izjave predstavnika institucija nanose veliku štetu, kako Romima, tako i ukupnim društvenim naporima da se kupovina, odnosno prodaja devojčica i devojaka suzbije i označi kao pojava koja višestruko ugrožava prava žena. Ovakvim podsticanjem predrasuda i stereotipa Romi se stavljaju u nepovoljan položaj i to na način da ukoliko postoje saznanja da se među ovom nacionalnom manjinom krše prava i sprovode krivična dela, organ koji je nadležan da u takvim situacijama sprovede određene mere, pre svega usluge podrške, neće postupati samo iz razloga jer se radi o Romima.

• Uz pritužbu je dostavljena fotokopija članka iz dnevnog lista „Alo“ od 11. jula 2019. godine, kao i adresa linka objavljenog teksta.
• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije^[1], pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje VV i Centra za socijalni rad A.
• U izjašnjenju na pritužbu, direktorka Centra za socijalni rad, navela je:

• da ju je VV, diplomirani pravnik, koji je imao dužnost zamenika direktora dok je ona bila na godišnjem odmoru, obavestio da ga je telefonom konatktirala novinarka koja se predstavila kao novinarka dnevnog lista „Alo“ i interesovala se o radu Centra za socijalni rad Aleksinac, u predmetu porodice M.;
• da VV nije mogao da joj da bilo kakve podatke bez provere evidencije Centra, te je novinarki saopštio da se obrati direktorki centra kada dođe sa godišnjeg odmora;
• da nije imala saznanja o izjavi VV dnevnom listu „Alo“ jer istu nije ni dao. Izjava koja je navedena u ovom listu, izvučena je iz konteksta iz njegovog razgovora sa novinarkom, ali nije imala nikakve veze sa slučajem porodice M;
• da što se tiče konkretnog slučaja porodice M., Centra za socijalni rad A. nije imao nikakva saznanja o prodaji i trgovini decom, do dostavljanja dopisa Poverenika. Odmah nakon saznanja da postoji mogućnost prodaje i trgovine decom, Centar je pristupio prikupljanju relevantnih činjenica u vezi ovog slučaja i izvršen je obilazak na teren, uspostavljena saradnja sa PS Aleksinac, Mesnom kancelarijom u , OŠ L., Opštom bolnicom u A., dečjim dispanzerom, uzete su izjave od R. i S. i o svemu obavešten Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Takođe, obavešteno je Osnovno javno tužilaštvo u A., MUP-Odeljenje granične policije;
• da će Centar, ukoliko je potrebo dostaviti na uvid svu potrebnu evidenciju, kao dokaz o svom radu u predmetima trgovine;
• da se u ovom Centru poštuje princip jednakosti, bez bilo kog oblika diskriminacije;
• da odmah po saznanju da postoji bilo kakav oblik diskriminacije, trgovine ljudima, Centar postupa i reaguje u skladu sa procedurama, uz obaveštenje i aktivno delovanje svih državnih organa i institucija.
  • U izjašnjenju VV, navedeno je:
• da zvaničnu izjavu Dnevnom listu „Alo“ nikada nije dao, ali da je odgovorio na telefonski poziv novinarke, koja se predstavila kao novinarka dnevnog lista „Alo“ čijeg imena se ne seća, u periodu od 4.7. do 16.7.2019. godine, a koja se interesovala o radu Centra za socijalni rad opštine A., u predmetu porodice M.;
• da nije mogao novinarki da pruži informacije o radu Centra u vezi konkretne porodice, bez provere u evidenciju koju vodi centra i obevestio je da se obrati direktorki centra, koja je u tom periodu bila na godišnjem odmoru;

–  da imajući u vidu je u telefonskom razgovoru pomenut običaj davanja novčanih sredstava prilikom udaje, koji je prisutan u nekim porodicama, napominje da nikakvu izjavu vezanu za konkretnu porodicu nije dao, kao ni za postupanje centra u slučajevima trgovine, tako da izjava, koja je kao njegova navedena u listu „Alo“ izvučena je iz konteksta komentara koji je dao novinarki i njegovog uopštenog odgovora koji nije imao nikakve veze sa konkretnim slučajem, niti sa zvaničnim postupanjem Centra za socijalni rad u slučajevima trgovine ljudima;

• da je Centru za socijalni rad A. poznato da se i običajno pravo u navedenom smislu, smatra delom trgovine ljudima, te da je Centar uvek kada je imao saznanja da se radi o tome, postupao u skladu sa svojim nadležnostima;
• da Centar za socijalni rad A. u svojoj evidenciji ima slučajeve trgovine ljudima, gde je obaveštavao sve nadležne organe, kao i da Centra uvek reaguje u slučajevima trgovine ljudima.
  • U dodatnom izjašnjenju Centra za socijalni rad od 18.11.2019. godine, navedeno je da na evidenciji Centra za socijalni rad A. postoji 21 slučaj u kome je ovaj Centar dobio saznanja i obavestio nadležne organe, a da se radi o saznanjima vezanim za prodaju dece u cilju sklapanja braka, u cilju prosjačenja, kao i saznanja o deci koja prose na ulici sa roditeljima ili poslatih od strane roditelja.
  • Uz izjašnjenje su dostavljeni sledeći dokazi:  dopisi koje je Centa za socijalni rad, u vezi slučaja porodice M. uputio Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Osnovnom javnom tužilaštvu, MUP, Opštoj bolnici A., OŠ u
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je u toku postupka uputio dopis i MUP-PS A. i Osnovnom javnom tužilaštvu, u cilju prikupljanja informacija u vezi slučajeva prodaje i trgovine decom u romskim porodicama na teritoriji opštine A. Osnovno javno tužilaštvo je dopisom od 27.11.2019. godine obavestilo Poverenika da je Centar za socijalni rad  ovom tužilaštvu 28.8.2019. godine podneo prijavu zbog sumnje na trgovinu ljudima, nakon čega je formiran spis predmeta KTR 683/19, koji je 9.9.2019. godine prosleđen na nadležnost Višem javnom tužilaštvu u N., s obzirom da se radi o eventualnom krivičnom delu iz njihove nadležnosti.

2. ČINjENIČNO STANjE

• U dnevnom listu „Alo“ 11. jula 2019. godine objavljen je tekst pod nazivom „Prodala sam ćerke za stotinu hiljada evra“. Tema teksta je prodaja romskih devojčica zarad sklapanja braka i u tekstu se prenose izjave R. M., te je između ostalog, navedeno: „Kada se u porodici rodi žensko dete, mi odmah kažemo da smo bogati. Mlađu ćerku sam prodala za 99.000 nemačkih maraka, a stariju samo za 10.000. Za unuku sam uzela 20.000 evra, a za sav taj novac sam sazidala kuću-kaže sredovečna žena, koja ne krije da ima još dve unuke za prodaju, koje namerava da „da za 20-50.000 evra“ a i jedna i druga imaju tek nešto više od 11 godina. U tekstu se dalje navodi da se Radmilinim namerama da proda i svoje dve unuke žestoko protive sin i snaja, koji apeluju na državne organe da što pre zaustave ovu nezakonitu praksu.
• Uvidom u navedeni tekst, utvrđeno je da se u okviru njega, nalazi tekst pod naslovom: Centar za socijalni rad: To je običajno pravo Roma. U ovom delu je navedeno sledeće: Povodom trgovine decom u romskim porodicama u opštini A. Centar za socijalni rad nikad nije izlazio na teren, a, zamenik direktora u tom centru, za „Alo“ kaže da je prodaja dece prilikom sklapanja braka običajno pravo za romsku populaciju. Mi nikada nismo izlazili na teren zbog toga, a konkretno u romskim porodicama se borimo sa nekim drugim problemima.
• Na osnovu navoda iz izjašnjenja i dostavljenih dokaza, utvrđeno je da je Centar za socijalni rad, nakon saznanja da postoji mogućnost prodaje i trgovine decom u porodici M., preduzeo mere u vezi konkretnog slučaja, i to: izvršio obilazak na teren i uzeo izjave od lica u ovoj porodici, uspostavio saradnju sa PS A., Mesnom kancelarijom u T., Osnovnom školom u L., Opštom bolnicom u A., dečijim dispanzerom i uputio dopise radi preduzimanja mera iz svoje nadležnosti i dostavljanja informacija u predmetu porodice M. i to: Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Osnovnom javnom tužilaštvu, MUP-Odeljenje granične policije, PS A., Opštoj bolnici -dečiji dispanzer, OŠ u L. Utvrđeno je, takođe, da se na evidenciji Centra za socijalni rad postoji 21 slučaj u kojima je ovaj Centar dobio saznanja i obavestio nadležne organe, a da se radi o saznanjima vezanim za prodaju dece u cilju sklapanja braka, u cilju prosjačenja, kao i saznanja o deci koja prose na ulici sa roditeljima ili poslatih od stvane roditelja.
• Utvrđeno je da je Osnovno javno tužilaštvo u A, postupajući po prijavi Centra za socijalni rad zbog sumnje na trgovinu ljudima u slučaju porodice M., spise predmeta prosledilo 9.9.2019. godine, Višem javnom tužilaštvu u N.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe i izjašnjenja, izjavu Milana Momčilovića, zamenika direktora Centra za socijalni rad Aleksinac koja je objavljena u dnevnom listu „Alo“ 11.7.2019. godine, kao i dokaze koji su dostavljeni tokom postupka.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije^[2] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti^[3].

3.3. Ustav Republike Srbije[4] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, članom 76. Ustava Republike Srbije pripadnicima nacionalnih manjina garantovana je ravnopravnost pred zakonom i zabranjena je svaka diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, dok je članom 81. propisano da Republika Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji.

3.4. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine[5], u članu 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije[6], koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 6. ovog zakona, neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Članom 24. zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.

• Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina[7] zabranjuje se svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj i jezičkoj osnovi prema licima koja pripadaju nacionalnim manjinama.
• Zakon socijalnoj zaštiti[8] zabranjuje diskriminaciju korisnika socijalne zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, seksualne orijentacije, veroispovesti, političkog, sindikalnog ili drugog opredeljenja, imovnog stanja, kulture, jezika, invaliditeta, prirode socijalne isključenosti ili drugog ličnog Prema odredbi čl. 41. stav 6. ovog zakona, korisnikom socijalne zaštite, smatra se i maloletno lice za koje postoji opasnost da će postati žrtva ili ako jeste žrtva zlostavljanja, zanemarivanja, nasilja i eksploatacije, odnosno ako su mu fizičko, psihičko ili emocionalno blagostanje i razvoj ugroženi delovanjem ili propustima roditelja, staratelja ili druge osobe koja se o njemu neposredno stara.
• Porodični zakon[9] propisu je da dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj. odredbom člana 263. ovog zakona propisano je da i ustanove socijalne zaštite imaju pravo i dužnost da obeveste javnog tužioca ili organ starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta.

 Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

• Imajući u vidu predmet ove pritužbe, potrebno je ispitati da li su Centar za socijalni rad A. i zamenik direktora Centra za socijalni rad A., diskriminisali pripadnike/ce romske nacionalne manjine.  Podnosioci pritužbe smatraju da je izjavom koju je VV dao dnevnom listu „Alo“ 11. jula 2019. godine, prekršen Zakon o zabrani diskriminacije i to propuštanjem / nečinjenjem. Naime, prema navodima pritužbe, izjava VV ukazuje da u situacijama kada Centar ima saznanja o ugrožavanju prava/izvršenju krivičnog dela i/ili potrebe za davanjem zaštite licima romske nacionalnosti, Centar neće regovati, jer se radi o grupi lica romske nacionalnosti, odnosno, pre svega Romkinja. Poverenik je analizirao navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i dostavljene dokaze koji su od značaja za utvrđivanje diskriminacije. Predmet analize nisu bila postupanja za koje su nadležni drugi državni organi.

3.10. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre je ispitao da li je Centar za socijalni rad A. diskriminatorno postupao prema licima romske nacionalnosti i to na način da nije preduzimao mere iz svoje nadležnosti (propuštanjem) pre svega u situacijama kada ima saznanja o prodaji i trgovini decom u romskim porodicama. Centar za socijalni rad A. je negirao navode iz pritužbe, navodeći da je uvek reagovao i reaguje u slučajevima saznanja o prodaji i trgovini decom kako u romskim, tako i svim drugim porodicama u opštini A. Takođe, u izjašnjenju je navedeno da je u konkretnom slučaju porodice M., Centar za socijalni rad, odmah nakon saznanja da postoji mogućnost prodaje i trgovine decom preduzeo mere u cilju zaštite devojčica u ovoj porodici, izvršio obilazak na teren i o svemu obavestio nadležne organe radi preduzimanja mera iz svoje nadležnosti. Takođe, u dopuni izjašnjenja navedeno je  da se na evidenciji ovog centra nalazi dvadeset jedan slučaj u kojima je Centar imao saznanja i obaveštavao nadležne organe, a radi se o slučajevima u vezi prodaje dece u cilju sklapanja braka, u cilju prosjačenja, kao i saznanja o deci koja prose na ulici sa roditeljima, ili koju su roditelji poslali.

3.11. Uz izjašnjenje Centar za socijalni rad A. je dostavio dopise kojima se u slučaju predmeta porodice M,, obraćao nadležnim organima: Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Osnovnom javnom tužilaštvu u A., MUP-Odeljenje granične policije, PS A., Opštoj bolnici u A-dečiji dispanzer, OŠ u L., zbog sumnje na trgovinu decom, radi prikupljanja dodatnih informacija, kao i zahtevima radi preduzimanja mera iz nadležnosti ovih organa/institucija. U postupku je utvrđeno da je Osnovno javno tužilaštvo u A,  postupajući po prijavi centra u slučaju porodice M., formiralo spise predmeta i prosledilo na nadležnost Višem javnom tužilaštvu u A.  Imajući u vidu da je Centar za socijalni rad A. u prilogu izjašnjenja dostavio dokaze o nediskriminatornoj praksi, odnosno dostavio dokaze da postupa u slučajevima kada ima saznanja i sumnju na prodaju i trgovinu dece u romskim porodicama u opštini A., kao i u drugim slučajevima/predmetima u kojima su korisnici usluga pripadnici/ce romske nacionalne manjine, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da Centar za socijalni rad A. nije povredio Zakon o zabrani diskriminacije. Pored toga, podnosioci pritužbe nisu ponudili druge dokaze kojim bi učinili verovatnim da Centar za socijalni rad A. ima diskriminatornu praksu u postupanju prema Romima i to na način da u situacijama kada postoje saznanja da se među ovom nacionalnom manjinom krše prava i sprovode krivična dela, Centar za socijalni rad A. ne postupa.

3.12. Sa druge strane, predmet pritužbe, i analize Poverenika u konkretnom slučaju jeste i izjava  zamenika direktora Centra za socijalni rad Aleksinac, koja je objavljena u dnevnom listu „Alo“ 11. jula 2019. godine. S tim u vezi,  Poverenik najpre konstatuje da je nesporno da je u dnevnom listu „Alo“ 11. jula 2019. godine, objavljen tekst pod naslovom: „Prodala sam ćerke i unuke za stotinu hiljada eura“. U tekstu se govori o prodaji romskih devojčica u cilju sklapanja braka, konkretno u porodici M., gde su prenete izjave pojedinih članova ove porodice. U okviru ovog teksta izdvojen je poseban/uokviren deo teksta, pod naslovom: Centar za socijalni rad: i podnaslovom: To je obijačno pravo Roma, sledeće sadržine: „Povodom trgovine decom u romskim porodicama u opštini, Centar za socijalni rad nikada nije izlazio na teren, a zamenik direktora u tom centru  za „Alo“ kaže da je prodaja dece prilikom sklapanja braka običajno pravo za romsku populaciju. Mi nikada nismo izlazili na teren zbog toga, a konkretno u romskim porodicama se borimo sa nekim drugim problemima-kaže VV“.

3.13. U izjašnjenju na pritužbu VV je negirao da je dao zvaničnu izjavu dnevnom listu „Alo“, već da je odgovorio na telefonski poziv novinarke ovog lista (čijeg imena se ne seća), koja se interesovala o radu Centra za socijalni rad A. u predmetu porodice M. Prema izjavi VV novinarka se interesovala o radu Centra za socijalni rad u predmetu porodice. Dalje, VV navodi da je u ovom telefonskom razgovoru pomenut običaj davanja novčanih sredstava prilikom udaje, koja je prisutna u nekim porodicama, te da je izjava koja je kao njegova navedena u dnevnom listu „Alo“ izvučena iz konteksta njegovog komentara datog novinarki i njegovog uopštenog odgovora koji nije imao nikakve veze sa konkretnim slučajem, niti sa zvaničnim postupanjem Centra u slučajevima trgovine ljudima. Imajući u vidu navedeno, Poverenik najpre konstatuje da je nesporno da je VV razgovarao/ odgovorio na telefonski poziv novinarke dnevnog lista „Alo“. Iako se ne može tačno utvrditi šta je tom prilikom izgovorio, nesporno je da je tema razgovora bila postupanje Centra za socijalni rad A. u slučajevima prodaje dece u romskim porodicama u cilju sklapanja braka, a povod razgovora konkretan slučaj porodice M., za koji se novinarka interesovala, kao što je navedeno u izjašnjenju na pritužbu.  Prema tome, VV je tada, kao zamenik direktora Centra za socijalni rad i odgovorno lice ovog organa, imao saznanja da postoji sumnja na prodaju i trgovinu decom u romskoj porodici. Međutim, tokom postupka, VV nije pružio dokaze da je, odmah po ovom saznanju, preduzeo mere u cilju zaštite dece u ovoj porodici, kao nadležan organ, čime se na indirektan način mogu potvrditi njegovi navodi koji obiluju stereotipima o Romima, odnosno stav, objavljen u dnevnom listu „Alo“ 11. 7. 2019. godine, da „Centar ne izlazi na teren zbog toga, te da je prodaja dece prilikom sklapanja braka običajno pravo za romsku populaciju“. Zbog toga je postupanje VV diskriminatorno, jer u trenutku kada je kao zamenik direktora Centra za socijalni rad (period zamene direktorke koja je na odmoru) imao saznanja o povredi prava deteta, nije preduzeo mere iz nadležnosti centra, u cilju zaštite romske dece, što predstavlja povredu člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije. Poverenik ukazuje da se ovakvim postupanjem i izjavom VV dodatno podstiču predrasude i stereotipi prema Romima, te da je kao predstavnik organa javne vlasti imao posebnu odgovornost i obavezu da preduzme sve mere iz svoje nadležnosti kako bi pripadnici romske nacionalne manjine uživali sva prava koja su im garantovana, bez diskriminacije. Zbog toga je Poverenik stava da je postupanje VV diskriminatorno, ali da njegovo lično  postupanje i izjava koja je objavljena u dnevnom listu „Alo“ ne može ujedno predstavljati i diskriminatorno postupanje Centra za socijalni rad A. Ovo posebno ako se ima u vidu, da je direktorka Centra za socijalni rad A., u toku postupka pružila dokaz da je centar, odmah po saznanju, reagovao u slučaju porodice M., kao i u drugim slučajevima  prodaje i trgovine decom u romskim porodicama,  odnosno, tokom postupka je utvrđeno da nije tačno da Centar za socijalni rad ne reaguje u slučajevima kada postoji sumnja na prodaju i trgovinu decom.

3.14. Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti postupka, možemo konstatovati da je VV, izjavom koja je objavljena u dnevnom listu „Alo“ 11.7.2019. godine i postupanjem, odnosno nečinjenjem, u periodu obavljanja finkcije zamenika direktora Centra za socijalni rad, prekršio Zakon o zabrani diskriminacije. Sa druge strane, tokom postupka je utvrđeno da Centar za socijalni rad opštine A. nije povredio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, jer je pružio dokaze da postupa i reaguje, kako u konkretnom slučaju porodice M., kao i u drugim slučajevima kada postoji sumnja na prodaju i trgovinu decom u romskim porodicama.

4. MIŠLjENjE

4.1. Centar za socijalni rad A. nije povredio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

4.2.  VV, diplomirani pravnik u Centru za socijalni rad, propustio je da preduzme mere iz nadležnosti Centra, kako bi zaštitio prava dece romske nacionalnosti, u  trenutku obavljanja funkcije zamenika direktora Centra za socijalni rad A., čime je povredio odredbe člana 6. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje VV da:

Ubuduće svojim postupcima i izjavama i u okviru obavljanja svojih redovnih poslova i aktivnosti ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije, te da svojim postupanjem doprinosi izmeni obrazaca, običaja i prakse koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju u odnosu na romsku nacionalnu manjinu.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS”, broj 22/09

[2] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 1. stav 2.

[3] Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 33.

[4] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06)

[5] „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori”, broj 9/03

[6] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09)

[7] „Službeni list SRJ“, broj 11/02, „Službeni list SCG“, broj 1/03 – Ustavna povelja i „Službeni glasnik RS”, broj 72/09 – dr. zakon i 97/13 – odluka US

[8] „Službeni glasnik RS”, broj 24/11, član 25.

[9] „Službeni glasnik RS“, broj 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15, čl. 62.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

840-19 Pritužba zbog diskriminacije organa javne vlasti