br. 07-00-546/2022-02 datum: 25.8.2023.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe A.A. podnete protiv B.B. U pritužbi je navedeno da je osoba sa invaliditetom koja za kretanje koristi kolica imala par neuspešnih pokušaja da ode u bioskop, konkretno u B.B-malu salu i da nije mogla da gleda filmove. U pritužbi je takođe navedeno da je Velika sala B.B. pristupačna, ali da se tu uglavnom i ne odvijaju filmske projekcije (zbog veličine sale, već najčešće koncerti). U izjašnjenju, B.B. je navela da je radovima za renoviranje B.B, tadašnja V.V, a sadašnja B.B. namenski u potpunosti prilagođena osobama sa invaliditetom, kao i da je izgradnjom rampi na ulazu u B.B, zatim lifta koji vodi na prvi sprat i čije su dimenzije prilagođene, omugućen i pristup toaletu koji je takođe adaptiran i pristupačan. Navedeno je, takođe, da je omogućen pristup i kretanje svim prostorima B.B, kao i da je svaka od šest bioskopskih sala pristupačna osobama sa invaliditetom, čija su mesta predviđena u poslednjem ili prvom redu, u skladu sa tlocrtom same sale, kao i sa usaglašenošću projekata odobrenih od strane nadležnih institucija u samom postupku rekonstrukcije B.B. Uz izjašnjenje nisu dostavljeni dokazi. Poverenik najpre konstatuje da je predmet pritužbe pristupačnost malih sala B.B. Dakle, Poverenik u tom smislu nije razmatrao navode iz izjašnjenja da je ulaz u objekat, Veliku salu, toalet, lift, kao i druge prostore koji nisu predmet ove pritužbe, pristupačan osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica. Imajući u vidu kontradiktornost navoda, a u cilju pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, Poverenik se u skladu sa zakonom obratio Gradu Beogradu, Sekretarijatu za inspekciju, nadzor i komunikaciju i Gradskoj upravi grada Beograda, zatraživši obaveštenje da li su sale koje su predmet pritužbe pristupačne. Kako se ovaj sekretarijat oglasio nenadležnim, Poverenik se obratio gradskoj opštini G.G, Odeljenju za građevinske poslove. S obzirom na to da Poverenik od ovog odeljenja nije primio odgovor, dvoje zaposlenih u Stručnoj službi Poverenika su otišli u B.B, kako bi ostvarili neposredan uvid. Ulaskom u biskopsku salu 6, utvrđeno je da postoji jedno slobodno mesto u poslednjem redu iz kojeg osoba u kolicima može da prati film. Na osnovu uvida u sale 2 i 3, utvrđeno je da ne postoji rampa, i da od stepeništa ne može da se priđe redovima za sedenje, te bi osoba sa invaliditetom koja za kretanje koriste kolica eventualno bio dostupan prostor ispred prvog reda. Za sale 4 i 5 na pitanje upućeno zaposlenom dobijen je odgovor da su ove sale istog izgleda kao i sale 2 i 3. Na internet prezentaciji B.B, navedeno je da je sala 6 kapaciteta preko 230 mesta (234 mesta), dok sale 2 i 3 imaju 78 odnosno 73 mesta, a sale 4 i 5 imaju po 51 mesto. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, može se konstatovati da sala 6 ne zadovoljava uslove pristupačnosti, budući da sadrži samo jedno, umesto dva pristupačna mesta, kako je propisano Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci starim osobama. Što se tiče sala B.B. koje imaju ispod 100 mesta, može se konstatovati da bi osoba koja za kretanje koristi kolica eventualno mogla da gleda projekciju iz prostora koji se nalazi ispred prvog reda. S tim u vezi, Poverenik ukazuje da gledanje projekcije iz prostora ispred prvog reda nikako ne predstavlja adekvatan položaj iz kog bilo koja osoba, a posebno osoba sa inavliditetom, može da prati film. Dalje, činjenica da nema rampe odnosno da osoba koja koristi kolica ne može samostalno da se popne u bilo koji red, već je neophodno da je druge osobe prenesu, ukazuje da osobi sa invaliditetom nije omogućeno da pod jednakim uslovima prati program odnosno uslugu gledanja filma koju pruža B.B. Imajući u vidu da navedene sale nisu u potpunosti pristupačne osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, primenom pravila o prebacivanju tereta dokazivanja, Poverenik je doneo mišljenje da je B.B. povredila odredabe čl. 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa čl. 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. B.B. je preporučeno da preduzme mere u cilju unapređenja pristupačnosti malih sala u sastavu ove B.B, kako bi osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica mogle ravnopravno da prate sadržeje koje nudi B.B.

1. TOK POSTUPKA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu A.A. protiv B.B.
• U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

– da je pristupačnost osnovni preduslov za ravnopravnost i uključenost osoba sa invaliditetom u društveni život u svim segmentima, uključujući i pravo na učešće u kulturnom životu, odnosno pravo na pristupačnost objekata kulture, kao što su bioskopi;

– da su u Beogradu bioskopi nepristupačni za osobe sa invaliditetom koje se kreću pomoću kolica, kao i za one koji se vrlo otežano kreću, jer su sve sale, iako nove i renovirane, urađene po amfiteatarskom principu, a da nigde nije predviđeno mesto za kolica;

– da se može ući u samu bioskopsku salu (u najvećem broju slučajeva, mada ne svuda), međutim, tehnički se jedino može sedeti ispred prvog reda, ali iz te pozicije nije moguće gledati film. To jedino ne važi za Veliku salu u B.B, ali se tu uglavnom ni ne odvijaju filmske projekcije zbog veličine sale, već najčešće koncerti.

– da su na ovaj način prekršeni brojni članovi Konvencije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom: član 5. – jednakost i zabrana diskriminacije, član 9. – pristupačnost, član 19. – samostalan život i uključivanje u zajednicu, član 20. – lična pokretljivost i član 30. – učešće u kulturnom životu, rekreaciji, aktivnostima u slobodno vreme i sportu;

– da je kao osoba osoba sa invaliditetom, korisnica kolica, imala par neuspešnih pokušaja da ode u bioskop, konkretno u B.B – malu salu, ali da nije mogla da gleda filmove;

– da je nakon provere telefonom ostalih bioskopskih sala po tržnim centrima, shvatila je da je situacija identična tako da to nije ni pokušavala;

– da slične odnosno iste probleme imaju i brojne druge osobe sa invaliditetom koje koriste kolica iz Beograda, sa kojima je kontaktirala.

Uz pritužbu su dostavljene četiri fotografije sala.

1.3. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. Zakona o zabrani diskriminacije[1], pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje B.B.

1.4. U izjašnjenju B.B. na pritužbu, između ostalog, navedeno je:

– da nekadašnja D.D. prema svojoj arhitekturi nije bila pristupačna osobama sa invaliditetom;

– da je radovima u svrsi renoviranja B.B, koji su započeti 2017. godine i završeni 2018. godine, tadašnja V.V, a sadašnja B.B. namenski u potpunosti prilagođena osobama sa invaliditetom;

– da je izgradnjom rampi na ulazu u B.B, zatim lifta koji vodi na prvi sprat i čije su dimenzije prilagođene osobama sa invaliditetom, a koji omogućava pristup toaletu koji je takođe adaptiran i prilagođen osobama sa invaliditetom, omogućen pristup i kretanje svim prostorima B.B;

– da je svaka od šest bioskopskih sala pristupačna osobama sa invaliditetom, čija su mesta predviđena u poslednjem ili prvom redu, u skladu sa tlocrtom same sale, kao i sa usaglašenošću projekata odobrenih od strane nadležnih institucija u samom postupku rekonstrukcije B.B;

– da se u skladu sa navedenim zahvaljuju na dopisu ali da se on ni na koji način ne može odnositi na B.B.

Uz pritužbu nisu dostavljeni dokazi.

1.5. Imajući u vidu da se iz fotografija dostavljenih uz pritužbu nije sa sigurnošću moglo utvrditi koliki je prolaz pored i između redova, kao i da li postoji predviđeno mesto pristupačno osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, a u cilju pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, Poverenik se 23. januara i 27. februara 2023. godine obratio Gradu Beogradu, Sekretarijatu za inspekciju, nadzor i komunikaciju, da obavesti Poverenika da li je B.B. pristupačna osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, odnosno da li je pristupačnost obezbeđena u skladu sa propisima. Budući da Sekretarijat za inspekciju, nadzor i komunikaciju nije odgovorio na dopise Poverenika br. 07-00-546/2022-02 od 23. januara i 27. februara 2023. godine, Poverenik se 12. aprila 2023. godine obratio Gradskoj upravi, radi dobijanja traženog obaveštenja.

1.6. Sekretarijat za inspekciju, nadzor i komunikaciju je dopisom X-01 br. 031-12/2023 od 4. maja 2023. godine odgovorio na zahtev Poverenika, navodeći, između ostalog, nadležnosti komunalne inspekcije grada Beograda i ukazujući da ne postoji zakonski osnov za postupanje u navedenoj pravnoj stvari, te da u delokrug rada ovog sekretarijata ne spada utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa korišćenjem i pristupačnošću male sale B.B, kao i da nema osnova za preduzimanje mera. Poverenik se 16. maja 2023. godine ponovo obratio ovom sekretarijatu istim zahtevom na koji, do okončanja postupka koji se vodi pred Poverenikom, nije odgovoreno.

1.7. Imajući u vidu navedeno, Poverenik se 11. avgusta 2023. godine obratio gradskoj opštini G.G, Odeljenju za građevinske poslove. Kako Poverenik od ovog odeljenja nije primio odgovor, dvoje zaposlenih u Stručnoj službi Poverenika je 24. avgusta otišlo u B.B, kako bi ostvarili neposredan uvid na terenu.

2. ČINjENIČNO STANjE

• Uvidom u dopis Sekretarijata za inspekciju, nadzor i komunikaciju je dopisom X-01 br. 031-12/2023 od 4. maja 2023. godine, konstatovano je da Sekretarijat smatra da u delokrug rada ovog sekretarijata ne spada utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa korišćenjem i pristupačnošću male sale B.B, kao i da nema osnova za postupanje u ovoj pravnoj stvari.
• Uvidom u Službenu belešku od 24. avgusta 2023. godine, br. 07-00-546/2022-02 utvrđeno je da su zaposlene u Stručnoj službi Poverenika 24. avgusta 2023. godine izvršile neposredan uvid, kojom prilikom je ulaskom u biskopsku salu 6, utvrđeno da postoji jedno slobodno mesto u poslednjem redu iz kojeg osoba u kolicima može da prati film. Na osnovu uvida u sale 2 i 3, može se konstatovati da ne postoji rampa, kao i da od stepeništa ne može da se priđe redovima za sedenje, te bi osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica eventualno bio dostupan prostor ispred prvog reda. Za sale 4 i 5 na pitanje upućeno zaposlenom dobijen je odgovor da su ove sale istog izgleda kao i sale 2 i 3.
• Na internet prezentaciji B.B, navedeno je da sala 6 predstavlja modernu bioskopsku salu i jedinu u zemlji koja nudi mogućnost uživanja u DOLBY Atmos zvuku, kapaciteta preko 230 mesta (234 mesta). Sale 2 i 3 imaju 78 odnosno 73 mesta, dok sale 4 i 5 imaju po 51 mesto.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ustanovljen je Zakonom o zabrani diskriminacije[2] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog povreda odredaba kojima se zabranjuje diskriminacija. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
• Ustav Republike Srbije^[3] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.4. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti zatim konstatuje da je Republika Srbija usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[4], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Član 2. stav 1. tačka 3. Konvencija pod diskriminacijom na osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje po osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencijom su obuhvaćeni i svi oblici diskriminacije, uključujući i uskraćivanje razumnog prilagođavanja, a države ugovornice se obavezuju da zabrane svaku diskriminaciju po osnovu invaliditeta i garantuju osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu. Članom 9. Konvencije između ostalog je propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje stoje na raspolaganju javnosti. Mere koje uključuju identifikovanje i uklanjanje barijera za pristup, odnose se, između ostalog i na zgrade. Odredbama člana 19. Konvencije između ostalog je propisano da države priznaju jednako pravo svim osobama sa invaliditetom da žive u zajednici da imaju jednak izbor kao i drugi, i da će preduzeti efikasne i odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom olakšaju potpuno uživanje ovog prava i njihovo potpuno uključivanje i učešće u zajednici, uključujući obezbeđenjem da usluge i olakšice koje zajednica pruža stanovništvu u celini budu pod istim uslovima dostupne osobama sa invaliditetom i da zadovoljavaju njihove potrebe. Države će prema odredbama člana 20, preduzeti efikasne mere da osobama sa invaliditetom obezbede ličnu pokretljivost sa najvećim mogućim stepenom samostalnosti, uključujući da osobama s invaliditetom olakšaju ličnu pokretljivost na način i u vreme koje one odaberu, uz prihvatljive troškove. O važnosti učešća u kulturnom životu svedoči član 30. Konvencije kojim je propisano da države priznaju pravo osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuju u kulturnom životu, te da će preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da osobe sa invaliditetom: imaju pristup materijalima kulturnog sadržaja u oblicima koji su im pristupačni; imaju pristup televizijskim programima, filmovima, pozorištu i drugim kulturnim aktivnostima u oblicima koji su im pristupačni; imaju pristup mestima za izvođenje predstava ili pružanje usluga kulturnog sadržaja, kao što su pozorišta, muzeji, bioskopi, biblioteke i turističke agencije i, po mogućnosti, pristup spomenicima i znamenitostima od nacionalnog kulturnog značaja.

3.5. U Opštem komentaru broj 2 (2014), na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Komitet za prava osoba sa invaliditetom najpre je istakao da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u  društvu, kao i da bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive. Takođe, Komitet je naveo da osobe sa invaliditetom treba da imaju jednak pristup svim dobrima, proizvodima i uslugama namenjenim javnosti na način koji će poštovati dostojanstvo tih osoba i osigurati ravnopravno i efikasno korišćenje. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje, je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima^[5] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodnom konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije^[6] (član 5 f).

3.6. Takođe, Zaključna zapažanja Komiteta za prava osoba sa invaliditetom u vezi sa Inicijalnim izveštajem o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[7] sa preporukama za zaštitu i unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u narednom izveštajnom periodu (CRPD/C/SRB/CO/1), koje je Republici Srbiji nakon predstavljanja ovog izveštaja uputio Komitet za prava osoba sa invaliditetom UN, sadrže i preporuku koja se odnosi na izradu sveobuhvatnog plana pristupačnosti i ohrabrivanje u primeni univerzalnog dizajna u svim oblastima, prikupljanje i obradu statističkih podataka o osobama sa invaliditetom i uslugama koje im se pružaju i drugih.^[8] Naime, Komitet je uputio Republici Srbiji preporuku da razvije sveobuhvatan plan za obezbeđivanje pristupačnosti uz efikasan nadzor i mapu puta koja će postaviti polazne tačke za uklanjanje postojećih prepreka i da promoviše univerzalni dizajn za sve zgrade, javne servise i javni transport, kao i pristupačnost informacija i medija, posebno elektronskih medija, a sve u skladu sa Opštom preporukom broj 2 na Pristupačnost. U tom smislu, Komitet je uputio preporuku da država članica između ostalog odredi dovoljno sredstava za nadziranje sprovođenja standarda pristupačnosti, uz podršku ažurirane nacionalne baze podataka na svojoj teritoriji, da utvrdi delotvorne sankcije za odvraćanje koje se mogu nametnuti zbog nesprovođenja i uključi organizacije osoba sa invaliditetom u ovaj proces.

3.7. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u članu 2. stav 1. tačka. 1. propisuje da kojim je diskriminacija predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Pored toga odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom. Članom 26. stav 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

3.8. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[9], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom člana 13. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi.  Stavom 3. ovog člana propisano je da se pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično. Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta, dok je stavom 3. propisano da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.

3.9. Zakonom o planiranju i izgradnji[10] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisano je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu, moraju projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Prema odredbama člana 2. tačka 44, objekti javne namene su objekti namenjeni za javno korišćenje i mogu biti objekti javne namene u javnoj svojini po osnovu posebnih zakona (linijski infrastrukturni objekti, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave itd.) i ostali objekti javne namene koji mogu biti u svim oblicima svojine (bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti obrazovanja, otvoreni i zatvoreni sportski i rekreativni objekti, trgovinski centri, objekti kulture, saobraćajni terminali, pošte i drugi objekti).

3.10. Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama[11] detaljno se propisuju uslovi za planiranje prostora i projektovanje objekata za javno korišćenje za osobe sa invaliditetom, kao i posebnih uređaja u njima. Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, rezultat je primene tehničkih rešenja u projektovanju i građenju građevina, kojima se osobama sa invaliditetom omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u tim građevinama na jednakoj osnovi kao i ostalim osobama. Odredbom člana 2. Pravilnika regulisano je koji se objekti mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju objekti kulture. Odredbama člana 3. propisano je da su osobe smanjene pokretljivosti osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, kao i da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Istim članom propisano je da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. Odredbama člana 5. propisano je da su obavezni elementi pristupačnosti: 1) elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika; 2) elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje i 3) elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Dalje, pravilnikom je objašnjeno na koje načina prevazići određene barijere (rampa, kosa ravan, vizuelna i zvučna najava i druge). Odredbama člana 29. Pravilnika propisano je da u bioskopima, kongresnim salama, stadionima, gledalištima i sličnim objektima, predviđaju se posebna mesta za korisnike invalidskih kolica, čije su dimenzije najmanje 90 h 140 cm, s tim da je pod izveden bez nagiba, od materijala otpornog na klizanje. Ova mesta se predviđaju pored prolaza, odnosno u blizini ulaza i vidno su obeležena, a mogu biti i grupisana. Obavezni broj pristupačnih mesta u gledalištu određuje se na temelju ukupnog broja sedećih mesta i to: 1) od 100 do 300 sedećih mesta, izvode se najmanje dva pristupačna mesta; 2) od 301 do 1.000 sedećih mesta, izvodi se najmanje 2% pristupačnih mesta; 3) od 1.001 i više sedećih mesta, izvodi se najmanje 1% pristupačnih mesta.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.11. Imajući u vidu predmet pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li su „male sale“ B.B. (sale 2-6), pristupačne osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica.

3.12. Za razmatranje ovog predmeta važna je primena propisa koji se odnose na pristupačnost, kao i primena pravila o prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije.

3.13. Potvrđivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala da prizna pravo osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuje u kulturnom životu i da, u tom cilju, preduzme sve odgovarajuće mere kako bi obezbedila da osobe sa invaliditetom imaju pristup mestima za pružanje usluga kulturnog sadržaja, kao što su pozorišta, muzeji, bioskopi, biblioteke i turističke agencije. Takođe, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na odredbu člana 13. stav 1. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom kojom je izričito zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, pri čemu se pod uslugom u smislu navedenog zakona, smatra svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina zabranjena je i odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je propisano da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom, dok je odredbom člana 26. Zakona o zabrani diskriminacije, između ostalog, propisano da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Dakle, Zakon o zabrani diksriminacije, kao i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisuju da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi, među koje spadaju i objekti kulture. Zakon o planiranju i izgradnji, takođe propisuje da u objekte javne namene spadaju i objekti javne namene koji mogu biti u svim oblicima svojine, a među njima i objekti kulture. U smislu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, objekti kulture su takođe ubrojani u objekte za javno korišćenje u kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Imajući u vidu propise Republike Srbije nesporno je da se u konkretnom slučaju radi o objektu u javnoj upotrebi koji treba da bude pristupačan osobama sa invaliditetom.

3.14. Imajući u vidu citirane propise, Poverenik konstatuje da su navodi iz pritužbe i izjašnjenja kontradiktorni. Uz pritužbu su dostavljene fotografije bioskopskih sala iz kojih se moglo uočiti više redova stolica i veliko bioskopsko platno, ali se ne može utvrditi širina proreda i prolaza i da li postoji mesto koje je pristupačno osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica. U svom izjašnjenju B.B. navodi da su sale pristupačne, pri čemu se zahvaljuje na dopisu ali navodi da se on ni na koji način ne može odnositi na B.B. Kako uz izjašnjenje nisu dostavljeni dokazi, u cilju pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, Poverenik se u skladu sa članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije obratio Gradu Beogradu, Sekretarijatu za inspekciju, nadzor i komunikaciju, a naknadno i Gradskoj upravi, budući da od Sekretarijata nije dobijao odgovor. Poverenik je zatražio obaveštenje da li su sale B.B. pristupačne. U svom odgovoru, koji je dostavljen Povereniku nakon tri meseca od prvog obraćanja, Sekretarijat je naveo da ne postoji zakonski osnov za postupanje u navedenoj pravnoj stvari, te da u delokrug rada Sekretarijata ne spada utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa korišćenjem i pristupačnošću sala B.B. osobama sa invaliditetom. S tim u vezi, Poverenik se obratio gradskoj opštini G.G, Odeljenju za građevinske poslove, koji do dana davanja ovog mišljenja nije dostavio odgovor. Imajući u vidu navedeno, dvoje zaposlenih u Stručnoj službi Poverenika je otišlo u B.B, kako bi ostvarili neposredan uvid. Tom prilikom, ulaskom u biskopsku salu 6, utvrđeno je da postoji jedno slobodno mesto u poslednjem redu iz kojeg osoba u kolicima može da prati film. Na osnovu uvida u sale 2 i 3, utvrđeno je da ne postoji rampa, i da od stepeništa ne može da se priđe redovima za sedenje, te bi osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica eventualno bio dostupan prostor ispred prvog reda. Za sale 4 i 5 na pitanje upućeno zaposlenom dobijen je odgovor da su ove sale istog izgleda kao i sale 2 i 3.

3.15. Na internet prezentaciji B.B, navedeno je da je sala 6 kapaciteta preko 230 mesta (234 mesta), dok sale 2 i 3 imaju 78 odnosno 73 mesta, a sale 4 i 5 imaju po 51 mesto. Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata propisano je da je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Takođe je propisano da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. Odredbama člana 5. propisano je da su obavezni elementi pristupačnosti: 1) elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika; 2) elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje i 3) elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Dalje, pravilnikom je objašnjeno na koje načina prevazići određene barijere (rampa, kosa ravan, vizuelna i zvučna najava i druge). Odredbama člana 29. Pravilnika propisano je da u bioskopima, kongresnim salama, stadionima, gledalištima i sličnim objektima, predviđaju se posebna mesta za korisnike invalidskih kolica, čije su dimenzije najmanje 90 h 140 cm, s tim da je pod izveden bez nagiba, od materijala otpornog na klizanje. Ova mesta se predviđaju pored prolaza, odnosno u blizini ulaza i vidno su obeležena, a mogu biti i grupisana. Obavezni broj pristupačnih mesta u gledalištu određuje se na temelju ukupnog broja sedećih mesta i to: 1) od 100 do 300 sedećih mesta, izvode se najmanje dva pristupačna mesta; 2) od 301 do 1.000 sedećih mesta, izvodi se najmanje 2% pristupačnih mesta; 3) od 1.001 i više sedećih mesta, izvodi se najmanje 1% pristupačnih mesta.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, može se konstatovati da sala 6 ne zadovoljava uslove pristupačnosti, budući da sadrži samo jedno pristupačno mesto od ukupno 234 sedećih mesta u gledalištu. Što se tiče sala B.B. koje imaju ispod 100 mesta, može se konstatovati da bi osoba koja za kretanje koristi kolica eventualno mogla da gleda projekciju iz prostora koji se nalazi ispred prvog reda. S tim u vezi, Poverenik ukazuje da gledanje projekcije iz prostora ispred prvog reda nikako ne predstavlja adekvatan položaj iz kog bilo koja osoba, a posebno osoba sa inavliditetom, može da prati film. Dalje, činjenica da nema rampe odnosno da osoba koja koristi kolica ne može samostalno da se popne u bilo koji red, već je neophodno da je druge osobe prenesu, ukazuje da osobi sa invaliditetom nije omogućeno da pod jednakim uslovima prati program odnosno uslugu gledanja filma koju pruža B.B.

3.16. Sa aspekta antidiskriminacionih propisa, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da obezbeđivanje pristupačnosti objekata i usluga predstavlja jedan od osnovnih preduslova za samostalan život osoba sa invaliditetom, jer omogućava njihovo aktivno učešće u svim oblastima života, na ravnopravnoj osnovi. Budući da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne, intelektualne karakteristike, ili godine starosti, osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad u objektima, neobezbeđivanje samo jednog od propisanih obaveznih elementa pristupačnosti, može dovesti osobe sa invaliditetom u situaciju tzv. „prekinutog lanca kretanja”, u kojoj im je onemogućeno samostalno kretanje.

3.17. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Poverenik smatra izuzetno važnim što je objekat koji koristi B.B. renoviran. S obzirom na navode iz izjašnjenja da je  ulaz u objekat, Veliku salu, lift, toalet i druge prostore pristupačan, što ne osporava podnosilac pritužbe, pokazuje privrženost B.B. načelu jednakosti. Međutim,  kako bi se obezbedila potpuna pristupačnost, čime bi B.B. mogla da bude adekvatan primer za sve pružaoce usluga, neophodno je preduzeti dodatne napore u otklanjanju prepreka koje onemogućavaju osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica da kao i svi drugi građani koriste usluge „malih sala“, a u kojima se prikazuju sadržaji koji se ne prikazuju u Velikoj sali.

3.18. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da uprkos relativno dobrom strateškom i pravnom okviru i brojnim aktivnostima koje su tokom poslednjih godina preduzete kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da ravnopravno sa drugima učestvuju u političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim aspektima javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, još uvek postoje problemi posebno u pogledu razumnog prilagođavanja, kao i obezbeđivanja pristupačnosti javnih objekata. U Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti za 2022. godinu[12] navedeno je da je od ukupnog broja pritužbi podnetih zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, najveći broj pritužbi podnet zbog diskriminacije prilikom pružanja usluga ili prilikom korišćenja objekata i površina. Uvidom u ove i druge relevantne dostupne podatke o problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju u ostvarivanju ravnopravnosti, jedna od preporuka za suzbijanje diskriminacije i unapređenje ravnopravnosti koju je Poverenik dao u svom izveštaju, upravo se odnosi na izrađivanje sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.

3.19. Imajući u vidu sve navedeno, primenom pravila o prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik je doneo mišljenje da „male sale“ nisu u potpunosti pristupačne osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica, zbog čega su povređene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

4. MIŠLjENjE

U postupku po pritužbi A.A. protiv B.B, dato je mišljenje da su povređene odredabe člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje B.B:

5.1. Preduzme mere u cilju unapređenja pristupačnosti „malih sala“ u sastavu ove B.B, kako bi osobe sa invaliditetom koje za kretanje koriste kolica mogle ravnopravno da prate sadržeje koje nudi B.B.

Potrebno je da B.B. obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko B.B. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06)

[4] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 42/09)

[5] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJˮ, broj 7/71)

[6] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ“, broj 31/67)

[7] Dostupno na: www.ljudskaprava.gov.rs

[8] Izveštaj nadležnih vlasti Republike Srbije u vezi sa primenom preporuka broj 34. i broj 54. Komiteta za prava osoba sa invaliditetom u vezi sa Inicijalnim izveštajem Republike Srbije o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, u vezi sa preporukom 54, Vlada Republike Srbije, 8. maj 2017. godine, str 1 i 2 – Dostupno na internet adresi: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868

[9] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[10] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14 , 145/14 i 83/18, 31/19, 37/19 – dr. zakon, 9/20, 52/21 i 62/23

[11] „Službeni glasnik RS“, broj  22/15

[12] Dostupno na: https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

768-22 Pritužba AA protiv BB zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti pružanja usluga