br. 011-00-4/2024-02 datum: 3.10.2024.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje Ministarstvu unutrašnjih poslova:

INICIJATIVU

za izmenu člana 25. stav 5, člana 27. stav 1. i člana 28. stav 2. Pravilnika

o načinu ponašanja i ličnom izgledu policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, br. 13/18 i 83/21)

O b r a z l o ž e nj e

Član 25. Pravilnika o načinu ponašanja i ličnom izgledu policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova glasi:

„Zaposleni na radno mesto dolaze prikladno i uredno odeveni, primereno poslovima koje obavljaju. Svojim ličnim izgledom i načinom odevanja ne smeju narušavati ugled Ministarstva.

Neprikladnom odećom smatraju se naročito: kratke pantalone, pocepan džins, džins sa upadljivim aplikacijama, odeća sa velikim dekolteom, bretelama, otvorima na leđima, stomaku i drugim delovima tela, neprimereno kratke suknje i haljine, suknje i haljine sa velikim šlicevima koji otkrivaju delove tela, providna odeća, odeća sa upadljivim aplikacijama, nepristojnim i provokativnim sadržajem, sportska odeća i papuče.

Zaposlena može biti diskretno našminkana, sa primerenim nakitom.

Zabranjeno je nošenje pirsinga i drugih neprikladnih modnih detalja na vidnim mestima.

Nije dozvoljeno da tetovaže budu na vidljivim delovima tela, a ukoliko postoje treba da budu pokrivene odećom.

Pravila iz stava 1-5. ovog člana ne primenjuju se u slučaju kada je to neophodno zbog operativnog rada na terenu.“

Član 27. stav 1. Pravilnika glasi:

„Uniformisani policijski službenik ne može da nosi bradu, a može da nosi brkove, koji ne smeju da prelaze visinu linije gornje usne.“

Član 28. stav 2. Pravilnika glasi:

„Uniformisani policijski službenik ne može da nosi minđuše. Uniformisani policijski službenici ženskog pola ne mogu da nose više od jednog para minđuša, neupadljivog oblika, boje i veličine.“

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, obraćali su se polaznici Centra za osnovnu policijsku obuku u Sremskoj Kamenici kao i zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, sa pritužbom da su diskriminisani na osnovu izgleda –  zbog tetovaža na vidljivom delu tela.

Prethodno, u 2022. godini, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti dopisom se obratilo jedno strukovno udruženje policije ukazujući na odredbe čl. 25. i 27. Pravilnika o načinu ponašanja i ličnom izgledu policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: Pravilnik) i njihovu nesaglasnost sa antidiskriminacionim propisima.

1. PRAVNI OKVIR

Zabrana diskriminacije, zajamčena je pre svega odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije[2], kojima je, između ostalog, propisano da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Članom 60. Ustava propisanao je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3). Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći (stav 4. istog člana). Članom 194. st. 3. i 4. i članom 195. stav 1. Ustava propisano je da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, odnosno da ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu.

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda^[3] propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, kao i da se javne vlasti neće  mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Zakonom o zabrani diskriminacije^[4] propisano je da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj, dok je odredbama člana 8. propisano da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Članom 20. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu rodne ravnopravnosti, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Stavom 2. istog člana propisano je da je zabranjeno uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta.

Članom 33. stav 7. Zakona o zabrani diskriminacije[5] propisano je da Poverenik prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

Članom 4. stav 1. Zakona o rodnoj ravnopravnosti^[6] propisano je da diskriminacija na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda, predstavlja svako neopravdano razlikovanje, nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe lica, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu u: političkoj, obrazovnoj, medijskoj i ekonomskoj oblasti; oblasti zapošljavanja, zanimanja i rada, samozapošljavanja, zaštite potrošača (robe i usluge); zdravstvenom osiguranju i zaštiti; socijalnom osiguranju i zaštiti, u braku i porodičnim odnosima; oblasti bezbednosti; ekologiji; oblasti kulture; sportu i rekreaciji; kao i u oblasti javnog oglašavanja i drugim oblastima društvenog života.

Članom 5. Zakona o policiji^[7] propisano je da su zaposleni u Ministarstvu i Policiji dužni da jednako postupaju prema svima bez obzira na njihovu rasnu, polnu ili nacionalnu pripadnost, njihove različitosti koje proističu iz društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja ili opredeljenja, roda i rodnog identiteta, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbama člana 46. Zakona o policiji propisano je da su policijski službenik i drugi zaposleni dužni na radu i van rada da se ponašaju tako da ne štete ugledu Ministarstva i drugih zaposlenih u Ministarstvu, kao i da bliži način ponašanja, kao i lični izgled policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu propisuje ministar.

2. ANALIZA OPRAVDANOSTI OGRANIČENjA PROPISANIH PRAVILNIKOM

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, analizirao je odredbe člana 25. stav 5. i odredbe člana 27. Pravilnika sa aspekta odredaba člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, a polazeći od odredaba Ustava Republike Srbije, Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i drugih propisa koji zabranjuju diskriminaciju.

Naime, odredbama članova 25-30. Pravilnika regulisan je lični izgled policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. S tim u vezi, članom 25. stav 1. propisano je da „zaposleni na radno mesto dolaze prikladno obučeni i uredno odeveni, umereno poslovima koje obavljaju. Svojim ličnim izgledom i načinom odevanja ne smeju narušavati ugled Ministarstva.“ Stavom 5. ovog člana propisano je da „nije dozvoljeno da tetovaže budu na vidljivim delovima tela, a ukoliko postoje treba da budu pokrivene odećom“.

Kako bi se analizirala sporna odredba člana 25. stav 5. Pravilnika sa aspekta odredaba člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, neophodno je ispitati da li se spornom odredbom, policijskim službenicima i drugim zaposlenima (kao i polaznicima u Centru za osnovnu policijsku obuku) u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji na vidljivom delu tela imaju tetovaže, zbog njihovog ličnog svojstva, uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, osim ako je to opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

S tim u vezi, očigledno je da se navedenom odredbom Pravilnika pravi razlika po osnovu izgleda kao ličnog svojstva između onih policijskih službenika i zaposlenih (kao i polaznika u Centru za policijsku obuku) u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji na vidljivom delu tela imaju tetovažu, u odnosu na ostale zaposlene koji na vidljivom delu tela nemaju tetovažu, te je na osnovu navedenog Poverenik analizirao da li je navedeno pravljenje razlike opravdano legitimnim ciljem, i da li su sredstva za postizanje tog cilja primerena i nužna.

Polazeći od člana 46. Zakona o policiji, kojim je propisano da su policijski službenik i drugi zaposleni dužni na radu i van rada da se ponašaju tako da ne štete ugledu Ministarstva i drugih zaposlenih u Ministarstvu, Poverenik smatra da je legitimno da Ministarstvo unutrašnjih poslova svojim pravilnikom uredi način ponašanja i izgled zaposlenih (i polaznika) u Ministarstvu na način da ne šteti ugledu Ministarstva, odnosno na način adekvatnog predstavljanja pripadnika/ca Ministarstva unutrašnjih poslova prilikom komunikacije sa građanima i građankama u obavljanju svojih dužnosti, kako na terenu tako i u prostorijama Ministarstva. Međutim, Poverenik smatra da ograničenje koje je propisano članom 25. stav 5. Pravilnika, a koje nameće svim policijskim službenicima,  zaposlenima, kao i polaznicima u Centru za osnovnu policijsku obuku u Ministarstvu unutrašnjih poslova da, ukoliko imaju tetovažu na vidljivom delu tela, da istu moraju prekiriti odećom, nije u srazmeri sa legitimnim ciljem koji se želeo postići. Poverenik je mišljenja da se, opštim ograničenjem u vidu prekrivanja tetovaže na vidljivom delu tela, policijski pripadnici/ce Ministarstva unutrašnjih poslova, drugi zaposleni i polaznici Centra za osnovnu policijsku obuku u Ministarstvu, neopravdano stavljaju u nepovoljniji položaj po osnovu izgleda kao ličnog svojstva u odnosu na druge policijske pripadnike/ce i zaposlene koji nemaju tetovažu na vidljivom delu tela. Opravdanost za uvođenje navedenog ograničenja postojala bi ukoliko je tetovaža po svojoj sadržini rasistička, seksistička, homofobična, nasilna ili zastrašujuća, odnosno ukoliko svojim izgledom faktički dovodi ili može dovesti do narušavanja ugleda Ministarstva. Drugim rečima, tetovaža koja se nalazi na vidljivom delu tela predstavlja sastavni deo izgleda pojedinca, i ne može sama po sebi, odnosno svojim postojanjem, dovesti do narušavanja ugleda Ministarstva unutrašnjih poslova, a čija zaštita predstavlja legitiman cilj koji se želi postići. Poverenik smatra da bi primereno sredstvo u konkretnom slučaju bilo uvođenje obaveze prekrivanja tetovaže koja se nalazi na vidljivom delu tela, ukoliko bi tetovaža zbog svoje sadržine objektivno narušavala ugled Ministarstva, tako što bi svojim izgledom i sadržinom širila ideje, informacije i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, ili ako bi imala za cilj ili predstavljala povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Tetovaža kao vizuelni prikaz na telu nekog lica, danas predstavlja sve češću pojavu, odnosno sve više lica se odlučuje da na svom telu ima određenu tetovažu. Stoga treba imati u vidu da tetovaža nesumnjivo sve više predstavlja način izražavanja identiteta pojedinca, odnosno predstavlja sastavni deo njegove ličnosti, a sastav pripadnika policije bi trebalo da odražava strukturu i sastav stanovništva.

Dalje, odredbama člana 27. stav 1. Pravilnika, propisano je da „Uniformisani policijski službenik ne može da nosi bradu, a može da nosi brkove, koji ne smeju da prelaze visinu linije gornje usne.“

Poverenik najpre konstatuje da je odredbom člana  27. stav 1. Pravilnika propisana apsolutna i opšta zabrana nošenja brade za sve uniformisane policijske službenike. Kako uz Pravilnik nije dato obrazloženje uvođenja ovakve zabrane ne može se zaključiti kojim se razlozima donosilac pravilnika rukovodio kada je propisao navedenu apsolutnu i opštu zabranu za sve uniformisane policijske službenike (da li je to opis poslova i zadataka koji uniformisana lica obavljaju ili neki drugi objektivni razlozi u vezi sa delokrugom rada Ministarstva). Analizom odredbe člana 27. stav 1. nesporno je da se sva uniformisana lica ovom odredbom stavljaju u drugačiji polažaj u odnosu na sve ostale policijske službenike i zaposlene u Ministarstvu po osnovu njihovog izgleda kao ličnog svojstva. Po mišljenju Poverenika postavlja se pitanje nužnosti i proporcionalnosti ovakvog opšteg ograničenja i apsolutne zabrane u odnosu na cilj koji se ovakvim sredstvom želeo postići jer brada, kao i tetovaža, predstavlja sastavni deo izgleda i identiteta pojedinca.

S tim u vezi, ograničenja u vezi sa izgledom svih policijskih službenika i zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno opšta ograničenja koja se odnose na sve zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova u pogledu nošenja tetovaža (član 25. stav 5. Pravilnika), kao i brade uniformisanim policijskim službenicima (član 27. stav 1. Pravilnika), predstavljaju zadiranje u pravo na poštovanje privatnog života i pravo na nediskriminaciju koja su zaštićena kako Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako i domaćim propisima. U tom smislu prilikom propisivanja odredba koji se odnose na izgled policijskih službenika i zaposlenih u Ministarstvu treba voditi računa da propisana ograničenja budu srazmerna, odnosno proporcionalna legitimnom cilju koji se želeo postići polazeći od objektivnih razloga koji se odnose na obavljanje poslova iz delokruga rada Ministarstva. Kao što je već navedeno, legitimno je da Ministarstvo unutrašnjih poslova svojim pravilnikom uredi ponašanje i izgled zaposlenih u Ministarstvu na način da navedeno ne šteti ugledu Ministarstva i adekvatnom predstavljanju u komunikaciji sa građanima, međutim prilikom dostizanja ovog legitimnog cilja mora se voditi računa o nužnosti i proporcionalnosti svakog propisanog ograničenja ili zabrane sa aspekta ostvarivanja ljudskih prava kao što su pravo na privatnost i zabranu diskriminacije.

Povodom odredbe člana 28. stav 2. Pravilnika, kojom je propisano da „Uniformisani policijski službenik ne može da nosi minđuše. Uniformisani policijski službenici ženskog pola ne mogu da nose više od jednog para minđuša, neupadljivog oblika, boje i veličine“, Poverenik je mišljenja da je navedena odredba u suprotnosti sa načelom ravnopravnosti polova, koje je zagarantovano kako Ustavom Republike Srbije i Zakonom o zabrani diskriminacije, kao i Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Naime, propisivanjem zabrane policijskim službenicima muškog pola da nose minđuše, dok se policijskim službenicima ženskog pola to dozvoljava uz određena ograničenja, dolazi do povrede odredbe člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije, odnosno dolazi do neposredne diskriminacije po osnovu pola kao ličnog svojstva, budući da se pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova stavljaju u neopravdano lošiji položaj u odnosu na pripadnice Ministarstva unutrašnjih poslova po osnovu pola, za šta se u konretnom slučaju ne može naći objektivno opravdanje. Stoga, ukoliko se nošenje minđuša zabranjuje iz objektivnih razloga koji se odnose na obavljanje poslova iz delokruga Ministarstva unutrašnjih poslova, naročito delokruga poslova uniformisanih policijskih službenika/ca na terenu, onda bi bilo celishodno da se zabrana nošenja minđuša uvede kako za uniformisane pripadnike tako i za uniformisane pripadnice Ministarstva unutrašnjih poslova ili da se dozvoli svima pod jednakim uslovima.

3. UPOREDNO-PRAVNA PRAKSA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, obratio se Evropskoj mreži tela za ravnopravnost (EKVINET), povodom pitanja načina uređivanja izgleda policijskih službenika u nacionalnim zakonodavstima država članica. Mnoge države, ali ne i sve, imaju izričite propise kojima se uređuje pitanje nošenja vidljivih tetovaža, pa se tako u Francuskoj zabranjuju one koje predstavljaju „manifestaciju političke ili verske pripadnosti ili na drugi način poništavaju fundamentalne vrednosti Nacije“. Vidljive tetovaže, kako se dalje navodi, ne smeju ugroziti niti poremetiti odnos između građana i policije. Prema propisima u Velikoj Britaniji, pripadnici policije mogu nositi brkove i bradu pod uslovom da su uredni i čisti i nisu farbani u neprirodne boje. Službenici koji ne nose brade moraju biti obrijani. Na službenike policije koji se postavljaju na određene specijalne zadatke, ne mora se primenjivati ovo pravilo ukoliko je to od značaja za obavljanje poslova. U pogledu tetovaža  propisano je da vidljive tetovaže ne smeju biti diskriminatorne, uvredljive, vulgarne ili da ukazuju na stavove koji su u suprotnosti sa Etičkim kodeksom (npr. mizogine). U ostalim slučajevima ne zahteva se da tetovaže budu prekrivene.

U pojedinim državama u kojima pitanje nošenja vidljivih tetovaža nije eksplicitno uređeno, sudska praksa je formirala stav da nošenje tetovaže po sebi ne može biti opravdan razlog za odbijanje kandidata za policijsku obuku. Opravdan razlog za odbijanje bi postojao ukoliko tetovaža po svom izgledu ugrožava neutralnost policijskih službenika ili je zastrašujuća ili provokativna na način koji je nespojiv sa statusom i dužnostima policijskih službenika (Grčka, Nemačka, Belgija).

Antidiskriminacioni propisi različitih država članica Saveta Evrope se mogu razlikovati u pogledu zaštićenih osnova diskriminacije, odnosno ličnih svojstava. Međutim, i u zemljama u kojima se nošenje tetovaže ne smatra izgledom kao ličnim svojstvom, ili izgled nije propisan kao lično svojstvo, zajednički je stav da ovakva ograničenja, a posebno prava na zaposlenje osoba koje imaju tetovaže, predstavlja mešanje u pravo policijskih službenika na poštovanje ličnog i porodičnog života.

Takođe, praksa Evropskog suda za ljudska prava pokazuje da je neophodno u svakom konkretnom slučaju ceniti da li su određene zabrane, odnosno ograničenja opravdana i srazmerna cilju koji je država htela postići, odnosno sud u svakom konkretnom slučaju ceni opravdanost i srazmernost mešanja u lični i porodični život lica koje smatra da mu je navedeno pravo ugroženo.

Na kraju, koristimo priliku da ukažemo da se Poverenik prethodno dopisom obraćao Ministarstvu unutrašnjih poslova 2018. godine, upravo ukazujući da je neophodno ponovo razmotriti i preciznije definisati ograničenja koja su uvedena odredbama člana 25. stav 5, člana 27. stav 1. i člana 28. stav 2. Pravilnika.

S obzirom da ove odredbe nisu izmenjene, niti je dato obrazloženje za uvođenje ograničenja, Poverenik je podneo predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti ovih odredaba Pravilnika Ustavnom sudu, po kom predlogu još uvek nije odlučeno.

Imajući u vidu navedeno Poverenik smatra svrsishodnim da se pre donošenja odluke Ustavnog suda, još jednom obrati Ministarstvu kao donosiocu Pravilnika, a u cilju ponovnog razmatranja uvedenih ograničenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa.

4. INICIJATIVA ZA IZMENU PROPISA

Imajući u vidu sve navedeno, u skladu sa odredbom člana 33. stav 1. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije, upućujemo inicijativu Ministarstvu unutrašnjih poslova da razmotri odredbe člana 25. st 5, člana 27. stav 1. i člana 28. st 2. Pravilnika o načinu ponašanja i ličnom izgledu policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, br. 13/2018 i 83/2021) sa aspekta primene  antidiskriminacionih propisa, odnosno da ih izmeni na način da budu usklađeni sa ovim propisima.

Neophodno je da o preduzetim radnjama obavestite Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

[1] Član 33. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije (Službeni glasnik RS, 22/09 i 52/21)

[2] „Službeni glanik RS“, br. 98/06 i 115/21

[3] Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i snovnih sloboda, izmenjene u skladu sa Protokolom broj 11, protokola uz Konvenciju, Protokola broj 4 uz Konvenciju kojim se obezbeđuju izvesna prava i slobode koji nisu uključeni u Konvenciju i prvi protokol uz nju, Protokola broj 6 uz Konvenciju, Protokola broj 7 uz Konvenciju, Protokola broj 12 uz Konvenciju i Protokola broj 13 uz Konvenciju o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispravka i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15)

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21, član 2. stav 1. tačka 1.

[5] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[6] „Službeni glasnik RS“, br. 52/21

[7] „Službeni glasnik RS“, br. 6/16, 24/18 i 87/18

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

670-24 Inicijativa za izmenu člana 25. stav 5, člana 27. stav 1. i člana 28. stav 2. Pravilnika o načinu ponašanja i ličnom izgledu policijskih službenika i drugih zaposlenih u MUP-u