62-25 Postupak po pritužbi zbog diskriminacije prilikom pružanja zdravstvenih usluga

12. Jun 2025.

br. 07-00-56/2025-02 datum: 12.6.2025.

 

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe A.A. protiv BB, zbog diskriminaccije na osnovu zdravstvenog stanja. U pritužbi je navedeno da je podnosilac pritube 26. decembra 2024.godine obavio pregled u BB radi pribavljanja mišljenja za operatino lečenje, operacija krajnika. U pritužbi je dalje navedeno da je nakon obavljenog pregleda lekara,sa izveštajem gde je navedeno da je potrebno uraditi tonzilektomiju u opštoj anesteziji, upućen da se javi glavnoj sestri kako bi zakazao hirušku intervanciju, međutim, nakon što je saopštio svoj HIV status,bolnica je odbila da mu pruži uslugu, sa obrazloženjem da su većina njihovih pacijenata deca i da ne mogu da rizikuju. BB je u izjašnjenju, između ostalog, navela da je pacijent 26. decembra 2024. godine zakazao otorinolaringološki pregled kod CC kako bi doktor dao mišljenje za operativno lečenje; da je u razgovoru sa glavnom sestrom dao podatak da ima udruženo oboljenje pored osnovnog problema zbog koga je došao u ustanovu odnosno navedeno da tok bolesti (upala krajnika ) kod pacijenta ukazuje na mogućnost imunokompromitovanog pacijenta sa povećanim rizikom postoperativnih komplikacija i na postojanje mogućnosti da osnovna bolest više nije u stanju mirovanja. U izjašnjenju je dalje pojašnjeno da je za pacijenta najsigurnije i najbezbednije da indukovanu hirušku intervanciju obavi u ustanovi koja može da pruži sveobuhvatno medicinsko postoperativno lečenje odnosno u ustanovi koja pored lekara specijalista otorinolaringologa i specijalista anesteziologije i reanimatologije ima zaposlene i kardiologe, pulmologe, lekare drugih specijalnosti koji bi bili potrebni u eventualnom postoperativnom lečenju. U prilogu izjašnjenja dostavljeno je rešenje Ministarstva zdravlja br. 53-00-00216-2020-07. Poverenik je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja i razloga uskraćivanja hiruške intervencije, zatražio od Ministarstva zdravlja pojašnjenje da li BB može da izvrši hirušku intervenciju koju je tražio podnosilac pritužbe, odnosno da li imaju dozvolu za izvođenje ovakvih procedura s obzirom na pridružene bolesti i izdato rešenje Ministarstva zdravlja. U dopisu zdravstvene inspektorke, između ostalog, nevedeno je da BB ima rešenje Ministarstva zdravlja o ispunjenosti uslova za obavljanje sekundarne zdravstvene zaštite iz oblasti otorinolaringologije, uključujući hiruške zahvate u opštoj anesteziji, u obavezi da organizuje rad na način koji omogućava zbrinjavanje pacijenata sa različitim hroničnim i infektivnim oboljenjima, uz primenu standardnih mera zaštite u radu sa pacijentima sa HIV infekcijom. Dalje je navedeno da Specijalna bolnica nije registrovana isključivo za lečenje dece, te kao takva ne može biti ograničena u pružanju zdravstvenih usluga samo jednoj populacionoj grupi odnosno navedeno je da je ustanova dužna da zdravstvenu uslugu pruža svim pacijentima bez obzira na starosnu dob i zdravstveno stanje, osim ako postoje jasne medicinske kontraindikacije dokumentovane u skladu sa stručnim protokolom. Uvidom u zvaničan sajt BB u delu „Naš tim“  utvrđeno da bolnica pored lekara specijalista anesteziologije sa reanimatologijom i otorinolaringologije ima angažovane i lekare drugih specijalnosti (specijaliste interne medicine, gastroenterologe, kardiologe, reumatologe, hematologe, pulmologe, dermatologe, logopede, deč. hirurge..). Primenom pravila o teretu dokazivanja i analizom navoda iz pritužbe i izjašnjenja i dostavljenih dokaza, kao i dopisa Ministarstva zdravlja, Poverenik je doneo mišljenje da je Specijalna bolnica BB  povredila odredbe člana 6. u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije. Poverenik je Specijalnoj bolnici ‘BB preporučio da po prijemu ovog mišljenja uputi pisano izvinjenje A.A. kao i da se ubuduće pridržava propisa o zabrani diskriminacije.

 

  1. TOK POSTUPKA

 

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratio A.A., protiv Specijalne bolnice BB, zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja.

1.1. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

  • da je 26. decembra 2024. godine obavio pregled u Specijalnoj bolnici BB radi zakazivanja tonzilektomije;
  • da je u izveštaju Dr CC nakon obavljenog pregleda preporučeno da se tonzilektomija obavi u opštoj anesteziji;
  • da mu je nakon završenog pregleda i plaćene usluge, glavna sestra prilikom zakazivanja intervencije postavila pitanje o opštem zdravstvenom stanju te da je nakon njegovog odgovora da je HIV pozitivan bila vidno uznemirena iako je rečeno da ima nedektabilno virusno opterećenje i da je na antiretroviralnoj terapiji;
  • da mu je saopšteno da mora da se konsultuje sa anesteziologom nakon čega će ga kontaktirati;
  • da ga je nedugo nakon odlaska iz klinike nazvala anesteziološkinja kojom prilikom mu je postavljala ista pitanja kao i glavna sestra, nakon čega je dobio informaciju da su većina njihovih pacijenata deca i da ne mogu da rizikuju, te da neće moći da ga operišu.
    • U prilogu pritužbe dostavljen je medicinski izveštaj Specijalne bolnice BB.
    • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje Specijalne bolnice BB.
    • U izjašnjenju BB, između ostalog je navedeno:

– da Specijalna bolnica BB radi isključivo elektivne (operacije koje nisu hitne) otorinolaringološke operacije za pacijente koji spadaju u ASA1 klasifikaciju pacijenata ( zdrava osoba) i ASA2 klasifikaciju pacijenata ( pacijent sa blagim sistemskim oboljenjem bez ograničenja);

– da se odluka o klasifikaciji pacijenata koji se operišu u ustanovi donosi na osnovu postojećeg medicinskog kadra bolnice(specijalisti otorinolaringolozi i specijalisti anesteziologije sa reanimatologijom) kao i prostornog kapaciteta i opreme ( jedna operaciona sala);

– da kadrovske i prostorne organizacije limitiraju mogućnost postoperativnog lečenja i praćenja pacijenata kod kojih može doći do postoperativnih komplikacija te se takvih pacijenti upućuju u ustanove koje su registrovane kao opšte bolnice i imaju specijaliste iz različitih oblasti medicine;

– da je pacijent A.A. došao 26. decembra 2024. godine na zakazan otorinolaringološki pregled kod Dr CC kako bi doktor dao svoje mišljenje za operativno lečenje;

– da je na pregledu hirurg konstatovao da je potrebna operacija krajnika za pacijenta koji je potom upućen na razgovor sa glavnom sestrom koja je zadužena za organizaciju operativnog programa;

– da je u razgovoru sa glavnom sestrom pacijent dao podatak da ima udruženo oboljenje (HIV pozitivan, na terapiji) pored osnovnog problema zbog kog je došao u ustanovu. Da je u tom slučaju glavna sestra dužna da o tome obavesti anesteziologa i hirurga a u cilju trijaže pacijenata;

– da je anesteziolog obavio razgovor sa pacijentom kojom prilikom mu je rečeno da je pacijent na antiretroviralnoj terapiji i da ima nedetektabilno virusno oštećenje nakon čega je pristupio razgovoru sa hirurgom. U razgovoru sa hirurgom je dobio informaciju da je pacijent dva puta imao peritonzilarni absces, i to poslednji par dana pred obavljeni pregled 26. decembra 2024. godine, odnosno da je lečenje još uvek u fazi lečenja antibiotskom terapijom;

– da tok bolesti kod pacijenta odnosno dva puta ponovljen peritonzilarni absces indirektno ukazuje na mogućnost imunokompromitovanog pacijenta sa povećanim rizikom postoperativnih komplikacija i na postojanje mogućnosti da osnovna bolest više nije u stanju mirovanja;

– da je za pacijenta najsigurnije i najbezbednije da indikovanu hiruršku intervenciju obavi u ustanovi koja može pružiti sveobuhvatno medicinsko postoperativno lečenje odnosno u ustanovi koja pored lekara specijalista otorinolaringologa i specijalista anesteziologije i reanimatologije ima zaposlene i kardiologe, pulmologe, infektologe i lekare drugih specijalnosti koji bi bili potrebni u eventualnom postoperativnom lečenju tj. ustanovi koja je opšta bolnica a ne specijalna bolnica usmerena na jednu granu medicine;

– da pacijent A.A. nije jedini pacijent koji je upućen u drugu ustanovu koji osim osnovne bolesti ima neko udruženo oboljenje (npr. neurološki problem, kardiološki, pulmološki..) za koje je potreban drugačiji postoperativni pristup lečenju;

– da se izvinjavaju zbog nesporazuma koji je nastao u vezi razloga upućivanja u drugu ustanovu;

– da je činjenica da je najveći broj pacijenata dečijeg uzrasta kao i da je to nešto na šta uvek ukazuju nevezano za konkretan slučaj;

– da je očigledno došlo do problema u komunikaciji i da su sve mere i postupci preduzeti u interesu adekvatnog i bezbednog lečenja pacijenta.

  • U prilogu izjašnjenja dostavljeno je rešenje Ministarstva zdravlja, Sektor za inspekcijske poslove, Odeljenje za zdravstvenu inspekciju, Odsek za zdravstvenu inspekciju Beograd br. 53-00-00216/2020-07 od 22. septembra 2020. godine.

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja i razloga uskraćivanja hirurške intervencije (tonzilektomija – operacija krajnika), a na osnovu primene pravila o teretu dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, zatražio od Specijalne bolnice BB da se pojasni da li bi pacijentu nakon saniranja akutnog stanja peritonzilarnog absceca bilo moguće obaviti hiruršku intervenicju u Klinici ili bi pacijent i tada bio upućen u opštu bolnicu odnosno zatraženo je da precizira da li je pacijent tražio da se intervencija obavi odmah nakon prijema ili u što kraćem roku.
  • Dopisom od 23.maja 2025. godine direktorka Specijalne bolnice BB obavestila je Poverenika, između ostalog, da pacijent A.A. ne spada u grupu pacijenata koji može da se operiše u Klinici jer je na osnovu anamnestičkih podataka koje je dao kao i na osnovu izveštaja dr CC utvrđeno da je pacijent imao peritonzilarni absces sa spontanom drenažom više puta, što ukazuje na kompromitovani imuni sistem. U dopisu je pojašnjeno da akutno stanje pacijenta nije bio razlog upućivanja u drugu ustanovu već njegov hronični status kao i procena lekarskog tima o povećanom riziku postoperativnih komplikacija na osnovu pregleda pacijenta, anamnestičkih podataka, medicinske dokumentacije i protokola dobre prakse. Pacijent A.A. bi svakako bio upućen u drugu ustanovu i nakon saniranja akutno stanja, navedeno je u dopisu. U dopisu je istaknuto da HIV pozitivni pacijenti nikada nisu bili predmet diskriminacije već su uvek bili pregledani i lečeni u okviru mogućnosti ( lekarski tim i oprema). Svaki pacijent, kako je dalje navedeno, čije zdravstveno stanje iziskuje medicinske mere i procedure koje ustanova ne može da obezbedi upućuje se u drugu adekvatnu ustanovu, što je učinjeno i sa A.A. bez ikakve diskriminacije već samo na osnovu medicinski utvrđenih činjenica.
  • Radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja a saglasno članu 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik je od Ministarstva zdravlja zatražio da dâ pojašnjenje da li Specijalna bolnica BB može da izvrši hiruršku intervenciju tonzilektomije koju je pacijend tražio, odnosno da li imaju dozvolu za izvođenje ovakvih procedura s obzirom na pridružene bolesti i izdato rešenje Ministarstva zdravlja.
  • U izjavi Srbislave Lazin-Ilić, republičke zdravstvene inspektorke koordinatorke br. 500-01-00797/2025-02 od 14. maja 2025. godine, između ostalog je navedeno:
  • Specijalnoj bolnici BB Ministarstvo zdravlja utvrdilo je da su ispunjeni propisani uslovi u pogledu kadrova, prostorija, opreme i lekova za obavljanje zdravstvene delatnosti;
  • Specijalna bolnica koja ima rešenje Ministarstva zdravlja o ispunjenosti uslova za obavljanje sekundarne zdravstvene zaštite iz oblasti otorinolaringologije uključujući hirurške zahvate u opštoj anesteziji u obavezi je da organizuje rad na način koji omogućava zbrinjavanje pacijenata sa različitim hroničnim i infektivnim oboljenjima, uz primenu standaradnh mera zaštite u radu sa pacijentima sa HIV infekcijom;
  • Odbijanje pacijenata isključivo na osnovu HIV pozitivnog statusa bez dokumentovane medicinske kontraidikacije, nije opravdano ni zakonito. Ukoliko pacijent ispunjava medicinske uslove za operaciju, HIV infekcija po sebi ne predstavlja smetnju za sprovođenje tonzilektomije, naročito ako je pacijent stabilan i na antiretrovirusnoj terapiji;
  • Ustanova koja sprovodi hirurške zahvate u opštoj anesteziji mora imati organizovane kadrovske i tehničke kapacitete za bezbedno zbrinjavanje pacijenata sa infektivnim bolestima;
  • Specijalna bolnica nije registrovana isključivo za lečenje dece, te kao takva ne može biti ograničena u pružanju zdravstvenih usluga samo jednoj populacionoj grupi, ukoliko je rešenjem Ministarstva zdravlja registrovana za pružanje sekundarne zdravstvene zaštite u oblasti otorinolaringologije. Ustanova je dužna da zdravstvenu uslugu pruža svim pacijentima bez obzira na starosnu dob, zdravstveni status, osim ako postoje jasne medicinske kontraidikacije dokumentovane u skladu sa stručnim protokolima;
  • Zdravstvene ustanove su dužne da obezbede sveobuhvatnu zdravstvenu zaštitu u okviru svoje registrovane delatnosti, uključujući specijalističke, dijagnostičke, terapijske i hirurške usluge, kao i usluge za pacijente sa infektivnim bolestima, uz primenu odgovarajućih sigurnosnih protokola;
  • Svetska zdravstvena organizacija i Program Ujedinjenih nacija za HIV i AIDS ističu da HIV pozitivan status ne treba da bude prepreka za operaciju, ukoliko je pacijent stabilan i pod terapijom.

 

  1. ČINjENIČNO STANjE

 

  • Na osnovu navoda pritužbe, izjašnjenja i lekarskog izveštaja utvrđeno je da je podnosilac pritužbe HIV pozitivan, da je obavio pregled u Specijalnoj bolnici BB kojom prilikom je konstatovana dijagnoza: Tonsillitis chr, zbog čega je savetovana terapija: Operativna tonzilektomija u opštoj anesteziji.

 

  • Uvidom u izveštaj Dr CC, otorinolaringologa, koji je dostavljen uz pritužbu, utvrđeno je da je A.A. 26. decembra 2024. godine u 14.15 časova obavio pregled u Specijalnoj bolnici BB. Takođe, na osnovu navoda pritužbe i ovog izveštaja utvrđeno da je doktor CC naveeo da „pacijent dolazi zbog konsultacija u vezi tonzilektomije, da je dva puta peritonzilarni absces sa spontatnom drenažom kao i da je u toku lečenje antibioticima jer je poslednji bio pre par dana“.  Dalje je utvrđeno da je u delu „Terapija“ odnosno „Kontrola/savet“ navedeno da je potrebna operativna tonzilektomija u opštoj anesteziji odnosno kontrola pp.

 

2.3. Uvidom u rešenje Ministarstva zdravlja, Sektor za inspekcijske poslove, Odeljenje za zdravstvenu inspekciju, Odsek za zdravstvenu inspekciju Beograd br. 53-00-00216/2020-07 od 22. septembra 2020. godine utvrđeno je da se usvaja zahtev Specijalne bolnice BB za promenu poslovnog sedišta, te se utvrđuje ispunjenost propisanih uslova u pogledu prostorija, kadrova, opreme i lekova za obavljanje zdravstvene delanosti. U stavu II navedeno je da Specijalna bolnica BB može obavljati specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz oblasti otorinolarinologije.

 

 

  1. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

 

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne međunarodne i domaće pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

 

Pravni okvir

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nezavisni državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti[1].
  • Ustav Republike Srbije[2] propisuje da je zabranjena diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta[3].
  • Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u članu 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuju bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
  • Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 27. stav 2. propisano je da diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.
  • Zakon o zdravstvenoj zaštiti[4] u članu 21. definiše da načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, roda, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, zdravstvenog stanja, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije. Dalje, u članu 40. istog Zakona propisano je da privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako Ministarstvo rešenjem utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti, dok u stavu 2. propisuje da privatna praksa može obavljati samo zdravstvenu delatnost koja je utvrđena rešenjem Ministarstva o ispuenosti propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.
  • Odredbom člana 3. Zakona o pravima pacijenata[5] propisano je da se pacijentu garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova. Dalje, odredbom člana 6. istog Zakona definisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije. Na kraju, odredbom člana 8. stav 1. zakona propisano je da pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja, dok je članom 10. stav 2. propisano da je zdravstvena ustanova dužna da se stara o bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite, kao i da kontinuirano prati faktore rizika i preduzima mere za njihovo smanjenje, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast kvaliteta u zdravstvenoj zaštiti.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

  • Imajući u vidu sadržinu pritužbe kao i nadležnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je Specijalna bolnica BB, A. stavila u neopravdano nepovoljniji položaj na osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva, odnosno zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV-om.
  • Prilikom davanja mišljenja u ovom predmetu, važna je primena člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije koji se odnosi na pravilo o preraspodeli tereta dokazivanja. Prema ovoj odredbi, ukoliko podnosilac pritužbe učini verovatnim akt diskriminacije teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi onaj za koga se tvrdi da je izvršio diskriminaciju. Stavom 4. ovog člana propisano je da se navedeno pravilo o teretu dokazivanja primenjuje i na postupak pred Poverenikom.
  • Prema navodima pritužbe, A.A. je 26. decembra 2024. godine obavio pregled kod dr Rančić Dejana, spec.otorinolaringologa, u Specijalnoj bolnici BB radi davanja mišljenja za operativno lečenje. Na osnovu navoda pritužbe i dostavljenih priloga može se zaključiti da je lekar koji je obavio pregled utvrdio da je kod pacijenta potrebno obaviti hirušku intervenciju odnosno operativnu tonzilektomiju u opštoj anesteziji.

 

  • Podnosilac pritužbe navodi da je nakon obavljenog pregleda upućen da se javi glavnoj sestri koja je zadužena za organizaciju operativnog programa, kojom prilikom je pored podataka o opštem zdravstvenom stanju saopštio i svoj HIV status nakon čega je obavešten da bolnica ne može da preuzme rizik u slučaju operativne procedure kao i da su većina pacijenata bolnice deca. Podnosilac pritužbe je naveo da je pokušao da objasni da je pod antiretrovirusnom terapijom i da poseduje nedetektabilan virusni nivo. U prilogu pritužbe dostavljen je medicinski izveštaj Specijalne bolnice. Poverenik konstatuje da je podnosilac pritužbe učinio verovatnim akt diskriminacije, pa je teret dokazivanja prebačen na Specijalnu bolnicu od koje je ztraženo izjašnjenje.

 

  • Specijalna bolnica je u svom izjašnjenju istakla da radi isključivo elektivne otorinolaringološke operacije za pacijente koji spadaju u ASA1 klasifikaciju pacijenata (zdrava osoba) i ASA2 klasifikacija (pacijente sa blagim sistemskim oboljenjem bez ograničenja). Dalje je navedeno da tok bolesti kod pacijenta, dva puta ponovljen peritonzilarni absces, od kojih je poslednji još pod antibiotskom terapijom, indirektno ukazuje na mogućnost imunokompromitovanog pacijenata sa povećanim rizikom postoperativnih komplikacija i postojanje mogućnosti da osnovna bolest nije više u stanju mirovanja. U izjašnjenju je navedeno da bolnica smatra da je za pacijenta najbezbednije da indikovanu hiruršku intervenciju obavi u ustanovi koja pruža sveobuhvatno postoperativno lečenje odnosno u ustanovi koja pored lekara specijalista otorinolaringologije, anesteziologije i reanimatologije ima i zaposlene kardiologe, pulmologe, infektologe i lekare drugih specijalnosti koji bi bili potrebni u eventualnom postoperativnom lečenju. Kadrovske i prostorne organizacije limitiraju mogućnost postoperativnog lečenja i praćenja pacijenata kod kojih može doći do postoperativnih komplikacija zbog čega se takvi pacijenti upućuju u ustanove koje su registrovane kao opšte bolnice za razliku od specijalne bolnice koja ima specijaliste iz određene oblasti medicine, navedeno je u izjašnjenju. U prilogu izjašnjenja dostavljeno je rešenje Ministarstva zdravlja, Sektor za inspekcijske poslove, Odeljenje za zdravstvenu inspekciju, Odsek za zdravstvenu inspekciju Beograd br. 53-00-00216/2020-07 od 22. septembra 2020. godine.

 

  • Poverenik je od Specijalne bolnice zatražio da dostavi dopunu izjašnjenja i dokaze iz kojih bi se utvrdilo da postoje objektivni razlozi zbog kojih je podnosiocu pritužbe odbijeno izvođenje hirurške intervencije, nakon što je saopštio svoj HIV status. Od Specijalne bolnice je zatraženo da pojasni da li bi nakon saniranja akutnog stanja peritonzilarnog abscesa bilo moguće obaviti operaciju podnosioca pritužbe u bolnici.

 

  • U dopuni izjašenjenja Specijalne bolnice navedeno je da bi pacijent A.A. i nakon saniranja akutnog stanja, peritonzilarnog abscesa, bio upućen u drugu ustanovu. Pacijent, kako je pojašnjeno, ne spada u grupu pacijenata koji mogu da se operišu u klinici iz razloga što je na osnovu anamnestičkih podataka i izveštaja dr CC utvrđeno da je pacijent imao peritonzilarni absces sa spontanom drenažom više puta, što direktno ukazuje na kompromitovan imuni sistem. Dalje je navedeno da je to značajan podatak za bolnicu jer svaka hirurška intervencija predstavlja stres za organizam, odnosno dovodi do niza metaboličkih, hormonskih, kardiovaskularnih, respiratornih i drugih odgovora koji mogu dovesti do niza poremećaja i prouzrokovati postoperativne komplikacije.

 

  • Imajući u vidu navode iz izjašnjenja, Poverenik je izvršio uvid u rešenje Ministarstva zdravlja u kojem je navedeno da Specijalna bolnica ispunjava propisane uslove u pogledu prostorija, kadrova, opreme i lekova za obavljanje delatnosti u Specijalnoj bolnici. U tački II pomenutog rešenja navedeno je da Specijalna bolnica BB može obavljati specijalističko-konsultatitvnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz oblasti otorinolarinologije. S obzirom da je Specijalna bolnica navela u svom izjašnjenju da njihova kadrovska i prostorna organizacija limitira mogućnost postoperativnog lečenja i praćenja pacijenata kod kojih može doći do postoperativnih komplikacija zbog čega ove pacijente upućuje u ustanove koje su registrovane kao opšte bolnice za razliku od specijalne bolnice koja ima specijaliste iz određene oblasti medicine, Poverenik se obratio Ministarstvu zdravlja radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, a saglasno članu 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

 

  • U dopisu zdravstvene inspektorke Ministarstva zdravlja navedeno je da br. 500-01-00797/2025-02 od 14. maja 2025. godine, između ostalog je navedeno: Specijalnoj bolnici BB Ministarstvo zdravlja utvrdilo je da su ispunjeni propisani uslovi u pogledu kadrova, prostorija, opreme i lekova za obavljanje zdravstvene delatnosti, kao i da Specijalna bolnica ima rešenje Ministarstva zdravlja o ispunjenosti uslova za obavljanje sekundarne zdravstvene zaštite iz oblasti otorinolaringologije uključujući hirurške zahvate u opštoj anesteziji u obavezi je da organizuje rad na način koji omogućava zbrinjavanje pacijenata sa različitim hroničnim i infektivnim oboljenjima, uz primenu standaradnh mera zaštite u radu sa pacijentima sa HIV infekcijom. U dopisu Povereniku je dalje navedeno da odbijanje pacijenata isključivo na osnovu HIV pozitivnog statusa bez dokumentovane medicinske kontraidikacije, nije opravdano ni zakonito. Ukoliko pacijent ispunjava medicinske uslove za operaciju, HIV infekcija po sebi ne predstavlja smetnju za sprovođenje tonzilektomije, naročito ako je pacijent stabilan i na antiretrovirusnoj terapiji, te da ustanova koja sprovodi hirurške zahvate u opštoj anesteziji mora imati organizovane kadrovske i tehničke kapacitete za bezbedno zbrinjavanje pacijenata sa infektivnim bolestima. U dopisu je dalje naglašeno da Specijalna bolnica  nije registrovana isključivo za lečenje dece, te kao takva ne može biti ograničena u pružanju zdravstvenih usluga samo jednoj populacionoj grupi, ukoliko je rešenjem Ministarstva zdravlja registrovana za pružanje sekundarne zdravstvene zaštite u oblasti otorinolaringologije. Ustanova je dužna da zdravstvenu uslugu pruža svim pacijentima bez obzira na starosnu dob, zdravstveni status, osim ako postoje jasne medicinske kontraidikacije dokumentovane u skladu sa stručnim protokolima. U dopisu zdravstvene inspektorke je na kraju navedeno da su  zdravstvene ustanove dužne da obezbede sveobuhvatnu zdravstvenu zaštitu u okviru svoje registrovane delatnosti, uključujući specijalističke, dijagnostičke, terapijske i hirurške usluge, kao i usluge za pacijente sa infektivnim bolestima, uz primenu odgovarajućih sigurnosnih protokola, kao i da Svetska zdravstvena organizacija i Program Ujedinjenih nacija za HIV i AIDS ističu da HIV pozitivan status ne treba da bude prepreka za operaciju, ukoliko je pacijent stabilan i pod terapijom.

 

  • Povodom navoda Specijalne bolnice da bi pacijent bio upućen u drugu zdravstvenu ustanovu gde bi se eventualne postoperativne komplikacije mogle adekvatno zbrinuti, u smislu lekarskog tima i opremljenosti odnosno navoda da se pacijent upućuju u ustanove koje su registrovane kao opšte bolnice za razliku od Specijalne bolnice koja ima samo specijaliste iz određene oblasti medicije,  Poverenik ukazuje i da je uvidom u zvaničan sajt Specijalne bolnice u delu „Naš tim“  utvrđeno da bolnica pored lekara specijalista anesteziologije sa reanimatologijom i otorinolaringologije ima angažovane i lekare drugih specijalnosti (specijaliste interne medicine, gastroenterologe, kardiologe, reumatologe, hematologe, pulmologe, dermatologe, logopede, deč. hirurge..).

 

  • Praksa Poverenika kao i različita istraživanja u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om pokazuju da osobe koje žive sa HIV-om navode da imaju prebleme u ostvarivanju usluga zdravstvene zaštite ukoliko navedu svoj HIV+ status ili ih najčešće ostvaruju uz značajne poteškoće[6]. Kvalitativna studija koju su sproveli Imperial College i UNDP pokazuje da je najčešća stigma u okviru sektora zdravstvene zaštite i da ova stigma za mnoge osobe koje žive sa HIV-om predstavlja veći izvor brige od nesigurnosti medicinske prognoze. Analize pokazuju da zdravstveni radnici/ce osećaju strah od osoba koje žive sa HIV-om, što uz nedostatak znanja o HIV-u dovodi do diskriminacije. Sa druge strane, osobe koje žive sa HIV-om se zbog straha od diskriminacije osećaju nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om[7].

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u domenu HIV/ AIDS-a. Sud u obrazloženju presude navodi da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/ AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije[8]. Potrebno je da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

 

Vlada Repubile Srbije je usvojila Strategiju za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018–2025. godine[9], u kojoj je istaknuto da je Opšti cilj Strategije prevencija HIV infekcije i drugih polno prenosivih infekcija, kao i obezbeđenje lečenja i podrške svim osobama koje žive sa HIV-om. Glavne komponente Strategije su: 1) prevencija; 2) lečenje i podrška osoba koje žive sa HIV-om; 3) zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija; 4) standardi kvaliteta; 5) strateške informacije za akciju. U okviru poglavlja  zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija postavljen je cilj da se  smanji stigma i eliminiše diskriminacija u okruženju prema PLHIV i ključnim populacijama u riziku uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava. Unapređenje kapaciteta za eliminaciju diskriminacije, suzbijanje svih oblika nasilja i za poštovanje i zaštitu ljudskih prava povezanih sa HIV-om.  U okviru analize aktuele sitacije istaknuto je da čak oko 41% zdravstvenih radnika u Republici Srbiji ima diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om. Većina slučajeva stigme i diskriminacije prijavljenih od strane PLHIV biva počinjeno od strane zdravstvenih radnika. Takođe u izveštaju Human rights and HIV/AIDS Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights[10], Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava uputio je preporuke koje su neophodne za postizanje društvenih ciljeva koje je usvojila Generalna skupština u svojoj Političkoj deklaraciji o HIV-u/ AIDS-u, i to: ukidanje nejednakosti i usmeravanje ka okončanju AIDS-a do 2030. godine; uklanjanje kaznenih zakonskih i političkih okvira; smanjenje stigme i diskriminacije; i rešavanje rodnih nejednakosti i rodno zasnovanog nasilja. Diskriminacija prema osobama koje žive sa HIV-om u zdravstvenim ustanovama je široko rasprostranjena, sa udelom ljudi koji žive sa HIV-om u rasponu od 1,7% do čak 21% u 13 zemalja koji su prijavili uskraćivanje zdravstvenih usluga najmanje jednom u prethodnih 12 meseci. U najmanje 1/3 zemalja koje su izveštavale, više od 10% ispitanika u svim ključnim populacijama izbegavalo je da potraži zdravstvenu zaštitu.

  • Sagledavajući sve dostavljene dokaze, Poverenik na kraju konstatuje da je nesporno da je podnosiocu pritužbe nakon obavljenog pregleda preporučeno da se izvrši intervencija, ali da nakon saopštavanja da je HIV pozitivan ova intervencija nije obavljena odnosno da je podnosilac pritužbe upućen da intervenciju obavi u drugoj zdravstvenoj ustanovi, odnosno u opštoj bolnici. Podnosilac pritužbe u pritužbi navodi da je dobio informaciju da su većina pacijenata Specijalne bolnice deca i da ne mogu da rizikuju, te da neće moći da ga operišu, dok prema navodima iz izjašnjenja intervencija je odbijena jer dva puta ponovljen peritonzilarni absces indirektno ukazuje na mogućnost imunokompromitovanog pacijenta sa povećanim rizikom postoperativnih komplikacija i na postojanje mogućnosti da osnovna bolest više nije u stanju mirovanja. U prilogu izjašnjenja kao dokaz iz kojih razloga je podnosiocu pritužbe odbijena intervencija, Specijalna bolnica je dostavila rešenje Ministarstva zdravlja. Imajući u vidu navode iz izjašnjenja, Poverenik konstatuje da ukoliko je bolnica, odnosno ukoliko su njeni lekari smatrali da postoji mogućnosti da osnovna bolest podnosioca pritužbe više nije u stanju mirovanja nejasno je zašto pacijenta nisu uputili da odradi dodatne analize ili da ode kod infektologa, odnosno na kliniku na kojoj se pacijent leči od osnovne bolesti, da donese nalaz i mišljenje kako bi pravilno mogli sagledati eventualne opasnosti po zdravlje i bezbednost pacijenta, već su podnosioca pritužbe a priori odbili bez traženja dodatnih analiza i medicinskih nalaza. Uzimajući u obzir sve dokaze koji su izvedeni tokom postupka, posebno dopis Ministarstva zdravlja, kao i činjenicu da Specijalan bolnica nije dostavila nijedan dokaz uz izjašnjenje odnosno medicinsku dokumentaciju da bi se odlaganje ili odbijanje izvođenja medicinske intervencije moglo smatrati medicinski opravdanim, Poverenik je primenom člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije o primeni pravila o preraspodeli tereta dokazivanja doneo mišljenje da je Specijalna bolnica povredila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, odnosno da je Specijalna bolnica diskriminisala podnosioca pritužbe zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV-om.

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti na kraju ističe da zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije.

 

  1. MIŠLjENjE

U postupku koji je sproveden po pritužbi A.A. zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, dato je mišljenje da je Specijalna bolnica BB povredila odredbe člana 6. a u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije

 

  1. PREPORUKA

 

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Specijalnoj bolnici BB da:

  • Uputi pisano izvinjenje podnosiocu pritužbe u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja.

 

  • Da se ubuduće pridržava propisa o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da Specijalna bolnica BB obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Specijalna bolnica BB ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije, član 33.

[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06, 115/21 i 16/22

[3] Ustav Republike Srbije, član 21.

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 25/2019 i 92/2023 – autentučno tumačenje i 29/2025

[5] „Službeni glasnik RS“, br. 45/2013 i 25/2019 – dr. zakon

[6] Dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://drpi.research.yorku.ca/wp-content/uploads/2016/06/%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B3-%D1%99%D1%83%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%A5%D0%98%D0%92-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8.pdf

[7] Stigma i diskriminacija ljudi koji žive sa HIV-om“, Jovana Stojanovski, Marina Stojanović i Milena Prvulović GIP ekspertski centar za mentalno zdravlje HIV/AIDS, Beograd 2007. godine

[8] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. mart 2011. godine

[9] https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2018/61/2/reg

[10]Human rights and HIV/AIDS, Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights, 2022, dostupno na internet stranici: https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G22/337/67/PDF/G2233767.pdf?OpenElement

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

microsoft-word-icon62-25 Postupak po pritužbi zbog diskriminacije prilikom pružanja zdravstvenih usluga Download

Print Friendly, PDF & Email
back to top