br. 021-01-979/2024-02 datum: 21.5.2024.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje Ministarstvu sporta

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

U cilju ostvarivanja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik preporučuje Ministarstvu sporta da:

– pripremi predlog strateškog dokumenta za razvoja sporta posebno definiše oblast, odnosno cilj koji se odnosi na razvoj ženskog sporta i njegovu promociju na svim nivoima, vodeći računa o različitim ličnim svojstvima žena u sportu (poput starosnog doba, zdravstvenog stanja, invalidnosti i sl) u cilju omasovljavanja i unapređenja ženskog sporta, ostvarivanja rodne ravnopravnosti i sprečavanja i suzbijanja rodno zasnovanog nasilja u sportu;

– prilikom kreiranja mera i aktivnosti za realizaciju ovog cilja vodi računa o potrebi povećanja ulaganja u ženski sport, obezbeđivanju i raspodeli sredstava za ove namene.

Potrebno je da o preduzetom Ministarstvo sporta obavestiti Poverenika u roku od 30 dana od prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

Na osnovu obraćanja građana, različitih sportskih udruženja, kao i na osnovu sprovedenih istraživanja može se zaključiti da se žene u oblasti sporta suočavaju sa brojnim preprekama i problemima. Kao ključni problemi sa kojima se suočavaju žene u sportu su: nedovoljno ulaganje u ženski sport, nedovoljna afirmacija ženskog sporta, manjak žena na pozicijama odlučivanja u sportu, seksualizacija sportistkinja u medijima, kao i nedovoljan broj žena u određenim sportovima za koje se i dalje potencira da su „muški“ sportovi.

Ustavom Republike Srbije^[2] propisana zabrana diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena[3] u članu 10. stav 1. tačka 10. propisuje da su države članice dužne da preduzimaju sve podesne mere radi otklanjanja diskriminacije žena da bi im obezbedile jednaka prava kao i muškarcima u pogledu obrazovanja, a posebno da bi na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena obezbedile jednake mogućnosti aktivnog bavljenja sportom i fizičkog vaspitanja. Dalje, članom 13. Konvencije propisano je da države članise preduzimaju sve odgovarajuće mere radi eliminisanja žena u drugim oblastima privrednog i društvenog života kako bi im se, na osnovu ravnopravnosti žena i muškaraca, obezbedila jednaka prava, a posebno pravo na porodična davanja; pravo na bankarske zajmove, hipotkarne i druge vrste finansijskih kredita; pravo na učešće u rekreativnim aktivnostima, sportu i svim oblicima kulturnog života.

Zakonom o zabrani diskriminacije u članu 20. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu rodne ravnopravnosti, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Stavom 2. istog člana zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta. Zabranjeno je i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, odnosno rod i rodni identitet, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti[4] u članu 45. definiše da rodna ravnopravnost u oblasti sporta obuhvata: 1) promovisanje sporta, rekreacije i zdravih stilova života koji održavaju i unapređuju zdravlje žena i muškaraca, devojčica i dečaka; 2) obezbeđenje uravnotežene zastupljenosti polova i jednakih mogućnosti za bavljenje sportskim aktivnostima, kao i sprovođenje postupka urodnjavanja prilikom finansiranja ovih aktivnosti. Stavom 2. istog člana propisano je da posebne mere koje se sprovode u oblasti sporta obuhvataju: 1) podršku sportskim programima koji se finansiraju iz javnih sredstava koji doprinose promovisanju rodne ravnopravnosti i dekonstrukciji rodnih stereotipa; 2) uspostavljanje uravnotežene zastupljenosti polova u organima upravljanja i nadzora u oblasti sporta koji te organe imaju; 3) obezbeđenje uravnotežene zastupljenosti polova na položajima u organizacijama u oblasti sporta. Na kraju, stavom 3. da organi javne vlasti u oblasti sporta preduzimaju posebne mere radi obezbeđivanja uravnotežene zastupljenosti polova u organima upravljanja i na položajima u organizacijama u oblasti sporta, uz uvažavanje specifičnosti koje proizlaze iz ove oblasti društvenog života.

Dalje, član 46. Zakona propisuje da su organi javne vlasti, kao osnivači ustanova u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja i vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja, odbrane i bezbednosti, zaštite životne sredine, javnih medijskih servisa, organizacija u oblasti kulture i u oblasti sporta, trgovine, telekomunikacija, saobraćaja i energetike, dužni da preduzimaju posebne mere kada u organima upravljanja i nadzora, kao i u njihovim telima postoji osetno neuravnotežena zastupljenost polova. Stavom 2. istog člana propisano je da se o primeni mera iz stava 1. ovog člana stara organ nadležan za izbor i imenovanje organa upravljanja i nadzora, kao i njihovih tela.

U okviru Strategije za rodnu ravnopravnost za peroiod od 2021.do 2030. godine[5] kao jedna od mera definisana je mera unapređenja kapaciteta za kreiranje rodno odgovornih resornih javnih politika, analizu i praćenje efekata javnih politika na ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Naime ova mera ima za cilj da osigura prepoznavanje i opisivanje rodnog jaza u svim resornim politikama i rodne aspekte u nadležnostima organa javne vlasti, te stvori pretpostavke za kreiranje rodno odgovornih mera u tim resorima. Ova mera uključuje rodno osetljive analize potreba, ex-post i ex-ante rodne analize mera, aktivnosti, politika i/ili nadležnosti organa javne vlasti. Ova mera, dalje, uključuje obuke za izradu ex-post i ex-ante rodne analize, izrade priručnika i smernica za sve organe javne vlasti. Ova mera uključuje i izradu rodno odgovornih dokumenata javnih politika u svim resornim politikama, a naročito u onima koje nisu obuhvaćene ovom strategijom, ili gde postoji potreba za posebnom javnom politikom, kao što su, na primer, sledeće oblasti: sport, kultura i informisanje, mlade žene i muškarci, rudarstvo i energetika, informacione tehnologije, zaštita životne sredine, poljoprivreda, i sve ostale oblasti.

Zakonom o sportu^[6] u članu 4. propisano je da svako ima pravo da se bavi sportom, dok je stavom 2. istog člana propisano da bavljenje sportom mora biti humano, slobodno i dobrovoljno, zdravo i bezbedno, u skladu sa prirodnom sredinom i društvenim okruženjem, fer, tolerantno, etički prihvatljivo, odgovorno, nezavisno od zloupotreba i ciljeva koji su suprotni sportskom duhu i dostupno svim građanima pod jednakim uslovima, bez obzira na uzrast, nivo fizičkih sposobnosti, stepen eventualne invalidnosti, pol i drugo lično svojstvo. Dalje, stavom 3. zabranjena je svaka neposredna i posredna diskriminacija, uključujući i govor mržnje, po bilo kom osnovu, sportista, sportskih stručnjaka, sportskih organizacija i drugih lica učesnika u sistemu sporta, na otvoren ili prikriven način, a koja se zasniva na nekom stvarnom ili pretpostavljenom ličnom svojstvu, dok je stavom 4. Da je zabranom diskriminacije iz stava 3. ovog člana obuhvaćena je i zabrana diskriminacije profesionalnih sportista i sportista koji žele to da postanu u pogledu zapošljavanja, zarade ili uslova rada, osim kada se pravljenje razlike, odnosno stavljanje sportiste u nepovoljniji položaj u odnosu na druge sportiste u istoj ili sličnoj situaciji temelji na samoj prirodi ili stvarnim i odlučujućim uslovima obavljanja određene sportske aktivnosti, a ciljevi koji se time žele postići jesu opravdani. Dalje, stavom 11. istog člana propisano je da Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i organizacije u oblasti sporta naročito će preduzimati aktivnosti na povećanju učešća dece, mladih, žena i osoba sa invaliditetom u sportskim aktivnostima, omasovljavanju ženskih sportskih organizacija i davanju ravnopravnog značaja ženama i osobama sa invaliditetom u sportu.

Poverenik podseća da u okviru Strategije razvoja sporta u Republici Srbiji za period 2014 – 2018. godine[7] nije definisan odeljak žene u sportu, odnosno nije posvećena adekvatna pažnja razvoju ženskog sporta. Međutim, u Analizi realizacije očekivanih ishoda definisanih Strategijom razvoja sporta u Republici Srbiji za period od 2014 do 2018.  godine[8] istaknuto je da su sportisti Srbije u periodu od 2014-2018. godine ostvarili značajne rezultate na međunarodnim takmičenjima kako u pojedinačnim, tako i u grupnim sportovima. Prema podacima nacionalnih sportskih saveza, sportisti Srbije su u periodu od 2015-2018. godine, osvojili ukupno 3112 medalje a od toga: 1052 zlatne, 863 srebrne i 1197 bronzane medalje. Od ukupno osvojenih 3112 medalja, 1268 medalja su osvojili takmičari u seniorskoj konkurenciji, 677 takmičari u juniorskoj konkurenciji, a 466 medalja su osvojili takmičari u kadetskoj konkurenciji. Od ukupnog broja osvojenih medalja, 1415 medalja su osvojili muškarci, 969 medalja su osvojile žene, što je u procentima približno 60:40 u korist muškaraca. Dalje, da na osnovu prezentovanih podataka može se zaključiti da je učešće žena u različitim oblastima sporta na izuzetno niskom nivou te da je neophodno razviti različite programe podrške razvoja ženskog sporta, rekreativnog sporta za žene te osposobljavanja i usavršavanja sportskih stručnjakinja. Do sličnih nalaza dolaze i neka druga istraživanja. Tako, nalazi predstavljeni u okviru studije Žene i muškarci u Srbiji (2017) pokazuju da manje od 20% žena slobodno vreme provodi baveći se sportskim i aktivnostima na otvorenom, dok se udeo muškaraca u datim aktivnostima kreće oko 30%. Nalazi drugog istraživanja sprovedenog za potrebe izrade Indeksa rodne ravnopravnosti u Republici Srbiji (2018) su došli do zaključka da su aktivnosti iz oblasti takozvane ekonomije brige (reproduktivni rad u domaćinstvu, briga o deci, starijima i drugim zavisnim članovima porodice) nesrazmerno raspoređene na žene, dok su muškarci u mogućnosti da više vremena posvete aktivnostima koje su povezane sa ličnim razvojem i blagostanjem, poput rekreacije, učešća u sportskim i kulturnim aktivnostima. Međutim, nedostaju informacije o tome na koji način prevazići postojeće prepreke i podstaći odnosno omogućiti ženama da se u većoj meri angažuju u sportsko-rekreativnim aktivnostima. Na osnovu grafički predstavljenih podataka se može zaključiti da su žene sa invaliditetom ređe uključene u sportske aktivnosti u gradovima i opštinama u odnosu na muškarce. Njihovo učešće se kreće oko 1% što je izuzetno nisko. U tom smislu, programe uključivanja osoba sa invaliditetom u sportske aktivnosti bi trebalo osmisliti na takav način da u obzir uzmu i rodni aspekt, odnosno podsticanje učešća žena sa invaliditetom. U posmatranom periodu uočena (Izveštaji 2015-2018) je i razlika u učešću žena volontera u sistem sporta u opštinama i u gradovima, što ukazuje na potrebu za ciljanim naporima u opštinama kako bi se žene motivisale da se brojnije uključe u svojstvu volontera. Podaci istraživanja realizovanog za potrebe praćenje sprovođenja Strategije nedvosmisleno pokazuju da je učešće žena u različitim oblastima sporta na srazmerno niskom nivou te da je neophodno razviti različite programe podrške razvoja ženskog sporta, rekreativnog sporta za žene te osposobljavanja i usavršavanja sportskih stručnjakinja. Kako je za koncipiranje neophodnih mera potrebno imati bolji uvid u razloge usled kojih postoji nejednakost polova u različitim oblastima sporta, preporuka je da se sprovede istraživanje koje bi ove aspekte uzelo u obzir i na osnovnu kojih bi se mogle formulisati adekvatne mere podsticaja.

Praksa postupanja Poverenika tokom godina ukazuje je na postojanje izvesnih problema sa kojima su se susretale sportistkinje. Tako je primera radi, Poverenik podneo tužbu protiv Fudbalskog saveza Srbije, zbog diskriminacije ženskih fudbalskih klubova u odnosu na muške fudbalske klubove. Naime, članom 79. Pravilnika o registraciji, statusu i transferu igrača Fudbalskog saveza Srbije (Službeni list „Fudbal“ od 20. juna 2011. godine), je propisano da naknada troškova uloženih za obuku i razvoj fudbalske igračice, koju isplaćuje klub ženskog fudbala za prelazak fudbalske igračice, iznosi 15% od naknade koju je isplaćuje klub muškog fudbala za prelazak fudbalskog igrača. Prvostepenom presudom usvojen je u celosti tužbeni zahtev Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i utvrđeno je da je propisivanjem pravila iz navedenog čl. 79. Pravilnika Fudbalski Savez Srbije izvršio diskriminaciju ženskih fudbalskih klubova na osnovu pola njihovih igračica, naloženo tuženom da ukloni diskriminatornu odredbu sadržanu u čl. 79. Pravilnika i naloženo Fudbalskom Savezu Srbije objavljivanje presude u jednom dnevnom listu sa nacionalnim tiražom. Fudbalski Savez Srbije je izjavio žalbu na navedenu presudu, a Apelacioni sud u Beogradu je presudom od 6. novembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu FSS i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu. Po reviziji FSS Vrhovni kasacioni sud je ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. FSS je odlukom od 10. jula 2013. godine ukinuo odredbu čl. 79. Pravilnika, te je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti povukao tužbu u ovoj pravnoj stvari.

Dalje, u postupku po pritužbi ženskih selekcija jednog Košarkaškog kluba protiv ustanove kulture i upravnika hale zbog diskriminacije po osnovu pola, Poverenik je utvrdio povrede prava iz Zakona o zabrani diskriminacije i ukazao da ženskim selekcijama pionirki, mlađih pionirki i mini basketašica nije omogućeno održavanje treninga i utakmica u hali škole koja je pod upravom Ustanove kulture, dok je to omogućeno muškim selekcijama. Polazeći od važnosti bavljenja sportom kako odraslih tako i dece, kao i odredaba Zakona o sportu, Poverenik je ustanovi kulture i upravniku hale uputio preporuku mera za unapređenje ravnopravnosti.[9]

Poverenik skreće pažnju i na istraživanje koje je sprovelo Udruženje „Žene sport društvo“, sportsko udruženje „Karate klub NIPPON“ i Mreža žena u sportu. Naime, u istraživanju je navedeno da od 128.000 registrovanih seniora u 96 sportskih saveza koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, 14% ili 18.000 žena koje osvajaju skoro 50% olimpijskih medalja za Srbiju,  u kojem se ogleda globalno merilo sportske uspešnosti jedne države.

U Istraživanju su izneti sledeći podaci: 1) da Srbija ima zaslužne sportiste (to su oni koji osvajaju medalje na Evropskim i Svetskim prvenstvima) od kojih je 94 žena (44%) i 130 muškaraca; 2) da ugovor ima 987 sportistkinja i 5599 sportista; 3) da manje od 4% žena redovno vežba, a rezultati iz 2021. godine pokazuju da je svega 14% mladih fizički aktivno; 4) da u Srbiji ima 7.190 (95%) trenera muškaraca i 394 žene (5%); 5) da 16% zaposlenih žena koje treniraju vrhunske sportiste; 6) da Srbija ima 17 žena zaslužnih trenera i 90 muškaraca; 7) da 55% sportskih saveza nema zaposlenu nijednu ženu trenera; 8) da 1761 žena sa izdatom sudijskom licencom i 4818 muškaraca; 9) da nijedan sport u Srbiji nema ljudske resurse za edukacije o rodno zasnovanom i seksualnom nasilju; 10) da nijedan sport nije imao kampanju za podizanje svesti usmerene na žene; 11) da nijedna sportska organizacija nije nikada organizovala mentorski program za buduće žene liderke, niti je preduzela mere da se olakša pomirenje privatnog života i profesionalnih sportskih obaveza; 12) da samo golf, odbojka i jedrenje imaju kodekse ponašanja ili etičke smernice za trenere i ljude na rukovodećim pozicijama i pozicijama odlučivanja u svom sportu; 13) da fudbal, golf i biciklizam nemaju  nijednu registrovanu ženu trenera; 14) da 11 nacionalnih saveza nema takmičenje za žene, a samo 5 saveza imaju više od 5 nivoa takmičenja za žene u seniorskoj konkurenciji; 15) da su 14% predsednica sportskih saveza žene (u Hrvatskoj je 40%), 16) da su 14% potpredsednica sportskih saveza žene; 17) da ima 112 (17%) žena u Upravnim odborima, 547 (83%) muškarca, i to se postavljaju formalno kako bi imali neku ženu, tako da one nemaju nikakav uticaj na upravljanje; 18) da ima 52 (20%) žene u Nadzornim odborima, 192 (80%) muškarca; 19) da Olimpijski komitet Srbije  i Ministarstvo sporta pominju u svojim dugoročnim planovima rodnu ravnopravnost, ali nemaju, ni oni, niti sportski savezi, akcioni plan za napredovanje ka ovom cilju; 20) da od 206 registrovanih sportskih saveza koji se finansiraju iz budžeta, samo golf, jedrenje i rvanje imaju pisanu politiku /akcioni plan za sprečavanje i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja u sportu i kodekse ponašanja o rodno zasnovanom nasilju; 21) da je 59% sportskih saveza od 2015. godine implementiralo mere za zapošljavanje i povećanje broja žena na rukovodećim funkcijama, ali da primena u praksi izostala; 22) da ni u jednom sportskom dokumentu nema ni reči o sprečavanju rodno-zasnovanog, posebno seksualnog nasilja u sportu.

Takođe, u Istraživanju je skrenuta pažnja na pilot projekat „Seksualno nasilje u srpskom sportu“ koje je sprovelo „Udruženje Žene sport društvo“ gde je kao glavni problemi istaknut nedostatak preventive, edukacije, kodeksa i bilo kakvih formalno-pravnih mera koje bi predupredile ovu pojavu, za koju kažu da deset puta više ugrožava sport u odnosu na doping i otvara velike mogućnosti za zloupotrebu  jer nema nikakve kontrole.  a činjenica je da sport zbog nekih svojih specifičnosti implicira fizički dodir, nameće autoritet trenera, nejednak odnos moći sa njim, zajedničke svlačionice, tuševi, putovanja, hoteli. Rezultati do kojih su došli: 1) 55,3% je lično videlo / doživelo da im neko pokazuje intimne delove tela ili se svlači nag u seksualnoj konotaciji; 2) 21,1% je navelo da je doživelo jednom ili dva puta da ih neko dodiruje, stiska i ljubi na način koji je bio seksualno neprijatan i neželjen zbog čega su bili povređeni i posramljeni; 3) 7,9% ispitanih je doživelo neželjenu analnu ili vaginalnu penetraciju (1,1 % često, 6,7 %  jednom ili dva puta (evropski crni prosek je od 2% do 8%)); 4) 31,6% ispitanih lično je videli da neki sportisti misle da je normalno pristati na neželjeni seksualni odnos radi obećanih boljih sportskih rezultata; 5) 41,5%  ispitanih je doživelo seksualno nasilje van sporta; 6) 93,3% napadač je bio muškarac, 6,7% žena; 7) napadači su imali od 25 do 60 godina; 8) 94,7% misli da je u sportu neophodna edukacija iz seksualnog nasilja; 9) 93,5% misli da treba da postoji SOS telefon kao podrška žrtvama nasilja.

Dalje je u istraživanju navedeno da se u štampanim medijima u Srbiji objavi 3,5% tekstova o ženskom sportu i 96,5% tekstova o muškom sportu (decembar 2023. godine), kao i da se na osnovu parametara koje su usvojili MOK i Savet Evrope može postaviti pitanje da li su žene u sportu ravnopravne. Pojasnile su da je reč o sledećim parametrima: postojanju stereotipa, nedostaku budžetskog finansiranju različitih programa ženskog sporta, onemogućenom pristupu međunarodnim programima ženskog sporta, nedostatku programa usavršavanja žena za određene funkcije u sportu, nedostupnosti informacija i pravne pomoći u svim aspektima sporta, nedostatku sistemski organizovane podrške za sportiskinje i žene koje su na bilo koji način u sportu, medijskoj pokrivenosti koja je veoma loša i niskog kvaliteta – u elektornskim medijima je 7.2%, u štampanim 3,5% tekstova se odnosi na ženski sport, a na 70 fotografija sportista, ide 1 fotografija sportistkinja.

Poverenik ukazuje na primer dobre prakse i dokument Međunarodnog olimpijskog komiteta „Žene u olimpijskom pokretu“[10] u kojem je ukazano da MOK prepoznaje da je rodna ravnopravnost kritična komponenta efikasne sportske administracije i nastavlja da podržava promociju žena i devojčica u sportu na svim nivoima i u svim strukturama izvan terena za igru. Napomenuto je da je ostvaren veliki napredak u imenovanju žena na ključne pozicije za donošenje odluka, kako u administraciji MOK-A tako i u njegovim upravnim telima (od januara 2024. godine, 43 od 106 (40,6%) aktivnih članova MOK-a su žene, a od oktobra 2023. žene predsedavaju u 14 od 33 komisije MOK-a (42%) i drže 50% pozicija u komisijama MOK-a). Komisija MOK-a za žene u sportu je 2022. godine preimenovana u MOK-ovu komisiju za rodnu ravnopravnost, raznolikost i inkluziju, kako bi odražavala njen fokus na unapređenju rodne ravnopravnosti i inkluzije žena u svoj njihovoj različitosti. MOK je kako bi podržao implementaciju Olimpijske agende 2020+5, usvojio 21 cilj rodne ravnopravnosti i inkluzije za period 2021-2024, u maju 2021. Projekat revizije ravnopravnosti je postavio mapu puta za budući napredak u pet fokusnih oblasti (učešće, liderstvo, siguran sport, prikazivanje i raspodela resursa) i tri oblasti odgovornosti MOK-a: MOK kao organizacija, MOK kao vlasnik Olimpijskih igara i MOK kao lider Olimpijskog pokreta.

Poseban program „Rodna ravnopravnost i različitost“ posvećen je promovisanju inicijativa koje stvaraju preduslove da žene preduzmu vodeću ulogu u sportu, kako u pogledu trenera tako i u sportskoj administraciji. Na kraju je ukazano da su od 15 osvojenih medalja Srbije u Pekingu, Londonu i Riju šest donele žene (zlato Milica Mandić, srebro Ivana Maksimović, Tijana Bogdanović i odbojkašice i bronze Ivana Španović i košarkašice), od devet medalja u Atlanti, Sidneju i Atini četiri su donele žene (Aleksandra Ivošev zlato i bronzu i Jasna Šekarić dva srebra) i u Seulu i Barseloni šest od 15 (Jasna Šekarić zlato, srebro i bronzu, košarkašice srebro, a Aranka Binder i par Fazlić-Perkučin bronzu)[11]. Dok su 2021. godine na Olimpijskim igrama u Tokiju od osvojenih 9 medalja, 4 medalje osvojile žene i to tekvondistkinje Milica Mandić i Tijana Bogdanović, karatistkinja Jovana Preković i odbojkašice[12].

U Izveštaju koji je usvojila Vlada o ostvarivanju rodne ravnopravnosti za 2022. godinu navedeno je da se na osnovu podataka Agencije za privredne registre dostavljenim za ovaj Izveštaj, došlo do saznanja da je na dan 31. decembar 2022. godine u Registru sportskih udruženja bilo ukupno 15.528 sportskih udruženja (što je povećanje za 300 udruženja u odnosu na 2021. godinu), a među zakonskim zastupnicima tih udruženja je bilo 2.433 žene i 15.858 muškaraca, što pokazuje nesmanjeni rodni jaz među polovima, tj. na znatno brojniju zastupljenost muškaraca u ovoj oblasti u odnosu na žene, pa je u tom smislu situacija nepromenjena u u odnosu na 2021. godinu.[13]

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije upućuje Ministarstvu sporta preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije da pripremi predlog strateškog dokumenta za razvoja sporta posebno definiše oblast, odnosno cilj koji se odnosi na razvoj ženskog sporta i njegovu promociju na svim nivoima, vodeći računa o različitim ličnim svojstvima žena u sportu (poput starosnog doba, zdravstvenog stanja, invalidnosti i sl) u cilju omasovljavanja i unapređenja ženskog sporta, ostvarivanja rodne ravnopravnosti i sprečavanja i suzbijanja rodno zasnovanog nasilja u sportu, kao i da prilikom kreiranja mera i aktivnosti za realizaciju ovog cilja vodi računa o potrebi povećanja ulaganja u ženski sport, obezbeđivanju i raspodeli sredstava za ove namene.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tačka 9)

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21

[3] („Sl.list SFRJ  – Međunarodni ugovori“, br. 11/81)

[4] („Sl. glasnik RS”, br. 52/2021)

[5] („Sl. glasnik RS”, br. 103/2021)

[6] („Sl. glasnik  RS“, br. 10/16)

[7] https://www.mos.gov.rs/storage/2021/10/strategija-razvoja-sporta-u-republici-srbiji-za-period-2014-2018-godine.pdf

[8]https://www.mos.gov.rs/public/documents/upload/sport/inspekcija/ANALIZA%20REALIZACIJE%20STRATEGIJE%20RAZVOJA%20SPORTA%20I%20AP%20za%20period%202014-2018.%20godine1.pdf

[9] https://ravnopravnost.gov.rs/1052-21-nije-utvrdjena-diskriminacija-na-osnovu-pola-u-oblasti-sporta/

[10]https://stillmed.olympics.com/media/Documents/Olympic-Movement/Factsheets/Women-in-the-Olympic Movement.pdf?displayAsWebView=true%3FdisplayAsWebView%3Dtrue

[11] https://institutzazenskisport.rs/razvoj-zenskog-sporta/

[12] https://oks.org.rs/takmicenja/tokio-2020/

[13] https://minljmpdd.gov.rs/dokumenta/izvestaji/

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

438-24 Preporuka mera Ministarstvu sporta