br. 07-00-42/2022-02 datum: 26.5.2022.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbi koje je advokatkinja AA, podnela u ime BB protiv Turističke organizacije (u daljem tekstu: TO), v.d direktorke VV i predsednice konkursne komisije GG, zbog diskriminacije u oblasti zapošljavanja, na osnovu nacionalne pripadnosti ili etničkog porekla kao ličnog svojstva. U pritužbama je između ostalog navedeno da je TO organizovala javni konkurs za popunjavanje izvršilačkog radnog mesta – organizator za razvoj i promociju turističkih proizvoda, na koji se javila podnositeljka pritužbi, te da je na konkursu prednost data jednako kvalifikovanoj kandidatkinji zato što je pripadnica određene nacionalne manjine. Dalje je navela da se TO u svom rešenju o prijemu u radni odnos pozvala na primenu člana 58. Zakona o zaposlenim u javnim službama, odnosno na primenu posebne (afirmativne) mere u zapošljavanju iako u postupku nije bila data mogućnost kandidatima/kinjama da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti, kao i bez sprovođenja radnji koje zakon nalaže u ovim slučajevima. Ukazala je da je v.d. direktorka, u svom rešenju o odbijanju prigovora navela da je opštepoznata činjenica da je kandidatkinja koja se prima u radni odnos „iz ugledne bošnjačke porodice“ te da nije bilo potrebe za prikupljanjem podataka o nacionalnoj pripadnosti kandidata/kinja. U izjašnjenju v.d. direktorke TO, DD, koja je u međuvremenu imenovana na funkciju v.d. direktorke umesto dotadašnje v.d. direktorke VV, navedeno je da su jedna i druga kandidatkinja u potpunosti zadovoljile kriterijume za izbor, prednost je data drugoj kandidatkinji, koja prevashodno ima prethodnog radnog iskustva u TO, a i zato što je pripadnica nacionalne manjine, koja je u momentu odluke bila manje zastupljena u TO , kao i da se uvidom u dokumentaciju TO  „može videti da u momentu raspisivanja konkursa nije bilo pripadnika nacionalne manjine“. Pored toga v.d. direktorka je odgovarajući na zahtev za izjašnjenje Poverenika navela da u javnom pozivu nije bilo naznačeno da će u sprovođenju konkursa primenjivati posebnu (afirmativnu) meru, kao i da na nivou Opštine i TO ne postoje određeni akti koji se odnose na potrebu primene afirmativne mere. Imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da je  Javni konkurs raspisala TO , kao i da u međuvremenu VV nije odgovorno lice u ovoj organizaciji, postupak je nastavljen protiv TO. U postupku po pritužbi bilo je neophodno utvrditi da li je TO  u privilegovan položaj stavilo jednu kandidatkinju u odnosu na drugu, po osnovu bilo kog pretpostavljenog ili stvarnog ličnog svojstva, odnosno da li davanje prednosti kandidatkinji po osnovu njene nacionalne pripadnosti predstavljalo primenu posebne (afirmativne) mere u kom slučaju Ustav i zakon dozvoljavaju davanje prednosti. Za razmatranje ovog predmeta važno je istaći da primena posebne (afirmativne) mere predstavlja izuzetak od pravila, odnosno izuzetak od načela ravnopravnosti koji propisuje kako Ustav u članu 21. stav 4, tako i Zakon o zabrani diskriminacije u članu 14. Imajući u vidu da posebne mere predstavljaju izuzetak od načela ravnopravnosti, one moraju biti pažljivo sprovedene i na način i u postupku propisanom zakonom. Poverenik najpre konstatuje da ukoliko je posebna mera sprovedena u skladu sa zakonom, ona ne može predstavljati akt diskriminacije. Međutim, ukoliko posebna mera nije primenjena u skladu sa zakonom, ona može predstavljati neopravdano davanje prvenstva, odnosno privilegovanje lica ili grupe lica na osnovu određenog ličnog svojstva. Nakon sprovedenog postupka, utvrđeno je da je, prema posebnom pravilu o preraspodeli tereta dokazivanja, propisanom u članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, podnositeljka pritužbi učinila verovatnim akt diskriminacije. Sa druge strane, uz izjašnjenje TO nije dostavljen nijedan dokaz koji bi ukazao da davanje prednosti kandidatkinji koja je primljena u radni odnos u odnosu na kandidatkinju koja je podnela pritužbe predstavlja primenu posebne (afirmativne) mere u kom slučaju bi davanje prednosti bilo opravdano. Uvidom u Javni konkurs je utvrđeno da u javnom pozivu nije bila stavljena napomena da će u slučaju postojanja jednako kvalifikovanih kandidata prednost biti data pripadniku/ci nacionalne manjine, na šta je TO  bila u obavezi u skladu sa zakonom. Takođe iz izjašnjenja je nesporno da na nivou Opštine i TO ne postoje određeni akti koji se odnose na potrebu primene afirmativne mere. Poverenik je dalje u postupku konstatovao da u skladu sa Ustavom i zakonom nacionalna pripadnost svakog pojedinca se ne može proizvoljno tumačiti niti pretpostavljati, kako je to učinjeno u rešenju o odbijanju prigovora podnositeljke pritužbe. Imajući u vidu navedeno Poverenik je dao mišljenje da je TO povredila odredbe člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije, privilegovanjem jednako kvalifikovane kandidatkinje u odnosu na drugu na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva – pripadnost nacionalnoj manjini, bez sprovođenja propisanog postupka u skladu sa zakonom o primeni posebne (afirmativne) mere. Poverenik je preporučio TO da otkloni posledice diskriminatornog postupanja prema licu u čije ime je podneta pritužba; da prilikom raspisivanja Javnog konkursa za izbora kandidata/kinja za prijem u radni odnos u TO omogući jednak tretman svim kandidatima/kinjama ili ukoliko je u pitanju potreba za primenom posebne (afirmativne) mere ovu meru sprovede u skladu sa zakonom, kao i da ubuduće svojim postupanjem ne krši propise o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA
   • Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pritužbama se obratila advokatkinja AA. Pritužbu je podnela u ime BB protiv Turističke organizacije (u daljem tekstu TO), kao i protiv d direktorke VV i predsednice konkursne komisije GG. Podnositeljka pritužbi smatra da je njena klijentkinja kao kandidatkinja za zaposlenje u TO, diskriminisana po osnovu nacionalne pripadnosti ili etničkog porekla u postupku zapošljavanja.
   • U pritužbama je, između ostalog, navedeno:

–  da se njena klijentkinja prijavila na javni konkurs za popunjavanje izvršilačkog radnog mesta – organizator za razvoj i promociju turističkih proizvoda u TO, u zvanju savetnika;

–  da je u obrazloženju odluke konkursne komisije TO o prijemu druge kandidatkinje u radni odnos, naznačeno da je primljena u radni odnos jer je pripadnica bošnjačke nacionalne manjine, kao i zato što je prethodno radila u TO;

– da je zbog toga klijentkinja podnositeljke pritužbi podnela prigovor na rešenje o prijemu u radni odnos druge kandidatkinje u TO, osporavajući način na koji je utvrđena njena nacionalna pripadnost, te da je v.d. direktorke VV, „u još sramotnijoj odluci po prigovoru“, navela da je opštepoznata činjenica da je kandidatkinja koja se prima u radni odnos „iz ugledne bošnjačke porodice“, te da nije bilo potrebe za prikupljanjem podataka o nacionalnoj pripadnosti kandidata/kinja.

Uz pritužbe dostavljeni su sledeći dokazi: 1) Punomoćje BB, kojim ovlašćuje advokatkinju AA  za zastupanje u postupku pred Poverenikom; 2) Poziv za učešće na javnom konkursu za popunjavanje izvršilačkog radnog mesta u TO; 3) Odluka o izboru kandidata za prijem u radni odnos po sprovedenom javnom konkursu u TO; 4) Rešenje v.d. direktorke TO o odbijanju prigovora na rešenje o prijemu u radni odnos.

• Budući da je uvidom u dokaze utvrđeno da je Javni konkurs raspisala TO, odnosno v.d. direktorke VV, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nastavio postupak protiv TO, te je u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije zatraženo izjašnjenje na navode iz pritužbe od VV, v.d. direktorke TO, kao odgovornog lica za postupanje TO u vezi sa organizovanjem i sprovođenjem konkursa za popunjavanje slobodnog izvršilačkog radnog mesta.
• TO je 6.4.2022. godine uputila elektronski dopis Povereniku, u kojem je navedeno da je VV istekao mandat, kao i da se VV „trenutno nalazi na odmoru“, te da iz tog razloga nije u mogućnosti da se izjasni na navode iz pritužbi.
• S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti uputio je dopis br. 07-00-42/2022-02 od 20.4.2022. godine, u kojem je obavestio TO da je neophodno da se na predmetne navode iz pritužbi izjasni zakonski zastupnik TO ili drugo lice koje je u skladu sa aktima organizacije ovlašćeno, budući da se pritužba odnosi na pravno lice koje je raspisalo sporni konkurs.
• Izjašnjavajući se na navode iz pritužbi, DD, novoimenovana v.d. direktorke TO, je između ostalog, navela sledeće:

– da TO ne predstavlja organizaciju na koju se primenjuju afirmativne mere ali se vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti nacionalnih manjina;

– da TO, prema uvidu u javni poziv na učešće u predmetnom javnom konkursu, nije naznačila da će u sprovođenju konkursa primenjivati afirmativnu meru;

– da na nivou Opštine i TO ne postoji određeni akt koji se odnosi na primenu afirmativne mere ali se vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti pripadnika nacionalne manjine;

– da, s obzirom na činjenicu da su i kandidatkinja u čije ime su podnete pritužbe i druga kandidatkinja u potpunosti zadovoljile kriterijume za izbor, da je prednost data drugoj kandidatkinji, koja prevashodno ima prethodnog radnog iskustva u  TO, a i zato što je pripadnica nacionalne manjine, koja je u momentu odluke bila manje zastupljena u TO;

– da se uvidom u dokumentaciju TO „može videti da u momentu raspisivanja konkursa nije bilo pripadnika nacionalne manjine.

2. ČINjENIČNO STANjE

• Uvidom u kopiju javnog poziva za učešće na javnom konkursu za popunjavanje izvršilačkog radnog mesta u TO br. 258-II/021 od 16.9.2021. godine, utvrđeno je da da je TO raspisala javni konkurs za popunjavanje izvršilačkog radnog mesta – organizator za razvoj i promociju turističkih proizvoda, kao i da su predmetnim javnim pozivom definisani: radno mesto koje se popunjava, opis poslova na datom radnom mestu, stručna sprema koje kandidati/kinje moraju posedovati, način i postupak sprovođenja konkursa, način provere stručne osposobljenosti, znanja i veština kandidata/kinja koje se proveravaju u izbornom postupku, opšti uslovi za rad na radnom mestu, trajanje radnog odnosa i mesto rada, dokazi koji se prilažu uz prijavu na javni konkurs i način dostavljanja, kao i mesto, dan i vreme kada će se sprovesti izborni postupak.
• Uvidom u kopiju odluke TO o izboru kandidata za zaposlenje po sprovedenom javnom konkursu br. 535-II/021 od 30.12.2021. godine, utvrđeno je da je konkursna komisija u izbornom postupku izvršila proveru stručnih osposobljenosti i znanja, te da je na osnovu dobijenih rezultata utvrđeno da i podnositeljka pritužbi i druga jednako kvalifikovana kandidatkinja u potpunosti ispunjavaju zahteve za izbor. Daljim uvidom u predmetnu odluku, utvrđeno je da je Konkursna komisija sačinila listu za izbor na kojoj su se našle navedene kandidatkinje. U odluci o izboru kandidata je navedeno: „Pošto su oba kandidata ispunila merila propisana za izbor sa jednakim najboljim rezultatom, Konkursna komisija je prednost za zapošljavanje dala kandidatu koji ima radno iskustvo u Turističkoj organitaciji, a i izabrani kandidat pripada nacionalnoj manjini što ga članom 58. Zakona, stav 2. stavlja u prednost.“
• Uvidom u kopiju Rešenja o odbijanju prigovora na odluku o izboru kandidata u radni odnos u TO br. 32-II/022 od 24.1.2022. godine, utvrđeno je da je podnositeljka pritužbe blagovremeno podnela prigovor na Odluku, ističući da, u pogledu davanja prednosti drugoj kandidatkinji po osnovu nacionalne pripadnosti, njena nacionalna pripadnost nije utvrđena na „valjan“ način. U Rešenju je navedeno: „Prigovor je neosnovan. Naime, iz priložene dokumentacije koju su priložile kandidatkinje nesumnjivo se utvrđuje da kanditkinja pripada uglednoj bošnjačkoj porodici. Za stanovnike Opštine opštepoznata je činjenica da je porodica kandidatkinje ugledna bišnjačka porodica. U opštini kao višenacionalnoj sredini postoje prezimena koja imaju i bošnjačke i srpske porodice (Gojak, Čičić, Rovčanin, Baković…), dok je prezime kandidatkinje isključivo bošnjačko prezime. Dakle, Komisija je ispravno postupila kada je kandidatkinji priznala prednost po osnovu postizanje nacionalne zastupljenosti bošnjačkog naroda među zaposlenim u Turističkoj organizaciji. To što Komisija nije posebno prikupljala dokaz o nacionalnoj pripadnosti nije od značaja da bi moglo uticati na zakonitost ishoda i izbora.“

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbi, dostavljene dokaze, navode iz izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom.^[1] Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
• Ustav Republike Srbije[2] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Stavom 4. ovog člana propisano da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima. Članom 77. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je i da se, pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
• Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Članom 14. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju. Stavom 2. ovog člana propisano je da se posebne mere iz stava 1. primenjuju dok se ne postigne cilj zbog kojeg su propisane, ako zakonom nije drugačije propisano, dok je stavom 3. propisano da su poslodavci dužni da preduzmu odgovarajuće mere ako je to potrebno u konkretnom slučaju u cilju obezbeđivanja pristupa, razumno prilagođenog radnog mesta, učešća, stručnog usavršavanja i napredovanja u poslu zaposlenih koji se nalaze u neravnopravnom položaju u odnosu na druge zaposlene, a naročito osoba sa invaliditetom, pripadnika nacionalnih manjina, žena, muškaraca, osoba drugačije seksualne orijentacije, rodnog identiteta, starijih osoba i drugih, osim ako bi ove mere predstavljale nesrazmeran teret za poslodavca. Članom 16. stav 1. ovog zakona propisano da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.
• Vlada Republike Srbije usvojila je Akcioni plan za ostvarivanje prava nacionalnih manjina^[3], koji je predviđen u Akcionom planu za Pregovaračko poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava. Usvajanjem ovog Akcionog plana, Republika Srbija je zaokružila svoje strateško opredeljenje unapređenja institucionalnog i zakonodavnog okvira u oblasti ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Pomenutim Akcionim planom ustanovljeni su strateški ciljevi u vezi sa poboljšanjem položaja nacionalnih manjina u Republici Srbiji, kao i aktivnosti koje treba preduzeti u tom pravcu. Kao jedan od strateških ciljeva ovog Akcionog plana, jeste i postizanje odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u javnom sektoru i javnim preduzećima. Kao aktivnosti koje se imaju preduzeti radi ostvarivanja predmetnog cilja, između ostalog, navedene su i: 1) izmene  i dopune Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u cilju stvaranja osnova za propisivanje afirmativnih mera nacionalnih manjina, kroz uvođenje odredaba u posebnim zakonima kojima se uređuje radno-pravni status zaposlenih u javnom sektoru, koje će omogućiti davanje prednosti nacionalnim manjinama pri zapošljavanju/otpuštanju pri istim uslovima, a do postizanja odgovarajuće strukture zaposlenih u javnom sektoru na svim nivoima teritorijalne organizacije;  2) usaglašavanje zakona i drugih propisa kojima se uređuje radno-pravni status u skladu sa izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i rezultatima analize stanja, kojom su utvrđeni kriterijumi i merila za propisivanje odgovarajuće zastupljenosti nacionalnih manjina u pojedinim delovima javnog sektora.
• Članom 4. stav 3. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina^[4] propisano je da se neće smatrati diskriminacijom mere za unapređenje pune i efektivne ravnopravnosti u zapošljavanju, odnosno pogodnosti u slučaju prestanka radnog odnosa u javnom sektoru na svim nivoima teritorijalne organizacije, koje su propisane odredbama posebnih zakona kojima se uređuje radno-pravni status zaposlenih u javnom sektoru, ako takve mere važe do postizanja odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina koja je utvrđena tim zakonima.
• Odredbama člana 58. Zakona o zaposlenima u javnim službama^[5] bliže se uređuje način izbora kandidata za zaposlenje, u vezi sa sprovođenjem javnog konkursa.Članom 58. stav 1. ovog zakona propisano je da Konkursna komisija odlučuje o izboru kandidata koji je sa najboljim rezultatom ispunio merila propisana za izbor. Stavom 2. ovog člana propisano je da Konkursna komisija prilikom donošenja odluke iz stava 1. ovog člana daje prvenstvo jednako kvalifikovanim kandidatima pripadnicima nacionalnih manjina, u cilju postizanja odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini. Takođe, odredbom člana 52. ovog zakona je propisano da ukoliko oglašivač ima nameru da, radi postizanja ravnomerne zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina, primeni afirmativnu meru u slučaju postojanja jednako kvalifikovanih kandidata za zaposlenje, u pogledu davanja prednosti onom jednako kvalifikovanom kandidatu/kinji koji je pripadnik/ca nacionalne manjine. Stavom 3. istog člana je propisano da, ako su pripadnici nacionalne manjine nedovoljno zastupljeni među zaposlenima, u oglasu o konkursu se posebno navodi da pripadnik te nacionalne manjine ima prednost kod izbora u slučaju jednake ocene kvalifikovanih kandidata. Dalje, stavom 4. je propisano da se smatra da je zastupljenost pripadnika određene nacionalne manjine među zaposlenima nedovoljna, ukoliko nije srazmerna procentu njihovog učešća u stanovništvu na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj javna služba, odnosno njena organizaciona jedinica ima sedište, u skladu sa rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, pod uslovom da se o svojoj nacionalnoj pripadnosti izjasnilo najmanje 30% zaposlenih u sedištu javne službe, odnosno njene organizacione jedinice, prema podacima iz Registra zaposlenih u javnoj upravi u skladu sa zakonom.

Analiza navoda pritužbe, dopune pritužbe, izjašnjenja, dopuna izjašnjenja i dostavljenih dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

• Poverenik najpre konstatuje da je uzimajući u obzir navode iz pritužbi i izjašnjenja, kao i dostavljene dokaze, potrebno utvrditi da li je TO, u privilegovani položaj stavilo jednu kandidatkinju u odnosu na drugu po osnovu bilo kog pretpostavljenog ili stvarnog ličnog svojstva. Drugim rečima, neophodno je utvrditi da li davanje prednosti kandidatkinji po osnovu njene nacionalne pripadnosti predstavlja primenu posebne (afirmativne) mere u skladu sa zakonom u kom slučaju Ustav i zakon dozvoljavaju davanje prednosti.
• Pre upuštanja u analizu, neophodno je ukazati da primena posebne (afirmativne) mere predstavlja izuzetak od pravila, odnosno izuzetak od načela ravnopravnosti koji propisuje kako Ustav u članu 21. stav 4, tako i Zakon o zabrani diskriminacije u članu 14. U skladu sa navedenim propisima posebne (afirmativne) mere su one mere kojima se u privilegovani položaj stavljaju određena lica, odnosno grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju u odnosu na ostale građane/ke, odnosno to su one mere koje su uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju. Imajući u vidu da posebne mere predstavljaju izuzetak od pravila, one moraju biti pažljivo sprovedene na način i postupak kako to zakon propisuje. S tim u vezi Poverenik ističe da primena posebne (afirmativne) mere onako kako to zakon propisuje ne može predstavljati akt diskriminacije. Međutim, ukoliko posebna mera nije primenjena u skladu sa zakonom, ona može predstavljati neopravdano privilegovanje lica na osnovu stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva lica ili grupe lica.
• Imajući u vidu navode iz izjašnjenja v.d. direktorke da TO ne predstavlja organizaciju na koju se primenjuju afirmativne mere ali se vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti nacionalnih manjina, Poverenik ističe da su ovi navodi kontradiktorni donetom rešenju u kojem se ova organizacija poziva na član Zakona o zaposlenima u javnim službama, kao i obrazloženju osporenog rešenja. Naime u rešenju TO je navedeno da je Konkursna komisija sačinila listu za izbor na kojoj su se našle kandidatkinje sa najvišom ocenom u izbornom postupku, odnosno sa jednakim – najboljim rezultatom, pri čemu je konkursna komisija dala prednost jednoj kandidatkinji „zbog toga što je ona pripadnica bošnjačke nacionalne manjine, što je članom 58. stav 2. stavlja u prednost“. Pored toga, a imajući u vidu napred citirane propise nesporno je da je TO organizacija na koju se primenjuje Zakon o zaposlenima u javnim službama kao i odredbe ovog zakona koje se odnose na način izbora kandidata za zaposlenje, u vezi sa sprovođenjem javnog konkursa za prijem u radni odnos.
• Dalje, Poverenik konstatuje da se u postupku po pritužbi primenjuje posebno pravilo o teretu dokazivanja iz člana 45. stav 2. a u vezi stava 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Naime, prema ovom pravilu, podnosilac pritužbe treba da učini verovatnim da je lice protiv koga podnosi pritužbu izvršilo akt diskriminacije zbog nekog njegovog ličnog svojstva, a ukoliko to učini, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, leži na licu protiv koga je pritužba podneta.
• Uzimajući u obzir kopiju javnog poziva TO, koji je kao dokaz dostavila podnositeljka pritužbi, Poverenik konstatuje da je nesporno da TO u javnom pozivu kao organizator konkursa nije navela da će, prilikom izbora jednako kvalifikovanih kandidata/kinja za prijem u radni odnos, dati prednost kandidatu/kinji na osnovu bilo kog ličnog svojstva predviđenog zakonom, dok je u Rešenju o prijemu u radni odnos dala prednost jednoj kandidatkinji zbog njene nacionalne pripadnosti pozivajući se na odredbe člana 58. Zakona o zaposlenima u javnim službama.
• Dalje, uzimajući u obzir navode iz Rešenja o odbijanju prigovora lica u čije ime je podneta pritužba kao i razloge odbijanja prigovora, Poverenik je konstatovao da je u podnetom prigovoru osporeno davanje prednosti drugoj jednako kvalifikovanoj kandidatkinji i da je TO ukazano da nije sproveden postupak niti data mogućnost kandidatima/kinjama da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti, kao i da postupak primene posebne mere nije sproveden u skladu sa zakonom. Dalje, uzimajući u obzir navode v.d. direktorke VV iz navedenog rešenja, konstatovano je i da je tadašnja v.d. direktorke navela na koji način je došla do saznanja koje je nacionalne pripadnosti kandidatkinja koja je primljena u radni odnos, navodeći „da je opšte poznato da je ona iz ugledne bošnjačke porodice“, kao i da je njeno prezime „isključivo bošnjačko prezime“, uz napomenu da „nisu posebno prikupljani dokazi o nacionalnoj pripadnosti“ kandidata.
• Uz izjašnjenje nije dostavljen nijedan dokaz koji bi ukazao da davanje prednosti kandidatkinji koja je primljena u radni odnos u odnosu na lice u čije ime su podnete pritužbe predstavlja primenu posebne (afirmativne) mere u kom slučaju i Ustav i Zakon o zabrani diskriminacije propisuju izuzetak od načela ravnopravnosti, odnosno propisuju da je takvo razlikovanje/privilegovanje dozvoljeno. Drugim rečima, nije dostavljen ni jedan dokaz, koji bi ukazao na to da je TO kao organizator konkursa, pre objavljivanja javnog poziva, u skladu sa odredbama člana 52. Zakona o zaposlenima u javnim službama, sprovela sve neophodne radnje, u vidu anketiranja minimalnog procenta zaposlenih radi utvrđivanja nacionalne strukture, utvrđivanja koje su to nacionalne manjine neravnomerno zastupljene u TO, kao i navođenja koji će pripadnici/ce nacionalne manjine, u slučaju da budu jednako kvalifikovani u postupku izbora imati prednost prilikom odlučivanja za prijem u radni odnos. Ovakva napomena nije navedena ni u Javnom pozivu na šta je TO bila u obavezi u skladu sa zakonom. S tim u vezi, Poverenik ukazuje da je članom 52. Zakona o zaposlenima u javnim službama propisano da se smatra da je zastupljenost pripadnika određene nacionalne manjine među zaposlenima nedovoljna, ukoliko nije srazmerna procentu njihovog učešća u stanovništvu na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj javna služba, odnosno njena organizaciona jedinica ima sedište, u skladu sa rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, pod uslovom da se o svojoj nacionalnoj pripadnosti izjasnilo najmanje 30% zaposlenih u sedištu javne službe, odnosno njene organizacione jedinice, prema podacima iz Registra zaposlenih u javnoj upravi u skladu sa zakonom.
• Poverenik još jednom ukazuje da je članom 14. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da se posebne mere iz stava 1. (odnosno afirmativne mere) primenjuju dok se ne postigne cilj zbog kojeg su propisane, ako zakonom nije drugačije propisano, dok je stavom 3. ovog člana propisano da su poslodavci dužni da preduzmu odgovarajuće mere ako je to potrebno u konkretnom slučaju u cilju obezbeđivanja pristupa, razumno prilagođenog radnog mesta, učešća, stručnog usavršavanja i napredovanja u poslu zaposlenih koji se nalaze u neravnopravnom položaju u odnosu na druge zaposlene, a naročito osoba sa invaliditetom, pripadnika nacionalnih manjina, žena, muškaraca, osoba drugačije seksualne orijentacije, rodnog identiteta, starijih osoba i drugih, osim ako bi ove mere predstavljale nesrazmeran teret za poslodavca.
• Poverenik nije mogao uvažiti ni navode iz izjašnjenja v.d. direktorke TO, da se „uvidom u dokumentaciju može videti da u momentu raspisivanja konkursa nije bilo pripadnika nacionalne manjine“ u TO, iz razloga što uz izjašnjenje nije dostavljena bilo kakva dokumentacija, koja bi potvrdila ove navode, odnosno dokumentacija da je sastav zaposlenih i zastupljenost pripadnika nacionalne manjine utvrđen u skladu sa zakonom.
• Na kraju neophodno je i ukazati na činjenicu da se nacionalna pripadnost svakog pojedinca ne može proizvoljno tumačiti niti pretpostavljati, kako je to učinjeno u rešenju o odbijanju prigovora lica u čije je ime podneta pritužba. Naime, nacionalna pripadnost svakog pojedinca se jedino može utvrditi njegovim izjašnjavanjem, u skladu sa Ustavom[6] i zakonima Republike Srbije, pri čemu niko nije obavezan da se o svojoj nacionalnoj pripadnosti izjasni. Jedini validan način za utvrđivanje nacionalne pripadnosti lica, jeste njegovo slobodno izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti, u skladu sa Ustavom i zakonima, a ne proizvoljno tumačenje pripadnosti na osnovu imena ili prezimena lica.
• Činjenica da je u radni odnos primljena pripadnica nacionalne manjine ne predstavlja akt diskriminacije, već akt diskriminacije predstavlja činjenica da je jednoj kandidatkinji data prednost na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva bez sprovođenja prethodnog postupka u cilju utvrđivanja da li uopšte treba primeniti posebnu meru ili ne, te ukoliko treba, koja od nacionalnih manjina je najmanje zastupljena, pri čemu je u slučaju utvrđivanja potrebe za primenom posebne (afirmativne) mere u skladu sa zakonom propisana obaveza navođenja u Javnom konkursu napomene da će posebna mera biti primenjena u slučaju postizanja istih rezultata u postupku provere kompetencija neophodnih za zasnivanje radnog odnosa.
• Prilkom razmatranja ovog predmeta Poverenik je posebno imao u vidu sudsku praksu u postupcima za zaštitu od diskriminacije. Tako je u strateškoj parnici koju je Poverenik pokrenuo zbog neopravdanog davanja prednosti jednom polu u odnosu na drugi u postupku zapošljavanja Apelacioni sud, a naknadno svojom odlukom i Vrhovni kasacioni sud posebno istakao da se tuženi ne može pozivati na afirmativnu meru s obzirom „da se ne posebne mere propisane odredbom člana 14. Zakona o zabrani diskriminacije ne mogu preduzimati prema sopstvenoj proceni već u skladu sa konkretnim aktom javne vlasti kojim su definisani odnos, odnosno struktura polova i njihovo učešće prilikom zapošljavanja na određena radna mesta, a u suprotnom, bez takvog posebnog akta javne vlasti, sprovođenje ovakvih mera predstavljalo bi arbitrano postupanje poslodavca bez ozbiljne analize stanja na tržištu rada, te se u tom smislu ne bi moglo utvrditi u kojoj meri, odnosno u kom procentu je neophodno da bude zastupljena određena grupa.“[7]
• Zbog svega napred navedenog, Poverenik konstatuje da pre sprovođenja konkursa nisu izvršene radnje koje zakon nalaže u slučaju sprovođenja posebne (afirmativne) mere, kao ni tokom postupka izbora, čime je data prednost kandidatkinji u odnosu na drugu kandidatkinju, ali i sve druge potencijalne kandidate/kinje bez upoznavanja sa činjenicom da će u konkretnom slučaju biti data prednost na osnovu određenog ličnog svojstva primenom posebne mere i bez davanja mogućnosti da se svi kandidati/kinje izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
• Na kraju, Poverenik ističe da već godinama u svojim Redovnim godišnjim izveštajima o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti ističe potrebu preduzimanja mera kako bi sastav državnih organa, organa lokalne samouprave i drugih organa javne vlasti odgovarao nacionalnom sastavu stanovništva na njihovom područiju, povećanjem broja zaposlenih pripadnika nacionalnih manjina i njihovim školovanjem i osposobljavanjem za obavljanje poslova.[8] Poverenik takođe konstantno ukazuje na važnost nacionalne, etničke, verske, jezičke i druge raznovrsnosti. Ovakvo stanje se može postići samo pravilnom primenom mera koje zakon propisuje u cilju davanja prvenstva, odnosno prednosti bilo kom licu ili grupi koja je u suštinski nejednakom položaju a u cilju dostizanja pune ravnopravnosti. Imajući u vidu da je opština multinacionalna i multietnična sredina pravilna primena posebnih mera ima dodatnu važnost i značaj, posebno kada su u pitanju organi javne vlasti kao što je to slučaj sa.

4. MIŠLjENjE

TO povredila je odredbe člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije, privilegovanjem jednako kvalifikovane kandidatkinje u odnosu na drugu na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva – pripadnost nacionalnoj manjini, bez sprovođenja propisanog postupka u skladu sa zakonom o primeni posebne (afirmativne) mere.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje TO:

• Da otkloni posledice diskriminatornog postupanja prema licu u čije ime je podneta pritužba;

• Da prilikom raspisivanja Javnog konkursa za izbora kandidata/kinja za prijem u radni odnos u TO omogući jednak tretman svim kandidatima/kinjama ili ukoliko je u pitanju potreba za primenom posebne (afirmativne) mere ovu meru sprovede u skladu sa zakonom.

• Da ubuduće svojim postupanjem ne krši propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je TO, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko TO, ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21), član 1. stav 2.

[2] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06 i 115/21)

[3] dostupno na: http://mduls.gov.rs/obavestenja/akcioni-plan-za-ostvarivanje-prava-nacionalnih-manjina/

[4] „Službeni list SRJ“, br. 11/02, „Službeni list SCG“, br. 1/03 – Ustavna povelja i „Službeni glasnik RS“, br. 72/09 – dr. zakon, 97/13 – odluka US i 47/18

[5] „Službeni glasnik RS“, br. 113/17, 95/18, 86/19 i 157/20

[6] Članom 47. Ustava Republike Srbije je propisano da je izražavanje nacionalne pripadnosti slobodno i da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.

[7] Apelacioni sud u Beogradu, Gž. br. 5012/13 od 19.7.2013. godine potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda REV. 872/2014 od 11.2.2015. godine

[8] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji-i-publikacije/publikacije/

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

35-22 Pritužba zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti