br. 11-00-632/2023-02 datum: 27.12.2023. godine

ZDRAVSTVENA USTANOVA „SREBO MEDICAL“

Nebojša Marković, direktor

16000 LESKOVAC

Norvežanska 16

Predmet: Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije

Poštovani gospodine Markoviću,

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratila se Tijana Prizrenac Nedeljković povodom situacije u kojoj se našla  nakon smrti svog supruga sa kojim je bila u procesu VTO procedure 2019. godine. Imenovana navodi da je sa svojim pokojnim suprugom započela postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja u Zdravstvenoj ustanovi „Srebo medical“. Objašnjava da je njen preminuli suprug 2016. godine, u želji da ima potomstvo, a zbog narušenog zdravstvenog stanja, dao da se zamrzne njegov reproduktivni materijal. Dana 20. decembra 2018. godine, supružnici su potpisali sa klinikom Saglasnost za postupak vantelesne oplodnje, a 17. januara 2019. godine su u celosti  isplatili i cenu  usluge, kada je  izvršena punkcija folikula kojom prilikom je dobijeno 30 jajnih ćelija, nakon čega je iz njihovog reproduktivnog materijala formirano 10 embriona. Dana 20. januara 2019. godine supružnici su potpisali molbu za postupak zamrzavanja embriona na period od 5 godina, koji ističe 20. januara 2024. godine. Dalje se navodi da se ubrzo nakon toga dana 31. januara 2019. godine, zdravstveno stanje supruga pogoršalo, zbog čega je urgentno smešten na VMA gde je 22. februara 2019. godine i preminuo. O navedenom sledu događaja i nameri da započeti postupak BMPO dovede do kraja imenovana Vas je obavestila putem mejla u martu 2019. godine, kada ste je kontaktirali usmeno i putem telefona uputili na Upravu za biomedicinu Ministarstva zdravlja Republike Srbije. S obzirom da od klinike nikakav pisani odgovor nije dobila, povodom navedenog klinici su se obratili i punomoćnici imenovane sa zahtevom da se dovrši započeti postupak.

Dana 26. januara 2023. godine pisanim putem ste obavestili Tijanu Prizrenac Nedeljković da je  prema članu 27. Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji predviđeno da je za izvođenje postupka BMPO potreban pismeni pristanak svih lica koji se podvrgavaju BMPO, pre započinjanja BMPO, a ovakav pristanak se daje posebno za svako izvođenje BMPO. Navedenim dopisom ste se pozvali i na članove 41, 52. stav 2. i 65. Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji.

Razmatrajući odredbe Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji primetna je pravna praznina u vezi sa odredbama koje se odnose na korišćenje reproduktivnih ćelija i embriona. Naime, Zakon osim što u članu 52. propisuje da se sa semenim ćelijama, neoplođenim jajnim ćelijama, zigotima i ranim embrionima ne može raspolagati na način koji je u suprotnosti sa zakonom ne postoji odredba koja uređuje način na koji se postupa sa neiskorišćenim reproduktivnim materijalom, u slučaju smrti. Znači, Zakon kada se radi o embrionima ne sadrži  eksplicitnu zabranu o posthumnoj oplodnji. S obzirom na navedeno a imajući u vidu značaj regulisanja ove oblasti na precizan i nedvosmislen način Poverenik će se obratiti Ministarstvu zdravlja inicijativom za izmene i dopune ovog zakona.

Međutim, bez obzira na navedeno smatramo da konkretan slučaj Tijane Prizrenac Nedeljković ne mora da čeka navedene izmene zakona. Naime, Zakon ni jednim članom ne brani da nadživela udovica implementira zamrznute embrione koji su za života njenog supruga formirani od njenog i njegovog reproduktivnog materijala. Pored toga oba supružnika su dala svoj pristanak za konkretno izvođenje, potpisivanjem saglasnosti za postupke vantelesne oplodnje od 20. decembra 2018. godine, u skladu sa propisima koji su tada bili na snazi. Nikakav drugi pristanak nije predviđen zakonom niti je od supružnika traženo da se potpiše. Transfer embriona bi se desio i pre smrti supruga, ali je odložen zbog narušenog zdravstvenog stanja Tijane Prizrenac. Nakon toga je suprug preminuo. Navedeno jasno ukazuje da nije došlo do hiperstimulacije jajnika, što u ovakvim postupcima nije retkost, došlo bi do transfera već stvorenih embriona na osnovu  prethodno datog pristanka.

Kada je reč o pozivanju na članove 41. i 52. stav 2. Zakona, želimo da ukažemo da se oba ova člana odnose na davaoce, a ne na korisnika. Zakon jasno pravi razliku između davaoca i korisnika počevši još od član 3. gde su definisani pojmovi, pa nadalje u ostalim odredbama. Član 3. stav 1. tačka 17. propisuje da je davalaštvo dobrovoljno darivanje reproduktivnih ćelija i embriona namenjenih za primenu u postupcima BMPO.  U konkretnom slučaju niko nikome ne daruje reproduktivni materijal. Supružnici su zajedno ušli u postupak BMPO, zajedno potpisali saglasnost u postupku koriste njihov reproduktivni materijal, te se mogu smatrati samo korisnicima, a nikako davaocima. Isto stanovište zauzeo je i  Viši sud u Beogradu u rešenju Gž br. 4356/2023 od 16. marta 2023. godine ukazavši da je nejasno pozivanje provostepenog suda na odredbe člana 41. kojim je propisano da je u postupku  BMPO dozvoljeno upotrebljavati reproduktivne ćelije odnosno embrione davalaca koji su živi, kao i na odredbe člana 49. kojim je propisano da je zabranjeno davati i koristiti reproduktivne ćelije, odnosno embrione bez pismenog pristanka davaoca u situaciji kada se radi o supružnicima koji su započeli postupak  BMPO, a jedan od njih  premine u toku postupka. U odluci se navodi „ kako iz citiranih odredbi Zakona proizilazi da se iste odnose na žene i muškarce koji daruju svoje reproduktivne ćelije, odnosno embrione a kako bi pomogli medicinsku oplodnju trećih lica, a ne svojih partnera u smislu Zakona o  BMPO, to je pozivanje prvostepenog suda na navedene odredbe zakona nejasno“.

Imajući u vidu navedeno jasno je da je ovakva situacija nastala zbog neprimene Zakona u skladu sa njegovim načelima i normama i u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Ustav Republike Srbije kao polazni princip garantovanja ljudskih prava utvrđuje neposrednu primenu ustavom zajemčenih ljudskih prava (član 18. st. 1), Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.). Stavom 3. propisano je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Neposredna primena ustavnih odredbi o ljudskim pravima znači da zakon nije nužan posrednik između ustavne norme i njene praktične primene. Sud i svaki drugi organ koji primenjuje pravo može se pozvati neposredno na ustavnu normu, i može neposredno primeniti ustavno pravilo na konkretan slučaj.

Odredbama člana 20. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Ustav Republike Srbije u članu 24. jemči neprikosnovenost ljudskog života. U neposrednoj vezi sa garancijom prava na život, u širem smislu su i ustavne odredbe koje garantuju slobodu odlučivanja o rađanju (član 63 stav 1.). Pravo na život i sloboda odlučivanja o rađanju pripadaju grupi  apsolutno zaštićenih prava (člana 202. stav 4), i kao takva ne mogu ni na koji način biti ograničena, pa čak ni za vreme vanrednih okolnosti ili rata.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima^[1]. Članom 27. ovog zakona zabranjena je diskriminacija lice ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Stavom 2. ovog člana, između ostalog je propisano da diskriminacija iz stava 1.  ovog člana postoji naročito ako se licu ilicu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima. Članom 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da Poverenik upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

S obzirom na navedeno proizilazi da su Tijanina lična svojstva zdravstveno stanje, a zatim bračni i porodični status (udovica)  razlozi zbog kojih  joj se onemogućava da koristi zajedničke embrione, koji su nastali voljom oba supružnika, sa ciljem rađanja deteta.

Imajući u vidu da su embrioni stvoreni od reproduktivnog materijala oba supružnika, da rok čuvanja embriona ističe 20. januara 2024, a da od Tijane Prizrenac Nedeljković u skladu sa članom 51. stav 6. Zakona o biomedecinski potpomogntoj oplodnji, kao lica od kojeg potiče reproduktivni materijal niko nije tražio da se izjasni o daljoj sudbini reproduktivnog materijala, polazeći od zakonskih ovlašćenja iz člana 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik preporučuje Zdravstvenoj ustanovi „Srebo medical“ da preduzme sve mere u cilju čuvanja embriona i dalje nakon 20. januara 2024. godine, kao i u cilju dalje zaštite i ostvarivanje prava Tijane Prizrenac Nedeljković na nastavak započetog postupka BMPO.

Zdravstvena ustanova „Srebo medical“ obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o aktivnostima koje će preduzeti u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09 i 52/21), član 2. stav 1. tačka 1

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

1273-23 Preporuka mera zdravstvenoj ustanovi „SREBO MEDICAL“