br. 07-00-623/2023-02 datum: 11.3.2024.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnela Fondacija A. A. protiv Samostalne poliklinike B. B. zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja. Udruženje je obavestilo Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o nameri da, u skladu sa članom 46. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacij, sprovede situaciono testiranje „potencijalne diskriminacije lica koja žive sa HIV-om, u oblasti pružanja zdravstvene zaštite“, kako bi nesporedno proverili da li zaposleni u medicinskim ustanovama prilikom pružanja svojih usluga poštuju pravila o zabrani diskriminacije U pritužbi je navedeno da je tester pozvao telefonom polikliniku B. B. i tražio zakazivanje termina za gastroskopiju sa anestezijom, i da mu je zaposlena u poliklinici zakazala termin i da je nakon što je obavestio da je osoba sa HIV+ statusom dobio odgovor od zaposlene „moram da proverim sa doktorom, možda niste za ovde“. Dalje je navedeno da ga je neposredno nakon toga zaposlena obavestila „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je to za njih povećan rizik, da nemaju uslove za to“. U izjašnjenju poliklinike je navedeno da podnosilac odgovora izražava iskreno žaljenje zbog nesporazuma i neadekvatnog odgovora koji je dobrovnolji ispitivač dobio, i da je odgovor dat iz razloga što u okviru Klinike za infektivne bolesti, Kliničkog centra Vojvodine, kao i Klinike za infektivne i tropske bolesti, Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije, postoje Odeljenja za gastroenterologiju sa endoskopijom. U toku postupka je utvrđeno da je  zaposlena u poliklinici B. B. u telefonskom razgovoru sa testerom najpre zakazala gastroskopiju sa anestezijom, ali kada je saznala da je tester osoba koja živi sa HIV-om, obavestila je testera da „mora da proveri sa doktorom“, i nakon toga je pozvala testera i obavestila „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je u pitanju povećan rizik i nemaju uslove“. Poverenik je doneo mišljenje da je samostalna poliklinika B. B. odbijanjem da zakaže pregled nakon saopštavanja HIV statusa povredila odredbe člana 6. a u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije. Poliklinici je preporučeno da u buduće obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om i da, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA
   • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu Fondacije A. A. protiv Samostalne poliklinike B. B. zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja.
   • U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

• da je Fondacija A. A. obavestila Poverenika za zaštitu ravnopravnost o nameri da, u skladu sa članom stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije,^[1] sprovede situaciono testiranje „potencijalne diskriminacije lica koja žive sa HIV-om, u oblasti pružanja zdravstvene zaštite“, kako bi nesporedno proverili da li zaposleni u medicinskim ustanovama prilikom pružanja svojih usluga poštuju pravila o zabrani diskriminacije.
• da je situaciono testiranje sprovedeno 23. novembra 2023. godine, tako što je tester pozvao telefonom polikliniku B. B. i tražio zakazivanje termina za gastroskopiju sa anestezijom;
• da mu je zaposlena u poliklinici zakazala termin za 28. novembar 2023. godine, u 17:00 časova, i da nakon što je obavestio da je osoba sa HIV+ statusom, dobio je odgovor od zaposlene da „moram da proverim sa doktorom, možda niste za ovde“.
• da ga je zaposlena u poliklinici pozvala u 11:57 minuta, i obavestila „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je to za njih povećan rizik, da nemaju uslove za to“.
• da je tester obavio razgovor u prisustvu kontorolora i koordinatorke fondacije.
  • U prilogu pritužbe je dostavljeno: 1) Obaveštenje o nameri sprovođenja situacionog testiranja; 2) Izveštaj o sprovedenom situacionom testiranju za Samostalnu polkliniku B. B.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije^[2], te je zatražio izjašnjenje na navode iz pritužbe od direktora samostalne poliklinike B. B.
  • U izjašnjenju avokatice V. V. punomoćnika Samostalne poliklnike B. B. , za postupanje u predmetu, navedeno je:
• da je 18. januara 2024. godine, poliklinika primila pritužbu u kojoj je navedeno da je dana 23. novembra 2023. godine, sprovedeno situaciono testiranje, kada je dobrovoljni ispitivač diskriminacije pozvao telefonom polikliniku B. B. i zatražio zakazivanje termina za gastroskopiju sa anestezijom;
• da je ispitivač naveo da mu je zakazan termin za 28. novembar 2023. godine, u 17 časova nakon čega je ukazao da je osoba sa HIV+ statusom, usled čega je dobio odgovor osoblja „da mora da proveri sa direktorom“ i „da možda nije za ovde;
• da je nakon 30 minuta dobrovoljni ispitivač dobio poziv sa klinike i da je obavešten da intervencija ne može da se obavi, jer poliklnika nema uslove za ovu vrstu pregleda;
• da podnosilac odgovora izražava iskreno žaljenje zbog nesporazuma i neaekvatnog odgovora koji je dobrovnolji ispitivač dobio, i da je odgovor dat iz razloga što u okviru Klinike za infektivne bolesti, Kliničkog centra Vojvodine, kao i Klinike za infektivne i tropske bolesti, Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije, postoje Odeljenja za gastroenterologiju sa endoskopijom;
• da je osoblje da tim klinikama preciznije obučeno za rad sa licima sa HIV+ statusom, što je u mnogome doprinelo da odgovor poliklinike B. B. zvuči diskriminatorno, iako to nije bila namera;
• da poliklinika B. B. nikada nije usled zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva donela odluku o „nepružanju bilo koje zdravstvene uluge“, već se uvek rukovodi najboljim interesom pacijenata, uz maksimalno uvažavanje svih različitosti i pružanjem jednakog tretmana;
• da poliklinika B. B. nastoji da u svom poslovanju uvažava i poštuje sve različitosti i lična svojstva svojih pacijenata i izražava žaljenje zbog neprijatnosti sa kojom se dobrovoljni ispitivač susreo;
• da žele ovu spornu situaciju reše mirnim putem, a poliklinika ukazuje da ostaje na raspolaganju pacijentima za pružanje zdravstvenih usluga iz raznih specijalistčkih oblasti.

2. ČINjENIČNO STANjE

• U toku postupka utvrđeno je da je 23. novembra 2023. godine, dobrovoljni ispitivač diskriminacije Fondacije A. A. sproveo najavljeno situaciono testiranjem pozivanjem Samostalne poliklinike B. B.
• U izveštaju o sprovedenom situacionom testiranju od 23. novembra godine, navedeni su podaci o testeru, o kontroloru/ki situacionog testiranja, zatim testiranom pravnom licu, opis situacije i rezultati testiranja. Naime, u izveštaju je navedeno da je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije (tester) 23. novembra 2023. godine, u 11:19 minuta pozvao polikliniku B. B., i tražio zakazivanje termina za gastroskopiju sa anestezijom. Istako je da mu je zaposlena u poliklinici zakazala termin za 28. novembar 2023. godine, u 17:00 časova, nakon čega je obavestio da je osoba sa HIV+ statusom i dobio odgovor „moram da proverim sa doktorom, možda niste za ovde“. Istakao je da su ga pozvali u 11:57 minuta, i obavestili da je zaposlena razgovarala sa direktorom,  „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je to za njih povećan rizik, da nemaju uslove za to“. Tester je razgovor obavio u prisustvu kontorolora i koordinatorke fondacije.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

Poverenik zaštitu ravnopravnosti, prilikom davanja mišljenja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne međunarodne i domaće pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom davanja mišljenja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne međunarodne i domaće pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.za zaštitu ravnopravnosti je nezavisni državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije^[3]. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahteve za pokretanje prekršajnog postupka zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
• Ustav Republike Srbije[4] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
• Odredbom člana stav 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima^[5] garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava^[6] izričito je uključio zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost“ iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi [..]
• Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, članom ovog zakona propisana je zabrana diskriminacije lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. Ovaj vid diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga.
• Zakon o zdravstvenoj zaštiti[7] u članu 21. stav 1. propisuje da načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, roda, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, zdravstvenog stanja, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije. Odredbom člna 39. stav 1. tač. 1-4. istog zakona propisano je da privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, i to ako ima: 1) propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika sa stečenim odgovarajućim visokim, odnosno srednjim obrazovanjem, sa licencom nadležne komore, a za obavljanje određenih poslova i sa odgovarajućom specijalizacijom, odnosno užom specijalizacijom, u radnom odnosu na neodređeno vreme; 2) propisanu dijagnostičku, terapijsku i drugu opremu za bezbedno i savremeno obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana; 3) propisane prostorije za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana; 4) propisane vrste i količine lekova i medicinskih sredstava koje su potrebne za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana.
• Član 6. stav Zakona o pravima pacijenata^[8] propisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije.
• Član 43. stav 1. Pravilnika o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe[9] propisuje da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa može se osnovati i obavljati zdravstvenu delatnost ako ima odgovarajuću opremu utvrđenu u Listi opreme za obavljanje zdravstvene delatnosti koja je odštampana uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo.

Analiza navoda pritužbe, izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.9. Imajući u vidu predmet ove pritužbe, u konkretnom slučaju je potrebno utvrditi da li je samostalna poliklinika B. B. izvršila akt diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva, odnosno da li je nakon navođenja HIV statusa odbila da pruži zdravstvenu uslugu dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije, koji je želeo da zakaže gastroskopiju sa anestezijom.

3.10. S obzirom da je pritužba podneta na osnovu situacionog testiranja diskriminacije, Poverenik najpre ističe da je osnovna svrha situacionog testiranja obezbeđivanje dokaza na kojem će se bazirati vođenje samog postupka za zaštitu od diskriminacije. Članom 46. Zakona o zabrani diskriminacije uspostavljen je poseban metod dobrovoljnog ispitivanja diskriminacije (situaciono testiranje), koji olakšava njeno dokazivanje. Situaciono testiranje koristi se s ciljem da se diskriminacija utvrdi „na licu mesta“, kako bi se dokazalo nejednako (nepovoljnije) tretiranje lica ili grupe lica zasnovano na nekom ličnom svojstvu, odnosno, kako bi se učinile vidljivim diskriminatorne prakse. Ovaj metod/mehanizam omogućava otkrivanje diskriminacije koja je često „prikrivena“ i pravda se različitim izgovorima. Situaciono testiranje je poseban mehanizam, koji podrazumeva kreiranje određene situacije, u kojoj je osoba (potencijalni diskriminator) dovedena u poziciju da može da se ponaša/postupa diskriminatorno bez bojazni da je neko posmatra, a testeri su oni koji se izlažu postupanju potencijalnog diskriminatora i proveravaju da li se on u datoj situaciji diskriminatorno ponaša. Naime, u skladu sa članom 46 stav 3. Zakona o zabrani diskriminacije, dobrovoljni ispitivač diskriminacije je lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju u nameri da neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju.

3.11. Na osnovu izveštaja o sprovedenom situacionom testiranju godine, utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 23. novembra 2023. godine u 11:19 minuta pozvao polikliniku B. B., i tražio zakazivanje termina za gastroskopiju sa anestezijom. Istako je da mu je zaposlena u poliklinici zakazala termin za 28. novembar 2023. godine u 17:00 časova, nakon čega je  obavestio da je osoba sa HIV statusom i dobio odgovor „moram da proverim sa doktorom, možda niste za ovde“. Istakao je da su ga pozvali u 11:57 minuta, i obavestili „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je to za njih povećan rizik, da nemaju uslove za to“.

3.12. U izjašnjenju je navedeno da je odgovor „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je to za njih povećan rizik, da nemaju uslove za to“, koji je zaposlena u poliklinici saopštila testeru, „dat iz razloga što u okviru Klinike za infektivne bolesti, Kliničkog centra, kao i Klinike za infektivne i tropske bolesti, Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije, postoje Odeljenja za gastroenterologiju sa endoskopijom, i da je osoblje na tim klinikama preciznije obučeno za rad sa licima koja su HIV+“.

3.13. Povodom ovih navoda iz izjašnjenja Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre ukazuje da su prethodnih godina rađena brojna istraživanja i studije u vezi sa pružanjem procedure gastroskopije i održavanju endoskopskih insrumenata koji se koriste prilikom ove procedure. U ovim studijama je navedeno da  su endoskopi složeni instrumenti za višekratnu upotrebu koji zahtevaju posebnu pažnju medicinskog osoblja u pogledu čišćenja i dezinfekcije. Na osnovu veliko broja testova dokumentovano je da se HIV virus lako uništava uobičajenim sredstvima za dezinfekciju endoskopa. Da nije bilo dokumentovanog slučaja u praksi vezanog za prenošenja HIV infekcije, koji bi se doveo u vezu sa instrumentima za endosokopiju. Takođe vršena su detaljna ispitivanja gde je edoskop kontaminiran sa visokom dozom HIV virusa, koji je u potpunosti unišen korišćenjem „standardnog ručnog čišćenja i propisanih hemijskih sredstava za dezinfekciju“[10]. Slični testovi i studije su vršene u konrolisanim uslovima i utvrđeno je da propisani protokoli za čišćenje i dezinfekicju endoskopa eleminišu/uništavaju virus HIV-a.[11] Održavanje endoskopskih instrumenta veoma značajno zbog potencijalne opasnosti od infekcije. Održavanje treba da prati  postojeće smernice ESGENA, uz obaveznu dokumentaciju o postupcima održavanja.[12] Naime u smernicama  ESGENA  (Evropsko udruženje medicinskih sestara i saradnika za gastroenterologiju i endoskopiju) istaknuto je da pacijenti koji imaju klinički latentne infekcije (hepatitis, HIV, tuberkuloza, salmonelu i dr) možda nisu svesni svog statusa nosioca, i stoga, sve pacijente treba smatrati potencijalno infektivnim. Kako je status nosioca pacijenata često nepoznat: „Sve pacijente treba tretirati kao potencijalno zarazne“. Svi endoskopi i pribor koji se koriste u endoskopiji treba da budu u potupunosti očišćeni i dezifnikovani nakon svake endoskopske procedure, koristeći uniformni, standardizovani protokol za ponovnu obradu. Osoblje uključeno u proceduru ponovne obrade treba da nosi odgovarajuću zaštitnu opremu koja uključuje: hemijski otporne rukavice za jednokratnu upotrebu, zaštitne naočare i maske za lice, zaštitni viziri za celo lice, specijalna haljina za pregled ili kaput (dugih rukava, otporan na vlagu) ili plastične kecelje sa otvorom za ruke.[13]

3.14. Pružanje dijagnostičke procedure gastroskopije, pacijentima koji žive sa HIV-om se ne razlikuje od pružanja usluga osobama koje nemaju HIV, uz sprovođenje svih standardnih medicinskih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i pacijenata, s obzirom da sve pacijente treba tretirati kao potencijalno zaražene jer neki od njih ni ne znaju da imaju infekciju ili činjenicu da su inficirani ne saopštavaju iako imaju saznanja da su zaraženi. Po pitanju navoda iz izjašnjenja da poliklinika B. B. nikad nije usled zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva donela odluku o (ne)pružanju bilo koje zdravstvene usluge, već da se rukovodi najboljim interesom pacijenata uz maksimlano uvažavanje svih različitosti, Poverenik navodi da je u konkretnom slučaju testeru nakon saopštavanja da ima HIV, odbijeno zakazivanje termina koji je prethodno bio zakazan.

3.15. Naime zaposlena u poliklinici B. B. u telefonskom razgovoru sa testerom najpre je zakazala gastroskopiju sa anestezijom, ali kada je saznala da je tester osoba koja živi sa HIV-om, obavestila je testera da mora da proveri, nakon čega je pozvala testera i obavestila „da intervencija ne može da se obavi kod njih, jer je u pitanju povećan rizik i nemaju uslove“. Takvo postupanje diskriminiše osobe koje žive sa HIV-om u odnosu na osobe koje nemaju HIV. Osobe koje ne žive sa HIV-om, ili koje medicinskom osoblju nisu saopštile da imaju HIV, imaju mogućnost da u ovoj poliklinici bez ikakvih teškoća, zakažu termin za gastroskopiju, kao i da im budu pružena ta medicinska usluga, dok osobama koje žive sa HIV-om nije ostavljena mogućnost da zakažu pregled.

3.16. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u domenu HIV/AIDS-a. Sud u obrazloženju presude, navodi da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije^[14].

3.17. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su osobe koje žive sa HIV-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije, stigmatizacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima, što može, između ostalog dovesti i do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

3.18. Vlada Repubile Srbije je usvojila Strategiju za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018–2025. godine^[15], u kojoj je istaknuto da je Opšti cilj Strategije prevencija HIV infekcije i drugih polno prenosivih infekcija, kao i obezbeđenje lečenja i podrške svim osobama koje žive sa HIV-om. Glavne komponente Strategije su: 1) prevencija; 2) lečenje i podrška osoba koje žive sa HIV-om; 3) zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija; 4) standardi kvaliteta; 5) strateške informacije za akciju. U okviru poglavlja  zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija postavljen je cilj da se  smanji stigma i eliminiše diskriminacija u okruženju prema PLHIV i ključnim populacijama u riziku uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava. Unapređenje kapaciteta za eliminaciju diskriminacije, suzbijanje svih oblika nasilja i za poštovanje i zaštitu ljudskih prava povezanih sa HIV-om.  U okviru analize aktuele sitacije istaknuto je da čak oko 41% zdravstvenih radnika u Republici Srbiji ima diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om. Većina slučajeva stigme i diskriminacije prijavljenih od strane PLHIV biva počinjeno od strane zdravstvenih radnika. U Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2023. godinu^[16], istaknuto je da osobe koje žive sa HIV/AIDS-om retko podnose pritužbe iz straha da će njihov status postati poznat široj zajednici, čime se povećava rizik od viktimizacije i zbog čega su  vrlo značajna sprovedena situaciona testiranja diskriminacije. Takođe u izveštaju Human rights and HIV/AIDS Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights^[17], Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava uputio je preporuke koje su neophodne za postizanje društvenih ciljeva koje je usvojila Generalna skupština u svojoj Političkoj deklaraciji o HIV-u/ AIDS-u, i to: ukidanje nejednakosti i usmeravanje ka okončanju AIDS-a do 2030. godine; uklanjanje kaznenih zakonskih i političkih okvira; smanjenje stigme i diskriminacije; i rešavanje rodnih nejednakosti i rodno zasnovanog nasilja. Diskriminacija prema osobama koje žive sa HIV-om u zdravstvenim ustanovama je široko rasprostranjena, sa udelom ljudi koji žive sa HIV-om u rasponu od 1,7% do čak 21% u 13 zemalja koji su prijavili uskraćivanje zdravstvenih usluga najmanje jednom u prethodnih 12 meseci. U najmanje 1/3 zemalja koje su izveštavale, više od 10% ispitanika u svim ključnim populacijama izbegavalo je da potraži zdravstvenu zaštitu.

3.19. Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

4. MIŠLjENjE

Odbijanjem pregleda dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije (testeru) nakon saopštavanja HIV statusa, Samostalna poliklinika B. B.  povredila je odredbe člana 6, a u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Samostalnoj poliklinici B. B. da:

5.1.  Ubuduće obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om.

5.2.  Ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

Potrebno je da Samostalna poliklinika B. B. obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Samostalna poliklinika ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21

[2] „Službeni glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21

[3] Zakon o zabrani diskriminacije, („Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21)

[4] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, br. 98/06)

[5] Čl. 33. Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 7/71)

[6] Br. 20 iz 2009. godine

[7] „Službeni glansik RS“, br. 25/19 i 92/23 – autentično tumačenje

[8] „Službeni glansik RS“, br. 45/13 i 25/19 dr. zakon

[9]„Službeni glasnik RS“, br. 43/06, 112/09, 50/10, 79/11, 10/12 – dr. pravilnik, 119/12 – dr. pravilnik, 22/13, 16/18, 18/22 i 20/23

[10] Transmission of infection by gastrointestional endoscopy , American Society for Gastrointestinal Endoscopy, Technology Committee, vo. 54, 2001. Dostpuno na: https://www.giejournal.org/article/S0016-5107(01)70086-7/fulltext

[11] The clinical risks of infection associated with endoscopy,  Alistair E Cowen MD, Can J Gastroenterol Vol 15.

[12]Uloga gastroskopije u dijagnostici,Naučni radovi,Institut za digestivne bolesti,Klinike za gastroenterohepatologiju KCS, 2010.

[13]ESGE–ESGENA guideline: Cleaning and disinfection in gastrointestinal endoscopy

[14] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. mart 2011. godine

[15] „Službeni glasnik RS“, br. 61/18

[16] Izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti 2023. godinu, dostupno na: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/

[17]Human rights and HIV/AIDS, Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights, 2022, dostupno na internet stranici: https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G22/337/67/PDF/G2233767.pdf?OpenElement

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

1265-23 Pritužba zbog diskriminacije u oblasti pružanja zdravstvenih usluga na osnovu ličnog svojstva zdravstveno stanje