1235-23 Pritužba zbog diskriminacije na osnovu roda, rodnog identiteta i seksualne orijenntacije

08. Mar 2024.

бр. 07-00-558/2023-02 datum: 8.3.2024.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe Udruženja „AA“ protiv, autora teksta „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“, BB, jer autor teksta kritikuje samu činjenicu što je Republika Srbija 2013. godine ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istambulsku konvenciju) navodeći da je ona produkt nove rodne, transrodne ili kvir ideologije čiji je cilj da se podrije biološka podela ljudi na prirodne polove, odnosno muškarca i ženu, te da se preko popularizacije interseksualnosti, slobode seksualnog izbora i identiteta podstiču pre svega mlade osobe da eksperimentišu sa raznim oblicima seksualnosti i da menjaju identitete. U pritužbi je dalje navedeno da se u tekstu negira opšteprihvaćena definicija roda i rodnog identiteta u savremenoj nauci, iznošenjem niza stavova kojima se podstiče diskriminacija prema LGBT+ populaciji, a posebno prema transrodnim osobama. Dalje je navedeno da autor kritikuje izveštavanje medija o tragično nastradaloj devojci Noi Milivojev sa argumentacijom da se u konkretnom slučaju ne radi o femicidu jer nije izvršena „legalna tranzicija“, pa da ni tužilaštvo nije smelo da se prikloni „ovakvom protivzakonitom saopštenju“ iz medija, te da je  autor izneo neistinite tvrdnje da su pojedine zemlje koje su ratifikovale Istanbulsku konvenciju zajedno sa popularnom kulturom i društvenim mrežama uz podršku korporacija i fondacija koje „guraju sve ovo“ omogućila deci predškolskog uzrasta da počnu da dobijaju hormonsku terapiju i ulaze u proces tranzicije, kao i da ova konvencija podstiče razvode i nalaže zabranu medijacije između bračnih partnera, čime neko ko nije upućen u sadržaj Konvencije izvodi zaključak da je cilj potpuno ukidanje medijacije pred sudom, ne znajući za sadržinu člana 48. Konvencije na koji način se indirektno diskriminišu žene koje su žrtve nasilja u porodici. Pored toga je ukazano na stavove autora da „takozvana (trans)rodna ili kvir ideologija koja stoji iza čitavog ovog paketa sistematskog razaranja jezika, tradicije, porodice, vere i u krajnjem ishodu biološkog opstanka jednog naroda jeste ideološka moda koju pod navodnom zaštitom manjinskih grupa guraju vladari savremenog sveta, korporacije, političke elite i briselska birokratija. Dalje je navedeno da autor navodi da je ta ideologija nasilna, totalitarna i opasna po svako društvo u kome se zacari što pokazuju katastrofalni demografski rezultati zapadnih zemalja u kojima ona vlada.” Sa druge strane u izjašnjenju, autor teksta, između ostalog, navodi da u njegovom tekstu nema diskriminatornih kvalifikacija, niti je namera teksta bila da nekog diskriminiše ili navodi na diskriminaciju, kao i da mu Udruženje spočitava što kritikuje ratifikaciju Istanbulske konvencije, koja nije ratifikovana ili se ne primenjuje u deset evropskih zemalja, te da podneta pritužba nije borba protiv diskriminacije već pokušaj da mu se zabrani sloboda govora, sloboda mišljenja i slobodnog naučnog istraživanja koje su garantovane Ustavom. U toku postupka, izvršen je uvid u celokupan tekst pod nazivom „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“. Analizom teksta kao i poruka koje se šalju čitaocima i čitateljkama, može se konstatovati da tekst ne pristupa temi transrodnosti na objektivan način, već se u njemu iznose stavovi koji nemaju utemeljenje u činjenicama i naučnim saznanjima, već podstiču predrasude i dezinformacije koje imaju za cilj da zastraše i prodube netrpeljivost prema LGBT osobama i to posebno prema transrodnim i interseks osobama dodatno pojačavajući predrasude i nerazumevanje. Javno iznošenje takvih stavova predstavlja povredu dostojanstva grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva i stvara neprijateljsko, zastrašujuće, degradirajuće i uvredljivo okruženje. U vezi sa navodima iz izjašnjenja da namera teksta nije bila da nekog diskriminiše ili navodi na diskriminaciju, Poverenik ukazuje da za postojanje diskriminacije u koju spada i navođenje na diskriminacij,u ne samo da nije neophodna namera, nego ni svest ni htenje da se izvrši akt diskriminacije, već je dovoljno da je lice ili grupa lica, na osnovu svog ličnog svojstva stavljena u nepovoljniji položaj, odnosno u ovom slučaju da su izneti stavovi kojima se vređa dostojanstvo osoba na osnovu ličnog svojstva i stvara neprijateljsko, degradirajuće i uvredljivo okruženje. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je dao mišljenje da je autor teksta BB povredio odredbe člana 12. stav 1. i člana 20. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučio je BB da objavi pisano izvinjenje zbog stavova izraženih u autorskom tekstu „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom” u roku od 15 dana od dana prijema ovog mišljenja sa preporukom, kao i da se ubuduće pridržava propisa o zabrani diskriminacije.

 

  1. TOK POSTUPKA
    • Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratilo se Udruženje „AA“, pritužbom protiv BB, autora teksta „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“, zbog diskriminacije na osnovu roda, rodnog identiteta i seksualne orijentacije. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

 

  • da u tekstu „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“ koji je objavljen 8. avgusta 2023. godine na portalu „International family news – Srbija“, autor BB kritikuje samu činjenicu da je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju o sprečavanju i borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istambulska konvencija, u daljem tekstu: Konvencija);

 

  • da autor započinje tekst pričom svog kolege koji predaje na Univerzitetu u Kaliforniji i koji mu je ispričao da je prvi čas sa studentima započeo pitanjem kako da im se obraća, uzimajući u obzir njihov rodni identitet;

 

  • da koristeći izraz „cis nešto“ autor jasno pokazuje da ne razume značenje pojma cisrodnost koji se odnosi prevashodno na deo populacije kojoj i sam pripada;

 

  • da autor teksta smatra da je Konvencija produkt nove rodne, transrodne ili kvir ideologije čiji je cilj da se podrije biološka podela ljudi na prirodne polove, odnosno muškarca i ženu, te da se preko popularizacije interseksualnosti, slobode seksualnog izbora i identiteta podstiču pre svega mlade osobe da eksperimentišu sa raznim oblicima seksualnosti i da menjaju identitete;

 

  • da se u tekstu negira opšteprihvaćena definicija roda i rodnog identiteta u savremenoj nauci, kao i da je izneto niz stavova kojima se podstiče diskriminacija prema LGBT+ populaciji u zemlji, a posebno prema transrodnim osobama koje su najosetljivija grupa;

 

  • da autor kritikuje izveštavanje medija o tragično nastradaloj devojci VV sa argumentacijom da se u konkretnom slučaju ne radi o femicidu jer nije izvršena „legalna tranzicija“, pa ni tužilaštvo nije smelo da se prikloni „ovakvom protivzakonitom saopštenju“ iz medija;

 

  • da je autor izneo neistinite tvrdnje da su pojedine zemlje koje su ratifikovale Istanbulsku konvenciju zajedno sa popularnom kulturom i društvenim mrežama uz podršku korporacija i fondacija koje „guraju sve ovo“ omogućila deci predškolskog uzrasta da počnu da dobijaju hormonsku terapiju i ulaze u proces tranzicije;

 

  • da je autor naveo da pomenuta Konvencija podstiče razvode i nalaže zabranu medijacije između bračnih partnera, čime neko ko nije upućen u sadržaj Konvencije izvodi zaključak da je cilj potpuno ukidanje medijacije pred sudom, ne znajući za sadržinu člana 48. iste;

 

  • da se na taj način indirektno diskriminišu žene koje su žrtve nasilja u porodici;

 

  • da autor na kraju teksta zaključuje da je Konvencija, iza koje stoji (trans) rodna ili kvir ideologija, samo deo čitavog niza paketa kojim se razara identitet jednog naroda i on se dovodi na ivicu biološkog opstanka, što po njemu pokazuju loši demografski rezultati zapadnih zemalja i da umesto odbrane prava manjine treba govoriti o nasilju nad većinom i svima onima koji se protiv ove ideologije pobune;

 

  • da je očigledno da autor teksta očigledno razume pojam prideva kvir, i to upravo kao krovni pojam za sve osobe različite seksualne orijentacije od heteroseksualne ili različitog rodnog identiteta i izražavanja od cisrodnog, a da ga upotrebljava u malicioznoj nameri da diskredituje dugu i tešku borbu mnogih pojedinaca i organizacija za njihovu emancipaciju u civilizovanim društvima;

 

  • da je ovim tekstom, kao i mnogobrojnim drugim naslovima na pomenutom portalu, pokazano da svoju borbu za očuvanje porodičnih vrednosti u društvu vide u konstantnom pozivanju na osporavanje prava jedne manjinske zajednice u Srbiji, kao i da iznošenjem teze, koja provejava i ovim tekstom da bolji položaj LGBT+ osoba znači i povećanje broja istih u društvu, usled činjenice da će tinejdžeri i uopšte mladi ljudi biti zavedeni eksperimentisanjem sa svojim identitetom i seksualnošću, a to na kraju rezultira i padom nataliteta;

 

  • da se njihova ideologija zasniva na skretanju problema sa kojima se suočava većinski heteroseksualno ili cisrodno društvo čije posledice su proizvele turobnu demografsku sliku.

 

  • Uz pritužbu je dostavljen link ka navedenom tekstu.

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje BB,

 

  • U izjašnjenju BB, između ostalog, navedeno je:

 

  • da su u pritužbi iznete materijalno netačne činjenice, te da tekst nije objavljen na portalu „International family news – Srbija“, već u dnevnom listu „Politika“ gde je kolumnista više od 20 godina;

 

  • da je pomenuti portal preuzeo njegov tekst i da on nije kolumnista portala;

 

  • da u njegovom tekstu nema diskriminatornih kvalifikacija, niti je namera teksta bila da nekog diskriminiše ili navodi na diskriminaciju;

 

  • da su njegovom menadžerskom odlukom prošle godine u Institutu zaposlili osobu koja je „otvoreno gej orijentacije“ koji je odličan mladi politikolog doktorand, što jasno pokazuje njegov odnos prema tom pitanju;

 

  • da je reč o Udruženju koje stalno podnosi pritužbe protiv naučnih i javnih aktera sa čijim stavovima se ne slaže;

 

  • da mu Udruženje spočitava što kritikuje ratifikaciju Istanbulske konvencije, koja nije ratifikovana ili se ne primenjuje u deset evropskih zemalja;

 

  • da je o sporovima u vezi sa ratifikacijom ove Konvencije predavao na vodećim svetskim univerzitetima kao što su Sidnejski univerzitet, FLAKSO u Argentini, kao i da je objavio naučnu studiju u časopisu „Sociologija“;

 

  • da nije reč o borbi protiv diskriminacije već o pokušaju da mu se zabrani sloboda govora, sloboda mišljenja i slobodnog naučnog istraživanja koje su garantovane Ustavom;

 

  • da član 3. Zakona o zabrani diskriminacije definiše da je zabranjeno vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih;

 

  • da smatra da je pritužba protiv njega pokušaj da njemu uskrate i povrede prava i slobode, a ne da štiti bilo koga od diskriminacije.

 

 

  1. ČINjENIČNO STANjE

 

2.1. U toku postupka je utvrđeno je da je 8. avgusta 2023. godine na portalu „International family news – Srbija“ u rubrici: Prenosimo, objavljen tekst pod nazivom „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“, autora BB.

2.2. Uvidom u tekst utvrđeno je da je u istom navedeno: „Još pre pet – šest godina prijatelj koji predaje na univerzitetu u Kaliforniji, ispričao mi je da na prvom času u semestru najpre mora da pita svoje studente kako treba da im se obraća. Neki su, naime, cis-nešto, drugi su muško na putu ka ženskom, a trećima mora da se obraća sa „oni“ i tako dalje.  Dakle po savremenoj modi nije važno da im zapamti ime već „rodni identitet“. U isto vreme u Evropi je besneo ideološko-vrednosni rat upravo oko ovih pomodnih i ekstremno opasnih ideja što se sve slilo u sukobe oko ratifikacije takozvane Istanbulske konvencije. Radi se o Konvenciji saveta Evrope koja je prvi međunarodni dokument koji uvodi „diskriminaciju na osnovu roda“, pri čemu se „rod“ precizno definiše kao socijalni konstrukt, a ne kao biološka kategorija. Dok je u Zapadnoj Evropi uprkos pobuni ljudi u Francuskoj npr. ovaj dokument glatko usvajan i implementiran preko zakona, strategija, sistema obrazovanja i socijalne politike, Istočna Evropa se masovno pobunila protiv nečega što je prepoznato kao novi ili kvir komunizam, koji fundamentalno podriva porodicu, tradiciju, veru i samu ideju čoveka, muškarca i žene. Desetak država je nije ratifikovalo, Turska je prva izašla iz Konvencije (kao i sa Evrovizijskog takmičenja koje je prepoznala kao čistu kvir propagandu), Poljska je to najavila, a u nizu drugih zemalja gde je nekako ratifikovana vode se pravi kulturni ratovi oko zakona i implementacije jer je svima jasno da je običnom narodu muka od ovih ludila i da sve to gura Brisel preko korumpiranih i ucenjenih delova intelektualne i političke elite (uz manji broj njih koji stvarno u to veruju). Tragedija je što se sve to gura pod maskom navodne borbe protiv nasilja. Suština čitave ove nove, rodne, transrodne ili kvir ideologije jeste podsticanje seksualizacije čitavog društva i isticanje tih identiteta kao važnijih od svega drugog. Cilj je da se podrije biološka podela ljudi na prirodne polove, odnosno muškarca i ženu, te da se preko popularizacije interseksualnosti, slobode seksualnog izbora i identiteta podstiču pre svega mlade osobe da eksperimentišu s raznim oblicima seksualnosti i da menjaju identitete. Posebno su na udaru tinejdžeri u vreme kad im divljaju hormoni i kad uz propagandne podsticaje može svašta da im padne na pamet. Popularna kultura i društvene mreže uz obilatu podršku korporacija i fondacija guraju sve ovo, a države i zakoni uvode mogućnost u nekim zemljama da i deca predškolskog uzrasta počnu da dobijaju hormonsku terapiju i ulaze u „proces tranzicije“, odnosno promene biološkog pola što u nešto kasnijem dobu uključuje i operacije. Mnogi time bivaju trajno oštećeni i kad odrastu i žele da se vrate prirodnom polu, to više nije moguće i ne mogu da imaju decu. Roditelji koji pokušaju da zaustave ovo trajno oštećenje bivaju kažnjavani, oduzimaju im decu, a sve više se zabranjuje školama da takve promene kod dece prijavljuju roditeljima. Sveukupno, reč je o broju osoba koji je daleko ispod jednog procenta populacije, ali zbog njih navodno kompletno društvo, institucije, pa i jezik i kultura jednog naroda moraju da se menjaju. Srbija je dobar primer kako ova agenda napreduje korak po korak uprkos ogromnom nezadovoljstvu naroda, verskih zajednica i ogromne većine stanovništva. Konvencija je ratifikovana 2013. a onda je počelo guranje Zakona o rodnoj ravnopravnosti iako je prethodno usvojen Zakon o ravnopravnosti polova. On je najpre odbačen 2015. jer je Sekretarijat za zakonodavstvo upozorio da kategorija roda ne postoji u našem Ustavu. Zatim je propao drugi pokušaj 2018. da bi ga pod okriljem korone i jednopartijskog parlamenta vlada brzopotezno usvojila pre dve godine. On treba da počne da se primenjuje od sledeće godine i njime se na totalitaran način, uz pretnje sankcijama, uvodi takozvani rodno senzitivan jezik protiv kog je ustala i Crkva, i Matica srpska i sve katedre i udruženja srpskog jezika. Naučnicima će biti onemogućeno da objavljuju i biće kažnjavani ako ne koriste ovaj veštački jezik. Prošle godine smo zaustavili uvođenje ove propagande u udžbenike biologije za osmi razred osnovne škole, no Ministarstvo gospodina Žigmanova za jesen najavljuje i novi zakon o rodnim identitetima. Dakle, umesto dva džendera sad ćemo verovatno da dobijemo širu paletu „rodova“ pa će i naši profesori morati da počnu da rade kao kolega sa početka teksta. Treba naravno primetiti da se propaganda ovoga što je suprotno zdravom razumu vodi preko niza agresivnih medija kao što je Nova S, pa se onda i državne institucije prilagođavaju njihovim smernicama umesto da poštuju zakon. To se videlo nedavno u slučaju nesrećno nastradalog mladića GG koga su uporno mediji predstavljali kao „transrodnu tiktokerku VV“ pa se tome u svom saopštenju potpuno protivzakonito prilagodilo i tužilaštvo iako nikakva legalna tranzicija nije izvršena. Štaviše, to je u medijima predstavljeno kao femicid!? I to je u skladu sa ideologijom koju gura Istanbulska konvencija koja razlikuje porodično nasilje od rodnog nasilja koje je rezervisano samo za žene žrtve i kažnjava se drastičnije od porodičnog. Konvencija podstiče razvode i nalaže zabranu medijacije između bračnih partnera. Da zaključimo. Takozvana (trans)rodna ili kvir ideologija koja stoji iza čitavog ovog paketa sistematskog razaranja jezika, tradicije, porodice, vere i u krajnjem ishodu biološkog opstanka jednog naroda jeste ideološka moda koju pod navodnom zaštitom manjinskih grupa guraju vladari savremenog sveta, korporacije, političke elite i briselska birokratija. Ta ideologija je nasilna, totalitarna i opasna po svako društvo u kome se zacari što pokazuju katastrofalni1 demografski rezultati zapadnih zemalja u kojima ona vlada. Umesto navodne odbrane prava manjine treba govoriti o nasilju nad većinom i svima onima koji se protiv ove ideologije pobune. Mađarska i Poljska vode rat s Briselom oko ovoga, a dokaz da je moguće početi sa oslobađanjem od toga jeste nedavna odluka Rusije da zabrani promenu pola sem u ekstremnim slučajevima. Zakon o rodnoj ravnopravnosti nalazi se pred Ustavnim sudom Srbije. Čekamo njihovu odluku o (ne)ustavnosti koja će imati fundamentalne pravne, političke, i identitetske posledice.“

 

  1. RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

 

3.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom razmatranja ovog predmeta, imao je u vidu navode iz pritužbe i dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne međunarodne i domaće pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

 

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom[1]. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog povreda odredaba kojima se zabranjuje diskriminacija. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Ustav Republike Srbije[2] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, Ustav Republike Srbije jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje[3] i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to, pored ostalog, neophodno i radi zaštite prava i ugleda drugih.[4]

3.4. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine[5], u članu 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Pored toga, članom 10. konvencije propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantne su i odredbe člana 12. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je definisano da uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje, kao oblik diskriminacije ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu rodne ravnopravnosti, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Članom 20. ovog zakona zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta, dok je stavom 2. zabranjeno i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, odnosno rod i rodni identitet, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.  Članom 13. stav 1. tač. 1, 3, 5. i 6. propisano je da su teški oblici diskriminacije i izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije i invaliditeta i starosnog doba; propagiranje diskriminacije putem javnih glasila; diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava bez obzira na to da li se uticaj pojedinih ličnih svojstava može razgraničiti (višestruka diskriminacija) ili se ne može razgraničiti (intersekcijska diskriminacija); diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica.

Analiza navoda iz pritužbe, dokaza i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

  • S obzirom na predmet pritužbe, u konkretnom slučaju, potrebno je razmotriti da li je BB u autorskom tekstu „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“, povredio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, odnosno da li stavovi koji su izneti predstavljaju uznemiravanje i ponižavajuće postupanje prema grupi lica zbog njihovih ličnih svojstva – roda, rodnog identiteta i seksualne orijentacije.
  • Poverenik je najpre konstatuje da je među stranama nesporno da je autor teksta BB.
  • Međutim, u izjašnjenju je BB naveo da su u pritužbi iznete materijalno netačne činjenice, te da tekst nije objavljen na portalu „International family news – Srbija“ već u dnevnom listu „Politika“ gde je kolumnista više od 20 godina. S tim u vezi, Poverenik konstatuje da nije od značaja za odlučivanje u konkretnom slučaju činjenica da je pomenuti tekst na portalu preuzet od izvora – Dnevni list „Politika“ imajući u vidu da je Udruženje podnelo pritužbu protiv autora samog teksta.
  • Polazeći od navoda iz pritužbe da je u tekstu osporena definicija rodnog identiteta koju poznaje savremena nauka, a da je istovremeno izneto niz stavova kojima se podstiče diskriminacija prema LGBT+ populaciji u zemlji, a posebno prema transrodnim osobama, Poverenik je najpre izvršio uvid u celokupan tekst „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom“ koji je objavljen 8. avgusta tekuće godine na portalu „International family news – Srbija“.
  • Uvidom u tekst koji je predmet pritužbe, utvrđuje se najpre da on ne sadrži uvredljive kvalifikacije o LGBT+ osobama, međutim tekst, očigledno sadrži određene dezinformacije o transrodnosti, pa i samom rodnom identitetu i interseks osobama. Takođe, tekst obiluje predrasudama i stereotipima o ovoj manjinskoj grupi, kao i samom pokretu za zaštitu ljudskih prava ove manjinske grupe.
  • S tim u vezi ukazujemo najpre da je u relevantnim dokumentima Ujedinjenih nacija u čijoj izradi su učestvovali istaknuti stručnjaci u oblasti ljudskih prava, seksualna orijentacija definisana kao sposobnost svake osobe da oseća emocionalnu, fizičku ili seksualnu privlačnost prema osobama različitog i/ili istog pola. Rodni identitet, odnosi se na vlastitu polnu samospoznaju koji može i ne mora da se podudara sa polom koji je osobi pripisan rođenjem. Rodni identitet odnosi se na sopstveni osećaj tela i ispoljavanje roda odećom, govorom i ponašanjem.[6] Takođe, seksualna orijentacija i rodni identitet se u brojnim domaćim i međunarodnim propisima prepoznaju kao osnov diskriminacije, i njihova zaštita predstavlja ljudsko pravo. Imajući u vidu da se ne radi o izboru već o prirodnim varijetetima ljudske seksualnosti, nije moguće promovisati bilo koji oblik seksualne orijentacije. Sa druge strane, ono što je moguće promovisati je zaštita osoba nenormativne seksualnosti ili rodnog identiteta od osude, diskriminacije, povrede ljudskog dostojanstva i nasilja, kao i promovisanje jednakog tretmana i uživanja istih prava i obaveza sa većinskom populacijom. Uvrežena je predrasuda da su rodni identitet ili seksualna orijentacija delovi identiteta osobe koji će vremenom nestati ili proći ili da su stvar pomodarstva i izbora pojedinca. Takođe ono što često čujemo je i da se takvi identiteti nameću „sa Zapada“, iako je činjenica da je procentualno učešće osoba drugačije seksualne orijentacije u svakom društvu podjednako, samo je stepen vidljivosti ovih osoba drugačiji i zavisi od tolerantnosti društva prema manjinama. Položaj osoba drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, i stepen ostvarivanja prava na jednakost i integrisanost u društvo ni na koji način ne mogu da utiču na položaj lica heteroseksualne orijentacije i njihova prava, uključujući pravo na lični i porodični život po svom izboru i poštovanje savremenih ili tradicionalnih vrednosti. Seksualna orijentacija je samo jedan deo identiteta osobe, i kao što je to slučaj sa opštom populacijom, tako i je i LGBT+ populacija heterogena grupa ljudi. U tom smislu bilo kakve generalizacije o LGBT+ osobama u pogledu njihovih verskih ili političkih ubeđenja, mogu samo da budu rezultat stereotipa i predrasuda. Takođe, ostvarivanje prava LGBT+ osoba na jednakost i zaštitu od diskriminacije, ne može biti od uticaja na verska ubeđenja bilo kog lica, jer su verska ubeđenja intimna i lična stvar svakog pojedinca, dok ostvarivanje prava LGBT+ osoba, ne može da bude od bilo kakvog uticaja na pravo heteroseksualnih osoba na ostvarivanje njihovih prava, pa ni prava na poštovanje „tradicionalnih vrednosti“.
  • Analizom teskta, posebno sa aspekta antidiskriminacionih propisa, utvrđuje se da tekst sadrži neutemeljene stavove o trasnrodnosti i pokretu za zaštitu prava ove manjinske grupe, koji nisu zasnovani na činjenicama i naučnim dokazima. Naime, u tekstu se najpre uvodi pojam „transrodne ili kvir ideologije“, za koju se navodi da stoji iza „sistemskog razaranja jezika, tradicije, porodice vere i u krajnjem ishodu bilološkog opstanka jednog naroda“. Iako ostaje nejasno o kakvoj se ideologiji radi, činjenica je da je pojam transrodnosti smešten u dramatičan kontekst pojave koja uništava celokupno društvo do krajnjih granica, odnosno samog biološkog opstanka. Ovakvi stavovi su krajnje uznemiravajući za sve transrodne osobe koje su svakodnevno suočavaju sa nerazumevanjem, odbacivanjem i nasiljem, čak i u sopstvenim domovima. Na navedeni način se dodatno produbljuje razdor, pojačava napetost i generiše mržnja prema pripadnicima LGBT+ populacije.
  • U tekstu se zatim navodi da je suština „transrodne ideologije, podsticanje seksualizacije čitavog društva i isticanje tih identiteta kao važnijih od svega drugog, da se podrije biološka podela ljudi na prirodne polove, na muškarca i ženu, i da se preko popularizacije interseksualnosti, slobode seksualnog izbora i identiteta podstiču pre svega mlade osobe da eksperimentišu s raznim oblicima seksualnosti i da menjaju identitete“. S tim u vezi treba najpre razumeti da je pol biološka kategorija koja se u ogromnom procentu populacije podudara sa rodnim identitetom osobe, za razliku od transrodnih osoba kod kojih dolazi do neusklađenosti između sopstvenog osećaja pripadanja polu odnosno rodu i pola pripisanog na rođenju. Takođe, postoji određeni procenat osoba koje se rađaju sa karakteristikama oba pola i takve osobe se nazivaju interseks osobama. U tim slučajevima, preporuka savremene medicine i lekara je da se sačeka da dete najpre manifestuje svoj rodni identitet pa tek onda se eventualno vrši korekcija polnih karakteristika u smislu muškog ili ženskog pola, kako ne bi došlo do greške ukoliko se korekcija vrši u ranoj fazi. Dakle radi se o biološkim karakteristikama, koje se stiču rođenjem i nemoguće je na bilo koji način „popularizovati interseksualnost“ kako se to u tekstu navodi. Moguće je i poželjno je, upoznati javnost sa pojmom interseksualnosti, položajem interseks osoba i izazovima sa kojima se suočavaju. Nejasno je iz teksta ko podstiče mlade osobe „da eksperimentišu sa raznim oblicima seksualnosti i da menjaju identitete“, ali je najpre potrebno razumeti da je seksualna orijentacija (bilo da je ona hetero, homo, bi ili aseksualna), trajni obrazac emocionalne i fizičke privlačnosti. Dakle, tekst u ovom delu dodatno podstiče predrasude da su seksualna orijentacija ili rodni identitet, delovi identiteta koji su prolazni, koji se mogu birati, menjati, promovisati da se sa ovim identitetima može eksperimentisati i tome slično.
  • Posebno zabrinjava i stvara neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće, uvredljivo pa čak i zastrašujuće okruženje deo teksta u kome se navodi da države i zakoni uvode mogućnost da i deca predškolskog uzrasta dobijaju hormonsku terapiju, menjaju biološki pol, da mnogi bivaju trajno oštećeni, da kasnije žele da se vrate prirodnom polu, i da ne mogu da imaju decu. Od izuzetnog je značaja da se javnost ne zastrašuje dezinformacijama o transrodnosti. Medicinska tranzicija je složen medicinski proces koji uključuje ekspertizu lekara različitih specijalnosti kao što je psihijatrija, endokrinologija i hirurgija. Stručnjaci iz oblasti medicine i psihologije su najpozvaniji da govore o ovom komplikovanom procesu, koji za cilj ima da ovim osobama olakša osećaj rodne neusklađenosti, odnosno kako se to još uvek u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti naziva, rodne disforije. Takođe, zabluda je da se u ovaj proces ulazi iz bilo kog drugog razloga osim krajnje nužde, i zasigurno se ne može otpočeti bez lekarskog odobrenja i nadzora. Prema propisima Republike Srbije, osoba može započeti proces medicinske tranzicije nakon jednogodišnje psihijatrijske procene. Takođe, osoba može promeniti oznaku pola i bez hirurške intervencije prilagođavanja pola, nakon jednogodišnje hormonske terapije, uz potpis lekara endokrinologa i psihijatra. U Republici Srbiji nema podataka o tome da postoji osoba koja je „promenila mišljenje“ o svom rodnom identitetu nakon procesa medicinske tranzicije, a ukoliko bi se to dogodilo, to može samo biti proizvod lekarske greške, odnosno neadekvatne procene i praćenja. Na kraju, autor teksta ne pokazuje ni poštovanje prema tragično nastradaloj transrodnoj devojci, nazivajući je muškim imenom.
  • Dakle, analizom teksta kao i poruka koje se šalju čitaocima i čitateljkama, može se konstatovati da tekst ne pristupa temi transrodnosti na objektivan način, već se u njemu iznose stavovi koji nemaju utemeljenje u činjenicama i naučnim saznanjima, već podstiče predrasude i dezinformacije koje imaju za cilj da zastrašuju, produbljuju netrpeljivost prema transrodnim i interseks osobama i dodatno pojačavaju predrasude i nerazumevanje. Javno iznošenje takvih stavova predstavlja povredu dostojanstva grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva i stvara neprijateljsko, zastrašujuće, degradirajuće i uvredljivo okruženje.
  • U vezi sa navodima iz izjašnjenja da namera teksta nije bila da nekog diskriminiše ili navodi na diskriminaciju, Poverenik ukazuje da za postojanje akta diskriminacije ne samo da nije neophodna namera, nego ni svest ni htenje da se izvrši akt diskriminacije, već je dovoljno je da je lice ili grupa lica, na osnovu svog ličnog svojstva, objektivno stavljena u nepovoljniji položaj, odnosno u ovom slučaju da su izneti stavovi kojima se vređa dostojanstvo osoba na osnovu ličnog svojstva i stvara neprijateljsko okruženje.
  • Povodom navoda iz izjašnjenja da u pritužbi nije reč o borbi protiv diskriminacije već o pokušaju da se zabrani sloboda govora, sloboda mišljenja i slobodnog naučnog istraživanja koje su garantovane Ustavom, Poverenik posebno ukazuje na propise koji se odnose na slobodu govora a koji se tiču eventualnog ograničenja ovog ljudskog prava. Tako se u članu 46. Ustava Republike Srbije jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih. Članom stav 2. Ustava je propisano da u Republici Srbiji nema cenzure, a da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Slično tome, Evropskom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[7], u članu 10, regulisana je sloboda izražavanja. Stavom 1. navedenog člana propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja, a da to pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, dok su stavom 2. propisana ograničenja, odnosno, da s obzirom da korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Na kraju, Evropski sud za ljudska prava kada odlučuje da li je došlo do povrede prava iz Konvencije posmatra ograničenja u svetlu svakog konkretnog slučaja, što podrazumeva sveobuhvatnu analizu izjava, kao i prostorni i vremenski kontekst u kome su one date, kao i da li je ograničenja slobode izražavanja bilo neophodno u demokratskom društvu i da li je ograničenje slobode izražavanja bilo srazmerno legitimnom cilju.[8]
  • S tim u vezi, Poverenik konstatuje da je nesporno da sloboda svakog vida izražavanja jeste od ključne važnosti za razvoj demokratskog društva ali da ova sloboda ne sme biti stavljena u kontekst izgovora za bilo koji vid diskriminacije, navođenje na diskriminaciju i omalovažavanja po bilo kojem ličnom svojstvu. Stoga iznošenje ovakvih stavova dodatno podstiče predrasude o transrodnim osobama i osobama LGBT+ populacije i predstavlja uvredu za celu jednu društvenu grupu samo zato što imaju ova lična svojstva koja Zakon o zabrani diskriminacije propisuje kao lična svojstva zakonom zaštićena.
  • U pogledu vremensko – prostornog konteksta, Poverenik ukazuje da se pripadnici LGBT+ populacije u Srbiji, i dalje suočavaju sa nasiljem, neprihvatanjem i brojnim drugim problemima. Prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gotovo četvrtina ispitanika ne želi da im pripadnici LGBT populacije budu kolege (22%), trećina njih ne želi da se sa njima druži (30%), polovina ne želi da im pripadnici LGBT populacije budu vaspitači dece (45%), dok čak 63% ispitanika bi imala nešto protiv da oni sami ili njihova deca budu u braku sa LGBT osobom. Osobe drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, susreću se sa nerazumevanjem i osudom čak i u svojim porodicama, i neretko su žrtve fizičkog i psihičkog nasilja. Rezultati istraživanja o LGBT osobama u Evropskoj uniji (EU), Severnoj Makedoniji i Srbiji, koje je sprovela Agencija EU za osnovna prava (FRA) 2019. godine, pokazuju da više od polovine LGBT osoba u Srbiji (53%) izbegava da bude otvoreno oko svog LGBT identiteta članovima porodice, prijateljima i komšijama iz straha da će biti napadnuti, maltretirani ili da će im pretiti. Takođe, imaju tendenciju da svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet kriju u javnom prevozu (63%), na javnim mestima i u zgradama (59%), kao i u kafićima, restoranima, pabovima i klubovima (49%). LGBT osobe manje su zadovoljne svojim životom u poređenju sa opštom populacijom. Stigma i diskriminacija sprečavaju LGBT osobe da ostvare svoj puni potencijal i ometaju njihov doprinos razvoju društva. Uključivanje LGBT osoba stoga nije samo briga o ljudskim pravima, već i socio-ekonomsko pitanje. Istraživanje FRA o položaju LGBT otkrilo je da je 17% LGBT ispitanika u prethodnih pet godina doživelo fizičke ili seksualne napade, a 41% je doživelo uznemiravanje u prethodnih 12 meseci zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Većina LGBT osoba koje su doživele nasilje (82% u slučaju fizičkog ili seksualnog napada i 90% u slučaju uznemiravanja) odlučilo je da to ne prijavi. Glavni razlozi za neprijavljivanje fizičkih ili seksualnih napada bili su: nedostatak poverenja u policiju (35%), strah od homofobne i/ili transfobne reakcije policije (29%), osećaj stida i srama (28%) i sumnja da bi se bilo šta dogodilo nakon prijavljivanja (27%).
  • U pogledu određivanja srazmere između slobode izražavanja i prava na zaštitu od diskriminacije, Poverenik ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava. O diskriminaciji na osnovu seksualne orijentacije, Evropski sud za ljudska prava je istakao da je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije podjednako ozbiljna kao i diskriminacija zasnovana na rasi, poreklu i boji kože, te da „napadi“ na određene osobe počinjeni vređanjem, ismevanjem ili klevetanjem određenih grupa stanovništva mogu biti dovoljni kako bi se vlasti opredelile da suzbijaju ovakav govor i u onim slučajevima kada u govoru nema poziva na čin nasilja ili druga krivična dela. [9] Poverenik ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava kada je u pitanju položaj transrodnih osoba. U slučaju Christine Goodwin v. United Kingdom[10] Evropski sud za ljudska prava navodi: „u dvadeset i prvom veku, pravo transrodnih osoba na lični razvoj i fizičku i moralnu sigurnost, kakvu u punom smislu uživaju ostali članovi društva, ne može da se posmatra kao nešto što je kontroverzno i što iziskuje da prođe neko vreme da bi pitanja s tim u vezi mogla da se sagledaju u jasnijem svetlu. Ukratko, nezadovoljavajuća situacija u kojoj transrodne osobe žive u nekakvom međuprostoru, ne pripadajući u potpunosti ni jednom ni drugom polu, više nije održiva.“
  • Na kraju povodom navoda da ”ideologija koju gura Istanbulska konvencija, koja razlikuje porodično nasilje od rodnog nasilja koje je rezervisano samo za žene žrtve i kažnjava se drastičnije od porodičnog”, Poverenik podseća da je i u Strategiji za rodnu ravnopravnost za period od 2021. do 2030. godine[11] istaknuto da je nasilje uopšte a posebno prema ženama najrasprostranjeniji i najteži vid kršenja osnovnih ljudskih prava. Rezultati Istraživanja o dobrobiti i bezbednosti žena u zemljama jugoistočne i istočne Evrope, ukazuju na znatnu rasprostranjenost različitih oblika rodno zasnovanog nasilja prema ženama. Podaci iz istraživanja o rasprostranjenosti nasilja prema ženama u Srbiji su razlog za veliku zabrinutost. Bilo koji oblik nasilja, uključujući nepartnersko i partnersko, kao i seksualno uznemiravanje i proganjanje, od navršene 15 godine doživelo je 62% žena starosti 18-74 godine (1,7 miliona žena u Srbiji). Kako izneti podaci i potvrđuju da skoro trećina žena prenosi iskustvo nekog oblika nasilja tokom detinjstva, tema rodno zasnivanog nasilja je izuzetno osetljiva i stoga iziskuje pažljiv pristup, te Poverenik ukazuje da je izuzetno opasno iznositi stavove kojima se relativizuje rodno zasnovano nasilje.

 

  1. MIŠLjENjE

BB, autor teksta „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom” povredio je odredbe člana 12. stav 1. i član 20. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

 

  1. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje BB:

5.1. Da objavi pisano izvinjenje zbog stavova izraženih u autorskom tekstu „Dženderizacija Srbije: Nasilje nad većinom”.

5.2. Da se ubuduće pridržava propisa o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da BB obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko BB ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21), član 1. stav 2.

[2] „Sl. glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21

[3] Ustav Republike Srbije, član 46. stav 1.

[4] Ustav Republike Srbije, član 46. stav 2.

[5] „Sl. list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05, 7/05 – ispr. i „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15

[6] Principi primene Zakona o međunarodnim ljudskim pravima vezanim za seksualnu orijentaciju i rodni identitet, tzv. UN Džogdžakarta principi, koje je sastavio međunarodni ekspertski tim u oblasti ljudskih prava, seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Srbija je država potpisnica navedenog dokumenta Ujedinjenih Nacija.

[7] Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, – br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispr. i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 12/10)

[8] Surek V. Turkey, predstavka br. 26682/95, presuda od 8. Jula 1999. godine

[9] Vejdeland and others v.Sweden, final 2012, predstavka broj 1813/07, presuda od 21.12.1999. godine

[10] Predstavka 28957/95, presuda od 11. jula 2002. godine, strana 244. paragraf 90.

[11] https://www.minljmpdd.gov.rs/strateska-dokumenta.php

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

microsoft-word-icon1235-23 Pritužba zbog diskriminacije na osnovu roda, rodnog identiteta i seksualne orijenntacije Download

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top