br. 07-00-01399/2018-02 datum: 12.2.2019.
MIŠLjENjE
Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe udruženja AA i BB protiv Narodnog muzeja GG, zbog diskriminacije osoba sa invaliditetom. U pritužbi je, između ostalog, navedeno da osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica nije obezbeđen nesmetan pristup objektu u kojem je smeštena muzejska postavka Narodnog muzeja GG, odnosno da se u zgradu muzeja može ući samo uz pomoć stepenica koje predstavljaju „trajnu nesavladivu arhitektonsku prepreku“ za posetioce muzeja koji se kreću uz pomoć invaliditskih kolica. U pritužbi je takođe navedeno da je Narodni muzej GG, kao organ javne vlasti, dužan da obezbedi svim osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidiskih kolica, nesmetan pristup objektu u kojem su smeštene muzejska postavka i službene prostorije muzeja. U izjašnjenju Narodnog muzeja GG, između ostalog, navedeno je da je muzej „prihvatio svoju ulogu u društvu koje se menja i otvara prema marginalizovanim društvenim grupama i osobama sa invaliditetom“, te je u skladu sa navedenim i u želji da muzejske sadržaje približi svim kategorijama stanovništva preduzeo odgovarajuće aktivnosti. U izjašnjenju muzeja je, između ostalog, navedeno da je u okviru drugog javnog poziva za prikupljanje predloga projekata u okviru IPA Programa prekogranične saradnje Bugarska – Srbija 2014-2020, Narodnom muzeju i gradu odobren projekat „Heterotopija“ kojim je planirana rekonstrukcija stepeništa (ulaza u muzej) i postavljanje rampe za osobe sa invaliditetom, kao i da muzej „očekuje“ da se u 2019. godini, u okviru ovog projekta, izvrši preuređenje ulaza, „čime će se stvoriti uslovi da osobe sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica posete muzej“. U toku postupka je utvrđeno da Narodni muzej GG, kao pravno lice koje koristi i upravlja kulturnim dobrom, nije obezbedio pristupačnost kulturnog dobra osobama sa invaliditetom, a koje je u skladu sa članovima 6, 17. stav 2. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, članovima 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i članom 31. Zakona o kulturnim dobrima, bio dužan da obezbedi. Nakon sprovedenog postupka, a imajući u vidu činjenicu da je Narodni muzej GG objekat u javnoj upotrebi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je dao mišljenje da Narodni muzej GG nije pristupačan za osobe sa invaliditetom, čime je došlo do povrede odredaba čl. 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama čl. 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Zbog toga je Narodnom muzeju GG data preporuka da preduzme mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti Narodnog muzeja GG osobama sa invaliditetom, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, ne krši antidiskriminacione propise.
1. TOK POSTUPKA
1.1. Povereniku za zaštitu ravnopravnosti podneta je pritužba udruženja AA i BB protiv Narodnog muzeja GG, zbog diskriminacije osoba sa invaliditetom. U pritužbi je, između ostalog, navedeno da je osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica, onemogućen „nesmetan“ pristup objektu u kojem su smeštene službene prostorije i muzejska postavka Narodnog muzeja GG, jer se u muzej može ući samo uz pomoć stepenica koje predstavljaju „trajnu nesavladivu arhitektonsku prepreku“ za posetioce koji se kreću uz pomoć invalidskih kolica. Podnosioci pritužbe ističu da je na ovaj način osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica, onemogućeno da samostalno, bez pomoći drugih lica, uđu u objekat u kojem se nalazi muzejska postavka ove ustanove. U pritužbi je takođe navedeno da je Narodni muzej GG i kao organ javne vlasti, „dužan“ da obezbedi svim osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć kolica nesmetan pristup objektu, tako što će ukloniti arhitektonske prepreke koje se nalaze na ulazu u zgradu muzeja.
1.2. Uz pritužbu su, u vidu priloga, dostavljene fotografije ulaza u zgradu Narodnog muzeja GG.
1.3. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije[1], pa je od Narodnog muzeja GG zatraženo da se izjasni o navodima pritužbe.
1.4. U izjašnjenju Narodnog muzeja GG (u daljem tekstu:Narodni muzej), između ostalog, navedeno je:
– da je Narodni muzeja „prihvatio“ svoju ulogu u društvu koje se menja i „otvara“ prema marginalizovanim društvenim grupama i osobama sa invaliditetom;
– da je, u želji da muzejske sadržaje približi svim kategorijama stanovništva, Narodni muzej organizovao niz akcija i projekata, među kojima su: poseta učenika Škole za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“ iz GG arheološkom lokalitetu Caričin grad u okviru Nedelje muzeja 2012. godine uz organizovanje kreativne radionice i okrulog stola na temu: „Inkluzivno obrazovanje i muzeji“; projekat „Virtuelni znakovni muzej“ 2016. godine u okviru kojeg je gradska organizacija gluvih i nagluvih iz GG, uz partnersku podršku Narodnoh muzeja i lokalne samouprave realizovala aplikaciju Pametni video – vodič na znakovnom jeziku koja je instalirana na tablet uređajima u okviru stalne postavke muzeja čime je unapređen društveni položaj gluvih i nagluvih osoba u smislu njihovog uključivanja u savremene društvene tokove; da su u okviru projekta „Jedan muzej – mnogo nade“ koji je namenjen inkluziji dece sa invaliditetom, u periodu od septembra do oktobra „1917. godine“ organizovali inkluzivne radionice za decu uzrasta od 7 do 13 godina;
– da je Narodni muzej u okviru projekta „Dodirni prošlost“ pripremio taktilnu izložbu koja je otvorena na Međunarodni dan belog štapa, u okviru koje je urađen audio – vodič za slepa i slabovida lica i katalog i legende na Brajevom pismu, kao i da su održane kreativne radionice za decu školskog uzrasta pod nazivom „Vidim njihovim očima“ gde su putem čula dodira deca učila o životu osoba sa invaliditetom, pokušavajući da uđu u svet slepih kako bi stekli utisak o načinu na koji oni doživljavaju „muzejske predmete“;
– da je Balkanska mreža muzeja prihvatila finansiranje projekta Narodnog muzeja „Povećanje pristupačnosti u muzejima“ sa ciljem uklanjanja barijera za osobe sa invaliditetom, kao i da su u okviru projekta finansirane „prioritetne aktivnosti“, među kojima su: izrada informativnog vodiča koji je postavljen na ulazna vrata muzeja i prilagođavanje sajta Narodnog muzeja osobama sa invaliditetom; razgledanje muzejskih predmeta korišćenjem naočara sa lupom i postavljanjem taktilnih staza uz pomoć kojih je olakšano kretanje osobama sa oštećenim vidom; postavljanje klupa u izložbenom prostoru kako bi se osobama koje se otežano kreću omogućilo da sednu; obeležavanje staklenih vrata trakama kako bi bila uočljivija slabovidim osobama;
– da sve navedene aktivnosti i projekti govore u prilog nastojanja Narodnog muzeja da doprinese uključivanju i omogućavanju osobama sa invaliditetom da steknu znanje o kulturi istoriji našeg naroda;
– da je u okviru drugog javnog poziva za prikupljanje predloga projekata u okviru IPA Programa prekogranične saradnje Bugarska – Srbija 2014-2020, Narodnom muzeju i gradu odobren projekat „Heterotopija“, kojim je planirana rekonstrukcija stepeništa ulaza Narodnog muzeja i postavljanje rampe za osobe sa invaliditetom;
– da Narodni muzej očekuje da se u okviru ovog projekta, u 2019. godini, ugradnjom rampe za osobe sa invaliditetom, izvrši preuređenje ulaza u zgradu muzeja „čime će se stvoriti uslovi da ova lica mogu posetiti Muzej“.
2. ČINjENIČNO STANjE
2.1. Među strankama nije sporno da je ulaz u zgradu Narodnog muzeja GG nepristupačan za osobe sa invaliditetom.
2.2. Uvidom u fotografije koje su dostavljene uz pritužbu utvrđeno je da na ulazu u zgradu Narodnog muzeja GG postoje arhitektonske barijere u vidu stepenica,koje onemogućavaju osobama sa invaliditetom koje za kretanje koriste invalidska kolica i druga pomagala, da nesmetano uđu u zgradu muzeja.
3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA
3.1. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je prilikom odlučivanja u ovom predmetu imao u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.
Pravni okvir
3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije[2] kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti[3].
3.3. Ustav Republike Srbije[4] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
3.4. Poverenik ukazuje da je Republika Srbija usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[5], čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva[6]. Konvencija pod diskriminacijom na osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje po osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencijom su obuhvaćeni i svi oblici diskriminacije, uključujući i uskraćivanje razumnog prilagođavanja, a države ugovornice se obavezuju da zabrane svaku diskriminaciju po osnovu invaliditeta i garantuju osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu. Članom 9. Konvencije između ostalog je propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje stoje na raspolaganju javnosti. Mere koje uključuju identifikovanje i uklanjanje barijera za pristup, odnose se, između ostalog i na zgrade.
3.5. U Opštem komentaru broj 2 (2014), na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Komitet za prava osoba sa invaliditetom najpre je istakao da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu, kao i da bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive. Takođe, Komitet je naveo da osobe sa invaliditetom treba da imaju jednak pristup svim dobrima, proizvodima i uslugama namenjenim javnosti na način koji će poštovati dostojanstvo tih osoba i osigurati ravnopravno i efikasno korišćenje. Komitet smatra da uskraćivanje pristupa treba smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Takođe, Komitet ističe da pristupačnost treba obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu poteškoća sa kojom se osoba susreće i bez pravljenja bilo kakvih razlika po bilo kom ličnom svojstvu osobe sa invaliditetom. Dalje, je navedeno da pravo na pristupačnost zagarantovano Konvencijom ima koren u postojećim ljudskim pravima, kao što su pravo na jednak pristup javnim službama i servisima garantovano Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima[7] (član 25 c) i pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti, garantovano Međunarodnom konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije[8] (član 5 f).
3.6. Takođe, Zaključna zapažanja Komiteta za prava osoba sa invaliditetom u vezi sa Inicijalnim izveštajem o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom[9] sa preporukama za zaštitu i unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u narednom izveštajnom periodu (CRPD/C/SRB/CO/1), koje je Republici Srbiji nakon predstavljanja ovog izveštaja uputio Komitet za prava osoba sa invaliditetom UN, sadrže i preporuku koja se odnosi na izradu sveobuhvatnog plana pristupačnosti i ohrabrivanje u primeni univerzalnog dizajna u svim oblastima, prikupljanje i obradu statističkih podataka o osobama sa invaliditetom i uslugama koje im se pružaju i drugih.[10] Naime, Komitet je uputio Republici Srbiji preporuku da razvije sveobuhvatan plan za obezbeđivanje pristupačnosti uz efikasan nadzor i mapu puta koja će postaviti polazne tačke za uklanjanje postojećih prepreka i da promoviše univerzalni dizajn za sve zgrade, javne servise i javni transport, kao i pristupačnost informacija i medija, posebno elektronskih medija, a sve u skladu sa Opštom preporukom broj 2 na Pristupačnost. U tom smislu, Komitet je uputio preporuku da država članica između ostalog odredi dovoljno sredstava za nadziranje sprovođenja standarda pristupačnosti, uz podršku ažurirane nacionalne baze podataka na svojoj teritoriji, da utvrdi delotvorne sankcije za odvraćanje koje se mogu nametnuti zbog nesprovođenja i uključi organizacije osoba sa invaliditetom u ovaj proces.
3.7. Zakon o zabrani diskriminacije definiše diskriminaciju kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Pored toga, odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), u skladu sa zakonom. Ovom pravu korespondira dužnost nadležnih organa javne vlasti da preduzmu mere radi uklanjanja barijera koje osobama sa invaliditetom ometaju ili otežavaju pristup objektima u javnoj upotrebi, što je samo jedan od elemenata šireg prava na pristup, koje podrazumeva da osobe sa invaliditetom imaju jednake mogućnosti da uživaju ljudska prava i slobode, kao i sve druge osobe. Članom 26. stav 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.
3.8. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[11], pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom člana 13. ovog zakona izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi. Istim članom zabranjeno je odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Pored toga, odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi, dužan da obezbedi pristup objektu u javnoj upotrebi svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta, dok je stavom 2. propisano da ovu obavezu ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovoreno drugačije. Stavom 3. istog člana propisano je da je vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.
3.9. Zakonom o planiranju i izgradnji[12] uređuju se, između ostalog, uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata. Odredbama člana 5. propisano je da se zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu, moraju projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.
3.10. Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama detaljno se propisuju uslovi za planiranje prostora i projektovanje objekata za javno korišćenje. Odredbom člana 2. pravilnika regulisano je koji se objekti mogu smatrati objektima za javno korišćenje, pa je između ostalog propisano da tu spadaju i objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Osobe smanjene pokretljivosti su prema odredbama člana 3. ovog pravilnika osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja povremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju, dok je prepreka fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu. Istim članom propisano je da je pristupačnost rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad. Odredbama člana 5. pravilnika propisano je da su obavezni elementi pristupačnosti: 1) elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika; 2) elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje i 3) elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Pravilnikom je dalje objašnjeno na koje načine prevazići određene barijere (rampa, kosa ravan, vizuelna i zvučna najava i druge).
3.11. Zakonom o kulturnim dobrima[13] propisano je da je sopstvenik, odnosno pravno lice koje koristi i upravlja kulturnim dobrom (u daljem tekstu: sopstvenik) dužan da obezbedi dostupnost kulturnog dobra javnosti (član 31. stav 1. tačka 4). Takođe navedenom odredbom je propisano i da je sopstvenik dužan da čuva i održava kulturno dobro i da sprovodi utvrđene mere zaštite, kao i da snosi troškove za izvršavanje ovih obaveza do visine prihoda ostvarenih od kulturnog dobra.
Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja i dostavljenih priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa
3.11. Imajući u vidu sadržinu pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju potrebno je ispitati da li je Narodni muzej GG (u daljem tekstu: Muzej) neobezbeđivanjem pristupačnog ulaza u zgradu muzeja, diskriminisao osobe sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica.
3.12. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja pokazuje da među stranama nije sporno da je ulaz u zgradu Muzeja nepristupačan za osobe sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica. Naime, u pritužbi je navedeno da na ulazu u zgradu muzeja postoji arhitektonska barijera u vidu stepenica koje osobama sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica onemogućava da nesmetano i samostalno uđu u zgradu muzeja. S druge strane, u izjašnjenju Muzeja je, između ostalog, navedeno da je Narodnom muzeju GG i gradu, odobren projekat „Heterotopija“ kojim je planirana rekonstrukcija stepeništa (ulaz u Muzej) i postavljanje rampe za osobe sa invaliditetom. Takođe, je navedeno i da muzej „očekuje“ da se u toku 2019. godine, u okviru realizacije ovog projekta, izvrši adaptacija ulaza u Muzej izgradnjom rampe za osobe sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica, kako bi se „stvorili uslovi da ova lica mogu posetiti Muzej“, čime su indirektno potvrđeni navodi pritužbe.
3.13. Povodom navoda iz izjašnjenja Muzeja, Povernik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da uprkos relativno dobrom strateškom i pravnom okviru i brojnim aktivnostima koje su tokom poslednjih godina preduzete kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da ravnopravno sa drugima učestvuju u političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim aspektima javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, još uvek postoje problemi u pogledu razumnog prilagođavanja, odnosno obezbeđivanja uslova da osobe sa invaliditetom uživaju ravnopravno sa drugima sva ljudska prava i osnovne slobode. S tim u vezi, neophodno je ukazati na neke od osnovnih principa Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koji su ratifikacijom Konvencije postali sastavni deo domaćeg pravnog poretka i time ujedno obavezujući za Republiku Srbiju. Naime, potvrđivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala da prizna pravo osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuje u kulturnom životu i da, u tom cilju, preduzme sve odgovarajuće mere kako bi obezbedila da osobe sa invaliditetom imaju pristup mestima za pružanje usluga kulturnog sadržaja, kao što su pozorišta, muzeji, bioskopi biblioteke i turističke agencije i po mogućnosti pristup spomenicima i znamenitostima od nacionalnog značaja. Takođe, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na odredbu člana 13. stav 1. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom kojom je izričito zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, pri čemu se pod uslugom u smislu navedenog zakona, smatra svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina zabranjena je i odredbom člana 17. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je propisano da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se odnose na zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom, dok je odredbom člana 26. Zakona o zabrani diskriminacije, između ostalog, propisano da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Poverenik ukazuje i da Zakon o planiranju i izgradnji, pored obaveze projektovanja i izgradnje objekata za javnu upotrebu, odnosno zgrada javne i poslovne namene, propisuje i obavezu održavanja ovih objekata, tako da se svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogući nesmetan pristup, kretanje i boravak.
3.14. Stoga, imajući u vidu sve napred navedeno, a budući da Muzej spada u nepokretno kulturno dobro, odnosno spomenik kulture, kao i da je odredbom člana 31. Zakona o kulturnim dobrima propisano da je sopstvenik, odnosno pravno lice koje koristi i upravlja kulturnim dobrom, dužno da obezbedi dostupnost kulturnog dobra javnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatra da je Muzej bio u obavezi da preduzme sve potrebne mere kako bi se osobama sa invaliditetom koje koriste invalidska kolica i druga pomagala za kretanje, omogućio nesmetan i bezbedan prilaz i ulaz u zgradu muzeja.
3.15. Takođe, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pozdravljajući brojne aktivnosti i projekte koje je Muzej u proteklom periodu realizovao, a koje govore „o nastojanju Narodnog muzeja u GG da doprinese uključivanju osoba sa invaliditetom u sticanju saznanja o kulturi i istoriji našeg naroda“, ističe da je Muzej propustio da preduzme odgovarajuće mere kako bi osobama sa invaliditetom koja se kreću uz pomoć kolica omogućio da nesmetano i bezbedno uđu u zgradu muzeja, čime su direktno uskraćeni da ravnopravno sa drugima učestvuju u kulturnom životu. Poverenik takođe ukazuje da su neobezbeđivanjem pristupačnog ulaza u zgradu muzeja, osobe koje koriste invalidska kolica i druga pomagala za kretanje onemogućene da pristupe Muzeju kao objekatu u javnoj upotrebi i da ravnopravno sa ostalim građanima i građankama učestvuju u kulturnom životu, što je u direktnoj suprotnosti kako sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, tako i sa članom 17. i članom 26. Zakona o zabrani diskriminacije.
3.16. Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da je propuštanje Narodnog muzeja GG da obezbedi adekvatan prilaz zgradi muzeja, dovelo do neposredne diskriminacije osoba sa invaliditetom. Navedenim propuštanjem muzeja, koje se ogleda u uskraćivanju pružanja usluga kulturnog sadržaja osobama sa invaliditetom, ova društvena grupa je dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na ostale posetioce muzeja, isključivo na osnovu svog ličnog svojstva – invaliditeta.
3.17. Na kraju, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da pristupačnost predstavlja jedan od osnovnih preduslova za jednako učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života, na ravnopravnoj osnovi, i ističe da obezbeđivanje pristupačnosti nije i ne sme da bude individualna borba osoba sa invaliditetom, već rezultat zajedničke borbe društva kao celine.
4. MIŠLjENjE
Narodni muzej GG nije pristupačan osobama sa invaliditetom i ostalim teško pokretljivim licima, čime je došlo do povrede odredaba člana 6, 17. i 26. Zakona o zabrani diskriminacije, a u vezi sa odredbama člana 13. i 16. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
5. PREPORUKA
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Narodnom muzeju GG da:
5.1. Preduzme mere u cilju obezbeđivanja pristupačnosti Narodnog muzeja GG osobama sa invaliditetom koje koriste kolica i unapređenju postojećih standarda pristupačnosti osobama sa invaliditetom.
5.2. Ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, ne krši antidiskriminacione propise.
Potrebno je da Narodni muzej GG, obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Narodni muzej GG ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.
Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.
[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09
[2] Zakon o zabrani diskriminacije, član 1. stav 2.
[3] Zakon o zabrani diskriminacije, član 33.
[4] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06)
[5] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 42/09)
[6] Član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom
[7] Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJˮ, broj 7/71)
[8] Zakon o ratifikaciji Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije („Službeni list SFRJ“, broj 31/67)
[9] www.ljudskaprava.gov.rs
[10] Izveštaj nadležnih vlasti Republike Srbije u vezi sa primenom preporuka broj 34. i broj 54. Komiteta za prava osoba sa invaliditetom u vezi sa Inicijalnim izveštajem Republike Srbije o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, u vezi sa preporukom 54, Vlada Republike Srbije, 8. maj 2017. godine, str 1 i 2 – Dostupno na internet adresi: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868
[11] „Službeni glasnik RSˮ, br. 33/06 i 13/16
[12] „Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispr., 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14, 145/14 i 83/18
[13] „Službeni glasnik RS”, br. 71/94, 52/11 – dr. zakon i 99/11 – dr. zakon
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković
1216-18 Pritužba zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta 
