бр. 07-00-110/2026-02 datum: 25.2.2026.
REPUBLIČKI FOND ZA ZDRAVSTVENO OSIGURANjE
Sanja Radojević – Škodrić, v.d. direktora
11040 BEOGRAD
Jovana Marinovića br. 2
Poštovana gospođo Radojević – Škodrić,
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti se molbom u ime velikog broja građana koji žive sa dijabetesom obratilo udruženje, a povodom nejednakog postupanja u ostvarivanju prava na senzore za kontinuirano merenje glikemije, kao i posledica koje ovakva praksa ima po javno zdravlje i zdravstveni sistem u celini. Kako je u dopisu Društva dijabetičara navedeno, iako savremeni medicinski standardi i preporuke relevantnih međunarodnih stručnih tela prepoznaju kontinuirano merenje glikemije kao osnovni alat za bezbedno i efikasno upravljanje dijabetesom, u praksi se pravo na ove senzore ograničava na osnovu uzrasta ili administrativnih kriterijuma, a ne na osnovu stvarnih zdravstvenih potreba pacijenata. Udruženje je posebno ukazalo na sledeće probleme:
– Pravo na senzore se dominantno vezuje za decu i mlade, dok se odraslim osobama sa dugotrajnim dijabetesom i razvijenim komplikacijama ovo pravo uskraćuje;
– Pacijenti sa najdužim stažom bolesti su upravo oni kod kojih je rizik od teških i skupih komplikacija najveći, a oni su ostavljeni bez savremenih pomagala koja dokazano smanjuju broj hipoglikemija, hospitalizacija i hitnih intervencija;
– Preporučivanje senzora koji nisu na listi RFZO prebacuje finansijski i zdravstveni rizik isključivo na pacijente i njihove porodice, čime se dodatno produbljuju socijalne i zdravstvene nejednakosti.
Prema navodima udruženja, ovakva praksa ne predstavlja samo povredu prava pacijenata i diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja, već je neefikasna iz ugla javnih politika i upravljanja zdravstvenim sistemom. Naime, brojna istraživanja i iskustva drugih zdravstvenih sistema pokazuju da je pravovremena i kontinuirana kontrola dijabetesa značajno jeftinija za društvo od lečenja sekundarnih posledica loše regulisane bolesti, kao što su: kardiovaskularne komplikacije; bubrežna insuficijencija i dijaliza; amputacije; gubitak radne sposobnosti i invaliditet; česte hospitalizacije i hitne intervencije. Drugim rečima, uskraćivanje senzora osobama kojima su senzori najpotrebniji ne dovodi do ušteda, već do odlaganja troškova koji se kasnije pojavljuju u znatno većem obimu, opterećujući i zdravstveni sistem i budžet. Prema daljim navodima Društva dijabetičara, pored direktnih zdravstvenih i fiskalnih troškova, pogoršanje stanja osoba sa dijabetesom proizvodi značajno nevidljivo opterećenje u sferi društvene reprodukcije jer se briga, nega i nadzor prelivaju na članove porodice, najčešće žene, izvan institucionalnog sistema podrške. Ovakav prenos odgovornosti sa javnih institucija na privatnu sferu dovodi do gubitka radne produktivnosti, povećanja neplaćenog rada i dugoročne socijalne nestabilnosti, što ovu praksu čini štetnom ne samo za pojedince, već i za društvo u celini. Takođe, kako je u dopisu Društva ukazano, borba protiv diskriminacije u oblasti zdravstva ima dugoročne pozitivne efekte po društvo u celini: povećava poverenje građana u institucije, unapređuje zdravstvene ishode, smanjuje socijalne razlike i jača princip jednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti kao temelja javnog interesa. Posebno zabrinjava činjenica da se osobe sa najtežim oblicima bolesti, kojima je kontinuirano praćenje glikemije najpotrebnije, sistemski stavljaju u nepovoljniji položaj, čime se dovodi u pitanje i svrha preventivne zdravstvene politike. Udruženje od nadležnih institucija traži:
– Preispitivanje kriterijuma za ostvarivanje prava na senzore preko RFZO i njihovo obezbeđivanje u skladu sa medicinskim potrebama i procenama rizika, odnosno da se njihovo obezbeđivanje ne zasniva isključivo na uzrastu ili shodno administrativnim ograničenjima;
– Obezbeđivanje da se na listu pomagala uvrste isključivo senzori sa važećim međunarodnim sertifikatima i dokazima o bezbednosti i efikasnosti;
– Sprečavanje prakse prebacivanja finansijske i pravne odgovornosti na pacijente u slučajevima kada im se preporučuju pomagala koja nisu na listi RFZO;
– Jasno i transparentno informisanje javnosti o pravima pacijenata, kriterijumima odlučivanja i mehanizmima zaštite od diskriminacije.
Udruženje je istaklo da dijabetes nije lični izbor, te da savremena terapija i medicinska pomagala ne smeju biti privilegija, već ulaganje u javno zdravlje, smanjenje budućih troškova i očuvanje dostojanstva pacijenata.
U skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije[1] Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nadležan da prati sprovođenje zakona i drugih propisa i inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, kao i da u skladu sa sagledanim stanjem upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.
Kao što Vam je poznato, Ustav Republike Srbije[2] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u odredbama člana 2. propisuje da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima[3]. Članom 6. ovog zakona propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbama člana 27. zabranjena je diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, dok je odredbama člana 23. stav 1. i 2. ovog zakona propisana zabrana diskriminacije lica na osnovu starosnog doba, uz ukazivanje da stariji imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih usluga.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti[4] propisana su načela zdravstvene zaštite među kojima je i načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti, kojim je propisano da ovo načelo u zdravstvenoj zaštiti, između ostalog, podrazumeva obezbeđivanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti u pružanju zdravstvene zaštite, pre svega prava na život, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i neprikosnovenost ljudskog dostojanstva (član 20.). Odredbama člana 21. propisano je načelo pravičnosti zdravstvene zaštite koje podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, roda, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, zdravstvenog stanja, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije.
Odredbom člana 3. Zakona o pravima pacijenata[5] propisano je da se pacijentu garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova. Dalje, odredbom člana 6. istog zakona definisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije. Na kraju, odredbom člana 8. stav 1. zakona propisano je da pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja, dok je članom 10. stav 2. propisano da je zdravstvena ustanova dužna da se stara o bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite, kao i da kontinuirano prati faktore rizika i preduzima mere za njihovo smanjenje, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast kvaliteta u zdravstvenoj zaštiti. Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja.[6]
Strategija javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018 – 2026. godine[7] predviđa omogućavanje ljudima da dostignu pun zdravstveni potencijal i jednakost u zdravlju. Jedan od ciljeva Strategije su unapređenje zdravlja i smanjenje nejednakosti u zdravlju, a kao posebne mere su planirane unapređenje zdravlja osetljivih društvenih grupa putem razvoja i implementacije dodatnih mera radi smanjenja nejednakosti u zdravlju, kao i obezbeđenje jednake dostupnosti i pristupačnosti zdravstvene službe za celokupno stanovništvo.
Pravo na zdravlje je jedno od osnovnih ljudskih prava, ali se pripadnici i pripadnice grupa u povećanom riziku od diskriminacije suočavaju sa ograničenim pristupom zdravstvenim službama zbog kombinacije različitih uzroka, navedeno je u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine.[8] Primera radi, starije žene češće prijavljuju da im je otežan pristup zdravstvenim uslugama, posebno one koje žive u seoskim sredinama.
U redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2024. godinu[9] ukazano je da je zdravstveno stanje po učestalosti bilo treći osnov diskriminacije, kao i da se ovaj osnov diskriminacije neretko navodi u kombinaciji sa još nekim ličnim svojstvom, najčešće upravo starosnim dobom, ali i invaliditetom, polom i dr. Kada je reč o oblastima društvenog života, najviše pritužbi zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja je podneto u oblasti zdravstvene zaštite. Praksa Poverenika je raznovrsna i pokazuje različite probleme u oblasti pružanja zdravstvene zaštite. Neke od pritužbi i drugih obraćanja građana odnosile su se na poteškoće u ostavarivanju prava na hitnu zdravstvenu zaštitu. Građani su ukazivali da im pomoć nije pružena na vreme ili da uopšte nije pružena jer se radi o starijoj osobi, jer je u pitanju udaljeno ruralno mesto, neformalno romsko naselje i sl. Iako se u većini slučajeva nije radilo o povredi prava iz Zakona o zabrani diskrimnacije, praksa Poverenika pokazuje da je potrebno unaprediti propise u ovoj oblasti u pogledu pružanja adekvatne i pravovremene pomoći na celoj teritoriji zemlje. U navedenom izveštaju Poverenik je ukazao da se problemi u ovoj oblasti odnose i na kriterijume za propisivanje određenih lekova koji se izdaju na teret budžeta, na šta je ovaj organ tokom 2024. kao i prethodnih godina, ukazivao Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. U izveštaju je istaknuto da dosadašnja praksa pokazuje da Fond detaljno i sveobuhvatno sagledava sve preporuke i inicijative Poverenika i da ih u visokom procentu prihvata i primenjuje.
Imajući u vidu dosadašnje aktivnosti Fonda i postupanju ovog organa po preporukama i inicijativama Poverenika u pronalaženju adekvatnih rešenja i obezbeđivanju zdravstvene zaštite na pristupačan i dostupan način, obraćamo Vam se inicijativom da razmotrite navedene predloge udruženja, a koji bi doprineli poboljšanju položaja osoba koje žive sa dijabetesom.
Molimo Vas da nas i nakon ovog obraćanja i sprovedene analize obavestite o preduzetom.
[1] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21, član 33. stav 1. tačka 7, a u vezi tačke 5.
[2] „Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21, član 2. stav 1. tačka 1
[4] „Službeni glasnik RS“, broj 25/19, 92/23 – autentično tumačenje i 29/25 – odluka US
[5] „Službeni glasnik RS“, br. 45/2013 i 25/2019 – dr. zakon
[6] Zakon o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“, br. 45/13 i 25/19 – dr.zakon), član 48.
[7] „Službeni glasnik RS”, broj 61/18
[8] „Službeni glasnik RS“, br. 12/22
[9] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
POVERENIK ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Milan Antonijević
118-26 Inicijativa Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje 
